Uprkos dugogodišnjim kontroverzama o efektima mikrofinansiranja, ukupan iznos dugovanja mikrofinansijskim institucijama u svetu je dostigao rekordnih 124 milijardi dolara. Aktuelna korona kriza je ogolela naličje mikrofinansiranja, koje se od neprofitnog modela pretvorilo u komercijalno proganjanje. Umesto da ojača siromašna domaćinstva, mikrofinansiranje ih iscrpljuje. Ono se pretvorilo u delikatno zelenašanje, zahtevnije od klasičnih bankarskih kredita, tvrde stručnjaci i istraživački novinari koji prate ovu problematiku.
Mikrofinansiranje kao spas za male porodične preduzetnike koji su najviše stradali tokom korona krize, nije dobra ideja. Naprotiv, ovakva vrsta podrške bi mogla da ih gurne u potpunu katastrofu, tvrde britanski istraživački novinari Vil de Frejtes i Laura Hud, koji pišu za poznate britanske ekonomske časopise, a ovu temu su pratili više godina i za magazin „Research Europe“.
Od kako je Nobelova nagrada za mir dodeljena 2006. godine bangladeškom ekonomisti Muhamedu Junusu za njegov koncept mikrofinansiranja, programi mikrokredita su počeli da se promovišu kao čarobni fiansijski štapić za izlazak iz siromaštva.
Krediti za one koje banke odbijaju
Ovi krediti, pre svega namenjeni domaćinstvima sa malim primanjima koje banke odbijaju, trebalo bi da siromašnima obezbede početni kapital za pokretanje poslovanja. Takve pozajmice se najčešće koriste za otvaranje uličnih kioska s hranom, za ulaganja u poljoprivrednu proizvodnju, ili za pokretanje radionica za izradu rukotvorina.
Kao posebna prednost mikrofinansiranja ističe se podrška ženskom preduzetništvu, budući da žene generalno, a posebno one lošeg materijalnog statusa, nailaze na veće prepreke od muškaraca kada su u pitanju bankarski krediti.
Začarani krug prezaduženosti
Ovakvi zajmovi su nesumnjivo pomogli mnogim ljudima, konstatuje Vil de Frejtes, ali nezavisna istraživanja na terenu su dovela u pitanje postignute rezultate. Tako su stručnjaci za ekonomski razvoj Maren Duvendak i Filip Mejder u svom istraživanju došli do zaključka da su mikrofinansijske pozajmice imale male i nedosledne efekte za korisnike u pogledu njihovog socijalnog statusa.
Drugim rečima, nisu im obezbedile poslove sa dugoročnije stabilnim prihodima, koji bi im omogućili bolji kvalitet života i zdravstvenu zaštitu.
Naprotiv, kako je u sopstvenim istraživanjima na terenu u Indiji i Latinskoj Americi utvrdila Laura Hud, mikrokrediti, osim visokih kamata, imaju i brojne skrivene troškove. To korisnike ovakvih kredita, čiji je poslovni obrt mali i koji najčešće nemaju potrebna poslovna znanja, dovodi u začarani krug prezaduženosti.
Stopa otplate od čak 98%, koja se tako rado ističe među pobornicima mikrofinansiranja, većinom je rezultat toga da se dug vraća novim zaduživanjem, kod prijatelja ili što je još gore – kod zelenaša.
Dugovanja dostigla 124 milijardi dolara
Korisnici mikrokredita su, naime, pod velikim pritiskom da pozajmice vrate na vreme, jer se grčevito drže za tu jedinu, iole stabilnu finansijsku pomoć. Ali put popločan dobrim namerama vrlo često, umesto takozvane „socijalne inkluzije“, dovodi do istih opasnosti koje uzrokuju loši bankarski plasmani, poput čuvenih hiopotekarnih kredita koji su gurnuli svet u prethodnu finansijsku krizu, upozorava Laura Hud.
Uprkos dugogodišnjim kontroverzama oko ovakvog modela finansiranja, oko kojeg se već godinama vode rasprave i u Srbiji, mikrofinansiranje je 2019. zabeležilo rekord na globalnom tržištu. Broj korisnika kredita je porastao na 140 miliona, a ukupan iznos dugovanja mikrofinansijskim institucijama je dostigao 124 milijardi američkih dolara.
U sitauciji kada je prema podacima Međunarodne organizacije rada ugrožena egzistenicija 1,6 milijardi neformalnih radnika širom sveta zbog pandemije, da li mikrofinansiranje može biti deo rešenja u prevazilaženju aktuelne krize?
Zbog duga u radno ropstvo
Sudeći prema prethodnim iskustvima, ali i aktuelnim događanjima tokom korona krize, ono može dovesti do još veće katastrofe, tvrdi Vil de Frejtes. Praksa pokazuje da se takvi zajmovi često koriste za podmirivanje dnevnih troškova kao što su hrana i lečenje, a ne za osnivanje preduzeća.
A kada se ono i osnuje, prihodi su najčešće toliko nestabilni da novopečeneog preduzetnika guraju u još veći finansijski dug.
U Kambodži, na primer, kredite za mikrofinansiranje često uzimaju fizički radnici u građevinskoj industriji, koji su većinom migranti iz ruralnih sredina. Oni nisu u stanju da pokrenu sopstveni posao, već koriste mikrokredite za kupovinu osnovnih potrepština koje ne mogu da priušte od veoma skromne plate.
Potom se dodatno bore da od takvih, krajnje bednih primanja otplate i kredit. Kada nivo duga postane neodrživ, primorani su na radno ropstvo – rade isključivo da bi vratili mikrofinansijske pozajmice.
Više se plaše zajmodavaca nego virusa
Zatvaranje velikog broja tekstilnih fabrika u Kambodži zbog posledica pandemije, gde je tekstilna industrija jedna od vodećih privrednih grana, ostavilo je više od 200.000 radnika bez posla.
Pored gubitka prihoda, većina njih je sada i pod pritiskom kako da vrate mikrofinansijske kredite koje su prethodno uzeli.
„Mnoge porodice kažu da se više plaše zajmodavaca nego virusa“, navodi Frejtes.
Od neprofitne ideje do komercijalnog proganjanja
Komercijalna priroda mikrofinansijskog sektora je ključna za razumevanje pritiska sa kojim se suočavaju korisnici ovakvih pozajmica. U nekima od najzaduženijih zemalja, poput Kambodže i Indije, mikrokreditni sektor je prešao sa neprofitnog pristupa u neoliberalni model, kojim dominiraju komercijalne banke.
Dok su ranije mikrokrediti bili strogo regulisani u pogledu iznosa, kamatnih stopa i kolaterala, a često ih je osiguravala država kada je to bilo potrebno, sada se kreditiranje proširilo i na one grupe korisnika koji su najrizičniji, bez ikakvih stalnih prihoda.
Povraćaj za mikrofinansijske investitore je neverovatno visok – prosečni prinosi portfelja u 2017. godini su iznosili 19,2%, u poređenju sa 5-10% za komercijalne kredite. Korisnici mikrofinansiranja plaćaju mnogo veću kamatu na zajam od svojih bogatijih „kolega“, naglašava Frejtes.
Delikatno zelenašenje
Britanski novinar navodi primer da u Indiji siromašne namamljuju da preuzmu neodržive iznose duga, jer su službenici u mikrofinansijskim institucijama stimulisani da povećaju broj korisnika kredita, a zatim da ih „disciplinuju“ u urednom vraćanju rata pretnjama i zlostavljanjem.
Mikrofinansijski zajmovi tada teško da predstavljaju „oružje za sticanje otpornosti na siromaštvo“ – kako se to tvrdi u promotivnim materijalima, pogotovo kada posledice globalne pandemije prete ne samo dužnicima, već i celim industrijama. Zato kriza nezaposlenosti izazvana korona virusom nosi u sebi još veću krizu za siromašne širom sveta.
Mnogi od njih, zbog gubitka posla moraju da nađu drugi način kako da obezbede novac za hranu, a ako ta sredstva pribave kroz mikrofinansijske pozajmice, suočavaju se sa prtiskom kreditora da vrate dug. Umesto da ojača siromašna domaćinstva, a posebno žene u društveno marginalizovanim grupama, mikrokrediti ih iscrplju, „jer su se pretvorili u delikatno zelenašanje, zahtevnije od klasičnih bankarskih kredita“, zaključuje Vil de Frejtes.
Foto: Frantisek_Krejci, Pixabay