Istina, u Italiji se pravi dobar sladoled, ali, suprotno uvreženom mišljenju, ova zemlja nije kolevka te zamrznute poslastice. Hiljadama godina pre Evropljana sladoled su pravili i arapski narodi i Kinezi, samo što se on po teksturi razlikovao od onoga što danas koristimo kao omiljeni letnji slatkiš. Italjani su dakle usavršili recept i, marketinškim rečnikom, brendirali ovaj proizvod.
Italija je poznata po vrhunskom sladoledu, posebno zanatskom, a ponajviše po poslastici poznatoj pod imenom gelato. Zato se često promoviše kao zemlja kvalitetnog sladoleda, u čemu joj pomaže i zvanična statistika. Po njoj, svaka porodica u Italiji godišnje u proseku potroši 70 evra na zanatski sladoled, što znači da sladoledžije prihoduju ukupno dve milijarde evra.
Međutim, ona nije poznata samo kao destinacija u kojoj sada možete probati najbolji sladoled na svetu, već i kao kolevka ove poslastice.
Mala istorija sladoleda
U javnosti su podeljena mišljenja o tome gde je nastala omiljena letnja poslastica. Najraširenija je tvrdnja da je recept za sladoled u Evropu doneo Marko Polo sa svojih putovanja po Istoku.
Međutim, preteča sladoleda u vidu zamrznutih pića pominje se još u Bibliji kao delikates kojim se hladio kralj Solomon za vreme žetve. I Aleksandar Veliki je navodno uživao u ohlađenim pićima zaslađenim medom. Zna se i da je tokom vladavine Nerona za potrebe pravljenja ove poslastice prikupljan led na okolnim planinama, te je držan u jamama prekrivenim slamom koja je služila kao izolacija. Sve ovo doduše nije mnogo ličilo na današnji sladoled.
Nešto najsličnije modernom sladoledu nije nastalo u Evropi, već u istočnim zemljama, i to, prema nekim izvorima, 3.000 godina pre nove ere. Međutim, konkretni dokazi postoje tek za Tang dinastiju koja je Kinom vladala u 7. veku nove ere. Njeni pripadnici su uživali u zaleđenim mlečnim proizvodima koji su prethodno pripremani zagrevanjem brašna i mleka i dodavanjem kamfora, aromatičnog sastojka koji je prikupljan sa zimzelenog drveća. Ta smesa bi bila stavljana u metalne cevi i spuštana u bazen sa ledom da se smrzne.
Kinezi doduše nisu toliko poznati po slatkišima, koliko su arapski poslastičari, koji su nadaleko slavni po pravljenju ukusnih slatkih delikatesa, pa i sladoleda. I to hiljadama godina unazad. Primera radi, u starom Egiptu su faraoni svoje goste često nudili mešavinom snega i leda i voćnih sokova. Takoreći Rumenkom. Mnogo kasnije, u srednjem veku, arapski slastičari su hladili šerbet i ukrašavali ga raznim voćem. Ta kombinacija donekle podseća na današnje sladolede.
Otkud Italija u ovoj priči?
Ali, sladoled kakav sada znamo zaista je nastao u Italiji u 14. veku. Osmislio ga je firentinski arhitekta i umetnik Bernando Buontalenti. Tada je na dvor Medičijevih dolazila važna delegacija iz Španije a on je bio zadužen za organizaciju zabavnih sadržaja. Osmislio je i spektakularan vatromet i pozorišni nastup, ali je najveću pažnju privukao njegov rashlađeni slatki krem od bergamota, limuna i pomorandže. Buontalenti je naime napravio podzemne prostorije koje su služile kao frižider i u njima čuvao ovu poslasticu. O njegovom sladoledu se pričalo po celom Starom kontinentu. Međutim, firentinski umetnik nije bio zadovoljan, pa je, tragajući za punijim ukusom, nastavio da eksperimentiše. Jednog dana dodao je svom dezertu mleko i jaje, i tako se rodio – pravi sladoled. I dan danas se u Italiji održavaju razne svetkovine u njegovu čast, a sladoled pravljen po njegovom originalnom receptu je turistička atrakcija.
Nekoliko vekova posle Buontalentija, recepti za sladoled su se usmeno širili po Starom kontinentu. U 17. veku u ovu poslasticu dodavan je i šećer, a nastao je i prvi pisani recept za sladoled.
Međutim, njegova komercijalizacija je nastupila tek kada su Amerikanci – a ko bi drugi – osmislili način za masovnu proizvodnju. Prva fabrika sladoleda otvorena je 1851. godine u toj zemlji, no pravu popularnost ovaj slatkiš je stekao tek sa nastankom rashladnih uređaja poput frižidera i zamrzivača.
Foto: Pixabay