Državni zvaničnici su uspeli da primete da su žene kupoholičarke, pa se zato i zaražavaju, ali se nisu zapitali – ko ih leči, ko im čisti, ko im sprema, ko im čuva stare roditelje ili obrazuje decu. Žene su radile i kada je sve stalo, nisu odlazile na bolovanja ili godišnje odmore, a i dalje su najčešće „na prvoj liniji fronta“, piše Nova ekonomija.
Pokrajinski sekretar Zoran Gojković je početkom decembra, gostujući na nacionalnoj frekvenciji izneo svoju teoriju da je naš „kupoholičarski mentalitet“ kriv za to što je porastao udeo žena u ukupnom broju novozaraženih. Sekretar je očigledno aludirao na redove koje smo viđali ispred prodavnica povodom Crnog petka, a u tim redovima su, sudeći prema sekretarovim rečima, stajale niko drugi do žene.
Međutim, ono što je Gojković propustio da nam kaže jeste da većina žena u toku pandemije ima i veće brige, pa su tako, osim u redovima, mnogo češće i iza medicinskih vizira, sa maskama iza kasa u supermarketima, sa stetoskopima na prijemima u kovid-ambulantama ili u ulozi starateljki u domovima za stare. Za ovo potonje postoje i zvanične statistike.
Podaci Ankete o radnoj snazi za 2019. godinu pokazuju da 67% zaposlenih u trgovini čine žene, u zdravstvu je taj procenat još i veći – 77%, a slično stanje je i kada je reč o sektoru socijalne zaštite gde u ustanovama sa domskim smeštajem 78% zaposlenih čine upravo žene.
Svim ovim radnicama zajedničko je to da za vreme pandemije nisu mogle da rade od kuće, već su na svom radnom mestu najčešće bile i tokom vanrednog stanja.
Radna obaveza nedovoljno regulisana
U istraživanju „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“, fondacije Centar za demokratiju, navodi se da je zaposlenima u zdravstvenoj zaštiti eksplicitno uvedena radna obaveza za vreme vanrednog stanja, dok je onima u socijalnoj zaštiti ona uvedena implicitno (odnosno, hteli – ne hteli, morali su da rade).
Jedna od autorki ove studije, Sarita Bradaš, kaže u pisanom odgovoru „Novoj ekonomiji“ da radna obaveza koja je uvedena nije regulisana na dovoljno kvalitetan način.
„Obveznicima radne obaveze ne priznaju se ni neka najosnovnija radna prava (kao što je pravo na ograničeno radno vreme), a neka normativna rešenja nisu primenjiva u doba vanrednog stanja koje je uvedeno zbog epidemije zarazne bolesti.“
U istraživanju su navedena i određena svedočenja predstavnika sindikata koji tvrde da su onima koji su bili u radnoj obavezi uskraćivana mnoga prava, kao što su između ostalog i pravo na bolovanje, pa je tako jedna doktorka „upozorena da ne sme da otvara bolovanja zdravstvenim radnicima, inače će ona snositi štetu i odgovarati“. Takođe, zdravstveni radnici nisu bili u mogućnosti da koriste svoje godišnje odmore, a neki od njih su, pak, bili primoravani da ih iskoriste.
Predsednica Sekcije žena Saveza samostalnih sindikata i predsednica Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Beograda Radmila Obrenović objašnjava za „Novu ekonomiju“ da ona nema informacije o tome da je zaposlenima bilo uskraćeno pravo na korišćenje bolovanja, dok sa druge strane objašnjava da je povećan broj zaraženih u drugom i trećem talasu otežao mogućnost korišćenja godišnjih odmora.
„U ovom talasu je dramatično više radnika inficirano tako da nisu mogli da rade, morali su u izolaciju ili bolovanje. Smanjio se broj izvršilaca, a posao je rastao i sigurno je bilo slučajeva da se ne mogu uskladiti želja zaposlenih da iskoriste odmor“, kaže ona.
Strah da ne zaraze ukućane
Obrenović ističe da su žene pod velikim pritiskom za vreme pandemije. Osim toga što su često morale da rade i intenzivnije, one su i pod pritiskom da bi potencijalnu zarazu mogle da prenesu i svojim ukućanima.
„S druge strane, kada dođete kući vi morate mnogo više energije i sredstava da potrošite na dezinfekciju, iz tog straha.“
A ta sredstva su najčešće na bazi hlora koji može oštetiti kako kožu, tako i respiratorne organe. Takođe, ona dodaje da su kod određenog broja zaposlenih prisutne i alergije na neke od materijala koji se koriste za izradu lične zaštitne opreme.
„Mi još uvek u Srbiji nemamo definisano koji je to broj sati koji vi možete provesti u skafanderu ili ukoliko imate definisano, ukoliko je to četiri sata, da li vi imate prostora da na svaka četiri sata menjate ljude.“
Kako kaže, negde su zaposleni u skafanderima radili i šest ili osam sati.
Sa druge strane, žene koje rade u zdravstvu i socijalnoj zaštiti kod kuće su imale, osim redovnih obaveza, i očekivanja da rade sa decom koja nisu u školi ili koja prate onlajn nastavu.
Kad vas se prijatelji plaše
Na listi problema, Obrenović ističe i neretku stigmatizaciju ovih zaposlenih zbog toga što dolaze iz sredina u kojima postoji opasnost od zaraze.
„Kada se pojavite u društvu ili negde odete, ljudi zaziru kada čuju da radite recimo u zdravstvu. Vi ste stigmatizovani i ljudi se plaše da ih ne zarazite. Tako, uz preporučene mere fizičke distance, doživljavate i onu pravu socijalnu distancu i izolaciju i sa tim treba da se nosite, a ovo predugo traje“, zaključuju Obrenović.
Ipak, strah od zaraze bio je prisutan i kod samih zaposlenih, a na početku pandemije, prema tvrdnjama određenog broja lekara, nije bilo ni dovoljne količine opreme za ličnu zaštitu. Zdravstvene ustanove nisu bile u stanju da nabave nove količine maski, rukavica ili vizira, jer na tendere često nije stizala nijedna ponuda. Iako postoje tvrdnje da je država kasnije opredelila dovoljne količine ove opreme bolnicama i domovima zdravlja, do javnosti su i dalje stizale informacije o neadekvatnoj zaštiti zaposlenih u zdravstvu, a u istraživanju Centra za demokratiju se navodi da ni na početku epidemije, a ni kasnije, nije bilo jedinstvenog postupanja u pogledu organizacije rada koja će zaposlenima osigurati bezbedne uslove rada.
Navedeni problemi su pored zdravstvenih radnika tištili i ostale profesije. Sa kakvim se sve izazovima suočavaju zaposleni u prosveti i oni koji pružaju lične usluge možete pročitati u daljem tekstu na sajtu Nove ekonomije.
Foto: Heszter, Pixabay