Home TekstoviB&F Plus Kolumbija: Negativan uticaj iskopavanja uglja na život stanovništva

Kolumbija: Negativan uticaj iskopavanja uglja na život stanovništva

by bifadmin

Zajednice poput onih koje žive blizu kolumbijskog rudnika Cerrejona plaćaju visoku cenu za našu struju u Evropi, u koju se izvozi najveći deo tamo iskopanog uglja. Eko aktivistkinja Jagoda Munić je posetila ovaj kraj i podelila sa čitaocima H-altera svoja zapažanja o životu u ovom delu sveta i o ljudima čije je živote rudnik bespovratno promenio na gore. Prenosimo samo deo njenih zapažanja.

Dok gledam uništen krajolik ugljenokopa kako se prostire duž celog horizonta, ne mogu prestati da razmišljam o tome kako je lako pretvoriti produktivni i složeni ekosistem u mesečevu površinu, a samoodržive lokalne zajednice u urbanizovanu sirotinju. Ugalj nije nimalo jeftin, njegova visoka cena skrivena je u klimatskim promenama, uništenju ekosistema, zemlje i vode. U slučaju Cerrejona, i u uništenju zdravlja i života lokalnih zajednica.

Cerrejon je rudnik otvorenog tipa u kolumbijskoj pokrajini Guajaira. Rudnik je privatizovan i sada je u vlasništvu nekoliko kompanija među kojima je i britansko-južnoafrička Anglo America, o kojoj je Friends of the Earth International pisao u izveštaju Kako vladaju korporacije – deo 4, objavljenom na klimatskoj konferenciji u Limi prošle godine, u saradnji sa Corporate Europe Observatory (CEO) i Transnational Institute (TNI). Izvještaj opisuje lobističko delovanje korporacije.

U razgovoru sa lokalnim stanovništvom saznali smo kako rudnik utiče na njihove zajednice.

Zajednica Wayuu Indijanaca “Tamaquito” nedavno je morala da se preseli zbog proširenja ugljenokopa. Dok izveštaj o društvenoj odgovornosti rudnika Cerrejon prikazuje preseljenje kao uspešan primer odgovornog odosa kompanije prema lokalnom stanovništvu, Jario Fuentesepiayu, vođa zajednice, ispričao nam je svoju stranu priče: “Pregovarali smo sa rudnikom sedam godina i to je zaista bila teška bitka. Najteže je bilo ispregovarati da ne iskopaju deo za nas svete zemlje, koja ima kulturnu i spiritualnu vrednost.”

“Beli čovek to ne razume”, dodao je. “Kompanija nam je ponudila novac, tri miliona pezosa po porodici, što je oko 1.115 evra, za gubitak kulturne i duhovne vrednosti, a to je za nas bila uvreda”. Stoga su pregovori o preseljenju bili zaustavljeni. Na kraju je Cerrejon morao da zaposli pregovarača indijanskih korena da zaključi dogovor sa zajednicom Tamaquitoa. Zajednici je obećano da će se zemlja koju smatraju svetom izuzeti iz ugljenokopa, tj da će i dalje moći da je posećuju.

 

iskopavanje uglja

 

Ustvari, zajednica Tamaquitoa je bila vrlo uspešna u pregovorima sa rudnikom, a njihov uspeh je nastao zahvajujući tome što su bili složni i što su imali nepotkupljive vođe.

Prvo su zabeležili sve negativne uticaje rudnika, zatim postavili preduslove za pregovore, od kojih je jedan od glavnih bio zahtev da rudnik pregovara sa izbranim predstavnicima zajednice, a ne sa svakom porodicom pojedinačno. Vođe bi vodile interne konsultacije i sastanke u selu i selo bi onda zajednički odlučivalo o uslovima preseljenja.

U avgustu 2013. selo Tamaquito je ispregovaralo nove kuće, školu i stipendije, ali nisu dobili 500 ha zemlje kao što su tražili, već samo 300.

Nakon preseljenja seljani ipak imaju zamerke jer kažu da se Cerrejon ne drži ugovora. Umesto dogovorene stalno dostupne, tekuće pitke vode, voda je mutna i dolazi samo dva puta dnevno, pa je zbog toga pao kvalitet života, kao i poljoprivredna proizvodnja.

Voda je veliki problem u ovom sušnom području, gde se pitka voda konzumira iz kupovnih plastičnih flaša pa je prosečna dnevna upotreba po osobi samo 0,7 litara. Stoga nimalo ne čudi to što se ne gleda sa odobravanjem na veliku potrošnju vode u rudniku. Prema Cerrejonovom planu upravljanja životnom sredinom, u rudniku se koristi 17 miliona litara vode dnevno. Kao deo drušveno odgovornog poslovanja, rudnik dostavlja vodu u kontejnerima lokalnom stanovništvu, no ono tvrdi da je ta voda lošeg kvaliteta i da se može korisititi samo za pranje. Zbog planova o proširenju rudnika, stanovništvo je zabrinuto da će se situacija sa vodom još pogoršati, zbog prekomernog korišćenja jedine reke u ovom kraju – Rio Rancheria, i zbog dodatnog zagađenja.

Osim vode, ugrožena je i zemlja koja se oduzima selima i zajednicama oko rudnika, koji se prostire na 69.000 ha i jedan je od najvećih otvorenih ugljenokopa na svetu i najveći u Latinskoj Americi. Rudik radi tridesetak godina i planira se koncesija za još toliko razdoblje. Područje unutar i oko rudnika je naseljeno pretežno indijanskim, afrikanskim i afro-indijanskim zajednicama, koje koriste zemljište kao zajedničku teritoriju, a ne nužno kao privatno vlasništvo. U većini slučajeva, pravno vlasništvo nad zemljom ima država, a ne lokalna zajednica. Iako Ustav Kolumbije priznaje pravo zajednica da obavezno budu konsultovani po pitanju upravljanja i korišćenja njihove teritorije, u praksi samo izolovane indijanske zajednice uspeju da ostvare pravo na konsultacije. Otimačina zemlje zbog rudnika je bila uzrok mnogih konflikata rudnika i lokalnih zajedica, kao i kršenja ljudskih prava. Zbog pritiska lokalnog i međunarodnog civilnog društva, Cerrejon je obećao poštovanje kolumbijskih i međunarodnih zakona i propisa o ljudskim pravima. Rudnik tvrdi da je posvećen odgovornom poslovanju, a prema vestima sa njegove web stranice moglo bi nam se učiniti da se radi o fondaciji za zaštitu prirodnih i kulturnih vrednosti, a ne o ugljenokopu.

Istovremeno, lokalno stanovništvo koje je moralo da napusti svoja sela i zemlju priča drugačiju priču. To je priča o pretnjama i lošim ugovorima, o tome kako su bili prisiljeni da se isele sa produktivne poljoprivredne zemlje u predgrađa gde nema posla ni zemljišta za proizvodnju hrane. Preseljene porodice su sada zavisne od donacija i milosti rudnika.

Cerrejon im je udelio nešto zemlje u tzv. proizvodnim projektima, ali premalo da bi se mogli izdržavati i bez vode.

Čak i u selu Tamaquito, koje se smatra uspešnim primerom preseljenja, proizvodni projekti se ne sprovode zbog nedostatka vode. Stoga su vođe ove zajednice odlučile da daju ultimatum rudniku da ispuni ugovorne obaveze i osigura vodu pre nego potraže zvoja prava sudskim putem.

 

zagadjena okolina rudnika

 

Prseljene zajednice su zapravo zarobljene u novim kućama jer ih, povrh svega, ni ne poseduju. U jednom od novih sela, jedna porodica nam je pokazala ugovor za kompanijom u kojem se jasno vidi da oni nisu vlasnici nove kuće, već je vlasnik rudnik. Celo selo je vlasništvo rudnika, pa se kuća ne može prodati ili preneti na drugu porodicu ili vlasnika.

Lokalno stanovništvo nas je zamolilo da proširimo glas u međunarodnoj zajednici i medijima o uslovima njihovog života i da im pomognemo u borbi protiv moćne kompanije u odbrani zemlje i vode. No, ne žele samo da dobiju bolji dogovor i uslove sa rudnikom. “Zapravo, želimo da ugljenokop prestane da se širi tj da se zatvori. Ne želimo još trideset godina ovoga”, kaže Samuel Arregoces, vođa jednog raseljenog sela. Pojedinci i zajednice mogu dobiti bolju ili lošiju pogodbu sa rudnikom, ali najveći deo profita završi u džepovima onih koji su daleko od Cerrejona, dok tu ostaju samo siromaštvo i zagađenje. Rečeno nam je da je 3.000 dece umrlo u poslednje tri godine u ovom kraju zbog zagađenja vode i nedostatka hrane, a odrasli masovno umiru od raka.

Kao što smo već rekli, iskopavanje uglja nije nimalo jeftino. Njegovu cenu plaćamo i ljudskim životima i zdravljem. Stanovništvo oko ugljenokopa Cerrejon, baš kao ni stanovništvo celoga sveta, ne može sebi da priušti nesuptano korišćenje uglja u narednim decenijama. Došlo je doba da se ugalj ostavi u zemlji.

Pročitajte i ovo...