Septembarski status kvo američkih Federalnih rezervi je pokazao koliko je centralnim bankama teško da okončaju vanredne mere usvojene kao posledica krize iz 2007. Oklevanje šefa Federalnih rezervi Dženet Jelen (Janet Yellen) i potresi na tržištu koji su se desili od avgusta čini se da potvrđuju da je sada nemoguće prestati sa prilagodljivom monetarnom politikom, a da se ne uzme u obzir mogućnost da bi se time pokrenula nova globalna kriza.
Tržišta su navikla na funkcionisanje u okruženju dugotrajno niskih kamatnih stopa, što je dovelo do povećanja od 57 biliona dolara javnog i privatnog duga u periodu između 2008. i 2015. Porast javnog duga predstavlja skoro polovinu tog rasta. To je rezultat stimulativnih fiskalnih mera preduzetih zbog spasavanja globalnog bankarskog sistema. U većini razvijenih zemalja, dug domaćinstava je takođe u porastu.
Fed je svestan da prebrzo i prekomerno povećanje kamatnih stopa može imati isti efekat kao pritisak na nuklearno dugme. Ceo sistem bi mogao da se uruši, a ovog puta nije sasvim sigurno da bi centralne banke bile u stanju da ugase požar. Snaga njihovog udarca je oslabljena jer su njihovi bilansi izloženi tržišnim fluktuacijama, a njihov kredibilitet je ozbiljno oštećen jer mere koje su preduzimali nisu bile uspešne u jačanju ekonomije.
Povratak finansijske neumerenosti
Iste greške koje su dovele do svetske finansijske krize se sada ponavljaju širom sveta. Pristup kreditima, koji je bio jedno vreme otežan, sada je ponovo olakšan i dovodi do prekomerne zaduženosti i špekulativnih balona. U SAD, oni koji po prvi put kupuju mogu da dobiju nekretninu kredit koji je jednak 97% njene vrednosti. U Velikoj Britaniji, tržište nekretnina funkcioniše na sličan način zahvaljujući programu za kupce prve nekretnine koji je uveden 2012. godine. Taj program je bio toliko uspešan da sada čini jednu polovinu svih kredita za nekretnine, učešće koje nije viđeno još od 2000. godine.
Ambicija Dejvida Kamerona da Velika Britanija postane zemlja u kojoj stanovništvo pretežno ima vlasništvo nad nekretninom u kojoj živi uskoro će postati realnost. Veća dostupnost kredita, naročito za one koji po prvi put kupuju nekretninu, je sistematski politički odgovor u korist zaboravljenih u globalizaciji.
Tokom proteklih 20 godina, samo su dva dela svetske populacije doživela rast prihoda: Kinezi i 1% najbogatijih. Na suprotnom kraju spektra, srednja i radnička klasa u zapadnim zemljama, kao i siromašni slojevi, su imali neznatne koristi od ekonomskih posledica povećane razmene i uklanjanja trgovinskih barijera.
Stagnacija prihoda je ove slojeve populacije navela na pozajmljivanje po atraktivnim kamatnim stopama kako bi održali svoj životni standard, koji su do sada održavali socijalni mir. Međutim, ova zakrpa koju su stvorili političari je varljiva. Ukoliko kamatne stope dožive i najmanje povećanje, najugroženiji slojevi stanovništva neće više moći da otplaćuju kredite, što će se negativno odraziti na tražnju i ekonomsku aktivnost.
Sve veća nejednakost
Čak i ako bi evropski BDP ostvarivao rast od 2% godišnje u narednih nekoliko godina, što bi dovelo do smanjenja stope nezaposlenosti, taj rast ne bi imao značajnog uticaja jer finansijski sistem nije „dreniran“, a nikakva ozbiljna borba protiv nejednakosti nije počela. Živimo usred velikog špekulativnog balona, verovatno većeg od onog koji je stvoren 2007. godine jer raste značaj nedovoljno regulisanog bankarstva „u senci“ i zbog kvantitativnog popuštanja koje sprovode centralne banke.
U periodu između 1914.-1950. godine omogućeno je do tada neviđeno smanjenje ekonomske nejednakosti, ali je taj pokret brutalno zaustavljen. Povećava se razlika u prihodima između onih koji imaju pristup znanju i tehnologiji i onih čije je obrazovanje nedovoljno za pozicije koje zahtevaju visoke kvalifikacije i taj jaz će nastaviti da se proširuje procesom digitalizacije i robotizacije ekonomije. Ova nejednakost objašnjava zašto tražnja, tradicionalan faktor podrške u razvijenim ekonomijama, više nije dovoljna da bi se ponovo pokrenuo rast.
Ne postoji gotovo rešenje kojim bi se ostvarila bolja distribucija bogatstva. Svi znaju da niske kamate nisu dugoročno rešenje. Na taj način se stvaraju preduslovi za novu finansijsku krizu. Sa te tačke gledišta, svakako treba da se naviknemo na ideju da će kapitalizam doživljavati sve češće nagle promene, jer stanovništvo nije spremno da prihvati smanjenje sopstvene potrošnje, a političari se nerado suočavaju sa suštinskim pitanjima.
autor: Kristofer Dembik, ekonomista Sakso Banke