U poslednjim danima septembra dešavanja u i oko Sirije poprimila su dramatičan obrt i najavila mogući rasplet krvavog rata koji je uništio ovu zemlju. Polako se obistinjuje bojazan da je u igri mnogo više od Sirije i da je u pitanju prevlast na Bliskom Istoku kao i čitav globalni balans moći. Dok Rusija izvodi vazdušne napade i priprema koaliciju sa Iranom i Irakom, svetska javnost očekuje da vidi da li će rivalski blok koji predvode SAD pristati na kompromis, ili će pokušati da nametne sopstveno rešenje za Siriju. Ono što je u svakom slučaju izvesno je da će se posledice osetiti u celom svetu.
Poslednja nedelja septembra bila je predviđena za zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija sa Sirijom kao glavnom temom. Skup vodećih svetskih lidera na jednom mestu pružio je retku priliku da se sastanu američki i ruski predsednik. Njihov susret privukao je posebnu pažnju u kontekstu međunarodne inicijative Ruske Federacije, koja je u septembru ubrzano počela da finalizira pripreme za vojnu intervenciju protiv Islamske države. Međutim, još i pre samita UN bilo je jasno da dve zemlje možda imaju zajedničkog neprijatelja, ali da u njihovim platformama za Siriju nema gotovo ničeg zajedničkog.
SAD su tokom septembra konstantno ometale razmeštanje ruskog vazduhoplovnog kontingenta u Siriji, tako što su od svih zemalja koje se nalaze u blizini tražile da zabrane prelet ruskim transportnim avionima koji su prevozili opremu i ljudstvo. Kada je samit UN najzad počeo, Barak Obama i Vladimir Putin nastupili su sa govornice tako oštro, da su im zafalile samo bokserske rukavice. Čak ni svečana večera nije mogla da prođe bez sitnih diplomatskih podbadanja. Ipak, narednog dana dva lidera su provela sat i po u privatnom razgovoru tokom kojeg su, kako je saopšteno, uprkos poznatim mimoilaženjima uspeli da utvrde i neka zajednička stanovišta.
Nepredvidljivi medved
Još se odjeci samita UN nisu ni stišali, a ruski avioni koji su tokom septembra pristigli u bazu u Latakiji, gradu na mediteranskoj obali Sirije koja je naseljena pretežno alavitskom populacijom i predstavlja uporište režima Bašara Al Asada, poleteli su u borbene misije. I kao da to samo po sebi nije bilo dovoljno iznenađenje, prvi izbor ciljeva ruske komande doneo je novo iznenađenje – ruski avioni su manje napadali položaje Islamske države a više položaje drugih formacija koje se bore protiv sirijskog režima, uključujući i one koje zapadne zemlje smatraju „umerenim“ te ih pomažu ili obučavaju. Odmah je usledila razmena međusobnih optužbi i prozivki, što je povećalo i zabrinutost od mogućih vojnih čarki između SAD i Rusije, čiji borbeni avioni su se odjednom našli iznad istog vazdušnog prostora, ali u misijama koje ne samo da nisu bile komplementarne već su iza njih stajale suprotstavljene nacionalne strategije.
Brojni američki mediji koji, da tako kažemo, nisu naklonjeni Baraku Obami, zasipali su publiku alarmantnim izveštajima o „poniženju“ koje je Putin priredio svom američkom kolegi i sve to potkrepljivali poluinformacijama o ruskim generalima koji su „naredili Amerikancima da se sklone kada ruski avioni polete“. Pojavila se čak i tvrdnja da je kineski nosač aviona uplovio u sirijsku luku Tartus (koju Rusija zakupljuje još od sojvetske ere) i da će se kineski avioni priključiti ruskim u borbenim dejstvima. Bez obzira što mediji od kojih je ova histerija potekla svakako nisu prvi izbor bilo kome ko želi da se ozbiljno informiše o nečemu, bilo je veoma teško ne zapitati se da li prisustvujemo početku raspleta sirijske sage, ili uvodu u nešto još veće i opasnije.
Dešavanja oko Sirije su, i bez ruskih vojnih operacija, ovog leta počela drastično da ubrzavaju tempo i pokazuju prve znake mogućeg raspleta rata, čija brutalnost je šokirala ceo svet. Rusija je iskoristila povoljan trenutak nakon postizanja nuklearnog sporazuma sa Iranom i odlučila da preuzme inicijativu. Zajedno sa Iranom i dominantno šiitskom vladom u Iraku, Rusija je, najpre, napravila niz koordinisanih diplomatskih koraka, a potom je intenzivirala isporuke savremenog oružja vojsci sirijskog predsednika Asada i počela da stacionira borbene avione na sirijskog teritoriji. Tokom vikenda koji je prethodio zasedanju UN irački zvaničnici potvrdili su da je u Bagdadu uspostavljen centar za razmenu obaveštajnih podataka sa Rusijom, Iranom i Sirijom.
Ovaj „centar za razmenu“ u praksi predstavlja čvorište za koordinaciju borbenih dejstava protiv Islamske države i poslednji je u nizu koraka koje su četiri zemlje zajednički načinile. Administracija Baraka Obame, koja već godinama trpi i spoljne i unutrašnje pritiske zbog svog „nedovoljnog angažovanja“ u Siriji, tako se u veoma kratkom roku našla pod optužbom da gubi primat na Bliskom Istoku a samim tim i u svetu, te da „ruska koalicija“ kreće u obračun sa Islamskom državom sa ili bez SAD i evropskih sila. Izbeglička kriza u Evropi samo je pojačala ovaj pritisak, odnosno zahteve za „većim angažovanjem“ administracije SAD u Siriji.
Između lošeg i goreg
„Skrajnuti“ igrači nisu gubili vreme. Francuska je brže-bolje izvela svoje prve udare po položajima Islamske države i pokazala spremnost da igra igru. SAD su pojačale diplomatsku aktivnost i pokazale određenu spremnost da razmotre kompromisna rešenja za Siriju, ali su i dalje ostale delimično zaglavljene u sopstvenom promašenom projektu finansiranja i obučavanja raznoraznih sunitskih frakcija, koje je trebalo da odigraju ključnu ulogu u rušenju Asadovog režima. Ovaj projekat je, najblaže rečeno, tokom četiri godine sirijske klanice doživeo potpuni fijasko i, osim groteskno malog broja obučenih revolucionara, rezultirao je glatkim porazima njihovih minijaturnih jedinica ili jednostavnim prelascima u redove Islamske države ili Džabat Al Nusre (ogranka Al Kaide u Siriji), sve sa oružjem, opremom i novcem koji su im stigli sa zapada.
Akcija za koju su se SAD odlučile na početku sukoba bila je toliko neučinkovita i do te mere se približila međunarodnoj sramoti, da su se mnogi posmatrači otvoreno upitali da li SAD uopšte žele da se suprotstave Islamskoj državi, ili su se, zapravo, nadali da će neprijatelj njihovog neprijatelja odraditi glavni deo posla i poraziti Asada, nakon čega bi se moglo tražiti konačno rešenje.
S druge strane, pitanje je koliko je administracija Baraka Obame uopšte imala izbora. Od početka rata u Siriji bilo je jasno da će Iran učiniti apsolutno sve što je u njegovoj moći da spreči da suniti preuzmu kontrolu nad čitavom zemljom. Trupe koje je Iran poslao u pomoć Asadu odigrale su ključnu ulogu u njegovom opstanku tokom prve godine rata, koja je za njegov režim bila najkritičnija. Za direktno vojno mešanje Zapada, poput onog u Libiji, nije bilo prostora jer je Rusija štitila sirijskog predsednika u UN, a jednostrana vojna akcija nosila je previše rizika. U krajnjoj liniji, glavni sponzori sunitske pobune protiv Asada bili su Saudijska Arabija i Katar, a Barak Obama sa razlogom nije bio spreman da njihovim interesima u Siriji (o kojima je na stranicama ovog magazina bilo reči prošle godine) obezbedi vazdušnu podršku.
Kako je vreme odmicalo a veze Katara i Saudijske Arabije sa Islamskom državom postajale sve očiglednije, tako su nestajale i šanse da zapadne sile vojno udare na sirijski režim. Niko nije bio voljan da povuče potez koji bi na terenu doneo prevagu organizaciji koja je svojom bestijalnošću praktično ujedinila čitav svet protiv sebe. SAD su, na kraju, odlučile da igraju igru čekanja i „uđu na teren“ tek nakon što Asad bude poražen. Asad je, međutim, opstao uz gotovo fanatičnu podršku Irana i ništa manje značajnu pomoć Rusije, što otvara pitanje smislenosti američke procene da saudijske i katarske finansije mogu da odnesu prevagu bez direktnog vojnog angažovanja.
Otkrivanje karata
U narednim danima trebalo bi da postane nešto jasnije koje su pozicije glavni akteri sirijske tragedije zauzeli uoči finalnog čina. Prva strategija koja čeka potvrdu je ruska, gde je pitanje da li Rusija pokušava da zaustavi Islamsku državu ili druge pobunjeničke frakcije koje su se tokom leta sa severa dramatično približile Latakiji i ugrozile alavitsku teritoriju. Asadovoj iscrpljenoj vojsci je očajnički potrebna pomoć kako bi izbegla kolaps i ovo je možda bila poslednja prilika da ta pomoć i stigne. Druga upitna strategija je američka, budući da svaki kompromis sa Rusijom, Iranom i Irakom podrazumeva garancije SAD da će Saudijska Arabija i Katar odustati od svojih maksimalističkih ambicija u Siriji.
Ovaj momenat je posebno osetljiv ako se ima u vidu pitanje šta će se desiti sa Islamskom državom. Ako bi ona bila vojno poražena, njeni preživeli borci bi utočište pronašli prvenstveno u Saudijskoj Arabiji, koja već ima ozbiljne vojne probleme u Jemenu i pitanje je koliko bi bila uspešna u stavljanju pod kontrolu ekstremista koji bi se osećali izdanim i tražili nov teren za svoje ciljeve. Rusija bi, takođe, imala problem ukoliko bi se nekoliko hiljada njenih državljana koji se bore u redovima Islamske države nekako vratili na teritoriju Ruske Federacije (uglavnom u Čečeniju i druge kavkaske republike). Pod pritiskom bi se našli i Turska i Jordan i zato će sve ove zemlje tražiti način da „vežu“ pripadnike Islamske države za neki deo Sirije gde bi ovi i ostali.
To, dalje, otvara problem eventualne podele Sirije, u kojoj bi sunitskim ekstremistima pripao jedan deo zemlje koji bi odmah postao trajni izvor nestabilnosti u regionu. Na kraju dolazi faktor na koji niko nije obraćao pažnju dok brojevi nisu potpuno izmakli kontroli, a to su sirijske izbeglice koje očajnički pokušavaju da se domognu Evrope i koje će se naći u veoma teškom položaju ukoliko se krvoproliće protegne na još jednu zimu. Za Evropu je od suštinske važnosti da rat u Siriji stane, kako se makar priliv novih izbeglica ne bi povećavao, a jedina realna opcija za zaustavljanje rata – koliko god bila teška i neizvesna – je vojni poraz Islamske države.
SAD su odlukom da olako prepuste inicijativu u Siriji svojim regionalnim saveznicima došle u situaciju da pokušavaju da poraze dva izrazito ozbiljna neprijatelja, dok u isto vreme podržavaju ubedljivo najslabiju opciju („umerene pobunjenike“), za koju se mnogi pitaju da li uopšte postoji. Odustajanje od zahteva da Bašar Al Asad bezuslovno ode sa vlasti otvorilo bi pitanje opravdanosti čitave politike spram Sirije tokom prethodne četiri godine. Tako isključiv zahtev je, međutim, mnogo lakše revidirati ukoliko Rusija vojno stane iza Asada. U isto vreme, Rusiji je posle svega što se dogodilo u Siriji svakako jasno da ta zemlja više ne može imati iste granice niti upravu kao što je imala 2011. godine, te da je realan domet njenog vojnog angažovanja u zaustavljanju daljeg napredovanja Islamske države i drugih frakcija – stvaranje uslova za formalnu ili neformalnu podelu zemlje.
Iz sirijskog lavirinta nema bezbolnog izlaza. Ulozi su toliko visoki da premašuju Bliski Istok i protežu se na Evropu, Rusiju i Centralnu Aziju. Izazov koji će pred velikim silama ostati nakon stravičnih pouka iz Sirije jeste da pokažu sposobnost da dogovorom rešavaju sporna pitanja pre nego što stvari izmaknu svakoj kontroli i da prihvate da „stara škola“ političara, iz vremena hladnog rata, nije uzalud govorila da je detant najbolja opcija i da svako ko misli da je moguć potpun poraz druge strane gaji veoma opasne iluzije.
Milan Kokorić
Tekst je iz broja 121. koji će se 12. oktobra naći na trafikama