Close
/ B&F Plus / Sporedni poslovi u kompanijama: Kašičica Poršeovog meda uz gutljaj NIS-ove vode
BiF Analize Čitajte B&F online

Sporedni poslovi u kompanijama: Kašičica Poršeovog meda uz gutljaj NIS-ove vode

Redakcija BIF on 03/03/2018 - 10:40 in B&F Plus, Slajder

This post has already been read 1199 times!

Ne, nije reč o pobrkanim tekstovima iz različitih rubrika, nego o iznenađujućim „noncore“ proizvodima poznatih kompanija.

Najbolji dokaz da srpski turizam zaista raste je to što gotovo da nema domaćeg tajkuna koji ne poseduje barem jedan hotel. Do skoro je stvar prestiža bila plantaža jabuka ili vinograd, ali hotelijerstvo je najnovija modna linija u krugu onih koji su poznatiji po proizvodnji šećera, klanicama, tržnim centrima ili trgovini strujom. Da se radi o državnom kapitalu, već bi se oglasili dežurni eksperti sa savetima da se javna preduzeća manu onoga o čemu nemaju pojma i drže se osnovne, ili kako se sada češće govori „core“ delatnosti. Neizostavno bi sledila opservacija kako je to još jedna potvrda da im je neophodna profesionalizacija i depolitizacija u upravljanju, jer su sve te prateće, dodatne, sporedne, odnosno „noncore“ delatnosti izmišljotina za udomljavanje partijskih saboraca i rodbine.

Da takvi jesu udomljavani uveliko složiće se valjda svako, kao i sa onim da javna preduzeća vape za profesionalizacijom, međutim kada je samo reč o dizanju ruku od „noncore“ delatnosti stvar nije tako jednostavna jer ima i ovakvih i onakvih primera, pa se ipak sve vraća na kompetenciju i posvećenost onih koji o tome odlučuju. A izbegavanje profesionalizacije obično se maskira brzopletim reorganizacijama i transformacijama, čiji je omiljeni deo izdvajanje i privatizacija pratećih delatnosti na način koji sufliraju oni koji menadžment u juavnim preduzećima i postavljaju. Čudi li onda što po pravilu slede stečajevi ili poništavanja takvih privatizacija, u kojima zaposleni ispaštaju redovno, kupci ovih entiteta veoma retko, a kreatori i sprovodioci naopakih rešenja nikad?

Pošto je priča započela sa turizmom, dovoljno je navesti slučaj hotela „Zelenkada“, elitnog zlatiborskog odredišta dok je njime gazdovalo jedno od naših javnih preduzeća, a sad avetinjskog strašila u sred tamošnjeg građevinskog i turističkog mravinjaka. A da je NIS ostao javno preduzeće, umesto što je prodat Gaspromu, teško bi se u selu Jazak i dalje flaširala istoimena fruškogorska voda.

Za to vreme kod najkrupnijih u našem privatnom sektoru ne nedostaje mašte u diversifikaciji, pa osim iskoraka u prehrambenu industriju ili turizam, prisustvujemo i neočekivanoj renesansi interesovanja za bankarstvo. Pred očima su naravno i oni koji su tokom privatizacije grabili šta su stigli, pa se nije znalo da li se bave konfekcijom ili rudarstvom i da li im je bankarstvo bliže od poljoprivrede. Ne čudi da su ovakve nekoherentne poslovne imperije brzo propadale, a poučna su iskustva, naša i komšijska, kada je ista sudbina sustizala i mnogo smislenije konglomerate jer su građeni na neodrživim finansijskim konstrukcijama.

Kako u svetu spajaju „nespojive“ biznise

Za potpuniju sliku o tome treba li se fokusirati samo na osnovnu delatnost nužno je da se, ipak, razmotre iskustva i van skučene balkanske nedođije. Svakodnevno bivamo bombardovani vestima kako spajanjem i onako ogromnih korporacija nastaju poslovni monstrumi čija veličina nadmašuje većinu članica UN, pri čemu se spajaju ne smo slični, nego i naizgled nespojivi biznisi. Istovremeno, samo sa manje pompe, teče nastanak i intenzivno širenje pratećih poslova velikog broja svetski respektabilnih kompanija.

Ikea je zanimljiv primer jer pokazuje da nekad prestrogo sudimo sebi, pa smo postiđeni što standard većinu naših potrošača primorava da kupovinu ograniče na hot dog ili švedske ćuftice u restoranu ove kompanije. Ali izgleda da to nije samo naša specifičnost i da je takvih nesuđenih kupaca troseda, lampi i komoda više nego što mislimo, jer je razvijajući sopstvene restorane Ikea uznapredovala do partnerstva sa čuvenim Meriotom, sa kojim su pre nekoliko godina kreirali lanac hotela „Moxy chain“, koji već poseduje šezdesetak objekta širom sveta.

S druge strane, vest da se u 82. godini Lučijano Beneton vraća iz penzije na čelo čuvene porodične firme iz Treviza, govori da njihova doskorašnja poslovna strategija nije ispala kako je zamišljeno. A diversifikacija je uključivala i takve stvari kao što je kupovina hiljada hektara u nedođijama argentinske Patagonije. Ali, ako zvuči neobično koliko je proizvođač konfekcije čuvene po veselim bojama šarao po delatnostima, pa je pored pomenutog ulagao još i u restorane, autoputeve i aerodrome, onda je poslovni portfolio kompanije Mars još bizarniji. Ako imate macu, onda je velika šansa da sa jednakim uživanjem sa kojom vi krišom tamanite Marsove čuvene čokoladice, vaš ljubimac proždire Šeba paštetice ili Viskas granule. Šta je tu sporedan, a šta glavni proizvod, nagađajte dok budete odgonetali da li su ove proizvodne linije povezane i na neki drugi način, osim što im je jedna od najvećih američkih privatnih kompanija zajednički vlasnik.

Nije daleko od ovih primera ni podatak da korejski LG, gigant u svetu potrošačke elektronike, poseduje liniju farmaceutskih proizvoda, a da Porše, jedan od najčuvenijih proizvođača glamuroznih automobila, povećava proizvodnju meda. Nešto od pomenutog su komercijalni poduhvati, a ovo sa Poršeovim medom je verovatno deo društveno odgovornog poslovanja, pa ipak kao što veliki sportski timovi ne vole da gube ni u prijateljskim utakmicama, tako ni ove korproracije nerado prave gubitke čim god da se bave. Prema tome, ako vam nekim čudom neko i pokloni teglicu „Turbienchen“ meda, setite se dosetke pokojnog američkog predsednika Regana kako ne postoji besplatan ručak, a da je onaj koji odmah ne platite obično i najskuplji.

E, da je Nokiji bio jedan Korado Pasera!

Kada smo kod gubitaka, nisu im skloni ni švajcarski poštari, iako su iskoračili iz svoje osnovne delatnosti: Swiss Post, pored dostavljanja pisama i paketa, uspeva da bude i najveći autobuski prevoznik u prebogatoj alpskoj zemlji. Preko 2.100 drečavo žutih autobusa jezdi njenim drumovima, pa čak i na linijama koji prelaze u susednu Francusku. A blizu je i Italija, čija je Poste Italiane takođe cenjena u poštanskim krugovima, mada je van te zemlje malo poznat njen neverovatni portfolio finansijskih usluga. Italijanima je prirodno da u najbližoj pošti, osim uobičajenih plaćanja, mogu da dobiju platne kartice, uzmu kredit za kola ili stan, trguju na berzi ili izaberu neku drugu od sijaset ponuđenih usluga. Smetnju ne predstavlja to što je švajcarska pošta u potpunom, a italijanska u većinskom državnom vlasništvu, jer je menadžment takav da je pre desetak godina Korado Pasera, pošto je prethodno reorganizovao Poste Italiane, preuzeo kormilo Banke Intesa, a onda kreirao i Intesa Sanpaolo Group kao jednu od najvećih bankarskih grupacija evrozone.

Finska Nokija je primer da prerastanje pratećeg u osnovni biznis nije mogućnost koja se pruža samo ambicioznim menadžerima. U sećanju većine, Nokija je ostala povezana sa prozvodnjom mobilnih telefona jer je dominirala tim tržištem do prvih godina ovog veka. Posao je išao toliko dobro da su pogasili većinu drugih proizvodnih linija, premda su bili cenjeni proizvođač televizora, kompjutera, automobilskih guma i mnogo čega drugog. Na neki način, nagli poslovni zaokreti jesu deo dugogodišnje tradicije kompanije nazvane po reci koja je pokretala mlinove za preradu drveta, od kojih je sve počelo. Eksponati u kompanijskom muzeju ne skrivaju da je do duboko u 20. vek jedan od proizvoda bio i toalet papir.

Baš zbog ove prilagodljivosti ostaje zagonetka kako je Nokija propustila da se blagovremeno prilagodi tržištu pametnih uređaja i za samo nekoliko godina završi na njegovim marginama. Iako je i put Epla i Samsunga do ove proizvodnje bio krivudav, oni su spremno uskočili na Nokijino mesto, a njeno savezništvo sa Majkrosoftom u pokušaju da uhvati priključak ide traljavo. Pri tome je Majkrosoft primer giganta koji se preterano vezao za osnovnu delatnost, pa nije blagovremeno prepoznao značaj društvenih mreža, a onda ni tržišne potencijale spajanja mobilne telefonije, računara i interneta. A mogli su mnogo toga da nauče od Mek Donaldsa koji je startovao sa hot dogom, da bi danas bio sinonim za hamburgere.

Teško da će se Nokija vratiti korenima pa prerađivati drvenu pulpu, ali ovlašan uvid u aktuelni poslovni portfolio, osim što pokazuje okupiranost kreiranjem nečega što bi zamenilo legendarnu Nokiu 3010, signalizira da je težište preusmereno na šire tržište telekomunikacione opreme i pratećeg softvera. Iako Nokija spada u 500 najvećih svetskih korporacija čije akcije komponuju najvažnije berzanske indekse, to nije bilo garancija dobrog upravljanja. Njen spektakularni promašaj ide na dušu tadašnjem menadžmentu koji je tvrdoglavo insistirao na sopstvenom Simbian operativnom sistemu, a zatvarao oči pred činjenicom da se tržište već opredelilo za uređaje zasnovane na Android i IOS sistemima.

 
Vladan Žarković

februar 2018, broj 146. 

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *