Veliki incidenti ugrožavaju ljudske živote, ali i zaradu ne samo onih kompanija koje su ih izazvale, već i drugih kojima je zbog toga poremećeno poslovanje. Ko je odgovoran, i kako se ti rizici osiguravaju?
Tri meseca je trajalo dogovaranje oko odštete koju bi osiguravači trebalo da plate Sueckom kanalu za gubitak koji je napravio teretni brod „EverGiven“, koji je u martu nedelju dana stajao zaglavljen u Kanalu pošto su ga jaki vetrovi, ali i neprimerena brzina i kako kažu – neadekvatno kormilo – nasukali na obalu. Zbog incidenta koji je blokirao put i stotinama drugih brodova, privremeno je poremećena skoro cela svetska privreda. Gubici su procenjivani na više od milijardu dolara, i odnosili su se prvenstveno na prekid lanca nabavke, a tim troškovima pridodati su i oni koje su napravili tegljači za raskrčivanje gužve, i drugi prateći troškovi.
Najveći finansijski teret, kad je reč o osiguranju odgovornosti brodova i tereta, pripada kompaniji kod koje je brod bio osiguran – britanskoj korporaciji „UK P&I Club“, koja je jedna od najvećih svetskih organizacija za pomorska osiguranja, i posluje u više od 50 zemalja.
Vlasti Sueckog kanala najpre su tražile 916 miliona dolara, uz 300 miliona za spasavanje i 300 miliona zbog nanošenja štete ugledu. Iz britanske osiguravajuće kuće ovaj zahtev su odbacili rekavši da je izuzetno visok, pa je zahtev smanjen na 550 miliona dolara. Na kraju, detalji sporazuma nisu otkriveni, ali mediji spekulišu da su osiguravači ponudili da plate svega 150 miliona, a u sklopu dogovora Sueckom kanalu je pripao i jedan tegljač brodova. Reosiguravači se zasad ne oglašavaju, iako se u prvim danima procenjivalo da će na njih pasti teret od više stotina miliona dolara.
Iako je ovaj incident najviše uzburkao svetsku javnost od početka godine, on nije jedini. U aprilu se oko 400 tona nafte izlilo u Žuto more, nakon što se tanker sudario s drugim brodom u blizini najveće kineske luke za uvoz sirove nafte Kingdao na severoistoku Kine. Panamski brod „Sea Justice“ udario je u liberijski tanker „A Simphony“, a za čišćenje naftne mrlje veličine oko 75 kilometara, angažovano je 12 brodova za dekontaminaciju.
Brodovi nisu jedini koji prave štete. U jednoj spalionici otpada u zapadnonemačkom gradu Leverkuzenu, u julu je eksplodiralo skladište goriva a zatim i razređivača, a vatra se proširila i dovela do povrede najmanje 16 osoba.
Ovakvi incidenti nisu rezervisani samo za „daleki svet“. U julu su se u razmaku od svega par nedelja dogodile čak tri eksplozije u čačanskoj fabrici „Sloboda”. Iako su zvaničnici lakonski ocenili da se „u namenskoj industriji to dešava“, a uzroci nisu obelodanjeni, rečeno je da je šteta od milion i po do dva miliona evra. Konstatacija zvaničnika da „ovo nije velika šteta“ najpre bi se mogla povezati sa činjenicom da se u istoj ovoj fabrici 2010. godine dogodila eksplozija koja je nanela štetu od čak deset miliona evra.
Lanac ugroženih
U velikim incidentima poput izlivanja nafte, nesreća u rudniku, eksplozija u fabrikama oružja, rušenja aviona – ugroženi su ljudski životi kako zaposlenih, tako i drugih koji se kao kolateral mogu naći u blizini. Ugrožena je i zarada kompanije kojoj se incident dogodio, ali i poslovanje i profit kompanija koje su dobavljači ili korisnici usluga. Najzad, to se često ozbiljno odražava i na poslovanje svih onih kojima je zbog tog incidenta prekinut lanac nabavke, čak i ako nisu bili u direktnoj poslovnoj saradnji sa kompanijom koja je izazvala incident – baš kao u slučaju pomenutog zaglavljivanja u Sueckom kanalu.
Ko je odgovoran kad dođe do naplate štete, i da li se ovakvi rizici mogu osigurati?
„Iako postoje stroge procedure u pogledu bezbednosti zaposlenih, imovine i životne sredine, ozbiljne kompanije imaju osiguravajuće pokriće za čitav niz rizika koji se mogu javiti usled štetnih događaja. Za nastale štete odgovoran je onaj ko upravlja imovinom koja je izvor opasnosti, a kad je reč o prevoznim sredstvima osiguranje je regulisano zakonom. Primera radi, da bi avion poleteo neophodno je da ima polisu osiguranja odgovornosti prema trećim licima, baš kao i automobil ili plovilo”, kaže za „Biznis i finansije“ Vladimir Bogosavljević, direktor Sektora za neživotna osiguranja u kompaniji „Wiener Städtische“ osiguranje.
„Van domena saobraćaja, nema mnogo zakonom obaveznih osiguranja. Zakonima je propisana obaveznost osiguranja za određene specifične delatnosti (advokati, beležnici, upravnici zgrada, posrednici u osiguranju…), dok je za „obične“ delatnosti ostavljeno privrednicima da odluče da li će te rizike nositi sami ili će ugovoriti osiguranje. Uobičajeno pokriće po polisama osiguranja odgovornosti prema trećim licima pokriva telesne povrede osoba koje su nastradale ili pretrpele oštećenje zdravlja nakon incidenta. Primera radi, ako kvar na cevovodu izazove eksploziju i uništi stambene objekte u okolini, naknada iz osiguranja do limita ugovorenog na polisi pokrila bi naknadu porodicama preminulih, troškove lečenja, umanjenu životnu aktivnost i pretrpljeni strah i bol onih osoba koje su povređene, kao i reparaciju ili izgradnju novih objekata koji su oštećeni u eksploziji“, kaže Bogosavljević.
Postoje i proširenja pokrića, koja bi, na primer, obuhvatila i ekološke štete, odnosno nadoknadu za sanaciju mesta eksplozije, odnosno uklanjanje štetnih materija posle incidenta.
Raste interesovanje za osiguranje
Domaći osiguravači kažu da rukovodioci u kompanijama sve češće ugovaraju osiguranje od profesionalne odgovornosti. Ovaj trend je prenet sa tržišta na kojima je industrija osiguranja značajno razvijenija od naše, a pokrenut je potražnjom kao i u drugim segmentima osiguranja. Polisa može biti prilagođena delatnosti profesionalca uz različite visine pokrića za ugovorene rizike, ali se mora računati na to da su za velike i specifične rizike visoki i troškovi.
A koje polise bi trebalo, bar kao osnovne, da ima svaka kompanija?
„Kako bi obezbedile kontinuirano poslovanje, kompanije bi trebalo da ugovore bar osiguranje imovine od požara i drugih opasnosti, i osiguranje od prekida rada“, ističe Vladimir Bogosavljević iz „Wiener Städtische“ osiguranja. „Osiguranjem imovine se pruža osiguravajuća zaštita za materijalne štete, a osiguranje od prekida rada pruža finansijsku nadoknadu za umanjeni obim poslovanja nakon fizičkog oštećenja osigurane imovine – mogu se pokriti fiksni troškovi i izgubljena dobit. Kad je reč o proširenjima pokrića, jedno od korisnijih je pokriće za prekid rada dobavljača. Ako dobavljač koji kompaniji isporučuje neki repromaterijal ima požar, eksploziju i slično u svom pogonu i prekine ili smanji proizvodnju i time ne može da isporuči ugovorene količine, nadoknada iz osiguranja pokriće smanjeni profit do kojeg je došlo usled nedostatka sirovina“, objašnjava Bogosavljević.
On dodaje da se može ugovoriti i pokriće za prekid snabdevanja energentima/fluidima/energijom, zabrana pristupa od strane vlasti, onemogućen pristup, uvećani troškovi poslovanja zbog relokacije, prekida lanca snabdevanja…
Veliki incidenti izgleda da su sve učestaliji, što je i logično s obzirom na uvećanje proizvodnje, i korišćenja sredstava koja mogu izazvati incident. U čitavoj priči utešno je bar to što su, prema iskustvu domaćih osiguravača, i privrednici sve više zainteresovani da obezbede osiguravajuće pokriće, kako za imovinu tako i za sopstvenu odgovornost.
Izvor: Biznis i finansije, oktobarski broj
Piše: Lela Saković
Foto: Pixabay