Close
/ Dživizmi / Uzaludni predlog za ličnost godine
BiF Analize Čitajte B&F online

Uzaludni predlog za ličnost godine

Milutin Mitrović on 09/01/2018 - 10:30 in Dživizmi, Slajder

This post has already been read 3958 times!

Sve sam se nadao da će neka institucija, a ne ja, proglasiti papu Franciska za ličnost godine. Potajno sam računao i sa julijanskim kalendarom – ali ništa. Znam, reći će se da mu je 2013. Tajm dodelio taj epitet. Argument je nikakav. Kristijana Ronalda je FIFA pet puta proglasila za najboljeg fudbalera. Čak je 2013/14. prvi put, pa i 2016/17. ponovo dve godine uzastopno priznat kao najbolji. Mnogo je manje konkurenata tokom protekle godine imao Papa u svojoj skupini, pa, eto – ništa. A onda će se, kao za Đinđićem, kukati i za njim, kad se prekasno uvidi koliko je značio.

Pogledajmo ko su današnji državnici. Od Trampa do Kim Džong-una, sve sami narcisoidi spremni da izazovu neslućene strahote samo da bi bili u žiži javnosti. Pomenuta dva infantila prepiru se čiji je atomski okidač veći. Jad. Ima srećom onih koji obećavaju: recimo mladi Trudo u Kanadi liči na političara budućnosti, međutim, još je daleko od ugleda i uticaja koje je imao njegov otac Pjer. Makron u Francuskoj, od kad je Obama profućkao na kredit dobijenog Nobela, nema šanse sve dok nečim konkretnim ne opravda političku krasnorečivost. Ostaje Si Đinping, koji odaje političara velikog formata, velike lične moći, u najvećoj zemlji na svetu, uz mogućnost da učini nešto korisno ne samo za sebe i svoju zemlju. No, Kinezi, kao šahisti, od početka pletu poteze računajući na mat u 52. potezu. Zato tek valja videti kako će njihova partija sa ostatkom sveta ući u središnjicu.

Glavno profesionalno oboljenje novinara je dramatizovanje situacije. Za sebe mogu reći da bar činim sve što mogu da to dramatizovanje potkrepim argumentima. Počnimo od toga da je papa Francisko iskoristio božićno obraćanje vernicima da skrene pažnju na probleme koje ima sa Kurijom “zatvorenom u sebe”, sa božijim službenicima koji “se korumpiraju ličnim ambicijama i slavoljubljem”, pa čak da pomene “izdaju poverenja” – dakako ne vernika nego osoba u vrhu crkvene hijerarhije. Bergoljo nije obični političar koji mora da izmišlja neprijatelje kako bi se održao na vlasti. Papa se bira sa doživotnim mandatom kao apsolutni monarh i bez mogućnosti impičmenta. Utoliko su neprijateljstva prema njemu pogibeljnija. Uzbuđenju doprinosi i pravilo da njegovo telo, kao izaslanika Boga na zemlji, ne sme biti oskrnavljeno obdukcijom. Privlačno za trovače!

Napisano je brdo knjiga, TV serija, jedan dokumentrani film o papi Đovani Paolu I, čiji je pontifikat trajao samo 32 dana. Dejvid Jalop (Yallop), britanski publicista, napisao je knjigu “U ime Boga” u kojoj daje pregršt argumenata za dominirajuće verovanje kako je dotični papa otrovan. Prerano je najavio seriju reformi, borbu protiv pedofilije, reorganizaciju glavne finansijske institucije IOR (centralna banka Vatikana), čijeg je direktora Paula Marcikusa Jalop označio kao vođu zavere. Bergolju je 2005. godine bilo ponuđeno da ga kandiduju za novog papu. Odbio je sa motivacijom da još nije spreman. Kada mu je ponovo ponuđeno 2013. godine, prihvatio je: tokom sedam i po godina imao je prilike da dobro prouči živote i kraj svojih prethodnika i da shodno tome planira svoje poteze.

Nagađanju šta je Bergoljo zamislio kao svoj plan, pretpostavio bih podatke o reformama koje je sproveo tokom protekle četiri godine: samo 6 meseci od stupanja na tron osnovao je Savet kardinala, nazvan C9. Njihova je uloga da umanje uticaj rimske Kurije i podupru Papine reforme. Ukinuo je “fabriku svetaca” koje su prethodne pape liferovali na veliko i zaveo oštre kriterijume za beatifikaciju. Uveo je dva nova “ministarstva” – za laike, porodicu i život, i za integralni ljudski razvoj. Uveo je kontrolu vatikanskih medija. Ukinuo je doživotnu kaznu za sveštena lica, ali pooštrio kazne za pedofiliju i proširio odgovornost i na biskupe koji ne intervenišu na vreme. Ustanovio je komisiju za borbu protiv pedofilije. Uveo Savet za ekonomiju i službu revizije svih poslovanja crkava. Ojačao pravosudne organe za nadzor finansijskog sektora. Sve diplomatske poslove stavio je pod ličnu kontrolu. Proširio je prava đakonata i na žene. Dao pravo italijanskim kardinalima da biraju predsednika svoje konferencije kojega je ranije postavljao Papa. Dao instrukcije biskupima da ubrzaju proceduru razvoda u slučajevima koji jasno pokazuju neodrživost crkvenog braka. Dao je autonomiju biskupima da tumače liturgijske tekstove (to je izazvalo jak protest kardinala) i krunisao unutrašnje reforme bulom “Amoris laetitia” kojom se razvedenim vernicima koji su stupili u drugi brak vraća pravo na pričešće – što je kod konzervativnih kardinala glavni argument za napade, jer to “podriva i Crkvu i veru”. Može izgledati malo ali je za Crkvu to prava revolucija.

Slavni italijanski biciklista Fausto Kopi je rekao: Onaj koji predvodi uvek je sam. To je sudbina i pape Franciska. Jada se kako sanja da neopažen odlazi u piceriju. Za koji dan puni 81 godinu, a igra na kartu uklanjanja protivnika bez žurbe i skandala. To je praktikovao na početku kad je valjalo malo raskrčiti teren pa je posmenjivao čitavo rukovodstvo IOR – vatikanske banke i dobar deo “vlade” na čelu sa predsednikom, kardinalom Bertone, samouverenim rasipnikom što je za rekonstrukciju svog apartmana utrošio 420.000 evra “iz fonda za nezbrinutu decu”. Dakako da je odleteo zbog svojih spletki i volje za moći, a srceparajuća formulacija je zgodna da kod masa potakne uverenje kako se Crkva vraća moralnim vrednostima.

Nedovoljno je prostora da bi se nabrojali svi potezi neobuzdanog Pape reformatora. Jasno je da svojim delovanjem duboko zaseca kako u unutrašnje odnose u katoličkoj crkvi tako i u etičke odnose među ljudima uopšte. Dakle, kako protivnici kažu – politizuje Crkvu. Protivnika ima sve više, s tim što po tradiciji glavni ostaju u senci “vatikanskih katakombi” i odatle vuku poteze. Zavere su naterale Papu da u božićnjoj poruci, koju pominjem na početku, progovori o onima koji su “izdali poverenje”. U avgustu prošle godine lansirana je “fake news” kako se na sajtu Vatikana (Correctio filialis) pojavio pa bio uklonjen tekst o “sedam papskih smrtnih grehova”. To su medijski šakali nanjušili da se nešto zbiva, pa su pokušali da iznude pravu informaciju. Dobili su je samo par dana kasnije: 42 kardinala potpisalo je peticiju papi, upozoravajući ga da krši doktrinu vere. Ubrzo je peticiju potpisalo još 20 kardinala, dakle 62 ukupno, među kojima i Gerhard Miler, prefekt Kongregacije za doktrinu vere. Papa nije odgovorio na tu peticiju, ali je rešio da Mileru po isteku mandata ne produži ostanak na funkciji. Na stranu što se Miler javno pokajao, “kao, nije razumeo o čemu se radi… neki su mu govorili da ga Francisko ne voli… ali on ostaje nepokolebljivo uz Papu… da kritika pomaže više nego laskanje…”, tek – jedan nepouzdani manje na važnom mestu u Vatikanu.

Nasmešeni i dobrodušni Bergoljo čisti prilično intenzivno sve ono što se nataložilo u katoličkoj crkvi. Recimo, 29. decembra nije produžio mandat kardinalu Maradigi iz Hondurasa, na mestu rektora katoličkog univerzita Tegusigalpa, jer je ovaj svoju gramzivost krunisao platom od 35.000 evra, plus 13. platom od 54.000 evra. Serija je takvih koji malo, malo, pa odlete, a onda pokušavaju da se vade kako “Papa nije dobro informisan”. Što je Papu provociralo da saopšti kako to što radi, radi upravo zato što je dobro informisan: “Niko nema prava da profitira od majke Crkve”.

Među odbačenima ima svakojakih. Kurija u Palermu je oduzela dijecezu don Minuteliju, svešteniku koji je krenuo u krstaški rat spasavanja Crkve od pape Franciska koji propoveda “lažnu veru” i “voli da se dopada svetu a ne Hristu”. No, to je “južnjački folklor” na koji malo ko obraća pažnju. Većeg značaja ima to što je bez reči objašnjenja odleteo izvesni Đulio Mateieti (Matteietti), treća ličnost u hijerarhiji vatikanske banke, decenijama zadužen za informatičku tehnologiju. Uoči Božića je vatikanski revizor (građanska osoba) smenjen po kratkom postupku. Sazvao je konferenciju za novinare da bi se jadao kako je lažna optužba da je gledao kroz prste kardinalima koji su prisvajali crkveni novac. Papa je izuzetno osetljiv i zainteresovan za reformu finansijske sfere Vatikana, jer mu je jasno da je tu središte moći. Staro je pravilo da ne postoje finansije bez skandala, pa to vredi i među popovima. Zato je na mesto načelnika u APSA (Administracija apostolske imovine) postavio svog prijatelja, argentinskog kardinala Zanketu (Zanchetta), sa ovlašćenjem da kontroliše sve poslove materijalne prirode.

Šakali imaju veoma razvijen njuh da osete kada krdo počinje da potiskuje neku jedinku, te ona postaje potencijalni plen. Opak je znak što se “šakali” sve brojnije pojavljuju na sceni. Novinare i političare ne nabrajam, jer oni služe da dižu buku u ime važnijih od njih ili makar zbog “klik” profitiranja. Konzervativci, i popovi i laici, mrze Franciska posebno zato što se energično zalaže za imigrante. Interesantan je nastup laika Etore Goti-Tedeskija, ekonomiste i bankara, bivšeg predsednika vatikanske banke IOR, što se dao u odbranu Crkve od pape Franciska, koji po njemu prekraja svetu misu kakva je neporecivo inaugurisana na koncilu u Trentu 1563. godine i koje se pridržava oko 420.000 katoličkih sveštenika u svetu. Imaju čak i bankari nečeg ljudskog u sebi – eto taj Tedeski nije u stanju da podnese odlazak sa faktički najuticajnije funkcije posle Pape, pa se sveti. Optužuje papu Franciska ne za bankarske stvari, nego što navodno nanosi smrtni udarac veri, liberalizujući crkveni brak, moralni život (razumevanje za gej osobe) i labaveći rigoroznost prava na ispoved i pričešće kao formu oprosta. Teološke zavrzlame su enigmatske upravo da bi eklezijastičku aristokratiju distancirale od običnih ljudi. A, eto, Papa to podriva. Bivšeg bankara “brinu uzvišenije stvari” nego zašto je zatomljena Papina instrukcija sveštenicima da odbiju pričest mafijašima i zašto je Franćesko Oliva ostao jedini biskup koji nije hteo da primi prljavi mafijaški novac kao prilog crkvi.

Uz moje obrazloženje kandidature Pape za ličnost godine naveo bih i da nema državnika današnjice koji do te mere predlaže, govori, apeluje da se ljudima omogući da radom stiču egzistenciju. Ima se utisak da se svi sem njega stide radnika i još više nezaposlenih. “Rad je osnovni element ljudskog dostojanstva” – polazna je formulacija pape Franciska, da bi je dalje razvijao: “rad je prioritet ljudskog društva, pa prema tome i Crkve i Pape… ne postoji dobra ekonomija bez dobrih preduzetnika, ali ni dobar preduzetnik koji ne brine o radnicima… valja se braniti od špekulanata, a preduzetnici su takođe radnici… politički sistem ohrabruje one koji špekulišu radom, a ne one koji veruju u rad… mora postati jasno da cilj nije dohodak za svakoga, nego rad za svakoga, jer bez rada nema ni dostojanstva… mnoge nove vrednosti novog kapitalizma nisu humane… kratkovida je ekonomija koja se zasniva na otpuštanju zaposlenih”. Papu Vojtilu desnica je proglasila za komunistu, Franciska za komunističkog ekstremistu.

Papa Fracisko ne ograničava svoje ambicije na vatikansko dvorište i crkvene odnose, već on ima jasne ambicije da se kao medijator meša u sve etičke probleme sveta. Kao najveću opasnost označio je mogućnost nuklearnog rata, koji bi doveo do “samoubistva čovečanstva” i u tom smislu ponudio eksteritorijalnost Vatikana za pregovore Severne Koreje i SAD. Žestoko je osudio populizam, antievropejstvo i ekstremne katolike (ne samo Poljake) koje je “poneo vetar fobije, autoritarnosti, antisemitizma… ideologija koje propovedaju mržnju, seju strah, gaze slobodu drugih”. Prvi je ustao u odbranu muslimanske manjine koju desetkuju i proteruju iz Mianmara (Burma) i otišao među te jadnike da im ulije bar malo nade da nisu potpuno prepušteni nasilnicima.

Njemu je jasno da u Aziji ne može biti mira dokle god Kina ne dobije mesto koje zaslužuje u međunarodnoj političkoj zajednici i ne preuzme na sebe da utiče na mirna rešenja u svom regionu. Zato ponavlja da bi rado otišao u posetu Kini da razgovara o miru ne samo u Aziji nego svuda u svetu gde je mir ugrožen. Od pape Đovanija XXIII (zvanog Dobri papa), koji je 1961. godine bulom “Humanae Salutis” i Koncilom inicirao proces ekumenizma, pa preko Đovani Paola II (Vojtila), Benedikta XVI (Racinger) pa sve do Franciska (Bergolja), svakome je od njih opsesija bila da uspostavi “sestrinske veze” sa pravoslavnom Crkvom. U vreme dogmate Racingrera izgledalo je da će ta stvar konačno krenuti sa mrtve tačke. Dokument iz Ravene (2007) nakon iscrpnih rasprava delegacija katoličke i pravoslavne crkve (SPC) oglašen je kao visok stepen razumevanja i želje za tešnjom saradnjom. Optimizam je vrlo brzo demantovan iz Beograda uz ogradu SPC od onoga što je dogovoreno. Usledile su kardinalske posete Beogradu, ali uzalud.

Onda se Vatikan okrenuo direktnom kontaktu sa Moskvom. Patrijarh Kiril, inaugurisan 2009, nastavio je politiku svog prethodnika Alekseja II – nikakva proširenja međudržavne saradnje Rusije (prethodno SSSR) ne mogu uticati na međucrkvene odnose. Gorbačov je 1989. ponudio papi Vojtili posetu SSSR-u, ali uz napomenu da bi bilo nezgodno ako se tom pozivu ne bi pridružila i ruska crkva. Onda su isti poziv i istu formulaciju upotrebili Jelcin 1991. i Putin 2013. kad je sa ponosom napomenuo da je kršten (kada, u GPU?). Na tome se ostalo sve do ove Nove godine kada je poslao Papi Francisku čestitku sa akcentom na “nadi da ćemo nastaviti saradnju Rusije i Vatikana na očuvanju mira i globalnih ljudskih vrednosti i ojačati dijalog kultura i religija”. Vatikanolozi pridaju poseban značaj poslednjim dvema rečima.

Ovih dana se kalkuliše da nije daleko budućnost kada će neki visoki predstavnik katoličke crkve otići u Moskvu da dogovara posetu pape Franciska. Valja se prisetiti da su se Kiril i Farancisko sreli 2016. na Kubi i da je taj “iznenadni” susret pripreman dve godine u velikoj tajnosti. Izgleda da je došlo vreme da glavni kamen spoticanja – Ukrajina, postane temeljac obnove odnosa. Naime ruska pravoslavna crkva besnela je na katoličku što im je unijaćenjem preotimala vernike (najviše u Ukrajini). Sada bi upravo zbog napete situacije između Rusije i Ukrajine dobro došla Papina poseta kao podrška Rusima da utihnu eho aneksije Krima i smire odnose sa večno narogušenim Hoholima.

Po svemu sudeći pregovaranja prelaze na glavni kolosek, a SPC ostaje u zapećku prokockavši još jednu priliku. Štaviše, patrijarh Irinej je o Novoj godini izjavio: “još nije došlo vreme da poglavar Rimokatoličke crkve poseti Srbiju”.

Pokušao sam da na internetu proverim čija je izreka: “moje je siromaštvo dokaz mog poštenja”, ali sam ustanovio nepouzdanost izvora. Jer, najpominjanija je pevačica Olivera Katarina, pa Majka Tereza, pa Momo Kapor koji navodi da je to Makijaveli napisao u nekom pismu. Ako je tako, mogu onda i ja da se okoristim ovom definicijom, uz dopunu da ne radim ni za Kominternu, ni za Sorosa, ni za Vatikan, a svejedno mislim da je politika SPC katastrofalna. Ima u toj crkvi razumnih ljudi – grupa profesora i asistenata sa bogoslovskog fakulteta koja je, na primer, kažnjena zbog peticije protiv revizije Darvinovog učenja u školama. Ima divnih i požrtvovanih sveštenika, neke sam lično upoznao. Međutim, nije bez razloga izreka da riba smrdi od glave. Na samom vrhu sedeli su doskora i davali ton razmetni Kačavenda, kavgadžija Filaret… Pritisnut optužbama da je blagosiljao neke ravnogorce, Velibor Džomić, sveštenik i profesor, pravdao se kako je patrijarh Pavle blagosiljao Mladića, Karadžića, Arkana – pa ništa. Ta linija se nastavlja energičnim protestom patrijarha Irineja protiv presude Ratku Mladiću. A zvuči filistarski kad partijarh ponavlja Vučićeve reči da treba da “sedimo na svojoj stolici”, dok je van pameti formulacija da je presuda Mladiću “delo đavola”. Braniti ubicu i zločinca čija je krivica dokazana u 11 tačaka optužnice, obarati presudu samo zato što je osuđeni Srbin, baca ljagu na celu naciju. Kad osoba koja pretenduje da bude duhovni vođa nacije brani dokazanog zločinca, to je problem cele nacije. Trampizam postaje epidemija.

U preko 100 zemalja prenošen je božićni koncert iz Vatikana. Šarmantan mladi don David pomagao je popularnom profesionalnom TV voditelju, Pati Smit je pevala “People have the power”, Eni Lenoks “Oh happy day”, Izraelka Noa više pesama na raznim jezicima, Francuz Imany, Albano… u prvom redu kardinali su cupkali i pljeskali po taktu. Ništa “ideološko”, čak ni ona lepo sladunjava “Heilige Nacht”.

Dve Crkve, dva poglavara, dva sveta.

 

Preuzeto sa Peščanika

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *