Pod vođstvom svojih direktora, Rajaner je razvio biznis model koji podseća na zlatno doba kapitalizma 19. veka u kojem je sve bilo dozvoljeno piše švedski novinar Per Svenson novinar dnevnog lista Sidsvenskan. On se pita se kako putnici, među kojima su i mladi ljudi aktivni u borbi protiv izrabljivanja radnika i zlostavljanja životinja, pristaju na sopstveno ponižavanje i rašireno maltretiranje osoblja.
Šta Majkl Oliri [direktor Rajanera] i Baja Patak imaju zajedničko? Oba su multi-milioneri. Kako možete da ih razlikujete? Baja Patak je izgradio svoje bogatstvo tako što je bio tvrdica, Majkl Oliri podigao je svoju imperiju pomažući drugim ljudima da budu cicije.
Iako je Majkl Oliri izjavio da želi da ljudi leti njegovim avionima, u stojećem stavu kao u autobusu i da će ih naterati da plaćaju za upotrebu toaleta u avionu, danas je Rajaner vodeća evropska avio-kompanija u smislu broja putnika, sa 80 miliona putnika godišnje. Takođe je, uprkos blagom padu u poslednjem kvartalu, izrazito profitabilna kompanija.
U prošloj fiskalnoj godini (2012-2013), Rajaner je ostvario promet od € 4.9 milijarde a njegov profit je porastao za više od 11 odsto, ili oko € 569m. Brojke koje mogu korisno da se uporede sa onima koje prijavljuje Lufthansa, na primer, koja je objavila da je imala porast profita za 3 odsto u fiskalnoj godinj 2012, odnosno 990 miliona € neto profita na 30 milijardi evra prometa. Kako stvari stoje, Lufthansa mora da preveze šest puta više putnika nego Rajaner da bi yaradila duplo manje od svog konkurenta. Drugim rečima, dva evra uložena u Rajaner više vrede od šest evra uloženih u Lufthansu.
Rajaner je sada norma
Zašto je to tako? „Najniža cena uvek pobeđuje“, rekao je Majkl Oliri na konferenciji za novinare u Geteborgu prošle jeseni. Ovaj sastavni deo doktrine globalnog kapitalizma počiva na ideji da, će na onome što danas nazivamo svetskim tržištem, cena uvek trijumfovati nad kvalitetom. Da bi ste bili jeftiniji od konkurencije, morate da imate niže troškove.
To je cilj koji se može postići na više načina. Poslovni model “Rajanera” zasnovan je na principu „dovoljno loše“: tretman rezervisan za avio osoblje i putnike mora da bude dovoljno loš da bi cene karata bile tako niske da će kupci prihvati sve makar bili tretirani i kao prljave čarape, i da neće davati ni pet para na to kakav je tretman prema zaposlenima u kompaniji, koji je još gori nego prema putnicima. Činjenica da je Rajaner kompanija koja loše postupa prema svom osoblju, kao i putnicima nije nešto novo.
Majkl Oliri je savršen odraz njegovog doba iz drugog razloga: on je izgleda potpuno po meri medijskog sveta koji je voli harizmatične negativce o kojima se non stop može tvitovati. On stalno izaziva neko komešanje, i voli da pozira sa svojim ženskim osobljem u bikinijima.
Rajaner nije ni neko novo čudo ni crna ovca, ni izuzetak koji potvrđuje pravilo. Rajaner je, ili je u procesu postajanja, onoga što bi smo mogli nazvati “normom”, jedan od najupečatljivijih ilustracija o promeni vladajuće paradigme.
Evropski socijalni model iz dana mog detinjstva, kojje je karakteristalo tržište rada i ekonomskog života obeleženo pregovorima o odnosu snaga i raspodeli bogatstva, brzo bledi. 20. vek je definitivno bio i otišao. U umesto toga, mi smo ponudili kartu iz 19. veka: koljački kapitalizam, odbacivanje sindikata, smanjivanje plata, i eksploataciju radnika. Rajaner je tu predvodnik.
Nikada nisam leteo Rajanerom. I neću nikada, ni pod kakvim okolnostima. Ne samo zato što volim da putujem kao civilizovano ljudska bića, već i zato što, kao liberal, mislim da bi trebalo da pokušam, najbolje što mogu, da preuzmem političku i moralnu odgovornost za svoje postupke, i svoja ovlašćenja kao potrošača.
Može li 80 miliona putnika da ne budu u pravu? Da
Može li 80 miliona putnika da ne bude u pravu? Da. I ja sam zapanjen da više ljudi nije svesno ove činjenice. Koliko ja znam, dobar broj putnika Rajanera su obrazovani mladi ljudi koji se brinu o socijalnim pitanjima. Neki među njima su odustali od ishrane mesom u znak protesta protiv industrijskog uzgajanja stoke.
Pretpostavljam da bi reagovali jednako brzo ako bi trebalo da bojkotuju umetnike koji ne poštuju žene, ili iznose rasističke stavove. Pa ipak, oni putuju Rajanerom- avio-kompanijom koja je ne samo da je sramotna, nego čije postojanje obavezuje pristojne kompanije da se prilagođavaju onome što se naziva „izuzetno konkurentnom situacijom“, drugim rečima da i sami postanu brutalni, ili da bace peškir u ring.
Teško je videti kako neko ko sebe opisuje kao „levo krilo“ može stati u red Rajanera, a da ne pocrveni. U novijoj istoriji, nijedna druga kompanija, i direktno i indirektno – uticajem koji vrši sopstvenim primerom – nije toliko mnogo doprinela podrivanju socijalnih načela za koje levičari tvrde da ih brane, i koji predstavljaju temelje na kojima počivaju prosperitetna društva u postratnoj Zapadnoj Evropi: stalnost posla, pristojne plate, solidarnost između radnika i njihove kompanije, itd …
Zašto intelektualci ne postavlja ta pitanja češće? Zašto slučaj Rajanera nije bio podvrgnut jednoj dubljoj debati? Zašto današnja švedska moderna levica ima tako malo da kaže o ekonomiji i nasilju nad određenim prinudnim odnosima u koje je upletena?
Ili konkretnije, zašto su Lil Hjartat [lik u književnosti za decu, koji se smatra rasističkim] i zamena samoglasnika koji se koriste za lične zamenice [predloženo je da žensko „hon“ i muško „han“ bude zamenjeni neutralnom zamenicom „hen“] danas važnija pitanja u Švedskoj od Majkla Olirija i napretka neandertalske privrede?