фебруар 2009

La Rioja je mala autonomna oblast južno od Baskije. Predeli između planina raspoređeni u obliku češlja ispunjeni su brežuljcima i dolinama reke Ebro. Kao da se ceo pejzaž prilagodio stvaranju vina… Klima, zemlja i geografski uslovi stvorili su okolnosti za uzgajanje a vekovima duga tradicija usavršila je proizvodnju. Godišnje se proizvede 250 miliona litara vina od sedam sorti grožđa. Danas kada u Španiji kažete Rioha, prvo pomislite na vino…

U zemlji sa najvećom površinom pod vinovom lozom, ne proizvodi se najviše vina. Uvedeni su standardi kvaliteta koji štite proizvodnju. Još u 17 veku zabeležena je zabrana prolaska kočija pored vinskih podruma „iz straha da vibracije od ovih kola mogu uticati na sok i sazrevanje našeg dragocenog vina“. Razvoj Riohe, od sredine 19 veka, kada su prepoznati istinski potencijali proizvodnje izvanrednog crnog vina, prate dinamične promene. Značajna istorija regiona tokom srednjeg veka je ono što je danas konfiguracija španske države. To je region koji pokreće napred u svim oblastima. U svakom njegovom elementu ističe se važnost i svi se oni koriste za savremen život. Industrijska revolucija navela je stare porodične vinarije da se organizuju kao preduzeća. Vinarije se razvijaju sa industrijskim karakterom i uvode nove medote čuvanja vina i tu počinje istorija velikog prestiža.

Kraljevskim dekretom iz 1902. godine zaštićeno je poreklo vina Riohe, 1926. osnovan je kontrolni odbor, sa misijom da definiše granice regiona i da sprovede pravne mere zaštite vina sa poreklom „Rioha“. Od 1990. vlada Riohe, koristi GIS (geografski informativni sistem) i GPS (globalni pozicioni sistemi) tehnologiju za upravljanje i prikupljanje podataka. Implementacija tehnologije ostvarena je sa namerom da se svim građanima omogući pristup potpunim geografskim informacijama i da se ohrabri upotreba novih tehnologija u razumevanju i proučavanju regiona. Tako se razvija kultura podstaknuta novim tehničkim dostignućima.

U Riohi veruju da evolucija dolazi od kreativne inteligencije. Ako nešto razlikuje ljudsko biće onda je to sposobnost da napreduje. Rioha je produktivna oblast, region povezan sa inovacijom i stvaranjem, sa otvorenim duhom koji želi promene, koji želi da se suočava. Tokom devedesetih vizionari su počeli da shvataju da je vinova loza vezana za zemlju i da je njen proizvod. Time je istorija Riohe ponovo dobila svoj značaj. Kultura stara vekovima je prihvaćena kao mogućnost za moderni razvoj. Napravili su odlučujuću promenu kada su pored vina počeli da prodaju i poreklo. Turstima su ponudili čitavu oblast, autentičan identitet Riohe. Restauracijom napuštenih srednjevekovnih dvoraca i osnivanjem muzeja osnažen je novi koncept turizma: spoj kulture i vina! Koncentracijom emocija i informacija ostvarena je puna ekonomska dobit!

Zadovoljni posetioci se pretvaraju u verne klijente. Trebalo je pokazati lepe slike bačvi, čiste vinarije, trebalo je probuditi emocije, ispričati stvari koje se ne vide, pustiti posetioce da uživaju u celokupnom procesu nastajanja vina…U transformaciju ambijenta Riohe uloženo je mnogo novca, ali od početka su bila potrebna nova rešenja. Vizionari su stalno tražili inovaciju i našli su je u arhitekturi verujući da kreativnošću obeležavamo kulturu i društvo našeg trenutka. Vlasnici su rešili da naprave vinarije koje mogu da ponude nešto posetiocima. Moderna arhitektura ostvarila je sjajne rezultate. Vinarije su uspešno integrisane sa terenom u spektakularnim rešenjima, a adaptacijom unutrašnjih prostora uspostavljena je termička i akustička ravnoteža… Gosti uživaju u posetama, uče o kvalitetu vina i tehnikama ispijanja. Sve je podređeno vinu i uživanju. Popularne su vikend posete ili višednevne ture sa smeštajem u srednjevekovnim selima iznad vinograda koje uključuju obilaske muzejima, brojnim vinarijama i imanjima. Ovakve turističke destinacije, koje se vrlo planski razvijaju, namenjene su pre svega turistima koji žele da uživaju u hrani i lepom pogledu, izbegnu gužve i da se sa svojih putovanja vrate obogaćeni novim iskustvima i po nekom flašom odličnog vina. Izmenjeni koncepti turizma sve više privlače upravo ovkave turiste. Selektivna ponuda i vrhunska usluga izdvajaju Riohu u sami vrh poželjnih destinacija.

Aleksandar Pavlović

broj 38/39, decembar 2007./januar 2008.

Posle dva meseca iskonske borbe sa prirodom i pomeranja granica sopstvenih mogućnosti, devetočlana alpinistička ekspedicija iz Srbije uspela je da se popne na «krov sveta», 8.848 metara visoki Mont Everest.

Prvi put (zvanično) Mont Everest su osvojili Novozelanđanin ser Edmund Hilari i njegov Šerpa Tensing Norgaj, sa britanskom ekspedicijom u maju 1953. godine. Zastrašujući vrh, nadnet nad nepalskom provincijom Tibet, od tada je odneo skoro dvesta života alpinista iz čitavog sveta, adekvatno obučenih i spremnih za pohod. Ćudi planinskog diva – manjak kiseonika, izuzetno niske temperature, «bela smrt», zlokobni vetrovi i nagib – samo su neke prepreke sa kojima hrabri planinari moraju da se suoče na svom velikom putu.

Zahvaljujući redovnom i veoma uzbudljivom izveštavanju vođe ekspedicije, Dragana Jaćimovića, čitavu avanturu osvajanja najvišeg planinskog vrha na svetu mogli smo da pratimo svakodnevno preko njegovog Internet «bloga». Jaćimovićevi izveštaji su bili veoma slikoviti u početku, posle sletanja u Katmanduu, napuštanja poslednjeg naseljenog mesta Tingrija i odlaska do baznog kampa, na visini od 5.170 metara nadmorske visine. Međutim, kako se ekipa bližila vrhu i uspon zahtevao sve više napora, izveštaji su postajali sve kraći i napetiji, u iščekivanju poslednjih dana i velikog događaja. Štedeli su laptop i satelitski telefon, na temperaturi koja je dostizala minus 41 stepen. Tek posle više od mesec i po dana pažljivog aklimatizovanja u kampovima na različitim visinama, poslednji uspon je mogao da počne.

Poslednje sate, koji su bili «dugi kao večnost», navijači su mogli da prate i iz centra Beograda, gde je bio organizovan direktan onlajn prenos. Jaćimović je iz kampa bio u vezi sa penjačima, pun entuzijazma bodrio svoje drugove, posmatrače kraj ekrana, ali i sebe, i isticao neophodni timski duh: «Svi za jednog i jedan za sve!» Nestrpljenje je bilo veliko, pošto su alpinisti morali prilično sporo da napreduju, usled nedostatka kiseonika. Za svaki načinjeni pokret, morali su da udahnu i izdahnu po pet puta

Napokon, dvadesetog maja ove godine u 08:45 po lokalnom vremenu, prva ekspedicija iz Srbije osvojila je Mont Everest. Dragan Petrić, Basar Čarovac, Ilija Andrejić i Petar Pećanac bili su prvi koji su došli do vrha, a sat vremena kasnije i Dragana Rajblović, Miloš Ivačković, Gligor Delev i Šerpasi Lakhpa Tarke i Sonam. Dragana Rajblović time je postala i prva žena sa Balkana koja je osvojila ovaj vrh. Posle kraće stanke, neizbežnog fotografisanja, divljenja i urezivanja neponovljivog prizora u sećanje, ekipu je tek tada čekao najopasniji deo – silazak.

Zbog predugog zadržavanja na vrhu, većina je ostala bez kiseonika po dolasku u kamp C3 na 8.300m. Prema Jaćimovićevom pisanju: “čine klasičnu grešku koja je opisana u svim udžbenicima ekspedicijskog alpinizma, ulaze u šatore i zbog velike vrućine unutra, dehidracije i umora, istog trenutka svi spavaju!” Jaćimović radio vezom objašnjava Petru Pećancu i Šerpi Sonamu da po svaku cenu moraju da probude i pokrenu ekipu ka kampu C2 na 7.800 metara, gde će imati dovoljno kiseonika. Kada se i ova epizoda uspešno završila, neustrašivi momci i jedna devojka mogli su da odahnu, nasmejani i željni da se vrate kući, da prepričavaju prijateljima i rodbini veličanstvenu avanturu, čiji su bili deo.

Marko Miladinović

broj 32, jun 2007.

Nasilje u porodici je fenomen koji se javlja svuda u svetu, u svim kulturama i nezavisno od ekonomskog statusa i društvenog sloja porodice. Statistika pokazuje da su najčešće žrtve žene i deca, a nasilnici mahom muškarci. Ovo nije privatni problem porodice, i ne treba kao takav da bude tretiran ni u jednoj državi. Ovo je pitanje od javnog interesa koje mora biti rešavano na državnom nivou. Iako se dešava u porodici, najčešće iza zatvorenih vrata, ovaj problem utiče na čitavo društvo.

Poslednjih meseci u Srbiji mediji su aktuelizovali temu porodičnog nasilja. Javnost je potresena objavljivanjem stravičnih pojedinosti porodičnih tragedija koje su se desile u poslednje vreme. Tema je pogrešno predstavljena na senzacionalistički način, bez poštovanja zaštite ličnih podataka i uz zloupotrebu žrtve, iz perspektive isključivo humanističkog i socijalnog problema. Ono što nije preispitivano u ovim objavama je javna i državna odgovornost. Predstavnici Autonomnog ženskog centra zameraju vlastima što još uvek ne postoje nacionalne kampanje protiv nasilja nad ženama, uključujući porodično nasilje, a kampanje sa nacionalnom pokrivenošću još uvek organizuju mreže ženskih organizacija. Sistematska istraživanja i statističke analize na reprezentativnom uzorku još uvek su retke i sporadične.

Statistika

Podaci objavljeni od strane Incest trauma centra, Autonomnog ženskog centra i Viktimološkog društva Srbije su zastrašujući. U izdanju Viktimološkog društva Srbije i Prometeja iz Beograda, 2002. godine izašla je knjiga Porodično nasilje u Srbiji, kojom je pružena mogućnost da se stručnoj i široj javnost približi problem ovog tipa kriminaliteta. U prvom delu knjige prikazani su kvantitativni podaci prikupljeni u istraživanju koje je sprovedeno u sedam gradova Srbije, uključujući Beograd i 40 sela. Statistika pokazuje da je skoro svaka druga žena u Srbiji preživela neki vid psihičkog nasilja, a svaka treća fizičkog. Pod psihičkim nasiljem podrazumevaju se mehanizmi kontrole i kontrolne taktike tipa ponižavanja i omalovažavanja, izolacija, ekonomsko nasilje, pretnje i zastrašivanje. Među oblicima fizičkog nasilja najčešći su šamaranje i prebijanje, a skoro 30 odsto žena koja trpe fizičko nasilje prijavljuje da žive i pod pretnjom nanošenja teških telesnih povreda, ubistva, ubistva dece ili ubijanja svih članova porodice. Seksualno nasilje je u uzorku ovog istraživanja prijavilo 10 odsto ispitanica.

Istraživanje o prekršajima sa nasiljem u porodici u pravosnažno okončanim predmetima, koje je sprovelo Udruženje sudija za prekršaje, pokazuje da u Srbiji ne postoji opština u kojoj 2004. godine nije bilo porodičnog nasilja. U 90 odsto slučajeva počinioci nekog oblika nasilja su muškarci. Najčešće je partnersko nasilje, zatim sledi srodničko nasilje i nasilje dece nad roditeljima. Fizičko nasilje dominira nad psihičkim, i to u četiri od pet slučajeva.

Istorija nasilja

Među zaključcima istraživanja Viktimološkog društva Srbije ističe se i tvrdnja da porodično nasilje nije produkt modernog vremena i savremenog načina života. Dobijeni podaci govore u prilog teze međugeneracijske transmisije nasilja. Muškarci koji su kao deca bili zlostavljani od strane očeva, ili su bili svedoci nasilja u porodici daleko češće postaju i sami nasilnici, dok su žene koje su u svojoj primarnoj porodici imale model nasilnog ponašanja češće kasnije žrtve nasilja od strane svojih partnera.

Teorija modela međuzavisnosti između nasilnika i žrtve, po kojoj žrtva ponovo bira situaciju sličnu onoj traumatičnoj iz mladosti popularna je među nekim psihoanalitičkim teoretičarima, i vuče svoj koren iz pretpostavljenog psihološkog fenomena – prisilnog ponavljanja traumatskog iskustva, koji je u psihologiju uveo Frojd. Međutim, mnogi psiholozi i sociolozi smatraju izuzetno pogubnim da se teorija o podeli odgovornosti između žrtve i nasilnika koristi i u praksi. Odgovornost za nasilje, krivična i pravna, mora biti na nasilniku, a na na žrtvi. Takođe, ovo ne sme ostati privatna stvar, već spada u okvire odgovornosti državnih institucija. Činjenica da žrtve nasilja, zbog stida i krivice koje im nameće kultura, skrivaju problem, otežava još više njegovo rešenje. Zapravo, prijavljivanje nasilja u porodici je u našoj kuluri retkost, i do njega dolazi skoro uvek nakon mnogo godina trpljenja ili prilikom preživljavanja teških povreda. Razlozi zbog kojih žene ostaju u brakovima i porodicama sa nasilnim oblikom funkcionisanja su mnogobrojni. Pored straha od osude, kao i ukorenjenih predrasuda u svesti žena da su „same krive“, među osnovne razloge spadaju ekonomski, kao i nedostatak psihološke i materijalne podrške primarnih porodica, i društva u celini. Statistika kazuje da je broj zaposlenih žena pre nekoliko godina bio oko 47 odsto, a da je sada on spao na 36,7 odsto. Ekonomska zavisnost žene, kao posledica neravnopravne raspodele moći u društvu, kao i niskog životnog standarda uopšte, dovodi je do osećaja  pat pozicije što proizvodi njenu dodatnu pasivnost u ponašanju.

Zakon

Krivičnim zakonom Srbije iz 2002. godine je nasilje u porodici okarakterisano kao poseban krivični akt. Od januara 2006. godine ovaj zakon propisuje kazne od novčanih do 12 godina zatvora u slučaju ubistva žrtve – člana porodice. Ovaj zakon je u skladu sa evropskim standardima u ovoj oblasti. Nakon donošenja ovih novina u zakonu, primećeno je da je jako teško dosledno ih sprovoditi  u praksi. Autonomni ženski centar je nedavno organizovao skup posvećen  iskustvima Austrije, za koju se smatra da je najnaprednija u rešavanju ovog društvenog problema. Cilj je bio da se nadležnim organima u Srbiji predstavi austrijski Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, koji je inače preporučen svim državama od strane Saveta Evrope i Evropske unije. Austrijski model počiva na tri osnovne baze – prva linija aktivnosti odnosi se na prava i obavezu policije da naloži iseljenje nasilniku iz zajedničkog stana i zabrani pristup članovima porodice; druga linija je dugoročna zaštita putem mera koje donosi porodični sud, a treća linija je organizovanje besplatnih savetovališta i intervetnih centara.

Preduzete mere

U oktobru prošle godine RTV B92 pokrenula je kampanju „Za našu decu“ koja je medijski skrenula pažnju javnosti na posledice porodičnog nasilja. Prva akcija ove kampanje je prikupljanje sredstava (do sada je prikupljeno 217.000 evra) za izgradnju kuće – skloništa za žrtve nasilja, („Sigurna kuća“) koja će, kada početkom novembra bude završena, biti trajno ustupljena na korišćenje „Savetovalištu protiv nasilja u porodici“ (savetovalisteprotivnasilja.org). „Savetovalište protiv nasilja u porodici“ je nevladina i neprofitna organizacija, koja na teritoriji Beograda vodi prihvatilišta za žene i decu žrtve porodičnog nasilja. Trenutno u Beogradu postoje tri objekta, a jedan od njih će nastaviti sa radom i nakon otvaranja Sigurne kuće. U ovoj godini, “Savetovalište protiv nasilja u porodici” obeležava 10 godina postojanja tokom kojih je prosečno više od 3.000 žena i dece godišnje tražilo zaštitu. Za sada, ovo je jedina organizacija koja se na teritoriji grada Beograda bavi ovakvom vrstom aktivnosti.

Lana Vučičević

broj 37, novembar 2007.

Krajem septembra Univerzitet gastronomskih nauka iz Italije sa sedištem u Polencu kraj Torina i Kolornu pored Parme napustio je svoje aule. Više od 150 studenata krenulo je u veliku avanturu, na višenedeljni put duž reke Po sa idejom da je bolje razume i predstavi. To je najnoviji i ujedno najambiciozniji projekat ovog Univerziteta koji propagira multidisciplinarni pristup gastronomiji i ruralnom razvoju.

U skladu sa filozofijom „Slow Food“ pokreta koji je jedan od utemeljivača Univerziteta, na put se ne kreće autom ili bilo kojim brzim prevoznim sredstvom, već naprotiv – biciklom, jer nam omogućava da natenane prođemo nepreglednom dolinom Padanije. Ona se u poslednjih pedesetak godina transformisala u jedan od najrazvijenih regiona Evrope, ali po cenu devastiranja životne sredine i istrebljenja mnogih biljnih i životinjskih vrsta kojima je Po predstavljao prirodno stanište. Avantura duž reke Po, od njenog izvorišta na planini Monvizo pa sve do ušća u Jadransko more je za nas dozivanje nekadašnje prakse velikih putešestvija, ali istovremeno i inovativni način studiranja putem kojeg upoznajemo poljoprivrednu proizvodnju i industriju prehrambenih proizvoda ovog dela Evrope.

Zaboravljene priče, stari zanati i generacijama akumulirano znanje prisutni su u sećanju malog broja ljudi koji još uvek žive ritmom ove velike reke. Upravo zato je i ideja ovog istraživanja upoznavanje sa tradicijom i „pamćenjem“ vode čiji je uticaj na okolinu i život oko nje presudan. Krajnji cilj ovog naučnog poduhvata je prikupljanje banke antropoloških podataka, priča i kazivanja, ali i sagledavanje trenutnog ekološkog stanja i biodiversiteta reke Po.

Autohtoni proizvodi
Diversifikacija ekonomskih aktivnosti kroz turizam i ponudu čitavog paketa usluga, podrška upravljanju zemljom i zaštiti životne sredine, kao i podizanje konkurentnosti u poljoprivredi osnovni su ciljevi politike ruralnog razvoja Evropske unije za naredni period. Međutim, čak ni u zemljama članicama EU nije lako naći puno uspešnih primera, jer je proces reforme zajedničke poljoprivredne politike EU u toku.

Ta činjenica je posebno značajna za Srbiju, jer je u procesu pristupanja Evropskoj uniji poljoprivreda prva na udaru, odnosno mora jako brzo da se prilagodi novonastaloj situaciji i konkurenciji. To u praksi znači da je prekid između subvencija i proizvodnje definitivan, i da će pojedinačni transferi u budućnosti dominantno zavisiti od poštovanja standarda zaštite životne sredine, očuvanja zdravlja biljaka i životinja i jačanja veterinarske, sanitarne, fitosanitarne i kontrole zakona o ispravnosti prehrambenih proizvoda.

Potrebno je pre svega srediti statističke podatke, neophodne za registraciju poljoprivredne proizvodnje da nam se ne bi ponovila greška na koju nam ukazuju naši domaćini. Nije mali broj poljoprivrednih proizvođača, čak i na severu Italije, koji nisu bili u mogućnosti da primaju pomoć putem EU fondova koja dolazi po hektaru obradive površine, jer zemlju prethodno nisu uknjižili. Čak i kada kvalitet postoji, treba ga uoblikovati da bi ga drugi prepoznali. Jer i tamo gde poljoprivrednici poseduju adekvatno znanje i postoji relativno dobra saradnja proizvođača, prerađivača i naučnih instituta, važno je prvo apsorbovati sredstva EU za zaštitu zemlje i autohtonih vrsta i proizvoda.

Slikovit primer je beli luk iz opštine Vogiera u okolini Ferare, koji donosi ovom kraju mnogostruke koristi, a za koje je od suštinske važnosti bilo nekoliko preduslova: udruživanje proizvođača u kooperativu, tehnička i finansijska pomoć opštinske administracije u promotivnim aktivnostima i, što je najvažnije, u dobijanju marke geografskog (IGP), a zatim i zaštićenog porekla (DOP). Ove marke su u skladu sa dominantnim konceptom kvaliteta u Evropskoj uniji gde je pre svega važno gde se i kako proizvodi. Teritorija daje kvalitet i određuje karakteristike proizvoda (DOP), ili samo doprinosi njegovoj reputaciji (IGP).

U kooperativi nas upozoravaju da je proces dobijanja ovih marki izuzetno dug, i da obično potraje i više od pet godina, pa ga je poželjno započeti što ranije. Prva faza se realizuje na nacionalnom nivou, gde proces najčešće pokreću udruženja proizvođača ili prerađivača, da bi se, potom, na nivou Evropske unije omogućila procedura žalbe i osporavanja, što je pravo kako zemalja članica tako i država van EU, direktno ili putem Evropske komisije.

Za ovaj poduhvat neophodno je pripremiti seriju dokumenta na bazi naučnih istraživanja. To je pre svega tehnički izveštaj, sa detaljnim opisom samog proizvoda i procesa proizvodnje, njegovim specifičnostima i povezanošću sa teritorijom, zatim ekonomski  izveštaj koji analizira socio-ekonomske efekte proizvodnje na lokalnu zajednicu i istorijski izveštaj koji ilustruje poreklo i istoriju proizvoda, pri čemu je 25 godina najmanji period za koji treba pronaći dokaze o postojanju proizvoda na tržištu. Na kraju, sve treba predstaviti u obliku zbirnog dokumenta koji sadrži deset članova, od naziva i opisa proizvoda, preko limitiranja teritorije na kojoj se isključivo može proizvoditi i veze sa njom, do etiketure i logoa.

Vitalnost ruralnih područja
Bivša gradonačelnica mesta Vogiera, gospođa Barbieri, kaže da je celokupan proces u velikoj meri pomogla lokalna administracija, mada je 85 posto sredstava za istraživanje i vođenje procesa obezbeđeno iz EU fondova. Ona naglašava da DOP ne treba posmatrati kao cilj, niti da on automatski označava kvalitet, ali omogućuje da poljoprivredni proizvođači lakše nađu tržište i „pravu“ vrednost za svoje proizvode. Takođe, ima pozitivan uticaj na druge povezane aktivnosti zasnovane na proizvodu, što donosi diversifikaciju usluga i nova radna mesta, ali i indirektno predstavlja dodatu vrednost za ceo region kroz promociju grada, teritorije i kulturne baštine. Istovremeno, u Vogieri je preokrenut trend odlaska mladih sa sela, najviše zahvaljujući proizvodnji belog luka, pa je tako prosečna starost proizvođača udruženih u kooperativu 39 godina.

Ovakvih primera ima još, jer bez obzira da li se radi o udruženju ribara iz Polezina na samoj delti gde se gaje dagnje, radiću iz Treviza, udruženju „La Granda“ koje se stara o čuvenoj Pijemontskoj rasi goveda, beloj riži „Acquerello“, vinu „Barolo“ ili čokoladi, važno je podržati udruživanje proizvođača, staviti akcenat na sprečavanje napuštanja poljoprivrede u ruralnim područijima i isplatiti dodatne troškove za poboljšanje sigurnosti hrane i zaštitu zdravlja biljaka i životinja.

U staroj fabrici za mariniranje jegulja u gradiću Komakio koja je sada pretvorena u muzej, na obali čuvene lagune, domaćini nam kazuju da za vitalnost ruralnih zona nije potrebno mnogo. Dovoljno je samo „da se zaustavimo na trenutak i razmislimo u kojem smeru idemo. Jer, auto može ići dobro, ali je pitanje kuda ide’’…

Dok idemo etapu po etapu kroz regione Pijemont, Lombardiju, Emilija Romanju i Veneto smenjuju se slike i trenuci koji svedoče o radosti življenja. Oko nas su karte, stari zanati, običaji zaboravljeni u vlažnoj sobi naših baka, predmeti poput sita koje se koristi za spravljanje ulja od lešnika, stari ormari u gradskoj kući u Kremoni, miris knjiga u biblioteci Univerziteta u Paviji, cigle u podrumu vina, izbledeo divan u salonu Vitorija Emanuela u vili Kontesa Roza, zvono za krave, grejač za postelju, stari grombi ogrtač koji svaki na svoj način pričaju svoju priču.

Ko je ikada živeo pored reke, ima veliko poštovanje prema vodi koja diktira ritam življenja. „Vremena gladi i izobilja“, tako reku Po u vreme njegovog odrastanja opisuje jedan od starih alasa sa kojima se srećemo, za koje voda nije neprijatelj, već izvor neprocenjive vrednosti, nepresušni izvor života. Reka Po je vekovima značila život, ljubav između prirode i čoveka, i uprkos nebrizi u epohi ekonomskog buma kada su je mnogi zatrovali, ona i danas ima vitalnost koja uliva nadu i opominje da „zemlja nije nasledstvo koje nam ostavljaju naši roditelji, već je zajam koji nam daju naša deca“.

Pavle Golicin

broj 37, novembar 2007.

Danas kada vidite da pored neke pesme stoji „in dub“, znajte da to znači „remiksovan originalni snimak sa umetničkim izrazom“, ali zapitajte se kako je sve počelo i kome sve dugujemo muzičku šarenolikost koja postoji

Dab (dub) kao muzika je nastao iz regea (reggae), krajem šezdesetih godina prošlog veka. Sastoji se iz superiorne bas deonice i jakih eho efekata, oskudnih vokala i žestoke, ali spore i moćne ritam sekcije. Ne može da ga sluša svako, ali niko ne spori njegov uticaj na ostale pravce današnje muzike, što gitarske, što elektronske. Mnogi današnji renomirani bendovi su radili pod uticajem daba, a kasnije, dab je uslovio direktnu pojavu sasvim novih muzičkih pravaca kao što su techno, jungle, drum’n’bass, trip-hop, ambiental, a pre svega new wave.

Sve je počelo pukom slučajnošću, kada su greškom izostavljeni vokali sa jedne numere, davne 1968. godine u gradu Kingstaunu, Jamajka. Tada je deejay „pričao“ preko ritma i to se nazvalo toasting. Ti momci, a sada dede od sedamdeset i kusur godina, nisu znali da su stvorili istoriju i muziku koja je internacionalno imala najveći uticaj na sve što je posle toga došlo, jer ovakav način opštenja sa muzičkim ukusom publike ubrzo postaje veoma popularan. Sve je i dalje bilo oskudno: četvorokanalne miksete i primitivni zvučni efekti. Pravac ubrzo evoluira i dobija svoju definitivnu formu albumom Blackboard Jungle Dub, 1973. godine izdatog od strane tadašnjeg producenta Lee Perry-ja, pod simpatičnim nadimkom „Scratch“. Ubrzo, Perry otvara novi studio Black Ark u svom dvorištu u kom producira mnoge bendove od kojih je najpoznatiji Bob Marley and The Wailers.

Nekako uporedo sa Perry-em i King Tubby daje svoj pečat ovakvom načinu produciranja i postaje proznat kao jedan od osnivača pravca. Ono što se zbilo posle nije istorija, već revolucija. Skoro svi rege singlovi su na svojoj B strani su nosili i dab verziju pesme, a pravac se širi do Britanije i dobija svežinu u Mad Professoru i popunjava prostor koji je pank ostavio iza sebe.

Pod uticajem daba tada stvaraju i bendovi kao što su The Police i The Clash, a na ovim prostorima novotalasni bendovi Šarlo Akrobata i Električni Orgazam na svom albumu Lišće prekriva Lisabon.

Revolucija koja je počela deceniju pre, reformiše i stvara nove pravce, ali ne jede svoju decu, već pravi novu. Ona je otvorila vidike mnogim umetnicima i producentima. Devedesetih dobija zamah u Massive Attack-u, Tricky-ju, Thievery Corporation-u i srodnim bendovima, a sve elektronske forme svoje poreklo duguju dabu. Repovanje je nastalo iz toastinga, remiksovanje iz daba, celokupna kultura disk džokeja je nastala iz ovog pravca, sa izuzetkom što u rege/dab muzici onaj koji drži mikrofon se zove DJ, a onaj koji „vrti ploče“ je Selector, a svi zajedno se zovu Sound System.

Dab bendovi su i najzanimljiviji u celoj ovoj priči. Bubanj i bas, gitara i klavijatura, ali netipičan element je melodika. Sa zvukom se eksperimentiše i na bini pomoću mnoštva efekata i perkusija, a zvuk ni u jednom momentu nije prazan i jednoličan, već oplemenjen do najsitnijih detalja, što posetioca ovakve vrste koncerata ne ostavlja ravnodušnim.

Današnja scena je najjača u Francuskoj i predvode je High Tone, Kaly Live Dub, Zenzile i drugi koji rade pod uticajem kao što su La Phaze ili Le Peuple De L’Herbe. Naravno, ne treba zanemariti ni druge delove zemaljske kugle, pa ni Srbiju i Hrvatsku koji sa svojim Black Ark Crew i Radikal Dub Kolektiv staju rame uz rame uz svetske dab izvođače. Interesantan je i bend Sopot Project koji stiže iz Banja Luke sa svojim neskrivenim balkanskim uticajem.

Revolucija i dalje traje. Inicirana sa siromašne Jamajke, prihvaćena od zemalja prvog, drugog i trećeg sveta, ne obraća se ovom poslednjem kao što to čini rege, ali ne krije da je od njega potekao. Pravac je za sebe koji konstantno stvara i menja druge pravce, uvodeći svežinu u svaku melodiju, neki novi instrument, novi ritam ili efekat.

Kada sledeći put budete čuli Gorillaz, Paket aranžman, Stinga ili Bob Marlija znajte da iza svega toga stoji dab. Iako ga ne slušate direktno, on je tu, tiho menja postojeće i pravi novo. Dab je revolucija koja traje skoro četrdeset godina i kojoj se kraj ne nazire.

Uroš Nedeljković

broj 37, novembar 2007.

Kad listate jedan od najpoznatijih dnevnika na svetu, neminovno se nađete u situaciji da ga uporedite sa domaćom štampom. Evo nekoliko vesti koje su bile posebno interesantne tog dana.

Već na trećoj strani London Tajmsa koji je izašao u subotu, šestog oktobra, možete naći još jedan primer trgovačke snalažljivosti. Preko čitave strane novinar ispituje ispravnost kampanje renomiranog engleskog lanca robnih kuća kozmetike, famoznog Butsa, prilikom izbacivanja na tržište jednog novog i potpuno jedinstvenog preparata za negu lica koji, ne samo da «nežno obnavlja kožu i čini je mekšom, već sa sigurnošću ne izaziva alergijske reakcije». Dotični preparat košta 3,99 funti za 125 ml, odnosno 31,92 funti za litar. I sve bi bilo savršeno u redu, da jedan jedini njegov sastojak, za one koji uspevaju da pročitaju sitna slova ispisana na poleđini ambalaže, nije – obična voda.

Glasnogovornici Butsa priznali su da je proizvod zaista stoprocentno destilovana voda («piješ vodu kao vo, ne znaš šta je ha-dva-o!»), upakovana sa izuzetno finim raspršivačem, kao i da prilikom njenog plasmana na tržište nisu prekršili nijedan zakon. I stvarno, prema Zakonu Saveta Notingemšajerske oblasti, gde je sedište Butsa, kaže se da su «mušterije slobodne da plate robu koliko im savest nalaže, sve dok je njen sastav uredno označen».

Bunt potrošača bio je uzaludan, a njihova radoznalost uspešno je naplaćena. U istom broju novina, nekih četrdeset strana kasnije, nalazi se veliki oglas Butsa, sa slikama najnovijih i najekskluzivnijih preparata, među kojima je i ozloglašeni «magični sprej».

Ljuta kraljica i neodgovorni tata

Ipak, afera koja je digla najviše prašine tih dana i zbog koje je i jedan od urednika prvog kanala televizije BBC časno dobio otkaz, tiče se kraljice lično. Bivši tv producent Piter Finčam pustio je u program netačno montiran materijal kraljičinog razgovora i fotografisanja sa novinarkom Ani Lajbovic. Naime, na kraju priloga «krunisana glava» je prikazana kako ljutito odlazi sa fotografisanja, okružena svojim ađudantima. Međutim, zbog zgusnutog rasporeda, ona je žurila da stigne na vreme na zakazani intervju. Da li se zaista desila greška prilikom montaže, pa još slučajna ili namerna, nije više ni toliko bitno. Jedna glava je pala, i to urednikova, odmah nakon žustre reakcije kraljičinog osoblja zaduženog za odnose sa javnošću. Posle ovog nemilog događaja kolege gospodina Finčama davale su izjave u njegovu korist, kako je radan i vredan, kako je odan i častan, i kako bi svi oni na njegovom mestu postupili na isti način i povukli se sa svog radnog mesta jer, uprkos svemu, tradicija mora da se poštuje pa neka bog sačuva kraljicu.

Najneverovatnije od svega tek dolazi, posle stranica posvećenih poslednjem danu Dodija Al Fajeda i princeze Dajane, a pre čitavog dodatka ispunjenog najraznovrsnijim oblicima sudokua i ukrštenih reči – vesti iz crne hronike. Njih skoro i da nema. Odnosno, tu je jedan naslov, koji glasi: «Muškarac je šetao decu pored železničke pruge». Pored kratkog teksta objavljena je i mutna slika koju je napravio neki slučajni prolaznik. Na njoj se vidi čovek sa rancem na leđima kako drži za ruke dve male devojčice i vodi ih skoro dva metra pored tračnica. Iako ste možda već pomislili da je neki pedofil u pitanju, deca su mirna, a čovek na slici je skoro sigurno njihov otac. Narednik Dejv Menion iz Britanske policije transporta izjavio je tom prilikom kako je ponašanje ovog roditelja izuzetno neodgovorno i da je potraga za njim uveliko u toku. Kazna za prelazak preko pruge na neoznačenom mestu iznosi okruglo hiljadu funti. I sad, čovek mora da se zapita. Koliko god ova situacija podseća na totalni nadzor, velikog brata i orvelovsku utopiju, ipak bismo voleli da naša crna hronika makar jednom bude takva.

Marko Miladniović

broj 37, novembar 2007.