/ B&F Plus / Rana Plaza, simbol promašenosti politike jeftine radne snage: Cena prezira
BiF Analize Čitajte B&F online

Rana Plaza, simbol promašenosti politike jeftine radne snage: Cena prezira

This post has already been read 1317 times!

“Može li to jeftinije?” Pitanje koje, mnogo pre kupaca sebi postavljaju kompanije u potrazi za konkuretnijom radnom snagom, visi nad Rana Plazom, gde je u rušenju osmospratnice u kojoj je šivena odeća za neke od poznatih svetskih robnih marki, u gradu Savaru, pre dve godine, poginulo 1129 i povređeno 2515 ljudi, pre svega žena. U Fond, ustanovljen za obeštećenje familija žrtava i povređene, Beneton će verovatno uskoro dati devet od ukupno 30 miliona dolara, koje su kompanije umešane u slučaj, uplatile posle ove, najtragičnije industrijske nesreće u 21. veku.

Po broju usmrćenih, Rana Plaza je najveća tragedija u istoriji tekstilne industrije uopšte, najveći industrijski incident po broju žrtava u Bangladešu, šesti najveći incident u industriji (od 1906. do danas) i najsmrtonosniji kolaps jedne građevinske strukture u modernoj istoriji sveta. Pa ipak, trebalo je više od milion potpisa aktivista i snažan pritisak javnosti da Beneton, jedna od kompanija koje se povezuju sa proizvodnjom u ovoj zgradi, krajem februara obeća da će doprineti fondu koji su nevladine organizacije, a pod nadzorom Međunarodne organizacije rada osnovale za isplatu obeštećenja porodicama žrtava i teško povređenima u ovoj nesreći.

Beneton je poslednji sa liste velikih proizvođača koji je posle godinu i po dana od ustanovljavanja fonda i brojnih štrajkova radnika tekstilne industrije koji su tražili bolje uslove rada i podizanje minimalne cene rada na 100 dolara mesečno, odlučio da, kako je saopštio „uz pomoć nezavisne treće strane, utvrdi koji bi bio njegov fer doprinos“ fondu. Sve donedavno Beneton je odbijao svaku pomisao na učešće u kompenzaciji jer je na druge načine pomagao žrtvama obezbeđujući im medicinsku pomoć uključujući i proteze za nedostajuće udove, pomoć psihologa i psihijatra i početnu pomoć za započinjanje samostalnog biznisa. Logika aktivista bila je da ovakva pomoć nije isto što i obeštećenje za pretrpljenju štetu koje je proračunato na bazi veoma striktno prikupljene evidencije.

Požari i štrajkovi

Incidenti u industriji u Bangladešu nisu nimalo retki, od požara, do stampeda, i često imaju smrtonosni ishod, iako su uzroci nesreća, kako primećuje BBC, mogli biti sprečeni boljim sigurnosnim merama. U nekim slučajevima, radnici nisu uspeli da se spasu jer su vrata nekih od oko 5000 fabrika bila zaključana da zaposleni ne bi napuštali radno mesto.

U slučaju Rana Plaze, odgovornost pada na vlasnike osmospratnice ali i na brendove koji su ovde šili odeću i, uprkos tome što su znali da je zgrada nesigurna i sklona padu, tražili od radnika, pod pretnjom gubljenja zaposlenja i zarade, da se vrate na posao, kako bi ispunili preuzete rokove u proizvodnji.

Obećanje vlade da će popraviti uslove rada ovih ljudi koji sa mesečnom zaradom od 38 dolara rade u industriji koja Bangladešu donosi 80% ukupnih spoljnotrgovinskih prihoda, datira još iz vremena prethodnog incidenta 2012. kada je nastradalo 112 ljudi, ali ni do danas nisu napravljeni neki impresivniji pomaci, sledi iz serije tekstova objavljenih na Social Europe Journal, debatnom portalu socijaldemokratskog opredeljenja.

Iako je posle odijuma potrošača, pre svega u SAD i Kanadi, prema svim kompanijama koje šiju u Bangladešu pod ovakvim uslovima, bez obzira da li su bile uključene u inident u gradu Savaru ili ne, između nevladinih organizacija i najvećih konfekcionera postignut sporazum o unapređivanju uslova rada, niko nije previše optimističan.

Sektor proizvodnje odeće je u Bangladešu tretiran kao “sveta krava”, rekao je za BBC posle urušavanja Rana Plaze Sidikur Rahman, bivši stariji potpredsednik Udruženja proizvođača i izvoznika odeće u ovoj zemlji. Da bi privukli poslove sa dna lestvice, sve vlade u ovoj zemlji promovisale su Bangladeš kao izvor jeftine radne snage, pritom dajući velikim proizvođačima odeće fiskalne podsticaje i mogućnost bescarinskog uvoza materijala – što je od skromnih početaka 80-tih prošlog veka ovu industriju pretvorilo u džina koji inkasira 20 milijardi dolara, čineći Bangladeš trećim najvećim izvoznikom odeće posle Kine i Italije. Mogućnost brze zarade privukla je u ovo zemlju brojne “kaubojske” firme, spremne da obore troškove rada i više od onog što im je bilo ponuđeno.

“Tragedija u fabrici odeće u Savaru je simbol nespobnosti naše nacije”, napisao je u kolumni u Gardijanu, socijalni aktivista i nobelovac Mahmud Janus. “Ako se ne budemo suočili sa pukotinama u našem sistemu, kao društvo ćemo završiti na đubrištu”.

Janusova kritika je prvenstveno usmerena na vladu (s kojom je u sporu oko svoje nekadašnje banke) ali ne i na zapadne kompanije jer od njih zavisi zapošljavanje, pre svega ženske radne snage. Zato je Janus pozvao zapadne kompanije da nastave da rade u Bangladešu i povećaju cenu rada za 50 centi po satu, s tim da taj novac odlazi za poboljšanje uslova rada u ovoj zemlji.

Međutim, za sada je rezultat svih dešavanja oko Rana Plaze smanjenje narudžbina tekstilnoj industriji Bangladeša.

Pristajanje na poslove koji se zasnivaju na niskoj ceni radne snage nije nikakva ekskluziva ove zemlje. Velike naručioce odeće, odbegle iz Bangladeša su raširenih ruku, pored Kine, Indije, Pakistana i Meksika dočekali i Kambodža, Vijetnam i Indonezija, a slede ih Šri Lanka i Mijanmar.

Tražnja je svemoguća

U svojoj knjizi “Pesma jedne košulje: jeftina odeća kroz kontinente i vekove“, Džeremi Sibruk, autor i novinar specijalizovan za socijalna, razvojna i ekološka pitanja piše da je tragedija Rana Plaze “priča o takvom užasnom preziru prema ljudskom životu da mora biti svrstana u najbezosećajnije u brutalnom istoriji industrijizacije”.

Ko je kriv? Da li je multinacionalne kompanije koje, u trci “ka dnu”, krstare planetom u potrazi za sve jeftinijim tržištima rada? Prema izveštaju kompanije McKinsey iz 2011, tekstilne radnice su plaćene $ 1.66 na sat u Kini, 51 centi u Indiji, 36 centi u Vijetnamu i 31 cent u Bangladešu, iako Sibruk tvrdi da je ovde reč o naduvanim ciframa. Da li je pohlepa zapadnjaka skrivena ispod naoko neutralne reči „tražnja“? Po njemu, “sam termin „tražnja“ ima prednost u naizgled neutralnoj jednačini ponude i potražnje; potražnja je svemoguća i dominantna; snabdevanje joj, pokorno, odgovara“.

Politika jeftine radne snage, ne donosi samo spuštanje cena radne snage već i uvođenje mnogih drugih povlastica za kompanije koje posluju u zemlji, uključujući tu i oslobađanje od poreskih dažbina za uvoz repromaterijala za robu koja se izvozi, kreiranje posebnih ekonomskih zona sa specijalnim povoljnostima (besplatnim priključcima na gas, struju itd) i druge olakšice koje imaju reperkusije na prihodnu stranu budžeta.

Bangladeš ima jedan od najnižih udela poreza u odnosu na BDP na planeti od oko 10% piše Džozef Olčin, novinar koji za Financial Times, Guardian, Economist, New York Times i Foreign Policy izveštava iz Dake, glavnog grada Bangladeša. Ovo ima očigledne posledice, počev od zavisnosti od strane pomoći, preko teškoća u obezbeđivanju osnovnih socijalnih usluga kao što su zdravstvena zaštita, sve do loše infrastrukture. Poreske olakšice na jednoj strani znače da se uvoz nesrazmerno mnogo oporezuje. Carina na uvoz mobilnih telefona u Bangladešu je, na primer, viša nego bilo gde na planeti.

Ipak, jedan od najvažnijih produkata politike forsiranja investicija baziranih na niskoj ceni radne snage i njegovo ishodište je povezanost establišmenta i predstavnika tekstilne industrije.

Priroda moći u Bangladešu je takva da je ovaj sektor, kao jedan od najprofitabilnijih poduhvata u ovoj zemlji, pod striktnom političkom patronažom, što je zapadnim tekstilnim kompanijama pribavilo znatne simpatije nosilaca javnih politika, piše Olčin. Otuda je Rana Plaza mogla da funkcioniše, iako preporuke inspekcija i propisani standardi nisu bili uslišeni.

Kao i u svakom drugom poslu, i ovde je ključni motiv bila kratkoročna zarada. A takvi profiti se najčešće ne stiču ulaganjem u zaštitu na radu, pogotovo kada ih ni drugi takmaci na tržištu ne poštuju.
Olga Cvetkov
broj 115, mart 2015.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close