/ B&F Plus / Svet u 2016. godini: Zanimljiva vremena
BiF Analize Čitajte B&F online

Svet u 2016. godini: Zanimljiva vremena

This post has already been read 1401 times!

Čovečanstvo je u novu godinu ušlo sa slomom kineskih berzi, sunovratom cene nafte, skoro pa opštim ratom na Bliskom Istoku, ekonomskim ratom između Rusije i Zapada, nezapamćenom izbegličkom krizom i globalnim usponom populističke desnice od SAD do Poljske. Dok se svet priprema za jednu od najizazovnijih godina u modernoj istoriji, sve jasnije postaje značenje stare kineske izreke: „Dabogda živeo u zanimljiva vremena“.

Početkom januara, dok su u Srbiji prolazili prvi sati Božića, na drugom kraju sveta topile su se milijarde dolara. Objedinjeni berzanski indeks Šangaja i Šenžena odmah po otvaranju survao se za 7% a pad bi bio potpuno nekontrolisan da se nisu aktivirali zaštitni mehanizmi koji su automatski prekinuli trgovinu nepunih pola sata po otvaranju berze. Samo u toj nedelji, vodeći berzanski indeks u Kini izgubio je 12% svoje vrednosti. Trend se nastavio sve do kraja januara i ukupan mesečni pad je dostigao 15%. Za mnoge analitičare to je bio logičan nastavak lomova koji su na kineskom tržištu hartija od vrednosti obeležili prethodnu godinu. Pomenuti indeks Šangaja i Šenžena danas je na gotovo istom nivou kao pre godinu dana – ali je u međuvremenu prešao put od neverovatnog rasta do teškog sloma prošlog leta, uz nekoliko „manjih“ šokova poput januarskog.

2016. ili 2008.?

Budući da živimo u globalnom svetu u kojem su tokovi kapitala povezani kao nikada ranije, bilo je za pretpostaviti da će karambol na kineskim berzama, u kombinaciji sa usporavanjem kineskog privrednog rasta (predviđa se 6,5% u 2016. godini) i drastičnim padom cene nafte na svetskom tržištu, uzeti svoj danak i u vodećoj svetskoj ekonomiji. Ključni američki berzanski indeksi zabeležili su najgori start godine otkako postoje, izgubivši više od hiljadu milijardi dolara. Iako je smirivanje stanja u Kini na kratko prekinulo ovu spiralu, analitičari se slažu da osećanje straha trenutno dominira svetskim berzama i motiviše investitore da rasprodaju svoje akcije – nasuprot pohlepi koja dominira kada berze rastu.

Strah od ponavljanja sloma iz 2008. godine dodatno su uvećale najveće svetske investicione banke čije prognoze za ovu godinu ne mogu da se nazovu drugačije nego kataklizmičnim. Prvi „krik upozorenja“ stigao je iz Kraljevske banke Škotske (RBS) koja je saopštila da su se sve njene „crvene uzbune“ – kritično niske cene nafte, nestabilnost u Kini, pad obima svetske trgovine, pad kreditiranja, porast dugova, i deflacija – aktivirale već u prvoj nedelji ove godine. RBS ide dotle da upoređuje situaciju sa onom uoči sloma 2008. godine, uz jednu bitnu razliku – tada su brzorastuća tržišta spasila svetsku ekonomiju što ovog puta neće biti slučaj, jer tri od četiri zemlje BRIK prolaze kroz težak i turbulentan period. Jedino Indija ima dobre pokazatelje, ali ona sama ne može da kompenzuje još jedan globalni finansijski udar.

Ko će duže izdržati?

U srcu problema koje svetska ekonomija zabrinuto iščekuje u ovoj godini nalazi se cena sirove nafte. Ona se polako približava margini od 20 dolara za barel što znači da bi nafta uskoro mogla da postane jeftinija od mineralne vode. Pri tome se u ovoj godini očekuje ulazak na tržište Irana kao jednog od najvećih svetskih posednika rezervi sirove nafte, koji je nakon dugog perioda izolacije gladan profita i spreman da na svetsko tržište izbaci velike količine „crnog zlata“. Dva najveća svetska proizvođača, Saudijska Arabija i Rusija, dugo su i svaka iz svojih razloga odbijale mogućnost da zajedno rade na smanjenju proizvodnje i oporavku cena. Obe zemlje pretrpele su ozbiljnu ekonomsku štetu u prethodnoj godini i, nakon što su u januaru počele da stižu zabrinjavajuće dugoročne prognoze, pojavili su se prvi signali da bi OPEC (predvođen Saudijskom Arabijom) i Rusija mogli da razmotre neke zajedničke korake ka smanjenju proizvodnje.

U igri je, naravno, mnogo više od ekonomije. Na Bliskom Istoku je u toku ozbiljan rat između glavnih igrača koji se, doduše, tako ne naziva jer ga dotični ne vode direktno već preko posrednika koji stradaju umesto njih – počev od Sirije. Ova zemlja u pravom smislu reči predstavlja vojni poligon na kojem snage ogledaju sa jedne strane Iran i Rusija, a sa druge Saudijska Arabija i njeni saveznici iz Persijskog zaliva. Iran i Rusija su direktno angažovani u vojnim operacijama, dok Saudijska Arabija, Katar, UAE i Turska učestvuju tako što pružaju punu finansijsku i logističku podršku gotovo svakoj frakciji koja se bori protiv režima Bašara Al Asada.

Od ishoda ovog rata u velikoj meri zavisi balans moći između Irana i Saudijske Arabije, a od tog balansa zavisi kompletna politička i bezbednosna situacija na Bliskom Istoku. Čak i ukoliko se rat u Siriji ove godine bude približio nekakvom rešenju, na „listi čekanja“ nalaze se Irak i Jemen kao još dve tačke na kojima će snage odmeriti Saudijska Arabija, kao najmoćnija sunitska zemlja, i Iran kao glavna tvrđava šiitskog islama. U bliskoistočnoj jednačini sada figuriraju i Kurdi, čije političko pitanje se – nakon što su vojno ovladali svojim etničkim teritorijama u Siriji i Iraku, i podigli ustanak u Turskoj – više ne može tek tako ignorisati. Na kraju ostaje pitanje Islamske države, čija ekspanzija će možda biti zaustavljena u ovoj godini, ali to još ne znači da će se na terenu sakupiti snage koje su potrebne da joj nanesu konačan poraz. Za sada nema najava da bi neko mogao da okupi vojnu silu koja je potrebna za „čišćenje“ sunitskih teritorija u Iraku i Siriji, i iskorenjivanje ideologije koja je pred svet postavila jednu od najvećih pretnji u ovom veku.

Saudijska Arabija i Rusija su, iako na suprotstavljenim stranama, u neobično sličnom položaju koji se, pre svega, ogleda u tome da se bore na više frontova u isto vreme – i značajno trpe zbog toga. Saudijska Arabija je zbog gubitka zarade od nafte već u prošloj godini morala da potroši gotovo sto milijardi dolara svojih deviznih rezervi, kako bi održala stabilnost svoje ekonomije koja apsolutno zavisi od državne potrošnje i novca od prodaje nafte. U strahu od mogućih političkih potresa u zemlji (koji se obično osete kroz proteste šiitske manjine ili pojačan pritisak vehabitskih ekstremista na Kuću Sauda), saudijski režim je značajno podigao nivo unutrašnje represije. Ovo je rezultiralo, između ostalog, i rekordnim brojem pogubljenja u 2015. godini.

A zatim je došla nova godina i već drugog dana pogubljeno je gotovo 50 ljudi – uglavnom osuđenih za terorizam i pripadništvo Al Kaidi – ali se među njima našao i lider skorašnjih šiitskih protesta u zemlji, šeik Nimr Al Nimr. Ovo državno političko ubistvo i namerno izjednačavanje šiitskog pokreta sa klasičnim teroristima, potpuno je urušilo i onako krhke odnose između Saudijske Arabije i Irana. Saudijska ambasada u Teheranu je zapaljena, nakon čega je Saudijska Arabija objavila prekid diplomatskih odnosa sa Iranom.

Na drugoj strani, Rusija se suočava sa još jednom tmurnom godinom. Nakon što joj je BDP opao 3,5% u prošloj godini, ovogodišnje prognoze kažu da će u slučaju da cena sirove nafte ostane ispod 40 dolara za barel, uslediti dalji pad od 5%. Rusija je, takođe, izložena troškovima svoje vojne intervencije u Siriji koja je na godišnjem nivou košta gotovo dve milijarde dolara, a ova godina će joj na spoljnopolitičkom planu doneti izazove poput rešavanja konflikta u Donbasu i mogućeg dolaska republikanskog predsednika u Belu Kuću, koji bi prema Rusiji zauzeo daleko ratoborniji stav od Baraka Obame.

Rusija u eventualnim pregovorima sa OPEC o smanjenju proizvodnje nafte neće imati baš najbolju početnu poziciju, budući da Saudijska Arabija i njeni saveznici, po svemu sudeći, mogu duže da izdrže trenutnu cenu i njene posledice. Oni imaju veće državne fondove i devizne rezerve, a ujedno imaju i pristup svetskom tržištu kapitala, koje je za Rusiju zatvoreno usled sankcija koje su joj uvele EU i SAD. Zbog toga se normalizacija odnosa sa Zapadom i ukidanje ovih sankcija, kao i ruskih kontrasankcija, nalazi među spoljnopolitičkim prioritetima Kremlja. Stvari se, međutim, ne odvijaju željenom brzinom i Rusija je čak došla u situaciju da vodi ekonomski rat protiv Turske, koji preti da preraste u vojni sukob na sirijskoj granici.

Krah evropskih ideala

Evropa se tokom prethodne godine manje-više dobrovoljno uklonila sa svetske diplomatske scene i fokusirala na problem miliona izbeglica i migranata, koji su se zaputili ka njoj u potrazi za boljim životom. Hiljade su se udavile u Mediteranu, dok je administracija Evropske unije u Briselu pokušavala da pronađe formulu za jedinstven odgovor na ovu modernu seobu naroda. Na kraju je osmišljen plan o raspoređivanju izbeglica u svih 28 zemalja članica prema kvotama, koji praktično nikada nije zaživeo. Prazan prostor i oklevanje Evropske komisije iskoristile su druge strukture, poput Višegradske grupe zemalja (Češka, Slovačka, Mađarska i Poljska), koje su se 1991. godine okupile oko evropskih vrednosti i integracija, a danas ih zbližava animozitet prema izbeglicama. Ove zemlje pružile su najglasniji otpor politici dobrodošlice koju je vodila Nemačka, a viđeni su i konkretni potezi poput „mađarskog zida“. Stvar je kulminirala dolaskom na vlast populističke desnice u Poljskoj, koja trenutno uspostavlja mehanizme autoritarne vladavine naočigled Evropske komisije koja – baš kao i u slučaju Mađarske – može samo da nemoćno posmatra taj proces.

Krajnja desnica nije u ekspanziji samo na istoku Evrope, već širom Evropske unije, od francuskog Nacionalnog fronta do Alternative za Nemačku. Sa nastavkom rata u Siriji i toplijim danima koji bi ove godine mogli da dođu nešto ranije, izvestan je dolazak novog izbegličkog talasa na evropske granice i obale. Jedinstvene politike nema, kao ni konkretnog plana, izuzev okvirnog dogovora da Turska u zamenu za tri milijarde dolara silom drži sirijske izbeglice na svojoj teritoriji i ne dozvoljava im da krenu ka Evropi. Taj dogovor, međutim, ima sve izglede da „uspe“ kao i prošlogodišnji dogovor o kvotama izbeglica koje je svaka članica EU trebalo da primi.

Tako se vraćamo na početak ovog teksta, odnosno opasnost od izbijanja nove globalne ekonomske krize. Ukoliko do nje dođe, jedini izlaz će biti u masovnom otpisu dugova, odnosno likvidaciji bezvrednih sredstava. Ekonomisti upozoravaju da je vrlo verovatno da bi upravo evropski kreditori bili najteže pogođeni nekim novim finansijskim cunamijem. Evropske banke već su priznale oko hiljadu milijardi nenaplativih potraživanja, a stvaran obim njihovih loših zajmova možemo samo da nagađamo. Uz to su ozbiljno izložene brzorastućim tržištima koja se suočavaju sa teškom godinom. Eventualna rekapitalizacija evropskog bankarskog sistema morala bi da bude napravljena na nivou u poređenju sa kojim bi „šišanje“ uloga u kiparskim bankama 2013. godine izgledalo kao dečija igra. Nije teško pretpostaviti kakva bi bila politička kriza koja bi pogodila Evropu odmah nakon ekonomske.

Valutni ratovi, energetski ratovi, regionalni ratovi, lomovi berzi, seobe naroda i uspon desnog autoritarizma – samo su neki od trendova koji očekuju čovečanstvo u ovoj godini. Ako se posmatraju u celini, ovi faktori zajedno čine nešto što bi moglo da se nazove modernom verzijom globalnog sukoba, u kojem je upotreba tradicionalnog oružja svedena na minimalnu meru, a zamenile su ga sirovine, energenti, zalihe kapitala, devizne rezerve i politička represija. Niko ne želi da svet eksplodira, ali su najuticajniji igrači voljni da se obračunaju između sebe – sve dok cenu plaća neko drugi. To čini razvoj događaja teže predvidivim, a našoj generaciji daje privilegiju življenja u zanimljivom vremenu.

 

 

Milan Kokorić
februar 2016, broj 124.

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close