Gorjana Ponjević Ballani je do sada restaurirala veliki broj starih predmeta od drveta za klijente u zemlji i inostranstvu i radila na mnogim objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Od svih priznanja koje je dobila, jedno je posebno. „Moja ćerka me je pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula“, kaže za B&F preduzetnica iz Zrenjanina koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.
Gorjana Ponjević Balani je nosilac priznanja „Cvet uspeha za ženu zmaja“, koje joj je dodelilo Udruženje poslovnih žena Srbije 2020. godine za doprinos kreativnom zanatstvu. Ali Gorjana je i pre toga bila „žena zmaj“, jer je nekoliko puta započinjala život od početka u različitim zemljama, baveći se profesijom koja važi za mušku.
Njena prva selidba nije bila dobrovoljna. Napustila je 1992. godine ratom zahvaćeno Sarajevo i došla u Zrenjanin. Drugu odluku o selidbi je donela sama, kada je dvehiljaditih otišla u Italiju, gde se zaposlila u fabrici za proizvodnju stepeništa.
„Tu sam upoznala dve svoje velike ljubavi – budućeg supruga Antonija i drvo“, priča Gorjana, koja je u italijanskoj fabrici radila na kontroli kvaliteta, ali ističe da nije volela taj posao, već je želela da radi sa drvetom. Iako je zbog toga završila Visoku tehničku školu strukovnih studija gde je naučila da radi na CNC mašinama, tadašnji poslodavci joj nisu pružili priliku da dobije željeni posao, pa je dala otkaz i počela da „krade zanat“ od svekra, koji se bavio drvnom industrijom. Ipak, nije se zaposlila u porodičnoj firmi svog supruga, jer je nije zanimala masovna proizvodnja, već je želela da radi nešto kreativnije. Osnovala je stolarsku radionicu „Wood Planet“ i počela da, kako kaže, na svoj način izrađuje drvene prozore, vrata, žardinjere, kućice za pse, letnjikovce…
Posle toga je opet usledila selidba. Otišla je sa suprugom u Rumuniju, gde je on imao pilanu i fabriku za obradu drveta, i tamo je dopunila svoje znanje o drvetu. Kada je 2010. svratila u Zrenjanin da obiđe rodbinu, saznala je da je trudna, pa je bračni par doneo odluku da se skrase u Srbiji.
Neobični svet starih stvari
Gorjana je u Zrenjaninu ponovo otvorila firmu „Wood Planet“, ali je sada, pored brige o detetu, morala da se navikava na drugačija pravila u poslovanju i mentalitet. Posao jer napredovao sporije od njenih očekivanja, pa je čak u nekim momentima razmišljala da odustane. Ali, kako kaže, dobro je da nije.
„Kroz posao sam se upoznala sa starim nameštajem i fasadnom stolarijom, i shvatila da je to čaroban svet. Jednog dana donela sam odluku da, prvi put u životu, mislim prvo na sebe i ostvarim neku svoju veliku želju. Tako sam se preorijentisala na restauraciju starih drvenih predmeta i izradu autentike. Autentika je proizvodnja nameštaja ili stolarije koju ne možete da spasite, već morate da je pravite od početka, ali tako da bude identična nekom komadu iz prošlosti“, objašnjava naša sagovornica, kojoj u tom poslu pomažu istoričari i istoričari umetnosti.
Vremenom je postala jedan od retkih restauratora drvenih predmeta u Srbiji i jedina žena u ovom zanimanju na našim prostorima. Svoj posao obavlja sa velikom strašću, jer je dvostruko ispunjava – njoj omogućava da stalno saznaje i radi nešto novo, dok u isto vreme produžava životni vek starim komadima drveta koji imaju istorijsku ili emotivnu vrednost za vlasnike.
Gorjana napominje da restaurira samo predmete starije od sto godina koje vlasnici ne planiraju da prodaju, jer je uverena da jedino tako služe svojoj svrsi. Radi po narudžbini, i za privatna lica i za kompanije, a često je angažovana i na objektima koji su pod zaštitom države ili grada. Osim što se bavi očuvanjem drvenog nameštaja i stolarije po Vojvodini, radi i za naručioce iz inostranstva. Tako je, pre pandemije korona virusa, izvezla u Francusku veliki broj prozora koji se nazivaju „Vučja usta“ i bili su popularni u toj zemlji pre 100 do 150 godina. Prošle godine je radila autentiku jedne dalmatinske vile, u kojoj je sve moralo da se gradi od početka. Gorjana tvrdi da najradije prihvata složene projekte, jer joj to pruža priliku da prevaziđe samu sebe.
Opisujući kako izgleda radni dan jedne restauratorke, kaže da rad na predmetu počinje tako što prvo čisti drvo i uklanja trule delove, a zatim sanira one koji mogu dalje da se upotrebljavaju kako bi predmetu vratila prvobitni izgled. Nekada, kada ne radi po narudžbini, od starih komada drveta pravi i novi nameštaj. Sirovina za rad ima dovoljno, jer joj ljudi koji poštuju njen rad poklanjaju svoj stari nameštaj i drugu građu. Ali, zašto bi neko od starog pravio novo?
„Kada obrađujem staro drvo, obično imam veoma malo otpadaka jer su u prošlosti korišćene veoma kvalitetne sirovine. Ono što stvaram od stare drvene građe je dugotrajno i posebno. Time se na svoj način suprotstavljam nametanju potrošačke kulture. Danas se veoma brzo živi, takvim tempom da ni majstori a ni veliki proizvođači ne mogu da posvete mnogo vremena pojedinačnim komadima jer je imperativ da se proizvede što više i što brže. A kada se tako radi, vaš proizvod onda nema dušu”, uverena je restauratorka iz Zrenjanina.
Borba sa predrasudama
Gorjana kaže da njeni klijenti najčešće donose na restauraciju ormare, stolice, sekreter stolove, stare prozore, vrata, ali da radi i na projektima koji zahtevaju restauraciju celih enterijera i fasada. To je fizički veoma zahtevno, zato što mora po ceo dan da provodi na skeli.
„Ljudi su ranije bili iznenađeni kada vide ženu na skeli, sa zaštitnim rukavicama i šnalicama u kosi. Sada su već navikli, bar ovi iz mog okruženja. Ali nije bilo lako probijati se u profesiji u kojoj dominiraju muškarci. Na početku, dok sam radila kao stolarka, dešavalo se da klijent uđe u radionicu i traži da priča sa pravim majstorom, muškarcem, a ne sa mnom. Bilo je i neprijatnijih situacija. Na primer, da mi doteraju materijal, ja sednem u viljuškar i dođem po njega, a vozač kamiona neće da istovari građu kada shvati da je za viljuškarom žena”, priseća se Gorjana. Srećom, otkako je stekla ime u restauraterskom svetu više ne mora nikome da se predstavlja, niti da se bori sa predrasudama.
Naša sagovornica ističe da joj je žao što nema više žena u ovom poslu, ali, dodaje, nema dovoljno ni muškaraca, jer opada interesovanje za zanatske struke. Smatra da je to velika šteta, jer od restauracije ali i od stolarskog posla može da se obezbedi veoma pristojna zarada, čak i znatno viša nego u nekim profesijama koje su trenutno popularne na tržištu rada. Pored toga, Gorjani njen posao donosi i lično zadovoljstvo. „Moja ćerka me je jednom prilikom pitala da li stvarno mogu da izlečim svaki predmet na kojem radim. Kada sam joj odgovorila potvrdno, zaključila je da sam ja doktorka za drvo. Veoma mi se svidela ova titula”, ne krije preduzetnica iz Zrenjanina, koja vraća u život stari nameštaj i stolariju.
Vrata s dušom
Gorjana Ponjević Ballani, pored toga što je aktivna u mnogim poslovnim udruženjima, često volonterski drži kurseve deci i odraslima o očuvanju starih drvenih predmeta. U slobodno vreme bavi se i restauracijom starih kapija i vrata u Zrenjaninu. To radi zajedno sa volonterima koji su se okupili oko fejsbuk grupe „Vrata sa dušom“. Grupa broji već 300 članova, i to su ljudi iz različitih profesija – lekari, advokati, učiteljice… Oni restauriraju stara vrata, svako u skladu sa svojim sposobnostima, pa ih neko šmirgla, neko teše, neko farba… Zahvaljujući Gorjaninom podučavanju, rezultat njihovog rada je daleko od amaterskog.
Marija Dukić
Biznis & finansije 208, april 2023.