Preteče današnjeg kriminalističkog romana u Srbiji su bili novinari, policajci i bivši majori u vojsci, ali i neki slavni književnici, poput Crnjanskog. Malo je poznato da je ovaj uvaženi srpski pisac, u trenucima teške materijalne oskudice napisao krimić veoma nalik dogodovštinama najčuvenijeg izmišljenog detektiva Šerloka Holmsa. Zaplet romana se odigrava u Švedskoj, a Crnjanski ga je objavio pod pseudonimom Harald Johansen.
Bezimeni junak, posle predavanja o beskonačnosti univerzuma u beogradskoj „Građanskoj kasini”, ne može da zaspi razmišljajući o tajnama vasione. U jednom trenutku, u njegovoj sobi se pojavljuje duh francuskog matematičara i astronoma Laplasa, koji ga vodi u neverovatnu pustolovinu svemirom. Stižu na planetu Arudža-Darin, u grad Gomor, koji je stvorila moćna civilizacija, izumrla pre 28 miliona godina. Nekadašnji stanovnici Gomora su poznavali napredne tehnike za stvaranje posebnih mikroklimatskih uslova, mogli su neograničeno da koriste energiju i da se poigravaju hologramskim projekcijama. Izumi gotovo neshvatljivi u Srbiji 1902. godine, kada je objavljen ovaj prvi naučno-fantastični roman jednog domaćeg autora.
Roman je napisao Lazar Komarčić (1839 -1909), nekadašnji učitelj, potom vlasnik kafane i na kraju novinar i književnik, koji se smatra rodonačelnikom žanrovske literature u Srbiji. Komarčić je, pored pomenutog izleta u naučnu fantastiku, najviše pisao kriminalističke romane. Interesantno je da je još 1880. objavio svoj prvi krimić „Dragocena ogrlica“, sedam godina pre nego što će Artur Konan Dojl predstaviti svetu čuvenog detektiva Šerloka Holmsa.
Ilija Kolarac kao inspiracija za krimić
Komarčić je glavni zaplet u „Dve ogrlice“ zasnovao na krađi dijamantske ogrlice neprocenljive vrednosti i na sudskom procesu koji je usledio. Sve okolnosti podsećaju na tada veoma aktuelan slučaj povodom testamenta pokojnog Ilije Kolarca, kada su njegovi naslednici nastojali da se dokopaju novca koji je ovaj srpski trgovac ostavio u dobrotvorne svrhe. Povezivanjem priče u romanu sa stvarnim događajima u Srbiji tog vremena, Komarčić je sledio obrazac rane kriminalističke literature u Zapadnoj Evropi, čiji autori su nalazili inspiraciju u kriminalnim slučajevima koji su se zaista dogodili.
Za razvoj srpske zabavne književnosti posebno je značajan Pera Todorović, urednik „Malih novina“, koji je u želji da privuče čitaoce, u periodu od 1889. do 1903. godine objavio oko 30 romana u nastavcima: „Beogradske tajne“, „Lepe grešnice“, „Mađije na prestolu“, „Trgovina ljudskim mesom“, „Pakao: krivični roman iz srpskog života“, „Aspide“… Zapleti ovih priča predstavljali su mešavinu dvorskih, političkih i erotskih intriga, u kombinaciji sa trgovačko-finansijskim špekulacijama i skandaloznim porodičnim tajnama u tadašnjoj Srbiji.
Neke od navedenih tema obrađivao je u svojim romanima i Komarčić, ali sa mnogo više književnog ukusa. Posle „Dve ogrlice“, kod publike su najveći uspeh postigli njegovi romani „Dva amaneta“ i „Prosioci“, a ova tri dela se smatraju pretečama kriminalističke proze u Srbiji.
Policajac, talentovan za književnost
Drugi predvodnik u razvoju domaćeg kriminalističkog žanra bio je Tanasije Tasa Milenković (1850 -1918). Ovaj pravnik po obrazovanju je na zvaničnoj stranici Bezbednosno informativna agencije (BIA) naveden kao jedan od prvih rukovodilaca ove institucije u vreme njenog osnivanja i kao začetnik profesionalnog kadra u srpskoj policiji.
Neobično je da je čovek takvog usmerenja bio jako zainteresovan za književno stvaralaštvo, pa se proslavio i kao pisac. Milenković je svoja iskustva u policijskom radu, zapise o zločinima, procesu istrage, hapšenjima i izrečenim kaznama pretočio u autobiografske beleške pod nazivom „Tasin dnevnik – zapisi prvog srpskog policajca“, koje je publika u Srbiji „gutala“ sa ogromnim interesovanjem. Dnevnik je preveden na nekoliko stranih jezika, a Bugarska je njegov sadržaj čak koristila kao udžbenike za obrazovanje policajaca u to vreme.
Milenković je najviše pisao o slučajevima u Beogradu, gde je tokom rada u policiji proveo većinu vremena. Pored autobiografskih beleški, objavio je 1896. i kriminalistički roman „Ponoć ili grozno ubistvo na Dorćolu“. Glavni junak je Gena, begunac iz zatvora, iskusni lopov i ubica. U gazda Jolovoj kafani „Kod lisice“ vode se mutni razgovori, jataci su Jolo i njegova žena, a Gena je taj koji okuplja sve druge zločince, kuje paklene planove i zbog čije će prevrtljivosti stradati sirotica Katinka.
Nažalost, autor romana je takođe okončao život tragično, izvršivši samoubistvo 1918. godine. Tanasije Milenković je u oproštajnom pismu naveo da diže ruku na sebe iz očajanja zbog strahota koje je Prvi svetski rat naneo Srbiji. Svoju kuću je zaveštao Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ali su ovu zadužbinu 2006. godine tadašnji čelnici Starog grada prodali investitorima da grade višespratnicu, što je horor žanr koji je sve do danas najpopularniji i najisplativiji na našem tržištu.
Skriveni Crnjanski i Šerlok Holms
Tokom Prvog svetskog rata i u kratkom predahu do onog narednog, još krvavijeg, situacija u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji je nadilazila svaku kriminalističku fikciju, uključujući i atentat na kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića u Marselju. No, upravo u međuratnom periodu, kratki izlet u kriminalistički žanr je napravio jedan od najpoznatijih srpskih književnika, Miloš Crnjanski (1893 – 1977), ili bar postoji osnovana sumnja da je to uradio.
Crnjanski je pod pseudonimom Harald Johansen objavio 1921. kratki krimić „Podzemni klub“, sa jasno naznačenim podnaslovom da je reč o detektivskom romanu. Mada nikada nije javno priznao da on stoji iza navedenog pseudonima, Crnjanski je u svom nedovršenom rukopisu „Serbia i komentari“ naveo da je, pritisnut teškom materijalnom oskudicom, anonimno napisao kriminalistički roman, ali da se više ne seća da li mu je dao naziv „Podzemni klub“ ili „Klub samoubica“.
Autor u ovom kratkom romanu, koji umnogome podseća na avanture Šerloka Holmsa i njegovog saradnika doktora Votsona, opisuje dva privatna detektiva u Švedskoj, koja pokušavaju da reše seriju zločina. Glavni junaci, Fred Helmington i Rob Jelkins na tragu su tajnom terorističkom društvu koje pravi probleme građanima Stokholma, gde je Crnjanski i sam kratko boravio. Roman je prepun akcije, radnja se dešava na ulicama i u podzemlju, a u priči se pojavljuje i mistična ličnost, u liku čoveka u crnom. Stil kojim je delo pisano upućuje da je to urađeno u velikoj žurbi i bez književnih ambicija i verovatno je zato Crnjanski želeo što pre da zaboravi ovaj prinudni izlet u „popularnu literaturu“.
Kralj ponoći, u duši levičar
Čovek za koga se danas tvrdi da je bio jedan od najtiražnijih pisaca u doba SFRJ je Mitar Tripkov Milošević (1924-1995), novinar i urednik novosadskog „Dnevnika“ i pokretač edicije „X100“, u kojoj su objavljivani roto-romani špijunskog, akcionog, kaubojskog, ljubavnog i naučno-fantastičnog žanra. Urbana legenda kaže da je Milošević, kada mu prevodilac nije dostavio u planiranom roku prevod nekog engleskog krimića, na brzinu napisao sopstveni, pod nazivom „Lun, kralj ponoći“ i potpisao se pseudonimom Frederik Ešton.
Glavni junak je bio tajni agent koji rešava slučajeve uz pomoć futurističkih naprava. Obrazovan je, kosmopolita ali u dubini duše levičar, koji se kao nezavisni heroj bori protiv velikih kapitalističkih moćnika. Roman je objavljen krajem 1959. i doslovno je razgrabljen na jugoslovenskom tržištu. Posle toga je nekadašnji novinar i pre toga major u jugoslovenskoj vojsci, objavio preko 70 romana o Lunu, u ukupnom tiražu od oko 10 miliona primeraka.
U periodu između 1955. i 1963. godine, kod jugoslovenske publike je bila veoma popularna i edicija „Zelena biblioteka“, u kojoj su objavljivani strani i domaći kriminalistički romani. Među najpopularnijim domaćim autorima bio je novinar, pisac i publicista Živorad Mihailović, zvani Šilja, otac poznate beogradske novinarke Gordane Suše.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 214, oktobar 2023.
Foto: 10634669, Pixabay