/ B&F Plus / Svetski okeani puni zlata: U zlatu plivanje, ludom radovanje
BiF Analize Čitajte B&F online

Svetski okeani puni zlata: U zlatu plivanje, ludom radovanje

This post has already been read 340 times!

Prema rezultatima relevantnih okeanografskih institucija, u slanim vodama naše planete kriju se stotine, pa i milijarde tona zlata. To znači da prema najkonzervativnijim procenama svuda oko nas „slobodno pliva“ zlato u vrednosti od 822,8 biliona dolara, a prema najoptimističnijim taj iznos dostiže neverovatnih 400 triliona dolara. Jedini problem koji za sada sprečava komercijalnu ekstrakciju najvoljenijeg plemenitog metala leži u činjenici da je njegova koncentracija u okeanima isuviše mala. To, doduše, nije sprečilo mnoge naučnike i mešetare da okušaju svoju sreću.

Američka nacionalna okeanografska služba (NOAA) tokom protekle decenije objavila je nekoliko studija koje se bave procenom koncentracije zlata u svetskim morima. Naravno, i drugi metali su bili obuhvaćeni ovim istraživanjima, ali njihovi rezultati su, razumljivo, privukli najviše pažnje medija upravo zbog pretpostavke o ogromnim količinama zlata koje se nalaze više ili manje raspoređene u slanim vodama naše planete. Naime, u zavisnosti od dela okeana u kojima se vade uzorci – na primer, u severnom Atlantiku i severnom Pacifiku veruje se da ga ima najmanje – procena se kreće od 20 miliona tona pa sve do deset milijardi tona zlata u ukupno 1.338.000.000 kubnih kilometara vode. Prema tome, već izuzetno veliki raspon mogućih iznosa zlata pokazuje boljke nedovoljne preciznosti, odnosno spekulativne prirode samog istraživanja.

Za početak, teško je utvrditi i ukupnu kubikažu slane vode. Uvrežena statistika kaže da ona obuhvata oko 97 odsto od ukupne količine vode na Zemlji i prekriva približno 70 odsto njene površine, ali je veoma nezahvalno govoriti o tačnim dubinama do kojih doseže. Ali uzevši da je gornji podatak najpribližniji istini, aktuelnu vrednost zlata na berzama, kao i najkonzervativniju procenu o njegovoj koncentraciji u vodi, dolazimo do iznosa od 822,8 biliona dolara koji „slobodno plivaju“ svuda oko nas, piše magazin „Forbes“. Taj iznos prema najoptimističnijoj verziji o prisustvu zlata u okeanima „samo“ treba pomnožiti sa 500 i dobija se iznos od neverovatnih 400 triliona dolara. Pa koga ne bi privukle tolike cifre? Poređenja radi, objedinjeni BDP svih država sveta u 2018. godini iznosio je 84,8 biliona dolara po statistici MMF-a.

Pošto se uvek nađe neko ali „koje sreću kvari“, u ovom konkretnom slučaju to je činjenica da svaki litar morske vode sadrži zlato tek u bilionitim tragovima. Čovečanstvo, naprosto, još uvek nije smislilo način da ekstrahuje toliko sitne čestice, barem ne izvan laboratorijsko-eksperimentalnih uslova i sa krajnjim troškovima koji bi bili ispod moguće zarade. Što ne znači da već nije bilo nekoliko ideja kako da se prevaziđe ovaj očigledni problem…

Potraga za blagom

Još 1872. godine britanski hemičar Edvard Sonstad napisao je izveštaj u kome se po prvi put pominje prisustvo zlata u morskoj vodi. Od tada, njegovo otkriće davalo je podstreka mnogim naučnim istraživačima, ali i „istraživačima“ druge vrste, čije životne priče i poslovne ideje su bile svojevremno opisivane u senzacionalističkoj štampi, pa čak i u avanturističkim romanima.

Primera radi, velečasni Ford Džernagan je pred kraj devetnaestog veka osmislio „akumulator zlata“ koji bi ekstrahovao zlato iz zaliva Long Ajlanda, uz upotrebu električne energije i žive. Za te potrebe on je osnovao svoju „startap kompaniju“ Electrolytic Marine Salts i ubedio poveći broj investitora da mu daju sredstva u iznosu od današnjih 26 miliona dolara. Kompanija je potom u Mejnu sagradila nekakvu mašinariju za prikazivanje ulagačima i drugoj zainteresovanoj publici, ali je Džernagan ubrzo nestao sa parama, i za njega se više nikada nije čulo.

Bilo je, naravno, i ozbiljnih pokušaja filtriranja zlata iz morske vode. Nemačka država je pokušavala između dva svetska rata, uz pomoć Nobelovca Frica Habera, a ugledna američka kompanija Dow Chemicals nekoliko godina kasnije, međutim bez željenih rezultata. Najpoznatiji savremeni slučaj desio se 2012. godine, kada je inženjer biomedicine i pronalazač sa nekoliko prijavljenih patenata Mark Salivan tvrdio da je izumeo okeanske turbine koje bi svetu mogle da podare besplatnu električnu energiju, a usput, pride, i da isfilterišu zlato. Salivan je (reklo bi se, zasluženo) stekao reputaciju ekscentričnog naučnika, ali je svoje ideje uspeo da plasira u nekim od najgledanijih emisija na američkoj televiziji.

Vremenom je tehnologija svakako znatno uznapredovala, pa tako i u hemijskim analitičkim procesima. No, činjenica da se u svakom litru morske vode nalazi tek nekoliko desetina bilionitih delova grama zlata predstavljaće tvrd orah za naučnike još puno godina pred nama. Ne postoji odgovarajući sitan filter, a pogotovo ne onaj koji bi „na veliko“ mogao da izdvaja čestice tolikih veličina.

S druge strane, kada je u pitanju količina zlata koja leži na morskom dnu, u vidu zlatnih poluga, dukata ili nakita, koja se nakupljala sa svakim brodskim potonućem – tu ne mogu da se donesu nikakve stručne procene, a prostor za avanturiste i oportuniste raznih fela još je veći. Od rimskih galija, preko piratskih brikova, pa do Titanika, radi se o temi koja uspešno zaokuplja ljudsku maštu već vekovima.

„Plastika je moja hrana, pa sam plastičan i ja“

A da li ima dragocenosti u zemljištu unutar morskog dna? Ovaj aspekt potrage za zlatom takođe je poslednjih godina dobio na značaju, i National Geographic je nedavno pisao da bi čak mogao da preraste u novu zlatnu groznicu. Dubinsko iskopavanje zlata, dakako, nije nov oblik rudarstva, ali zbog pomenutog tehnološkog razvoja doživljava renesansu, a sve tačnije sondiranje sastava morskog tla sada omogućava velikim kompanijama da kopaju po morima sa velikom izvesnošću da će ostvariti dobar profit.

U vodama koje okružuju Papuu Novu Gvineju upravo ovih dana počinje iskopavanje zlatne rude, što je okeanografe pri Ujedinjenim Nacijama nateralo da javno zatraže izmenu međunarodnih zakona o morskom rudarstvu, kako bi se „naši okeani adekvatno zaštitili dok se razvija ova specifična industrija“. Imajući u vidu kako se ljudsko društvo kroz istoriju odnosilo prema prirodnoj sredini, malo je verovatno da će to i biti slučaj…

To nas dovodi do jedne drugačije vrste materijala, koja nikada nije imala vrednost poput zlata, a dodatno je gubi iz godine u godinu pošto je na tržištu ima preko svake mere. Reč je o plastici, koja se godišnje proizvede u iznosu od oko 300 miliona tona. Procene Greenpeace-a govore da otprilike jedan deseti deo te količine završi u morima i okeanima, kao i da će obim tog zagađenja najverovatnije da se udvostruči u narednoj deceniji. Trenutno, takav unos je ekvivalentan pražnjenju jednog đubretarskog kamiona u more na svakih šezdeset sekundi. Sedamdeset odsto plastične mase koja završi u morima potone na njihovo dno, a njen dobar deo se raspada hiljadama godina, ako se uopšte i raspadne.

I tako, između dve ljudske potrebe – jedne za bogaćenjem, i druge za ostvarivanjem što manjih troškova – okeani jedini trpe stalnu štetu. I kada čovečanstvo jednom konačno shvati gde se krije najveće blago, njega verovatno već odavno više neće biti.

Tekst je prvobitno objavljen u julskom broju časopisa “Biznis & Finansije”

Send Us A Message Here

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Close