Iako je malina u Vojvodini do pre samo dve-tri godine predstavljala apsolutnu nepoznanicu, vojvođanska proizvodnja je dostigla oko 15% od ukupne proizvodnje maline u Srbiji i ima tendenciju daljeg rasta. U ovom trenutku u severnoj pokrajini ima osam udruženja malinara, „što govori u prilog tome da su naši proizvođači svesni da samostalno nemaju šta da traže na velikom i nepredvidivom tržištu“, kaže Vladimir Zečar, uspešan proizvođač malina i jedan od pionira razvoja ovog posla u Vojvodini.
BiF: Mada se domaći proizvođači maline gotovo svake sezone žale na niske otkupne cene, primetno je da se proizvodnja uvećala u nekoliko poslednjih godina. Kako objašnjavate takav trend?
Vladimir Zečar: Tokom 2016. godine u Srbiji je proizvedeno preko 100.000 tona sveže maline, i tada smo pretekli kolege iz Poljske na vrhu lestvice svetskih proizvođača, ali je bitno napomenuti da je domaća malina po sastavu i kvalitetu ploda za dva koplja ispred maline koja se proizvede u ovoj centralnoevropskoj zemlji. Međutim, na podizanju kvaliteta mora i dalje da se radi, a pre svega je potrebna mnogo veća uloga struke i planskog uzgoja maline. Dosta dobra prosečna cena sveže maline (1,5e-1,8e/kg) u poslednjih nekoliko sezona podstakla je ekspanziju i privukla mnoge ljude u različitim delovima Srbije da počnu da se bave upravo ovom proizvodnjom.
BiF: Ipak, ove godine, iako je podbacio rod usled nepovoljnih vremenskih uslova, otkupna cena je bila niža nego prethodnih godina. Zašto?
Vladimir Zečar: Pored centralne i zapadne Srbije proizvodnja maline se proširila na Vojvodinu, Kosovo, pa i na BIH, uz od ranije prisutne proizvođače iz Mađarske i Ukrajine, što je uslovilo sve veću ponudu na tržištu. To se u 2017. odrazilo kroz značajno nižu prosečnu cenu u otkupu od svega 0,9e/kg iako je, kako određene statistike pokazuju, ukupna domaća proizvodnja pala na svega 65.000t, zbog velikih šteta nastalih u zasadima zbog vremenskih nepogoda tokom proleća i leta.
Treba napomenuti i da se u nekim regionima nametnuo klasičan monopol, jer je prisutan jako mali broj hladnjača zainteresovanih za otkup maline. Razlog tome je nezainteresovanost velikih hladnjača za otkup maline zbog slabe potražnje iz inostranstva, kao i zbog zaliha koje su ostale u mnogim hladnjačama još iz prošle sezone. U narednom periodu svi pomenuti faktori mogu da imaju produženi negativni efekat na tržišnu cenu sveže maline u Srbiji, i na željenu ekspanziju u proizvodnji.
Proizvođaći s pravom zahtevaju da se malina proglasi strateškim proizvodom, i nadaju se da će država ubuduće biti više uključena u ovu problematiku, što podrazumeva praćenje domaćeg tržišta, kao i osiguravanje minimalne cene maline u otkupu, jednake u svim delovima zemlje, uz kontrolisanu razliku između otkupne cene sveže maline i konačnog izvoza iste robe. Ovi realni zahtevi malinara ključ su održive proizvodnje maline u Srbiji, koja bi joj obezbedila sigurno mesto na lestvici najvećih svetskih proizvođača ovog voća.
BiF: Kako je došlo do ekspanzije proizvodnje maline u Vojvodini?
Vladirmir Zečar: Malina je u Vojvodini do pre samo dve-tri godine predstavljala apsolutnu nepoznanicu, međutim u poslednjih godinu dana možemo reći da u 90% mesta u Vojvodini ima bar poneka parcela pod zasadima ovog voća. Prvo formirano udruženje proizvođača maline u Vojvodini „Bačkopoljski malinari” iz Bačkog Dobrog Polja, je razvilo koncept udruživanja i uvođenje struke u svaki korak proizvodnje. Već u prvoj sezoni udruženje je oko sebe okupilo preko 200 članova iz različitih krajeva Vojvodine i ostvarilo uspeh u plasmanu maline, zahvaljujući zajedničkom nastupu na tržištu. Udruženje je plasiralo oko 300 tone sveže maline u 2016. godini po prosečnoj ceni 1,8e/kg- 2e/kg. Vodeći se ovim pozitivnim primerom još neka mesta u Vojvodini su krenula istim putem i pokrenula slična udruženja, pa u ovom trenutku u severnoj pokrajini ima osam udruženja malinara. Svaki malinar u Vojvodini je član bar nekog od ovih udruženja, što govori u prilog tome da su naši proizvođači svesni da samostalno nemaju šta da traže na velikom i nepredvidivom tržištu.
BIF: Da li prirodni uslovi na severu Srbije pogoduju nekim posebnim sortama?
Vladirmir Zečar: Klimatski uslovi u Vojvodini su se pokazali kao savršeno pogodni za uzgoj maline sorti Polana i Polka, koje su najzastupljenije u našim krajevima, pa su dve godine za redom ostvareni izuzetni prinosi od preko 20 tona po hektaru, uz jako dobar kvalitet ploda. Pomenute sorte predstavljaju budućnost malinarstva, ne samo u Vojvodini već i u drugim krajevima Srbije ispod 500 metara nadmorske visine, jer su one veoma pogodne za mašinsko branje, koje značajno snižava troškove radne snage.
BiF: Koliki je obim proizvodnje u Vojvodini i koliko je učešče vojvođanskog tržišta u ukupnom tržištu malina u Srbiji?
Vladimir Zečar: Trenutno se najviše maline nalazi u Bačkoj, i to u mestima Bačko Dobro Polje i Ratkovo, a ukupna površina pod malinom u Vojvodini je nešto preko 800 hektara. Vojvođanska proizvodnja iznosi oko 15% od ukupne proizvodnje maline u Srbiji, ali ima tendenciju daljeg rasta.
BiF: Kolika su inicijalna ulaganja u ovakvu vrstu proizvodnje i šta je potrebno da bi se postigla isplativost?
Vladimir Zečar: Ako ste rešili da se bavite poljoprivredom, onda morate u njoj prvo da provedete nekoliko godina kako biste saznali da li se „pronalazite“ u takvoj vrsti proizvodnje. Tek uz velika ulaganja možete i da očekujete veliku zaradu. Prema mojoj proceni, inicijalna ulaganja za jedan hektar zasada, bez troškova radne snage koji su relativni, iznose približno pet hiljada evra. Ti troškovi obuhvataju zalivni sistem kap po kap i izgradnju bunara, nabavku sadnog materijala, osnovno đubrenje, dopunsku ishranu i zaštitu maline, sav repromaterijal, kao i obradu zemljišta i prskanje mehanizacijom. Jasan preduslov za dobar uzgoj maline je dobar sadni materijal. Veliki problem na našem tržištu predstavlja činjenica da na njemu ne može da se kupi sertifikovan sadni materijal, već može da se nabavi isključivo iz uvoza, što takođe nosi određen rizik sa sobom.
BiF: Koliko je proizvođačima malina dostupna finansijska podrška banaka i državnih programa?
Vladimir Zečar: Problemi na koje proizvođači nailaze kod apliciranja za kredite kod banaka i povraćaj sredstava preko konkursa Ministarstva poljoprivrede je upravo taj što taj povraćaj može da se ostvari isključivo uz kupovinu sertifikovanog sadnog materijala, ali ne i sadnog materijala iz rodnog zasada, odakle je podignuto 90% naših zasada. S druge strane, mnogi malinari su konkurisali i ostvarili određene koristi iz konkursa Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu i Ministarstva za poljoprivredu za refundaciju određenog dela sredstava utrošenih u nabavku zalivnih sistema i kod nabavke određene poljoprivredne mehanizacije. Povraćaji koji su ostvarivani na taj način iznosili su do 50%, izuzev konkursa za mlade poljoprivrednike i žene, gde su povraćaji bili do 70%.
BiF: Kako funkcioniše izvoz malina i koja su glavna izvozna tržišta?
Vladimir Zečar: Otkup maline od proizvođača na terenu rade nakupci, odnosno agenti velikih hladnjača ili manji hladnjačari koji su na terenu prisutni tokom cele godine. Maline koje otkupe onda smrzavaju u svojim hladnjačama i prodaju dalje velikim izvoznicima do krajnjih kupaca. Iz Srbije malina putuje na sve strane sveta, ali se najviše prodaje na evropskom tržištu, i to, pre svega, u Nemačkoj i Austriji.
BiF: Koje mere bi država trebalo da uvede kako bi dodatno podržala proizvodnju malina?
Vladimir Zečar: Država je u poslednjoj godini zaista izašla sa dosta mera pomoći poljoprivrednicima, pa su tako mnogi proizvođači mogli da kupe povoljniji zalivni sistem, da obnove svoju mehanizaciju, da nabave mini sušare, hladnjače i silose za svoje potrebe, da dođu jeftinije do đubriva, kao i da refundiraju deo iznosa polisa osiguranja svojih parcela. Mera koja još uvek nedostaje je pomoć kod podizanja hladnjača za duboko zamrzavanje, kako bi malinari imali mogućnost da kasnije samostalno prodaju svoj zamrznuti proizvod po boljoj ceni. Takođe, proizvođačima malina je preko potrebna podrška u podizanju matičnih zasada i sertifikaciji proizvodnje.