Kako danas opstaje istraživačko i analitičko novinarstvo u poplavi neproverenih, pristrasnih i izmišljenih vesti? „Ponekad je u novinarstvu veoma važno da se ide protiv struje, ali za takav korak nije hrabrost od presudnog značaja, već dobra informisanost. Na primer, novinari koji razgovaraju sa finansijskim analitičarima uvek moraju da imaju na umu da li oni imaju nekakav interes, odnosno u kojoj meri su pristrasni“, kaže za B&F Endru Hil, kolumnista i jedan od urednika u Financial Times-u.
U sve žučnijoj debati o budućnosti novinarstva, prošle godine je glavni fokus bio usmeren upravo na „lažne vesti“ (fake news), ali u eri ostvarivanja sve manjeg profita u novinarstvu u čitavom svetu, pitanje je da li su one zaista glavna pretnja. Postoje mnogo ozbiljniji problemi, koji su već dugo vremena u opticaju, napominje Aleksandra Borčard na oksfordskom Project Syndicate portalu.
Što se društvene mreže budu više optimizovale za efikasnije ubiranje profita od advertajzinga u obliku sadržaja, njihovi algoritmi će još upečatljivije favorizovati ekstremne i senzacionalističke tekstove, a nekada ugledne medijske organizacije moraće da troše sve veća finansijska sredstva kako bi se izborile protiv navale dezinformacija i namernih manipulacija. Još uvek nije stvoren održivi poslovni model koji bi mogao uspešno da, ako ne baš u potpunosti da prekine, barem umanji zavisnost „tradicionalnih medija“ od digitalnih distributera vesti, kao što su Facebook i Google. A da sve bude još gore, publika ima sve manje poverenja u informacije koje dobija preko medija, kako novih tako i onih koji su do sada smatrani pouzdanim, piše Borčard.
Prema rezultatima opširnog istraživanja Digital News Report 2017, koje je britanska istraživačka firma YouGov, u saradnji sa Univerzitetom u Oksfordu i agencijom Reuters, sprovela među 70.000 korisnika interneta u 36 država – publika i dalje više veruje tradicionalnim medijskim kućama nego objavama na društvenim mrežama, sa 40% prema 24% ukazanog poverenja. Međutim, kada se ova statistika „izokrene“ dolazimo do zabrinjavajućeg podatka da oko 60% ispitanika, zapravo, sumnja u istinitost vesti koje dolaze iz izvora kao što su New York Times, Reuters, i druge velike organizacije. Dodatno, čak 29% anketiranih izjavilo je da je u potpunosti prestalo da prati vesti. Poverenje je izgubljeno.
Mnogo informacija, malo istine
Pitanje je da li novinari danas uopšte mogu da dobiju kvalitetne odgovore – uz pretpostavku da su pitanja koja postavljaju dobra i usmerena na pravu adresu – u svetu kojem vladaju kontrolisani mediji, klikbejt naslovi i „lažne vesti“. Među sagovornicima iz korporativnog sveta u Srbiji u poslednje vreme je primetan trend da oni sve više „razvodnjavaju“ svoje odgovore i uzdržavaju se da prošire komentare dalje od javno dostupnih informacija o rezultatima kompanija koje predstavljaju. Na snazi je, i to ne samo među poslovnim ljudima, reklo bi se, politički korektna autocenzura koja za cilj ima da zadovolji sve, a ujedno ne kaže ništa.
Endru Hil, kolumnista i jedan od urednika u Financial Times-u, ne suočava se sa problemom ovog „dogovornog prećutkivanja“, sa kojim se sreće sve veći broj srpskih kolega. „Velike medijske organizacije, poput Financial Times-a, predstavljaju izuzetak od mnoštva. Javne ličnosti prihvataju da nam daju intervjue jer već više decenija predstavljamo pouzdani izvor vesti i informacija iz sveta finansija. Istovremeno, zbog tog međunarodnog renomea naši sagovornici puno paze da se ne bave izvrtanjem informacija i da nas na bilo koji način ne prevare, rekao bih gotovo isto koliko i mi, koji im postavljamo pitanja“, kaže Hil u razgovoru za „Biznis & Finansije“ na marginama ovogodišnjeg Peter Drucker Foruma u Beču.
„Moguće je i da grešim, te da nas, zapravo, varaju bolje nego što mislimo“, dodaje naš sagovornik, ali potom pojašnjava da najveća prednost rada u Financial Times-u leži upravo u mogućnosti pristupa većem broju ljudi, što značajno olakšava realizovanje novinarske priče iz više različitih uglova, i samim tim obezbeđuje njenu veću objektivnost. Nije redak slučaj ni da se redakciji Financial Times-a same javljaju poznate ličnosti koje se ne slažu sa preovlađujućim stavom u javnosti, a žele da se njihov glas bolje čuje.
Ponekad je u novinarstvu veoma važno da se ide protiv struje, ali za takav korak nije hrabrost od presudnog značaja, već dobra informisanost, kaže Hil, i ilustruje svoju tvrdnju primerom Kejt Long, koja je radila kao novinar u agenciji Reuters 2012. godine, kada je napisala jednu dnevnu kolumnu o mogućem pucanju investicionog mehura kod ulaganja u portorikanske municipalne obveznice. Na to niko pre nje, praktično, nije obratio pažnju, a čak je i ona slučajno nabasala na dokument koji se ticao najavljene prodaje obveznica u vrednosti od čak 800 miliona dolara.
Kako je suma zvučala suludo velika, a Portoriko važio za jedno od poreskih utočišta, Long je odlučila da podrobnije istraži sve detalje oko emisije hartija od vrednosti, pa je provela sate i sate analizirajući i računajući papire do kojih je došla. Po samom objavljivanju kolumne, došlo je do ispoljavanja velikog besa, neverice i optuživanja od strane poznatih investitora iz Sjedinjenih Država, ali je naknadni razvoj događaja pokazao da je autorka članka bila u pravu, a portorikanska sigurna luka je ubrzo propala.
„Ozbiljnije bavljenje novinarskim poslom, osim profesionalne etike, podrazumeva i posedovanje zavidnog nivoa znanja, ali i svesti da u njega treba konstantno ulagati. Na taj način novinari ne mogu biti prevareni, uvek će biti pripremljeni da postavljaju prava pitanja i znaće da iščitavaju važna dokumenta. Dakle, kombinacija dostupnosti informacija, obrazovanja novinara i naknadnog proveravanja, kreira situaciju u kojoj sagovornik mora adekvatno da odgovori“, napominje Hil.
Statistika i „statistika“
Iako je internet postao ozloglašen po ogromnom naletu neproverenog ili namerno netačnog sadržaja koji se svakodnevno plasira, na njemu je moguće pronaći obilje otvorenih izvora informacija bez mnogo muke, koje je potrebno „samo“ ispravno protumačiti. „Primera radi, poslovni rezultati koje ostvaruju kompanije širom sveta u svim pravno regulisanim državama su podložni proverama nadležnih institucija prema međunarodnim standardima, i dostupni su na način koji bi bio teško zamisliv pre samo 25 godina, kada sam počinjao ozbiljnije da se bavim novinarstvom. Međutim, bez obzira na veću i lakšu dostupnost informacija, i danas je kao i pre pojave interneta potrebno provesti puno vremena u temeljnom istraživanju i proveravanju“, preporučuje Hil.
Pravilno čitanje statistike nije jednostavno ni u sportskim disciplinama, a kamoli u finansijskom svetu. Često se dešava da nekoliko različitih analitičara iz istih statističkih podataka izvuku potpuno drugačija ekonomska predviđanja – to smo pogotovo imali prilike da vidimo po ekspanziji finansijke krize 2008. godine.
„U zavisnosti od toga koji statistički parametar odaberete za tumačenje, i obavljene analize mogu imati drugačije ishode, ponekad sa dramatičnim posledicama. Posledično, to može biti pogubnije od fake news. Novinari koji razgovaraju sa finansijskim analitičarima uvek moraju da imaju na umu da li oni imaju nekakav interes, odnosno u kojoj meri su pristrasni. Kako bismo najbolje uvideli šta se zaista nalazi ’ispod statistike’, u Financial Times-u smo tokom protekle decenije uložili puno vremena i novca u sopstveni tim analitičara podataka“, objašnjava urednik prestižne američke novinske kuće.