Priča o janjevskim kujundžijama počela je u zlatu, a završila je u blatu. Janjevo je danas grad duhova, a nekada je bilo čuveni rudarski i zlatarski centar. Janjevski majstori mogli su da naprave sve što očima vide. Pored skupocenog nakita, izrađivali su i onaj za sirotinju. Pravili su ga od mesinga, koji su dobijali topljenjem topovskih čaura. Kako su bitke bile česte, tako je i čaura bilo u izobilju.
Janjevo, naselje u opštini Lipljan nedaleko od Prištine, danas je gotovo pusto mesto, koje je tokom poslednje decenije napustilo više od 4.500 ljudi. Prošle jeseni, ovde je uz podršku Ujedinjenih nacija održan sajam pod nazivom „Dobro došli u Janjevo“, koji je okupio lokalne proizvođače hrane i zanatlije. Ili bolje rečeno, ono što je od njih ostalo.
Trenutno u Janjevu ima svega nekoliko stotina stanovnika, većinom Hrvata i nešto Albanaca, Turaka i Roma, od kojih je jedva desetak registrovano za neku privrednu delatnost. Drveće raste iz mnogih napuštenih kuća, u kojima se sada sklanjaju životinje, a pasa lutalica ima više nego ljudi. Uskim uličicama pod oštećenom kaldrmom, prođe poneki konj ili magarac natovaren drvima za ogrev iz obližnjih šuma. Najposećenije mesto u Janjevu je javna kuhinja, gde se jednom dnevno deli besplatan obrok.
Malobrojni novinari koji posećuju Janjevo ističu da je ono nekada bilo čuveno po svom siru, sudžuku i vinu, ali najveću slavu ovom mestu donele su njegove kujundžije, majstori za izradu nakita. Janjevo je bilo poznati rudarski centar u sastavu srpske srednjovekovne države, bogat olovom, cinkom, srebrom i zlatom. Zato ne čudi da se ovde razvijao zlatarski zanat, koji je prvo bio pod uticajem dubrovačkih majstora, da bi kasnije janjevske zanatlije počele da prihvataju i tursko-persijske motive. Tako je nastao osoben nakit, prožet različitim kulturama, koji je lokalne majstore učinio poznatim i u krajevima daleko od njihovog doma.
Ova varošica, usečena među visokim planinama, bila je veoma razvijen zlatarski centar sve do početka 20. veka, kada njena slava postepeno jenjava a proizvodnja nakita se svodi na domaću radinost. Od tada, Janjevci su najviše izrađivali prstenje, pa su ih nazivali i „prstendžije“.
Kujundžije strožije od države
Danas je jako teško pronaći nakit koji su pravili janjevski majstori, a jedno od mesta gde se njihove rukotvorine čuvaju od zaborava je Etnografski muzej u Beogradu. Etnolog Jelena Tešić-Vuletić u svojoj studiji o janjevskim kujundžijama navodi da zbirka Etnografskog muzeja sadrži pretežno prstenje, ali i druge vrste nakita, narukvice, kopče za pojas, ogrlice, igle… Ono što je zajedničko svim ovim predmetima su materijali i karakteristična tehnika izrade, koja je nakit iz Janjeva učinila prepoznatljivim i pristupačnim.
Janjevci su uglavnom koristili dve ili više legura obojenih metala, pomešane u odgovarajućim razmerama. One su naročito morale da se poštuju u proizvodnji nakita čiji kvalitet je kontrolisala država. To su među sobom činile i same zanatlije, udružene u esnafe koji su nametali vrlo stroga pravila.
Prema dostupnim zapisima, ako bi se desilo da kujundžije među sobom otkriju da sastav nekog nakita ne odgovara utvrđenim propisima, taj nakit bi za kaznu slupali čekićima na kujundžijskom nakovnju. „Bilo je slučajeva da su neke kujundžije prodavale mušterijama nakit lošijeg kvaliteta, ali bi se posle toga pokajale, pa se za jednog čak tvrdilo da je izvršio samoubistvo jer je otkriveno da je prodavao lažne zlatnike“, navodi autorka studije.
Država je propisivala striktna pravila za sastav zlatnog i srebrnog nakita i on je morao da nosi državni žig, kao i žig majstora koji ga je napravio. To nije važilo za jeftiniji nakit, sačinjen polovinom od srebra, a polovinom od nekih drugih, „nečistih“ matala. Takav nakit se u narodu nazivao „srebruština“, „bakruština“, „alpaka“, „madena“, „pakon“…
Nakit za sirotinju
Najjeftinije ukrase, one za sirotinju, janjevske kujundžije su pravile od mesinga, odnosno od žute bronze. Janjevci, međutim, nisu koristili reč bronza ili mesing, već su za svoje proizvode govorili da su izrađeni od „pirindža“, odnosno od smese koju je činilo 80% bakra i 20% cinka. Prilikom izrade predmeta koji bi trebalo da zveckaju ili zvone, poput zvončića i praporaca, dodavali su i 5% srebra, kako bi postigli što veću zvučnost.
Prema iskazima janjevskih livaca, koje je početkom prošlog veka zapisao Sima Trojanović, prvi srpski školovani antropolog i upravnik Etnografskog muzeja u Beogradu, oni su do mesinga najčešće dolazili pretapanjem starih mesinganih predmeta. Najviše su koristili topovske čaure, koje su dopremali sa mesta na kojima su se odigravale bitke. Kako su bitke bile česte, i čaura je bilo u izobilju. Prethodno su obavezno proveravali da li su čaure ispaljene, a to su činili tako što bi u zemlji iskopali dublju jamu, u kojoj bi naložili vatru, a zatim nabacali čaure. One koje su pune, eksplodirale bi pod uticajem toplote.
Mesing su topili u malim pećima oblepljenim glinom, sa odžakom na vrhu. Peć je bila niska, do 50 centimetara, i imala je otvor za postavljanje lonca u kome se topio mesing. Lonci su bili zapremine od četvrtine do jednog kilograma i nikada se nisu punili do vrha. Kada bi se lonac napunio, oko njega se svuda stavljao ćumur, i onda bi se poklapao. Nakon toga, otvor peći bi se zazidao glinom. U slučaju da za vreme topljenja mesing iscuri iz lonca, moralo se sačekati da se peć ohladi, odzidao bi se otvor, izvukao istopljeni mesing ispod rešetke, otvor ponovo zazidao i nakon toga bi se nastavilo topljenje.
Kada se iz odžaka pojavi plavičasti dim, to je bio znak da se mesing istopio. Dok se jedna količina mesinga topila, ona koja se spremala za topljenje rasporedila bi se po peći kako bi se malo ugrejala, jer ukoliko bi hladan mesing došao u dodir sa istopljenim, moglo je doći do eksplozije.
Majstori i „skitači“
Janjevci su bili poznati kao majstori koji rukama mogu da naprave sve što očima vide. Ali, njihovom uspehu je doprinelo i to što su bili sposobni trgovci. Predmete su izrađivali najveštiji pojedinci koji su svoja znanja prenosili prvenstveno na sinove, a zatim i na druge zainteresovane mlađe ljude. Oni koji nisu bili tako vični zanatu, odnosili su njihove proizvode na vašare i u gradove da ih prodaju. Svoju robu obično su nudili na prostirkama na zemlji po vašarima, ili pazarnim danima na mostovima većih gradova. Osim prodaje, u okolnim naseljima nakit su trampili za neophodne poljoprivredne proizvode.
Raznosači robe, koje su lokalci zvali „skitači“, bili su na putu tokom cele godine i samo su se na kratko vraćali, kako bi novim „espapom“ natovarili konje i kao „ćiridžije“ ponovo krenuli u beli svet. Oni su pratili šta kupci traže, pronalazili otpade gde su mogli povoljnije da nabave sirovine, ali i donosili predmete koji bi im se svideli, a koje bi kasnije janjevski majstori uspešno kopirali i prodavali. Zahvaljujući tome, širili su asortiman, pa su pored nakita proizvodili i pribor za jelo, konjsku opremu, kandila, poskurnike, hamajlije..
Janjevci su bili vešti preduzetnici i u socijalizmu. Prateći potrebe tržišta, sedamdesetih godina prošlog veka pojedini janjevski majstori proizvodili su samo pređice i ukrase za kaiševe, koji su u to vreme bili jako popularni među hipi generacijom.
Istovremeno, vešto su dodavali i druge materijale, kao što je aluminijum. Dok su „prstendžije“ nastavile da prave sitnije stvari i najviše nakit od mesinga, oni koji su koristili aluminijum izrađivali su tanjire, lonce, šerpe… Kada je plastika ušla u široku upotrebu, Janjevci su se prilagodili i ovom materijalu, praveći od njega igračke, cveće, činije, češljeve…
Poslednji podaci o janjevskim kujundžijama zabeleženi su pred raspad bivše Jugoslavije. Tada je bilo samo desetak pravih majstora, koji su sebe nazivali umetnicima, a sve ostale „šablondžijama“ i majstorima drugog reda. Danas u Janjevu nema više ni „šablondžija“.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 232, april 2025.
Foto: Venera N. Lekaj – Lela, Wikipedia