Radmila Mitrović je sa svoje 73 godine primer uspešne preduzetnice. Zajedno sa Desankom Lazarević ona proizvodi i širom Srbije prodaje rukotvorine a trenutno planira i modernizaciju poslovanja – kupovinu kompjutera i pravljenje sajta. Ove dve žene su dokaz da za započinjanje posla ne postoji starosna niti bilo koja druga barijera, ako imate volju i “vredne ruke”.
Organizatore programa Dositheus u okviru koga je prošle godine organizovan kurs za kreativno preduzetništvo u Drvengradu, dve polaznice oduševile su još dok su spretno uparkiravale automobil kojim su se dovezle iz rodnog Aranđelovca. Ispostavilo se, s pravom. Dve energične žene došle su na Mećavik da se edukuju, a vratile su se sa ugovorom za prodaju suvenira u ovom etno selu.
Radmila Mitrović i Desanka Lazarević ni po čemu se ne razlikuju od foto-robota tipičnog preduzetnika u povoju, izuzev po godinama. Radmila ima 73 godine, i svoj radni vek ekonomiste provela je u “Trudbeniku”. Kada je 1996. godine otišla u penziju iz Beograda se vratila u rodni Aranđelovac i posle pet godina tamo otvorila krojački salon “Rajka”. Desanka Lazarević, po zanimanju trgovac, pridružila joj se 2004. godine kada je posle 25 godina rada ostala bez posla. Tada su obe žene, koje su da vezu, heklaju i štrikaju naučile od svojih majki, odlučile da ove veštine iskoriste za novi posao. To je bila početna ideja, a sada je salon “Rajka” poznat po proizvodnji kvalitetne domaće radinosti, od ćilima, preko narodnih nošnji, čarapa, šalova, krpara, pamučnih i vunenih odevnih predmeta i suvenira.
Pored toga što su koleginice, dve žene su u međuvremenu postale i prijateljice. Imaju energiju da stvaraju ali i da se profesionalno usavršavaju. Često posećuju kurseve za unapređenje poslovanja i stručno obučavanje, a od zvanja i titula koje su stekle izdvajaju sertifikat za proizvodnju ručnih radova – tkanja, pletenja, veza i heklanja koje im je dodelilo nekadašnje ministarstvo ekonomije.
Njihova životna priča je zanimljivija čak i od jedinstvenih rukotvorina koje stvaraju.
Od ortakluka do prijateljstva
“Obe smo prestale da radimo i kako bi utrošile vreme kojeg smo odjednom imale u izobilju, učlanile smo se u razne grupe i sekcije. Tu smo se i upoznale, u nekom od udruženja žena, i pošto smo zaključile da imamo slična interesovanja, počele smo da se družimo. Rajka je već bila u penziji i imala svoj posao a ja sam, pošto sam ostala bez radnog mesta, odlučila da joj se pridružim. Sa Biroa sam podigla novac namenjen samozapošljavanju i uključila se u posao. Sa razbojem starim 150 godina ušle smo u proizvodnju. Međutim, ubrzo smo se pročule i posao nam je krenuo”, priča Desanka Lazarević. Zadovoljna je što se, kada je ostala bez posla, snašla na najbolji mogući način: “S obzirom da volim da tkam i da teško podnosim besposleno sedenje kod kuće, ovo je bio pun pogodak”, kaže ona. “U početku smo odvajale od svojih kućnih budžeta i ulagale u firmu, ali sada za tim nema potrebe – imamo dovoljan broj klijenata da normalno funkcionišemo. Zarada od domaće radinosti međutim nije ništa posebno. U ovom poslu nas održava ljubav prema starim zanatima”, objašnjava Lazarević koju tkanje smiruje i opušta.
Za Radmilu Mitrović ovo je, osim zarade i kvalitetnog načina da potroši vreme, svojevrstan omaž majci koja ju je naučila starim zanatima. Majka Angelina joj je prenela znanja o vezenju, štrikanju i tkanju i zato njenu fotografiju drži iznad razboja u salonu “Rajka”.
Na pitanje odakle joj energija da u životnom dobu koje mnogima služi za opuštanje i odmor otpočinje biznis, Radmila odgovara pitanjem: “Šta mi drugo preostaje, da sedim kod kuće kao prava baba, i čekam ono neumitno? Ne, bolje mi je da radim posao koji volim i da se što više krećem i družim sa mladima”.
U salonu “Rajka” se radi punom parom – od 9 do 5, a posao koji preostane nosi se kući, jer klijent ne sme da čeka. Njihov trud prepoznaju mnogi, pa im je broj narudžbina “zadovoljavajući” uprkos krizi i tome što “proizvodimo stvari bez kojih se može”.
Zanat je zlato i u tranziciji
“Jedini recept za uspeh koji mogu izvući iz našeg iskustva je istrajnost”, kaže Desanka, i dodaje: “Rajka je veoma uporna u svemu što odluči da radi, pa pored toga što na vreme završavamo sve narudžbine, stižemo i da posećujemo razne manifestacije na kojima predstavljamo svoje proizvode, i idemo na brojna predavanja”. Zahvaljujući svim ovim aktivnostima upoznale su mnogo ljudi, među kojima i nove mušterije, ali i one koji žele da ih ove dve žene obuče svom zanatu. “Tako smo upoznale jednu ženu iz Francuske koja je prvo naručivala razne naše rukotvorine, da bi konačno odlučila da nas plati da je podučimo svom poslu”, priča Lazarević.
Njihov rad su prepoznali i državni organi pa su od Ministarstva unutrašnje i spoljne trgovine i telekomunikacija dobile 250.000 dinara bespovratnih sredstava. Šta će uraditi sa tim novcem? U planu je osavremenjivanje proizvodnih mašina ali i kompjuterizacija, objašnjava Radmila Mitrović koja nije vična novim tehnologijama ali ima veliku želju da savlada rad na njima: “Svesne smo da su se vremena promenila i da moramo da se kompjuterizujemo i napravimo sajt”. Tako će poboljšati kontakte sa kupcima i marketing, misli ona, ali i dobiti mogućnost da ostvare svoj plan – obučavanje nezaposlenih žena vezenju i pletenju. Time bi, nadaju se, pomogle spretnim i vrednim ženama – žrtvama tranzicije i krize – da se snađu, jer su stari zanati sve popularniji.
“Činjenica je da je danas “etno” postalo jako moderno. Sve je više mladih u ovom poslu ali i među našim mušterijama. Trudimo se da se razlikujemo od brojne konkurencije kvalitetom proizvoda ali i dizajnom, praveći unikate. Istina je zapravo da ne volimo da radimo uvek iste stvari, po šablonu, pa se zato stalno trudimo da budemo inovativne”, kaže Desanka Lazarević.
Osim u Aranđelovcu, svoje rukotvorine prodaju širom Srbije, između ostalog i u radnji Stari zanati Srbije na Slaviji. U Beogradu im prodaja najbolje i ide, kažu, a verovatno bi bila još bolja kada bi imale vremena da češće dolaze ili sredstava da angažuju nekoga ko bi se bavio isključivo prodajom. U Aranđelovcu se više oseća pad životnog standarda, pa samim tim i smanjenje prodaje rukotvorina.
“Ali to nas nije pokolebalo. Od početka je naša poslovna filozofija bila – samo da isplatimo sve obaveze i nikome ne dugujemo, a sa onim što nam pretekne bićemo zadovoljne”, kaže Lazarević.
Za sva njihova putovanja i posao koji neretko rade i kući kada završe poslove po domaćinstvu ovim ženama ne nedostaje energije. Na pitanje šta je motiviše, Radmila Mitrović odgovara sa – ljubav prema poslu i činjenica da sam sama svoj gazda. “Kao što vidite energije imam na pretek. Uvek sam mislila da to nema veze sa godinama već sa ličnošću – ko nema energije i interesovanja u mladosti, neće ih imati ni u starosti. Ovaj posao mi pruža osećaj korisnosti, samostalnosti, pruža mi mogućnost da upoznajem ljude, učim nove stvari pa i zaradim. To je više nego što mnogi moji vršnjaci imaju”, kaže Rajka.
broj 98/99, jul/avgust 2013.