Close
/ Dživizmi / TTIP: Ekonomski NATO
BiF Analize Čitajte B&F online

TTIP: Ekonomski NATO

Milutin Mitrović on 06/11/2015 - 13:45 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 2068 times!

“Iza leđa vašingtonskih analitičara i kreatora državnih politika, predsednik Barak Obama je šest godina razvijao složenu geopolitičku strategiju koja će, ukoliko se uspešno sprovede, pružiti Vašingtonu dobre šanse za globalnu američku hegemoniju do duboko u 21. vek. Posle godina zakulisnih priprema, Bela kuća je obelodanila niz inicijativa iza kojih se ukazuju obrisi trikontinentalne strategije…”
Alfred McCoy, profesor istorije, Viskonsin

 

Ako se ozbiljno shvati profesor Mekoj, onda je jasno zašto Amerika pritiska svim silama da se posle izborenog ugovora o transpacifičkom partnerstvu (TPP) iznudi potpisivanje i sličnog ugovora sa Evropom, zvanično nazvanog Transatlansko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP) uz dva ugovora kojima se upotpunjuje postupak globalnog vladanja (TiSA i CETA) i koji treba da još čvršće zavežu partnere u “zajednicu slobode i napretka”. Naime, pritisci su da se ti ugovori potpišu pre isteka Obaminog predsedničkog mandata novembra iduće godine te da tako ovenčan slavom barjaktara američke dominacije završi karijeru koja je mnogo obećavala u jednom smeru, a završava u suprotnom.

Ima ne malo logike u tome što je Nemačka postala epicentar otpora usrećivanja čovečanstva putem ugovora koje im “nudi” najmoćnija zemlja na svetu. Prvo, Nemačka sigurno ima šta da dobije ali i da izgubi u tom poslu, uključiv i dominatni uticaj u EU. Drugo, jer je to danas najdemokratskija zemlja u tzv. Zapadnoj hemisferi i ne želi da se odrekne tog statusa koji je skupo platila avanturama od Trećeg rajha do DDR. I treće, jer je dovoljno značajna, jaka i odlučna da se suprotstavi težnji orkestracije najnovijeg svetskog ekonomskog poretka. Tvrdnju bih podupro primerima kao što su velike anti TTIP demonstracije u Berlinu 9. oktobra i tri i po miliona potpisa na peticiji koja traži javnost. Ne manje je važna izjava predsednika nemačkog parlamenta, Norberta Lamerta: “Ne dolazi u obzir da Bundestag ratifikuje trgovinski sporazum između EU i SAD, u čije sastavljanje nije bio uključen, niti je imao mogućnosti da predlaže izmene”. Nemačku atmosferu najdecidiranje definiše Špiglov komentator, Jakob Augstajn, tvrdnjom da bi “TTIP mogao postati malj neoliberalizma koji će razoriti državu blagostanja u Evropi”.

 

Evo o čemu je reč:

 

TPP – Trans-Pacific Partnership je ugovor SAD sa 11 pacifičkih zemalja (Japan, Melezija, Vijetnam, Singapur, Bruneji, Australija, Novi Zeland, Kanada, Meksiko, Čile i Peru) o temeljima jedinstvenog tržišta poput EEZ, nekada. U pitanju je oko 40 odsto svetske trgovine. Pozitivne strane su: Velike olakšice potpisnicima u oblasti trgovinskih tarifa i kvota za pristup na američko tržište, unapređivanje sindikalnih prava u Aziji (posebno u Vijetnamu), u SAD računaju na povećanje zaposlenosti za 900.000 novih radnih mesta (ostali takođe ali u manjem iznosu), sprečavanje trgovine ljudima, beneficije multinacionalnim kompanijama, ograničavanje subvencija za ribarenje i ozbiljan nadzor i sankcije za ekološke prekršaje. Uz sve to i bujanje međusobne trgovine.

Spisak kritika je daleko duži. Pre svega ugovor ne uključuje Kinu, čak je vrlo jasno da mu je namera da je blokira u njenom napredovanju. Tu je i tajnost pregovaranja i stavljanje zemalja pred svršeni čin da prihvate ugovor ili ne (kao Indija). Čak je Kongres SAD predsedniku garantovao “fast-track” – mogućnost da se raspravlja ali ne i da se menja. SAD iz ostalih zemalja potpisnica uvoze robe za 852, a izvoze za 698 milijardi dolara, neravnoteža od preko 150 milijardi moraće da se otklanja. Oštre mere zaštite intelektualne svojine povećane su sa 5 do 8, na 12 godina, čime se sprečava konkurencija jeftinih generičkih proizvoda na farmaceutskom tržištu, na primer. U ovom, kao i u svim ostalim ugovorima neizostavna je ISDS klauzula o pravu kompanija da tuže državu ako ona svojim merama dovodi do smanjenja očekivanog profita. Na primer, kompanija Philip Morris tužila je Australiju i Urugvaj zbog upozorenja o štetnosti pušenja na pakovanjima cigareta tražeći, miljarde dolara odštete. Kanada je, zbog većeg upliva američkog prava, čak odustala od namere da zakonski naredi opomenu da pušenje šteti zdravlju.

 
TiSA je skraćenica od Trade in Services Agreement (Sporazum o trgovini uslugama). Ta vrsta pregovora vodi se u najvećoj tajnosti u Ženevi i uključuje predstavnike 50 “zainteresovanih strana” koje pokrivaju 70 odsto svetske industrije usluga. Robert Reič (Reich), ekonomista i visoko pozicionirani stručnjak u administracijama Forda, Kartera i Klintona, TiSA sporazum definiše u svojim internetskim predavanjima ovako: “Postoji samo nešto što je strašnije od TPP, a zove se TiSA”. Kako CNBC tvrdi da iz “poverljivih izvora saznaje” radi se o moćnom nadmetanju kako privatizovati službe kao što su zdravstvo i briga o deci, pošte, medije, vodu, energiju, transport, obrazovanje, ekologiju… TiSA predviđa da čak i one službe koje su u privatizaciji pokazale loše rezultate ne mogu nikada više biti vraćene pod ingerenciju vlada. Reč je o nesumnjivom pokušaju definitivnog uspostavljanja monopola privatnog vlasništva i to u planetarnim razmerama.

Džems Hol (James Hall) iz Global Research centra piše kako je “vidljiv nož u nevidljivoj ruci tržišta” i nastavlja “uvek naglašavana humanost, ekonomska i socijalna, nikada nije bila zaista cilj međunarodnih sporazuma, već kako ukloniti konkurente i načiniti druge vlade poslušnim. Elite danas žele nestanak nacionalnih država, a trgovinski ugovori ubrzavaju globalnu asimilaciju u sistem u kojem postoji mesto jedino za vazale”. Možda je ta ocena preterana, ali možda i nije, jer niko ne zna šta ugovori zaista predviđaju.

 

CETA – Comprehensiv Economic and Trade Agreement (Obuhvatni ekonomski i trgovački sporazum) trebalo bi da u istom nategnutom roku bude usvojen, a predstavlja “novu generaciju ugovora kojim veliki biznis teži da nadvlada demokratiju i ograniči osnovna prava” – tako na nož dočekuju protivnici ugovor čiji je posao da posredno priključi i Kanadu ugovoru SAD i EU, ali i da preko njega omogući dodatni kanal uticaja američke države i kompanija na Evropsku uniju. U oči pada da je i tim ugovorom, koliko se zna, obezbeđen ISDS mehanizam – mogućnost da kompanije tuže države za nadknadu izgubljenog mogućeg profita zbog odluka te zemlje. Kritičari ovog ugovora uporedili su ga sa Trojanskim konjem, koji u ovom slučaju treba da prokrijumčari američke kompanije sa kanadskog tla koje izvoze hormonima nabildovano meso i genetski modifikovane biljke, jer se tim ugovorom ukida 92 odsto prepreka u međusobnoj trgovini prehrambenim proizvodima.

 

TTIP – Transatlantic Trade and Investment Partnership (Transatlantsko trgovačko i investiciono partnerstvo) je centralni dokument kojim se zaokružuje američka “trikontinentalna strategija”. Budući da je tako važan, on je i najveći objekat kritika i napada. Postoji šest centralnih tačaka otkuda strah od tog ugovora:

Privatizacija servisa: Sve javne službe, a posebno zdravstvo i obrazovanje u EU, tim ugovorom postaju otvoreni za privatizaciju, onoga ko više ponudi, a američke kompanije su bogatije. Nasuprot tvrdnjama evropske komisije da javne službe ostaju netaknute, britanski ministar trgovine, lord Livingston, tvrdi da su one “ipak na stolu” i da im predstoji da se od njih napravi profitabilan biznis.

Hrana i ekologija: Namera je da evropski standardi budu približeni američkoj regulativi, odnosno da budu manje rigorozni. Evropska unija zabranjuje upotrebu hormona rasta u proizvodnji hrane, kao i genetski modifikovanu hranu, dok u Americi ta hrana čini 70 odsto trgovine prehrambenim proizvodima. U EU je kompanija dužna da unapred podnese dokaze da supstance koje koristi nisu štetne, dok se u SAD dokazuje tek naknadno, ako dođe do trovanja ili spora. Amerika koristi 82 vrste pesticida koji su u EU zabranjeni.

Bankarska pravila: U ovom domenu prvi put Britanci strepe da bi London mogao pasti u senku Wall Street-a s obzirom na dominatni status američkih finansijskih institucija. EU je posle krize uvela veoma oštre mere nadzora nad bankama i njihovu isključivu odgovornost za negativne posledice poslovanja. Strah je da bi ugovorom bile ukinute te restrikcije i data ponovo prevelika vlast bankarima.

Privatnost: Postoji bojazan da bi se pod tvrdnjom borbe protiv falsifikovanja robe, kršenja autorskih prava, kontrole generičkih lekova mogla provući težnja za olakšanjem dostupa podacima, čime se krši privatnost.

Radni odnosi: Velika je verovatnoća da će regulativa EU biti podvrgnuta američkim nižim radnim standardima i umanjenju značaja sindikata. Iskustvo sa 12 godina funkcionisanja NAFTA (Severnoamerički ugovor o slobodnoj trgovini) partnerstva je da su Kanada i Meksiko izgubili milion radnih mesta, umesto obećanog povećanja, jer je američka privreda privukla više investicija i poslova na svoju stranu.

Demokratija: TTIP namerava da uvede Investor-State Dispute Setlements ISDS mehanizam (Rešavanje sporova između investitora i država) po kojem kompanije imaju prava da tuže države i traže naknadu za izgubljeni profit zbog odluka koje je ta država donela. Kritičari smatraju da je to gubljenje državnog suvereniteta. Na primer, švedska kompanija Vattenfall tuži nemačku državu zbog toga što je donela zakon o pauzi gradnje nuklearnih elektrana čime je kompanija pretrpela štetu od milijardu dolara i traži da joj se to nadoknadi. Takvih procesa ima već preko 500 u svetu i usvajanjem ISDS oni bi bili svedeni samo na raspravu oko iznosa odšete, jer je država apriori krivac. Država/vlada, kao koliko-toliko demokratski izabrana institucija gubi značaj u odnosu na kompanije.

 

***

 

Čemu sve to? Kako zagovornici “Partnerstva” objašnjavaju (obečavajući kule i gradove kao političari uoči izbora) ukidanje trgovinskih barijera će unaprediti efikasnost privrede, ubrzati rast izvoza, uticati na sniženje cena proizvoda kao i na masovno otvaranje novih radnih mesta… što je u principu nesumnjiva teoretska mogućnost. I kad se sa opštih prednosti pređe na detalje ostaju nepomućena ružiščasta obećanja: Pacifički pakt (TPP), prema računici Peterson Institute for International Economics, predviđa 295 miljardi dolara čiste dobiti, što bi značilo 0,53 odsto porasta BDP regiona, s tim što bi Vijetnam ućario čak 14 odsto rasta industrijske proizvodnje. Ipak bi korist Amerike iznela 119 milijardi što je 40 odsto ukupne sume.

Atlantski pakt (TTIP), nazvan u žargonu “Ekonomski NATO” obećava da će EU ukupno godišnje profitirati 120 milijardi evra, evropska ekonomija i njen BDP rasli bi, samo po tom osnovu, za 0,5 odsto bez ikakvih posebnih ulaganja. Da bi računica bila još primamljivija za mase, obećanje je da će svaka porodica u EU imati za 545, a američka 655 evra veće prihode godišnje, samo zahvaljujući racionalizaciji i smanjenju uticaja države i admnistracije.

Dakle da li je moguće da su stotine hiljada demonstranata i preko 3,5 miliona potpisnika peticije protiv TTIP ludi da ne vide prednosti koje im se nude? Pažnja! Ne nude se nego OBEĆAVAJU i u tome je glavni razlog protesta – nema nikakih garancija da će išta od obećanog biti ostvareno, jer su sve ključne računice i odredbe pod velom tajne čak i za parlamente zemalja potpisnica koji treba da ih verifikuju. Setimo se samo kako se oko nekih sitnih ugovora i još sitnijih para kod nas (Beograd na vodi, Etihad…) sporimo zbog njihove tajnosti. Danas je to dominatni metod ekonomskog komuniciranja. Ako hoćeš, hoćeš, ako nećeš – ćao! Recimo Indija nije htela u TPP i odmah je izračunato da će je njena samobitnost koštati 4 miljarde dolara godišnje. Pored nje Indonezija, Tajland… nisu hteli, međutim Kina i da je htela ne bi bila primljena, jer je glavni cilj TPP “da se obuzda kineska trgovinska ekspanzija”, a samim tim i njen razvoj i napredovanje na bilo kom polju. Prema računici pomenutog Peterson instituta kineski godišnji eksport u buduću Zajednicu biće manji za 46,8 milijardi dolara.

Ništa manje oštrice protiv “drugih” nisu ni kod TTIP – prema evropskim državana koje nisu članice: Računa se da će Rusija izgubiti 2 odsto rasta BDP. Na udaru su čak Argentina i Indija. Pratnerstvo ruši globalizaciju. Smisao TTIP je i da učini EU energetski manje zavisnom od ruskih izvora. Ali ne tako što će stimulisati obnovljive izvore, nego time što će rusku zameniti američka nafta. Zahvaljujući novim postupcima Amerika je 2014. godine proizvela 3 milijarde barela nafte, a izvezla samo 126 miliona barela i to uglavnom u Kanadu. Istovremeno gas koji manje zagađuje ljubomorno čuva za sebe. Njoj je za naftu nasušno potrebno evropsko tržište. Namera istiskivanja Rusije iz trgovine sa EU i stvaranje najmoćnje transplanetarne zajednice (Pacifik – Atlantik) neminovno će naterati ostale da se ujedinjuju, antagonizuju sa ujedinjenim Zapadom te da se vraćaju primitivnijim oblicima trgovine (barter) ako budu isključeni iz svetskih tokova. Igra je veoma opasna. Kina pokušava da se odupre, pa je inicirala RCEP – Regional Comprehensiv Economic Partnershp (Regionalno obuhvatno eonomsko partnerstvo), kojem su od značajnih zemalja najavili pristupanje još Indija, Japan, Australija, Južna Koreja, što bi moglo malo da pomuti američke ambicije, odnosno da posluži kao ventil ili protivteža zemljama TPP članstva, ako budu previše pritisnute dominacijom najjače članice.

Arogancija upućenih očituje se u nameri “slabljenja ekonomskog značaja ostalih globalnih igrača”. Istovremeno igra obećanja se nastavlja tako da studija Evropskog parlamenta o uticaju sklapanja TTIP u odnosu na druge zemlje vrvi od obećanja da će TTIP imati “veoma pozitivne efekte na ostale zemlje (tu valjda spadamo i mi), a naočito na zemlje u razvoju”. I još: “TTIP će stimulisati trgovinu, iskorenjivati siromaštvo i promovisati održiv razvoj zemalja u razvoju”. Ima li nekoga ko je u stanju da uzme za ozbiljno ovakve agitpropovske floskule. Pa se onda prelazi na ne manje nebulozna “konkretna” obećanja: “Jedan od najdirektnijih puteva uvećanja ekonomskih aktivnosti koje će uživati zemlje u razvoju je veća tražnja za proizvodima i uslugama koje izvoze zemlje u razvoju”.

Istina izrečeno je i priznanje/bojazan da bi “dva trgovačka partnera mogla da, eliminištući međusobno carine, učine svoj izvoz mnogo konkurentnijim u odnosu na druge zemlje; da deo svog uvoza iz zemalja u razvoju zamene razmenom sa zemljama unutar TTIP; da bi potpisivanje ugovora moglo da utiče na eliminisanje raznih preferencijalnih šema kojima su pogodovane zemlje u razvoju od strane EU…” Ima toga još, međutim najozbiljnija je primedba (potekla iz Komisije EU) da bi: “TTIP mogao postati prepreka multilateralnim trgovinskim režimima Svetske trgovinske organizacije (WTO) – ili pak poslužiti kao bypass tekućim teškoćama u napredovanju multilateralnih režima”. Šta god to značilo, ne sluti na dobro Svetskoj trgovinskoj organizaciji, koja je, namerno ili ne, pokrenula proces globalizacije. Direktan TV prenos primanja Kine u tu organizaciju 11. decembra 2001. godine praćen je masovnije u toj zemlji nego svetsko fudbalsko prvenstvo – bilo je to otvaranje sveta prema Kini. Sada postoji bojazan da će novi ugovori pokušati da zatvore vata i to ne samo za Kinu nego za svakoga “ko sa nama nije”.

Vođa evropske delegacije i komesar za trgovinske odnose EU, Cecilija Malmstrom, tvrdi da će već na startu TTIP doliti Uniji 92 milijarde evra u BDP i stvoriti zonu od 800 miliona potrošača. Budući da nikada nije bilo da neko dobije a da drugi ne izgubi u transakcijama, jasno je značenje tvrdnje da će partnerstvo biti “protivteža rastućoj snazi Kine”. Na pitanje jednog novinara kako dotična ministarka nastavlja da bezrezervno propagira Partnerstvo uprkos enormnim otporima javnog mnjenja, bez trunke suzdržavanja odgovorila je: “Meni mandat nije dalo nikakvo javno mnenje Evrope”. Ta reakcija posledica je osećanja moći koja stoji iza projekta. Jedan od zagovornika TTIP, zamenik ministra za razvoj Italije, Karlo Kalenda, osuđuje protivnike sledećim rečima: “Mobilizacja protiv TTIP krije u sebi ideološku bitku protiv tržišne ekonomije, ili čak i protiv Amerike”. Valja dodati da čak oko 200 evropskih poslanika odbija da raspravlja o TTIP, smatrajući da se radi o pokušaju opasne dominacije nad EU. To jesu činjenice, međutim, umesto optužbi nesumnjivo bi bilo razumnije upitati se zašto je tako. Gde su koreni nepoverenja u tržišnu ekonomiju i šta generiše antiamerikanizam.

Živimo u vremenu potpuno razorenog poverenja u bilo koju instituciju (ni Folksvagenu se više ne veruje), i to nije nastalo iz besa, neznanja ili ideoloških predrasuda, nego iz skupo plaćenog iskustva sa ideološko-ekonomskim sistemom koji dominira i želi da svoju moć zaokruži planetarno. Njegovu pokretačku snagu znamo – od kad je praneandertalac oteo svom susedu komad plena nastavlja se proces otimačine i pohlepe. Naivno je verovati da će u trećem milenijumu nestati takvi elementarni porivi, oni su samo sofisticirano evoluirali u ideologiju koja zatomljuje “sve što se ne jede” – humanizam, umetnost, osećajnost… videćete.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *