Špijunski trileri se vraćaju kao trend, što je donekle razumljivo, s obzirom na „reprizu“ Hladnog rata i aktuelnu globalnu situaciju. Tajni agenti, međutim, prolaze kroz proces „rebrendiranja“ uporedo sa promenama u društvu, počev od porekla neprijatelja do upotrebe novih tehnologija. Najpostojaniji je kliše koji fiktivne junake čini daleko glamuroznijim nego što bi to stvarni špijun smeo sebi da dozvoli.
Zanimljivo je pogledati listu najboljih špijunskih filmova, ili bolje reći filmova koji najvernije prikazuju zanimanje tajnih agenata, koju su sastavili bivši američki pripadnici ove „specifične industrije“. Na tom spisku, koji se nalazi u Muzeju špijuna u Long Ajlendu, izdvajaju se „Tri kondorova dana“ Alana Pakule, „39 stepenika“ Alfreda Hičkoka, „Minhen“ Stivena Spilberga i „Špijun koji je došao sa hladnoće“ Martina Rita.
Kao najrelevantiji filmovi koji se bave špijunskim zanatom, po autorskom pristupu i priči, izdvajaju se filmovi Alana Pakule iz sedamdesetih, slaže se i beogradski dramaturg Kosta Peševski. Ipak, percepcija špijuna i njihove društveno-političke uloge u istoriji popularne kulture se više puta menjala, što se vidi i u „prilagođavanjima“ koja je na svojim plećima muški podneo najpopularniji od svih izmaštanih špijuna, tajni agent 007.
Bond, Džejn Bond?
„Bez obzira što je inspirisan Hladnim ratom, Džejms Bond je pre svega orijentisan na zabavu. Repertoarski, komercijalni filmovi nemaju tendenciju da budu previše kritički nastrojeni, iako mogu subverzivno da provuku određene motive za koje njihovi tvorci veruju da najbolje rezonuju kod publike. U tom smislu, kroz serijal filmova o Bondu glavni negativci menjali su se u skladu sa vremenom, od ’preživelih’ neprijatelja iz Drugog svetskog rata, preko Istočnog bloka, sve do svojevrsne kritike modernog kapitalističkog društva i antagonista koji su oličeni u vidu prebogatih međunarodnih fondova i privatnog kapitala koji preuzima ulogu država“, objašnjava Peševski. On napominje da treba imati na umu da je baš Bond u jeku Hladnog rata negovao pomirljivu notu prema Rusiji, i stavljao taj odnos često i u romantični kontekst („Špijun koji me je voleo“, „Iz Rusije s ljubavlju“), za razliku od, recimo, Staloneovih akcionih filmova iz osamdesetih, koji su bili isključivo pro-reganovski nastrojeni („Rambo III“, „Roki IV“).
Filmovi o Džejmsu Bondu se decenijama prave po određenom kanonu, svojevrsnoj „producentskoj bibliji“, kaže Peševski, pa zato sadrže uvek iste, samo različito pomešane sastojke. Ipak, nakon što je tek pre nekoliko godina prekršeno pravilo da reditelji budu isključivo Britanci (ili, barem, iz zemalja Komonvelta), došlo je vreme da se još neke stvari prilagode duhu vremena. U poslednje vreme često se pominje da bi sledeći Bond mogao da bude Idris Elba, popularni engleski crnoputi glumac, a dodatnu pometnju unela je Džilijen Anderson, to jest Skali iz „Dosijea X“, koja je istakla svoju kandidaturu za prvog ženskog agenta 007. „Džejn Bond“ je posebno pokrenula vatrenu diskusiju o usiljenoj političkoj korektnosti koja danima nije prestajala u britanskim medijima i koju je uspeo da potisne tek Brexit sa svim pratećim događajima.
Mata Hari sa cegerima
U stvarnosti, špijuni u veoma velikom broju slučajeva izgledaju potpuno suprotno nego što ih zamišljamo na osnovu knjiga i filmova, odnosno kao britanske džentlmene i zanosne zavodnice. „Postojeći, i još uvek veoma uspešan, kliše zasnovan je pre skoro jednog veka na liku i delu Mate Hari. Činjenica da špijuni rade nekakav opasan i ’zanimljiv’ posao ne znači da su oni privatno iole zanimljive ličnosti, i zato je posao scenarista i pisaca da njihove likove maksimalno romantizuje, kako bi postali funkcionalniji za gledalačku i čitalačku publiku“, objašnjava naš sagovornik.
Primera radi, Melita Norvud je čak 37 godina sa mesta pomoćnice direktora jednog britanskog centra za nuklearna istraživanja odavala tajne o atomskom naoružanju Rusima. Ovu simpatičnu, sitnu, gotovo neprimetnu bakicu, okrili su tek naknadno, 1999. godine, kada je napunila 87 godina, a uhapsili su je kada se sa cegerima u rukama vraćala iz kupovine. List Gardijan je preneo da je njena prva reakcija bila: „Oh, bože. A mislila sam da sam se izvukla.“
Međutim, ogromni prodor moderne tehnologije u protekle dve decenije doveo je do toga da nove generacije špijuna ne moraju više ni fizički da budu blizu svojoj meti kako bi obavile zadatak. „Prototip najvećeg svetskog špijuna danas je Edvard Snouden. Informacije do kojih je došao i način na koji su one procurele dovele su do pravog medijskog rata, podele u društvu, pa i sukoba između FBI i kompanije Epl oko zaštite privatnih podataka korisnika“.
Kada su filmovi u pitanju, u serijalu o Džejmsu Bondu je, po pravilu, jedan mali deo uvek posvećen modernim tehnologijama, doduše često tek kroz komičnu vizuru čuvenog tajnog agenta Q-a, zaduženog za sve korisne nove pronalaske u Bondovom svetu. Istovremeno, serijal „Nemoguća misija“ je poseban naglasak stavio na tehnološka dostignuća, više je orijentisan na promišljanje o tehnologiji i modernom oružju, i deluje kao špijunski film nove generacije. „Ali visokobudžetni filmovi generalno zaostaju za stvarnošću, pa se na platnu prikazivanje tehnološkog napretka još uvek najčešće svodi na svakakve spektakularne oblike oružja, a ne toliko na sisteme za praćenje privatnosti“, naglašava Peševski, i dodaje da je jedan od holivudskih filmova koji se poslednjih godina ozbiljnije bavio mikrokontrolom i razbijanjem privatnosti, zapravo, bio „Mračni vitez“, drugi deo sage o Betmenu Kristofera Nolana.
Ilija Čvorović na braniku otadžbine
Domaća publika voli špijunske filmove, pogotovo ako poseduju akcionu notu, a ipak, u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji retki su primeri dela koji žanrovski pripadaju ovoj temi. Peševski nabraja „SB zatvara krug“ Miomira Stamenkovića, „Balkanska pravila“ Darka Bajića i „Četvrtog čoveka“ Dejana Zečevića… „Razlika je u tome da domaća ponuda nikada nije bila toliko repertoarski jaka – imamo jako malu produkciju na godišnjem nivou, pa samim tim, već mali udeo žanrovskih filmova prenese se u njihov gotovo zanemarljiv konačan broj. S druge strane, Ilija Čvorović iz „Balkanskog špijuna“ je verovatno najpopularniji fiktivni špijun u našem podneblju, ali on funkcioniše isključivo kao alegorija o narodnoj paranoji vezanoj za političku pripadnost i o životu u policijskoj državi“, kaže mladi dramaturg.
Prema njegovim rečima, kod nas je sličnu popularnost stekao i italijanski strip „Alan Ford“, koji predstavlja parodiju na filmove i literaturu koji su prikazivali špijune sa Zapada u periodu Hladnog rata. „Alan Ford“ svoj uspeh na ovim prostorima, delimično, duguje i sličnostima u mentalitetu stanovnika juga Italije sa preovlađujućim mentalitetom „naroda i narodnosti“ SFRJ.
Tekst je objavljen u redovnom letnjem dvobroju časopisa „Biznis & Finansije“ 128/129