Razvoj današnjeg pojma igračke datira od sredine 16. veka, a jednim od prvih konstruktora smatra se Rene Dekart, koji je izradio mehaničku figuru mlade devojke, kako bi prikazao vlastito shvatanje o „ljudima kao veoma usavršenim mašinama“.
Svako istraživanje o razvoju igračaka ubrzo pokazuje da se igračke retko pominju kako u istorijskim pregledima, tako i u uporednim studijama različitih kultura. To ne znači da nisu postojale stvari kojima se nekad igralo. Engleski sociolog Brajon Saton Smit tvrdi da su se od najranijih vremena, u plemenskim društvima za devojčice pravile lutke a za dečake luk i strela. Deca su se igrala blatom, grančicama i kamenčićima i pravila replike kuća i stoke. Odraz prvobitnog poimanja igre vidljiv je i danas: pored tolikih skupocenih akcionih heroja i video-igrica, mnogi mališani i dalje se radije igraju – u pesku i blatu.
Početke upotrebe igračaka sociolozi objašnjavaju društevnim karakterom – bio je to deo vaspitanja koje su sprovodili odrasli i komunikacije među decom. Preovlađujuća priroda igre tokom istorije je bila igra sa drugima, a ne igra igračkama. Mada se i današnja deca radije igraju sa vršnjacima, često su primorana da veći deo vremena provedu igrajući se u samoći. Što su roditelji imućniji, to je češća pojava da se, pomoću skupih igračaka, dete zadržava u bezbednosti kuće, umesto druženja na nebezbednim ulicama. Takođe, današnja deca su sve češće jedinci, ili je generacijski jaz među braćom i sestrama veliki zbog drugačijeg planiranja porodice, pa im je i način igranja bitno drugačiji u odnosu na mališane iz doba osvita civilizacije.
Pedagogija Džona Loka
A ono što znamo o igračkama iz tog perida, obično je vezano za odrasle i za verske obrede, premda ima izvesnih dokaza da su, bar u nekim prilikama, korišćeni sakralni predmeti naknadno poklanjani deci da se njima igraju. Na primer, malu izdeljanu drvenu figuru, koja predstavlja Starog Čoveka-Boga južnoameričkog plemena Kadaveo Indijanaca, deca su mogla da koriste kao igračku. Zmaj ili maska, školice ili šuge, takođe su predstavljale deo verskih obreda, koje su deca katkada upražnjavala kao igru. Izmišljanje stvari koje bi služile isključivo u svrhu igranja dece nije bilo “u modi“, odnosno igračke nisu doživljavane kao stožerni deo odrastanja i vaspitanja u društvenoj zajednici.
Tek postepeno u 17. a onda i potpunije tokom 18. veka, neki prosvetari počinju da priznaju dečiju igru i igračke kao podobno sredstvo za edukaciju. Do tog vremena sam izraz „igračka“ se koristio da bi se označio artikal bez veće vrednosti – on nije bio toliko vezan za decu, koliko za jevtine predmete ili tričarije. Moderna reč „igračka“ sačuvala je nešto od tog tradicionalnog prizvuka nevažnosti i trivijalnosti. Englezu Džonu Loku se obično pripisuje ideja da igračke nisu puke tričarije i da ih deci treba davati kako bi se zabavila, ali i obrazovala. Loku se pripisuje popularizacija kocki sa slovima, koje su postale poznate kao „Lokove kockice“ a služile su za opismenjavanje. Delom je Lokovo bavljenje igračkama bilo vođeno namerom da se deca odvoje od ulice, jer se smatralo da je to mesto grubosti i poroka.
Razvoj današnjeg pojma igračke počinje između 1550. i 1750. godine, kada je nova zamisao industrijske mašine počela da menja sliku sveta. Tvrdi se da je jedan od prvih konstruktora igračke bio sam Rene Dekart koji je izradio mehaničku figuru mlade devojke, kako bi prikazao vlastito shvatanje o „ljudima kao veoma usavršenim mašinama“. Premda postoje dokazi da su pokretne mašine korišćene kao vašarska i cirkuska atrakcija za zabavu elite još od 1400. godine, tek od 18. veka počinje proizvodnja prvih igračaka. Ti domišljati „izumi“ koji su zabavljali decu ali i starije bili su: pokretne patke koje gaču, ovce koje bleje, psi koji laju, razne figure koje sviraju muzičke instrumente, sićušne ptice koje pevaju i skaču iz burmutice, patuljasti prizori u kojima se seoske zanatlije pokreću, lutke koje zovu majku…
Stratezi i kockariStrateške igre su prisutne u svim modernim kulturama, ali nisu njihov izum. Najstarije su šah, koji je najveću popularnost dostigao u Evropi i na Bliskom Istoku, Go u Aziji, kao i malo poznata igra Mankala u Africi. Za sve ovakve igre je karakteristično da se zasnivaju na suprotstavljanju različitih strateških sistema, u kojima je pretvaranje protivnikovih slabosti u sopstvene prednosti važno umeće na putu do pobede. I poreklo sasvim suprotne vrste igara – onih na sreću – datira od davnina. Igre na sreću su se najpre pojavile u plemenima, kao deo magijske i religiozne procedure za otkrivanje božanskih namera, koje su sprovodili plemenski vračevi. I današnji kockari umeju svoj uspeh da pripšu „ludoj sreći“, odnosno nekoj „nevidljivoj“ ili „božanskoj“ sili koja im pokreće ruku ka glavnom dobitku. Tombola, Monopol pa čak i Čoveče ne ljuti se, kao i većina igara sa kockicama, podležu svesnom ili podsvesnom uverenju igrača da tok igre ne kontrolišu oni, već neki „viši princip“. |
Prvo dečije vlasništvo
Krajem 18. veka već je prepoznatljiv daleko ozbiljniji pristup pravljenju poučanih igračaka i igara, kao što su bile karte za učenje geografije, istorije i astronomije. Posebne sklapalice ( jigsanws) su izmišljene 1760. sa ciljem da olakašaju učenje osnovnog računa. Proizvođači su ove vrste igračaka reklamirali pod sloganom „spojite korisno sa zabavnim“. U nerednom veku začet je razvoj međunarodnog tržišta igračaka, čiji su proizvođači bili smešteni u Engleskoj i Nemačkoj. Prema rečima Džona Brujera, istoričara sa Jela, „snabdevači takvih igračaka su prodavali mnogo više od zabavnih predmeta. Oni su prodavali svojevrsni društveni moral koji je naglašavao vrednoću, poštenje i individualni napor“.
Igračke su postale lični posed a ujedno i prvi oblik dečijeg privatnog vlasništva. U prošlosti, tamo gde ih je bilo, igračke su pripadale celoj porodici. Brujer kaže :“Nastanak igračke ukazuje na tačku kada je u društevnoj svesti srednje i više klase počela da preovladava individualistička etika“. Nemački pedagog Frederik Frebel doneo je revoluciju u shvatanju igračaka, proglasivši ih „Božijim darovima“. On je igri povratio svetost kakvu je imala u drevnim društima, a loptu proglasio stožernom igračkom koja „simbolizuje i objedinjuje jedinstvo božanskog“. Frebel unosi igračke u škole i propagira izradu igračaka od jeftinjih materijala – kartona, lima, obične hartije…kako bi bile dostupne svakom detetu.
Početak 20. veka, a naročito njegovu drugu polovinu, karakteriše tehnološko ubrzanje koje će se itekako odraziti i na igračke i od njih napraviti posebnu industriju. Potrošačko društvo, kult Božićnih poklona i Deda Mraza u kombinaciji sa savremenim tehničkim dostignućima, čiji su tipičan produkt video-igrice i kompjuteri, dovelo je igračke na mesto o kome Dekart, Lok ili Frebel nisu mogli ni da sanjaju.
Vladimir Matevski
broj 14/15, decembar 2005.