Lorens Lesig želi da umanji moć novca u politici. A da bi se to uradilo, kako kaže, trebaće „bogzna koliko velika suma novca.“
Ironija nije bez osnova kada je u pitanju ova izjava Lesiga, eminentnog političkog i internet aktiviste i profesora na harvardskoj Pravnoj školi. On, međutim, smatra da je jedini način da se pobedi veliki novac upravo identičan: veliki novac. On je na BizCon konferenciji u organizaciji magazina Wired pozvao publiku ispred sebe – sastavljenu od poslovnih lidera – da „ovu ironiju oberučke prigrli i učini nešto po tom pitanju (novca).“
(foto: Getty images)
Lesig je osnivač ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC), kojeg on naziva “ Super komitetom za okončavanje svih drugih (etabliranih) super komiteta.“ Pokrenut na Prvi maj – dovitljiv znak i „mig“ za stanje uzbune – Lesig kaže da je u igri i američka vlada – cilj ‘Prvog Maja’ je da skupi dovoljno novca kako bi osvojio nekoliko ključnih mesta u Kongresu tokom 2014., a te političke pobede bi do 2016. pretočio u još opsežniju borbu za osvajanje većine u Predstavničkom domu – čak bi učestvovao i u predsedničkoj trci. To bi, po njegovom mišljenju, omogućilo da vlada „pretrpi fundamentalne reforme, što je prvi korak ka smanjenju uticaja novca u politici.“
Koren svakog zla
Način na koji Lesig gleda je da je novac u politici koren svih zala. On kaže da je isuviše često američka javnost bila u prilici da poveruje da su velike korporacije, u svojoj stalnoj potrazi za profitom, te koje su i zaista krive za društvene probleme. Pa ipak, objašnjava Lesig, ovo i jeste smišljena priroda korporacija. „Napravili smo ih kako bi (oni) zarađivali novac“, rekao je on publici. „To je fantastična stvar za privredu. Ali, ako to ostavimo po strani, oni žele da zarade novac na bilo koji način.“
Ne treba kriviti korporacije, tvrdi Lesig, zato što se ponašaju onako kako su projektovane da se ponašaju. Umesto da se okrivljuju korporacije za ono što, uostalom, čine najbolje – a to je da zarađuju novac – Lesig kaže da vlada mora da „prepozna šta je to što ne mogu ne čine dobro i regulišu to.“
Srž Lesigovog argumenta je nedavna debata o neutralnosti interneta – ideja da internet provajderima ne bi trebalo da dozvoliti da protežiraju aplikacije svojih „favorita“ kada je u pitanju upravljanje mrežnim strukturama. Ali, u poslednje vreme, ova je garancija u opasnosti pošto je američka Savezna komisija za komunikacije predložila nova pravila koja će provajderima omogućiti da za distribuciju sadržaja na svojim serverima kupuju svoj brži i veći protok. Ovo je potez od koga će koristi imati (uglavnom) velike kompanije koje su jedino i u stanju da ove „usluge brzog interneta“ plate.
Strah od velikog biznisa
Gužva i metež u IT krugovima je, nakon ove najave, poprimila kolosalne razmere, a FCC se sada ponovo osvrće na svoj predlog radeći reviziju istog. Ali, po Lesigu, činjenica da je ovo uopšte i predloženo dokazuje kako se vlada plaši da reguliše veliki biznis – zbog straha od ugrožavanja „svog glasačkog tela’. Uostalom, Lesig je prikazao i video-materijal na kojem predsednik Obama bila usta puna te – američki predsednik izjasnio se za neutralnost interneta i tokom svoje predsedničke kampanje.
„Da li neko zaista veruje da Obamina administracija želi da otuđi sektor telekomunikacija dok kreće u novembarske izbore za Senat, kada se milioni dolara mogu utrošiti da bi se njegova Demokratska stranka istisnula, a samim tim i ostvari većina zebnji demokrata?“, pita se Lesig.
Pa ipak, veruje Lesig, rasplet oko neutralnosti Mreže dao bi ovim telekom provajderima „bruto iznos moći“ da biraju i izaberu kako će sadržaj interneta cirkulisati kroz njihove servere. To znači, kaže on, da bi ove kompanije mogle odlučivati koje političke reklame i oglašavanja vidimo a koje ne, što bi samo još dodatno pogoršalo problem aktuelne politike kojom vlada korporativni novac. Dozvoliti da net-neutralnost ostane nerazrešena, bi, po njemu, „proizvelo silu koja, bukvalno, nikada dosad nije viđena u Americi, moć da kontroliše pristup našoj kulturi i politici, moć koja bi ostala van domašaja nadzora i provere, čak uz nesposobnost da bude proverena od strane vlade, i katastrofa za diverzitet interneta, za koji su nam uvek govorili da će nam ga pružiti.“
Mayday, Mayday – Pomoć, pomoć
Sve su ovo razlozi za pokretanje ‘Komiteta za političku akciju Prvi maj’ (May One PAC). Do utorka 13. maja PAC je već premašio svoj cilj finansiranja, sakupivši od pobornika ove ideje više od milion dolara u roku od samo 13 dana. Lesig sada treba da iznađe (ne samo dobrostojeće) pristalice, koje bi finansijski podržale dalji razvoj komiteta – a kada to bude obavio, njegov PAC će uputiti poziv za drugi krug od pet miliona dolara, i tada takođe pokušati da ovu sumu prikupi. Komitet ‘Prvi Maj’ će ta sredstva iskoristiti da bi podržao nekoliko ovogodišnjih trka za ulazak u Kongres. Cilj je, po Lesigu, pre svega sumirati iskustva iz ovih kampanja i iskoristiti pouke koje će on i saradnici izvući. A tada bi podigli lestvicu za donacije – samim tim i za još više novca koji bi se slio u ovaj fond – ne bi li ga, onda, upotrebili za osvajanje što većeg broja mesta u Predstavničkom domu na izborima 2016.
Naravno, biće potrebno i više od novca kako bi se Lesigove vizije ostvarile. Ono što ovaj plan, izgleda, previđa jeste činjenica da politika ne samo što je obogaljena novcem, već je tu i problem permanentnih izbornih smicalica i mešetarenja/ trgovine glasovima na relaciji oblasne vlasti na lokalu – federalna vlast. Jer, između okruga i država „politička ljubav“ je posebno „klimava“ i podložna obećanjima koje oni iz federalne vlasti upućuju zvaničnicima na lokalu – ne bi li ih, uoči izbora, privoleli na koaliciju. Kraće rečeno, pitanje je da li će Lesigov novac biti dovoljan da bi kupio ljubav oblasnih političara. U većem delu Sjedinjenih Država, političke linije iscrtane su mastilom koje se ne može izbrisati. Korekcija te linije verovatno će zahtevati mnogo više od novca – „a bogzna koliko je ta suma velika“.
Lorensa Lesiga možete pratiti na njegovom sajtu i blogu.
(slider foto: Huffington Post)
(M.L.)