Home TekstoviB&F Plus Javni dug: Svi za mnom (opet)

Javni dug: Svi za mnom (opet)

by bifadmin

Srbija je izabrala da se u sastavljanju budžeta za iduću godinu i obuzdavanju rasta javnog duga bori uz stručnu pomoć Svetske banke, što menja i uslove koje bi u tom procesu morala da ispuni. „U situaciji kada zemlja nema program sa Fondom, može se očekivati da će SB pooštriti uslovljavanje za sve vrste kredita koje bude odobravala Srbiji“, kaže ekonomista Srboljub Antić, dugogodišnji predstavnik Srbije u MMF. U mane ovakvog izbora mogle bi se svrstati (ne)dovoljna ekspertiza Banke u fiskalnim pitanjima, manja specifična težina koju ima kod investitora, i odlaganje neminovnog – da se, uz pomoć Fonda, mere fiskalne konsolidacije i reforme kombinuju sa reprogramom duga.

Iako izgleda da je pred jednom, Srbija je verovatno pred više lančanih enigmi vezanih za javni dug. Nesumnjivo da je jedna od njih predlog budžeta za 2014. godinu, koji bi trebalo da pokaže stvarne namere vlade u vezi sa pokušajem njegovog obuzdavanja. Druga leži u rebalansu ovogodišnjeg budžeta gde je, podseća član Fiskalnog saveta Nikola Altiparmakov, Savet još ranije ocenio da će deficit za ovu godinu biti za 20 milijardi dinara veći nego što se planira – oko 10 milijardi usled precenjenih prihoda i isto toliko potcenjenih rashoda. Njih se „pod tepihom“ možda nagomilalo i više od ranije pretpostavljenih: od Železare Smederevo do „specijalnog slučaja“ Simpa, koji možda neće biti i jedini, uključivanja pretplate za RTS u budžetske stavke, eventualne, sada nedovoljno transparentne uslove vezane za spašavanje Jata, jedno ministarstvo i jedan ili više savetnika pride i štošta drugo što bi možda moglo da baci i drugačiji pogled (ne samo retorički) na to ko je u vladi za oštre i nepopularne mere a ko ih se kloni. S tim u vezi je i verovatno najvažnija enigma: da li će se u taj posao krenuti pre ili posle (eventualnih?) izbora.

vodja

“Ekonomski problemi zemlje su dugoročni i ne mogu biti rešeni u toku (već skraćenog) mandata jedne vlade. Potrebno je koncipirati makroekonomsku politiku na rok od 6 do 8 godina, ali da reforme, pre svega fiskalne, budu započete odmah”, kaže ekonomista Srboljub Antić.

Ako sadašnji potpredsednik vlade namerava da bude premijer u sledećoj vladi, on bi na sebe preuzeo odgovornost za sve što će se dešavati u narednih četiri do pet godina. Zato bi Vučić, upravo zbog svoje velike popularnosti i praktično izvesnog mesta premijera, morao da ima duži vremenski horizont i da razmišlja pet godina unapred, to je ono na šta apeluje, poziva, ili izaziva (već prema tome, kako ko to tumači), najveći broj ekonomista pa i opozicionih političara. To znači da bi prvi potpredsednik neke reforme morao da počne odmah.

Dnevnih reformskih izazova ne manjka. Železara je, recimo, i dalje jedan od lakmus papira (čije je političko nasleđe nejasno), a vrlo lako moglo bi se desiti da se kao prioritet u narednom periodu pokaže i rešavanje pitanja neke od državnih banaka, koje će svoje ishodište imati u budžetu.

Sve zajedno uzev, to otvara pitanje da li će početna pretpostavka Svetske banke „da u budžetu za 2014. godinu fiskalni deficit treba da bude manji za 0,5 posto u odnosu na ovogodišnji rebalans, što odgovara smanjenju javnih rashoda za jedan procenat”,  ostati i njena poslednja procena pred obećanih 250 miliona dolara za koje treba ispuniti i druge uslove.

Antić smatra da će, iako trenutno nije aktivno uključen u rešavanje naših sadašnjih problema, MMF ipak uzeti učešća u tome. “Dosad  se Svetska banka oslanjala na MMF za procenu fiskalne situacije i mislim da će se to nastaviti u budućnosti, bez obzira što Srbija trenutno nema program sa Fondom”, kaže Antić. To bi verovatno bilo i bolje, jer Banka, upozoravaju ekonomisti, nema tako jaku ekspertizu (pogotovo na kratak rok) u, na primer, prihodnoj strani budžeta, koja će – čini se po najavama o smanjenju poreza na faktore rada – biti važan štih u planiranju budžeta za iduću godinu. Ona nije ni jednako snažan „ubeđivački faktor“ za investitore pred najavljeno zaduživanje za novih 700 miliona do milijardu evra ove i verovatno preko četiri milijarde evra iduće godine. I, što je najvažnije, stanje u pogledu održivosti javnog duga jeste takvo da je teško zamisliti da se može lako razreštiti merama fiskalne konsolidacije ili reformama bez aranžmana sa MMF koji bi (možda) uključivao i reprogram duga.

“Banka uglavnom radi projektne zajmove i zajmove za podršku reformama (zdravstva, školstva na primer), ali je izbijanjem krize inovirala svoj portfolio i počela da daje zajmove za budžetsku podršku i garancije. U našim uslovima budžetska podrška je važna pre svega zbog povoljne ročnosti i niske kamatne stope kredita SB. Ipak, u situaciji kada zemlja nema program sa MMF-om može se očekivati da će SB pooštriti uslovljavanje za sve vrste kredita koje bude odobravala Srbiji”, kaže Antić.

Ne treba izgubiti iz vida da je Srbija već triput odlagala pitanje rešavanja preduzeća u restrukturiranju, 2006, 2008, 2010, a sada bi trebalo da ga okonča u junu 2014. godine, uz otpuštanje relativno velikog broja radnika, uz već izuzetno visoku stopu nezaposlenosti.

Malo toga se može postići optimističkom retorikom. Upkos izjavama iz (prethodnog sastava) ministarstva finansija o smanjenju javnog duga, Srbija uopšte nije na takvoj putanji. Javni dug je prešao 60% BDP, deficit je 6% BDP ove godine – i moramo da štedimo ukoliko želimo da izbegnemo krizu javnog duga, kaže Altiparmakov. Tu krizu pa i neku vrstu bankrota, odnosno ponavljanja grčkog scenarija (kojim su se ranije ipak više bavili tabloidi a ne ozbiljna štampa), pominje sve više ozbiljnih ekonomista.

Najnovije mere štednje koje je ranije usvojila Vlada Srbije mogle bi u optimističnom scenariju da zaustave rast javnog duga (kao % BDP) tek 2017. godine, a u realističnom scenariju on ni tada ne bi bio zaustavljen. Fiskalni savet otuda smatra da su neophodne dodatne strukturne mere štednje, koje bi omogućile značajno smanjenje deficita u nekoliko narednih godina i zaustavljanje rasta javnog duga u 2015, kaže Altiparmakov.

Gde, kako i kojim merama – nije lako odrediti. Do najveće kratkoročne uštede može se doći samo tupom stranom sekire – ili zamrzavanjem pa i nominalnim smanjivanjem plata u javnom sektoru i penzija (kako je predložio MMF) ili solidarnim porezom na natprosečne plate i penzije,  kako je to predložio Fiskalni savet. “Ako se ne bude primenila neka ovakva mera, teško će se naći zamene za nju – nije lako uštedeti oko 400 miliona evra na malim pozicijama”, kaže ekonomista Milojko Arsić. Najave nekih članova vlade, da će najsiromašniji biti zaštićeni, navode na pomisao da je klatno na strani predloga Fiskalnog saveta.

Kad je reč o sinergiji u radu administracije i finim merama podešavanja, stvari stoje mnogo komplikovanije. O tome govore (i) tri, naoko nepovezane stvari. Zahvaljujući pisanju medija saznali smo da postoji penzioner koji duže od decenije dobija svoje prinadležnosti prema privremenom obračunu PIO i u tome nije sasvim sam: još najmanje 250.000 ljudi prima provizorne, najčešće prenaduvane iznose na čeku. EPS, preduzeće koje je nedavno panično tražilo oko 50 milijardi dinara kredita od Vlade Srbije napravilo je takav dar-mar prilikom  reorganizacije i izdvajanja posebnog društva EPS „Snabdevanje“ da ni najurednije platiše nisu znale kako da plate račun za struju (i još uvek ne znaju). I treće, poverenik za informacije Rodoljub Šabić obavestio nas je da je jedan od poslednjih reformskih poteza odlazećeg ministra finansija Mlađana Dinkića – o pravljenju registra službenika u javim službama – još malo pa isto što i još 2009. preuzeta obaveza u zakonu o finansiranju lokalnih samouprava, kojom se takođe obavezuje na utvrđivanje broja službenika u javnim službama.

U takvim uslovima, i u situaciji kada je rast poreza (pre svega na potrošnju) problematičan, a smanjenje poreza na zarade poželjno ali teško izvodivo, „ostaje opcija kresanja nepotrebnih subvencija, otpuštanja dela zaposlenih u javnom sektoru i stroga kontrola kupovine roba i usluga“, kaže Altiparmakov. Međutim, takvo šta bi trebalo ispuniti u uslovima u kojima administracija deluje raštimovano, novo popunjavanje redova u javnim preduzećima (po partijskoj a ne stručnoj spremi) tek predstoji, a mogućnost novih izbora čini druge političke prioritete važnijim.

Tanja Jakobi

Pročitajte i ovo...