Interesi bivšeg britanskog premijera Tonija Blera u Srbiji su prevashodno komercijalni, što pored ostalog znači i da se naprave unosni poslovi na temelju diplomatskog i vojnog prisustva i intervencije njegove bivše vlade i Zapada na Balkanu, a i njegove sadašnje međunarodne uloge na Bliskom istoku. To kažu međunarodne diplomate i analitičari u Briselu dodajući da se, šire gledano, delovanje Blera i grupe zapadnih zemalja na čelu sa SAD može staviti i u okvir strategije „liberalnog imperijalizma“, gde je Balkan „poseban slučaj“.
Prema tim izvorima, to podleže doktrini da su te zemlje koje sebe smatraju civilizacijski višim, pozvane da uvode red u svetske poslove, uključujući „humanitarne intervencije“ i „prihvatanje nužnosti da se uz dvojaka merila“ postupa prema opasnim državama na nižem stepenu razvoja, uključujući silu i prevaru.
Diplomate i analitičari koji su želeli da ostanu anonimni smatrajući da je reč o čisto unutrašnjem pitanju Srbije, podvlače da je u srpskoj javnosti možda i iznenađujuće, zbog nepoznavanja, došlo do žustrih kritika Blerovih razgovora sa srpskom vladom.
Razlog je, kako primećuju, to što su britanska politika, diplomatija, vojno i obaveštajno delovanje stalno imali bitnog upliva na razvoj na Balkanu, u Srbiji i na Kosovu.
Bliski Blerov saradnik i važan ideolog najpre „humanitarne intervencije“ i NATO bombardovanja Srbije bez odobrenja UN, a potom okretanja regiona EU i NATO i „uređivanja“ pitanja Kosova, bio je Robert Kuper.
Kuper je posle NATO intervencije 1999. postao ključni, za obaveštajne poslove zaduženi saradnik šefa spoljne i bezbednosne politike EU Havijera Solane, a potom i desna ruka Ketrin Ešton koja je nasledila Solanu. On je dugo i uporno posredovao u dijalogu Beograd-Priština.
Takođe, Blerov ključni savetnik i stručnjak za propagandu u doba NATO bombardovanja Srbije Alister Kembel je savetovao i vladu u Prištini, a nedavno je bio i u Beogradu.
U balkanske poslove dobro upućeni sagovornici u Briselu kažu da su verovatne informacije u srpskim medijima da je Bler, koristeći svoje veze i višegodišnje iskustvo u svojstvu izaslanika UN, EU, SAD i Rusije za Bliski istok, delom bio veza vladi u Beogradu za poslove s Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Na pitanje zašto se smatra da su Blerovi interesi, uz dosad u funtama milionske zarade njegove firme „Toni Bler Asošijets“, možda i produžetak „liberalno-imperijalne“ zapadne strategije i politike, izvori u Briselu uzvraćaju da to može biti odjek zamisli i teorija koje su Bler i Kuper, isto kao i možda još važniji ideolozi administracije Bila Klintona, isticali kao matricu „humanitarnih“ i preventivnih intervencija.
Kuper je to vrlo jasno u više navrta izložio, a takve teze su se mogle prepoznati posebno u rešavanju kosovskog pitanja.
Njegovo viđenje je da u svetu postoje visoko razvijene, demokratske „postmoderne države“ i druge „moderne“ s manjim civilizacijskim i demokratskim dosegom, ali koje imaju atomsko oružje (Kina, Indija, Pakistan), a potom i „predmoderne države“ među koje je uvrstio one na Balkanu.
„Postmoderne države“ međusobno ne ratuju, dele suverenitet i civilizacijski, a i svojim bezbednosnim, ekonomskim i političkim interesima posle istorijskog pada Berlinskog zida i raspada sovjetske imperije, pozvane su da „dobrovoljnim liberalnim imperijalizmom“ uspostavljaju mir i red, demokratiju, vladavinu prava, ekonomski boljitak.
„Pred postmoderni svet se postavio izazov da poseže za idejom dvojakih merila. Jer mi međusobno živimo na temelju zakona i za saradnju otvorene bezbednosti, ali kad imamo posla s državama starog kova izvan postmoderne Evrope, primorani smo da se vratimo na žešće metode iz ranije ere, a to su sila, preventivni napadi, prevara, sve ono što je nužno učiniti s onima koji i dalje žive svetu u 19. veka“, obrazlaže Kuper.
„Mi se među sobom držimo zakona, ali kad delujemo u džungli, moramo primeniti zakone džungle“ – tako je svoje razumevanje istorijskog trenutka, što je u mnogome prihvaćeno kao strategijska potka u Londonu i Vašingtonu, objasnio Kuper u svom eseju-doktrini „Preuređivanje sveta – dugoročne implikacije 11. septembra“.
To se može prepoznati i u stavovima kojih se i dalje drže, pored ostalih, bivši šef francuske diplomatije Bernar Kušner ili „novofilozof“ Bernar Anri-Levi.
Prema ovoj doktrini, „postmoderni imperijalizam“ deluje u ekonomiji i to „po pravilu kao međunarodni konzorcijum kroz finansijske institucije, poput Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke“.
Uporedo nastupa u vidu „imperijalizma suseda, jer nestabilnost u susedstvu predstavlja pretnju preko koje ne može preći nijedna država“, pa je tako „pošto su loše vlade, etničko nasilje i zločini na Balkanu predstavljali pretnju za Evropu“, odgovor i bio uspostavljanje UN protektorata u Bosni i na Kosovu.
Prema videnju Kupera i srodnih ideologa, opasno je i kad u susednoj državi zavlada organizovani ili dezorganizovani kriminal, a teroristička islamska „Al-kaida Osame Bin Ladena je pokazala i onome koji to još nije shvatio, da je ceo svet, bar potencijalno, naš sused“.
Dok su ranije imperije nametale svoja načela, a države nacije međusobno ratovale, EU sad privlači članstvu zemlje koje same sebi nameću pravila i obaveze EU kao „zajednice dobrovoljnog imperijalizma ili imperije međusobne saradnje“.
„Tu je Balkan poseban slučaj… imperija međusobne saradnje je neprimenjiva za područja kao što je Balkan“ i zato, kaže Kuper, tamošnje zemlje treba da ispune merila i ugrade se u EU.
Blerove veze idu od „predmodernih“ fondova u Abu Dabiju, pa preko nekih važnih Palestinaca do Srbije, kojoj bi to trebalo da pomogne da se iz „predmodernog“ sveta otisne u „postmodernu“ EU.
Autor: Dragan Blagojević, dopisnik agencije Beta