EY Preduzetnik godine

Uspeh u preduzetništvu ne zavisi od okolnosti, već od čoveka. To je svojim životnim i poslovnim odlukama dokazao Mišo Radovanović, osnivač i vlasnik preduzeća Bohor. Ovo preduzeće iz Užica počelo je kao mala privatna radnja pre 45 godina, u vreme društvene svojine. Danas dnevno proizvede oko 30 tona elemenata za suvu gradnju i sarađuje sa brojnim kompanijama iz celog sveta.

Mišo Radovanović je počeo svoju preduzetničku karijeru u jeku socijalizma, kada je 1978. otvorio malu radnju za uslužne delatnosti. Zatim je 1991. godine, pred raspad tadašnje zajedničke države, registrovao preduzeće za proizvodnju elemenata za suvu gradnju.

Rat, ekonomski potresi, inflacija, sankcije i drugi problemi koji su usledili, nisu bili prepreka za Radovanovića da uspostavi saradnju sa svetski poznatim proizvođačem metalnih plafona i fasada, italijanskom kompanijom Atena. Zahvaljujući ovom partnerstvu, Bohor je dobio pristup novim tehnologijama, stručnom znanju, finansijski oslonac za istraživanja i razvoj, podršku da poboljša marketinške i distributivne kapacitete i da unapredi celokupno poslovanje.

„Saradnja sa čuvenom firmom iz inostranstva omogućila nam je stabilnost u teškim vremenima, pomogla da izgradimo ugled na tržištu i tako privučemo nove partnere, klijente i investitore. Ovo partnerstvo, koje i danas traje i u međuvremenu je preraslo u kumstvo i veliko prijateljstvo, bilo je ključno za dugoročan uspeh našeg preduzeća“, ističe Radovanović.

Prednosti suve gradnje

Proizvođač iz Užica je potom, 1999. godine koju pamtimo po NATO bombardovanju, otvorio ćerku firmu Atena-Bohor u Crnoj Gori. Naš sagovornik kaže da nije želeo da odustane od ove investicije čak ni u takvim okolnostima, jer su pre toga sproveli temeljno istraživanje susednog tržišta i zaključili da ono može biti strateški važno za dalje širenje poslovanja u oblasti suve gradnje.

„Hteli smo na vreme da se pozicioniramo na crnogorskom tržištu, nismo čekali jer smo verovali da će se prilike u regionu stabilizovati tokom vremena“, objašnjava vlasnik Bohora kako se u praksi primenjuje kalkulisani rizik. Naime, danas ova ispostava užičke firme u Crnoj Gori ima 45 zaposlenih, svoju logistiku i magacine, i postala je nezaobilazni partner u gradnji luksuznih objekata kao što su Porto Montenegro, Porto Novi, Luštica Bay…

Bohor „potpisuje“ i veliki broj značajnih građevinskih projekata na domaćem terenu, kao što su TC Inđija, TC Galerija u Beogradu na vodi, fabrika Grundfos, preko 20 maloprodajnih objekata u sastavu trgovinskog lanca Lidl i mnogi drugi. Preduzeće proizvodi noseću strukturu za spuštene plafone svih vrsta, ispune za metalne plafone i elemente za unutrašnju rasvetu u pogonima nadomak Užica, gde je i sedište firme, a u Beogradu ima predstavništvo i dva logistička centra.

Govoreći o tome zašto je odlučio da proizvodi elemente za suvu gradnju, Radovanović navodi više razloga:

„Suva gradnja omogućava bržu izgradnju u odnosu na tradicionalne metode. Montaža elemenata, poput gips-karton ploča, panela ili drvenih konstrukcija, zahteva manje vremena od sušenja betona ili malterisanja. Možete lakše da se prilagodite promenama u građevinskim planovima, što je posebno korisno kod preuređenja enterijera. Suva gradnja omogućava efikasniju ugradnju izolacionih materijala i tako poboljšava energetsku efikasnost zgrada, a sama proizvodnja najčešće produkuje manje otpada. Takođe, možete da proizvodite različite elemente u zavisnosti od toga kakva su kretanja na tržištu i šta traže klijenti“.

Poslovanje može biti lakše u manjim sredinama

Proizvodni i magacinski prostor na 8.000 kvadratnih metara nalazi se u Sušici, na glavnoj magistrali koja s jedne strane vodi ka Zlatiboru i i Crnoj Gori, a s druge ka Beogradu. Radovanović napominje da proizvodnja na takvoj lokaciji ima velikih prednosti a pored toga, u manjim industrijskim centrima je jednostavnije organizovati poslovanje. Užice ima dugu industrijsku tradiciju što olakšava pronalaženje kvalifikovanih radnika. U manjim mestima ljudi se bolje poznaju a često je i manja konkurencija među preduzećima u potrazi za odgovarajućim profesijama.

„To omogućava da ponudite bolje uslove rada a da imate manje troškove zapošljavanja, jer su i troškovi života niži. Trenutno zapošljavamo 80 radnika, nemamo poteškoća sa pronalaženjem ili odlivom kadrova. Taj problem je sve izraženiji u Srbiji u poslednjih desetak godina, ali tokom tog perioda niko nije otišao iz naše firme. Naprotiv, stalno primamo nove radnike“, naglašava Radovanović i dodaje:

„Pored toga, preduzeća u manjim industrijskim centrima uglavnom imaju lakši pristup zemljištu, vodi, sirovinama i drugim najvažnijim resursima, što pojednostavljuje i pojeftinjuje proizvodnju. Prošle godine smo podigli solarnu elektranu, koja će nam obezbediti stabilnije i povoljnije snabdevanje energijom i kao obnovljivi izvor doprineti održivom razvoju“.

Gledamo daleko unapred

Bohor dnevno proizvede oko 30 tona gotove robe – profila, metalnih plafona, pribora i svih elemenata iz programa suve gradnje. Najvažniji repromaterijal u njegovoj proizvodnji je pocinkovani lim, koji je ova firma godinama nabavljala od preduzeća Dak komerc iz Novog Sada i Pan komerc iz Požege. Ali nakon poremećaja koje je u lancima snabdevanja izazvao korona virus, užički proizvođač je proširio listu dobavljača i započeo saradnju sa Jugometalom iz Kraljeva i Monting grupom iz Stare Pazove.

„Takođe, za proizvodnju su nam važni aluminijumski lim i aluminijumski profili, a kako je reč o sirovinama koje su berzanska roba, tokom 2021. godine one su bile skuplje i do 150% u poređenju s periodom pre pandemije. Zahvaljujući tome što stalno razmišljamo dugo unapred, ove poremećaje smo prilično uspešno prebrodili jer smo u tom trenutku imali zalihe koje su pokrivale 55% godišnje proizvodnje. Srećom, od prošle godine cene repromaterijala su se relativno stabilizovale“, komentariše naš sagovornik.

Proizvođač iz Užica trenutno sarađuje sa više od 500 poslovnih partnera i dogovorio je nekoliko važnih projekata sa poznatim investitorima u Beogradu, Nišu, Čačku, na Zlatiboru i u drugim mestima. Bohor najviše izvozi u zemlje regiona i nastoji da poveća plasman svojih proizvoda na tržištu Evropske unije.

Saradnja na obostranu korist

Na pitanje da li poslovanje u specijalizovanoj građevinskoj niši predstavlja prednost ili rizik u kriznim vremenima, Radovanović odgovora da to zavisi od različitih faktora. „Kada ste specijalizovani za određenu oblast, to vam obezbeđuje da mnogo bolje razumete šta je potrebno klijentima i da se uspešnije prilagođavate njihovim zahtevima u odnosu na konkurenciju. Ako ste zaista dobri u tome što radite i postanete prepoznatljivi po svojoj profesionalnosti i kvalitetu, možete da računate na veću lojalnost klijenata i dugoročnu saradnju“.

„S druge strane“, dodaje naš sagovornik, „ukoliko u toj oblasti dođe do naglih promena i velike krize, to može značajno da umanji prihode. Zato je jako važno da pratite tehnološki napredak i da uvodite inovacije – nove proizvode, nov način montaže u suvoj gradnji, jer tako povećavate šanse da zadržite tržište i kada dođe do poremećaja“.

Bohor prati i novosti u standardizaciji proizvodnje, pa pored ISO sertifikata za upravljanje kvalitetom, poseduje i ateste za otpornost pregradnih zidova na požare, a novina su i sertifikati za akustičnost i izolacionu moć pregradnih zidova i zidnih obloga.

Pored inovacija, Radovanović kao glavne prednosti svoje firme ističe kvalitet, sposobnost prilagođavanja i povoljne cene. Prema njegovom mišljenju, domaća preduzeća iz građevinske industrije bolje poznaju lokalne prilike i regulativu nego strane kompanije koje dolaze ovde da posluju, ali strani investitori donose značajan kapital, tehnologiju i međunarodno iskustvo. „Zato saradnja između domaćih i stranih firmi može biti obostrano korisna“, zaključuje direktor Bohora, koji je uveren će preduzeće nastaviti da raste i ove godine i planira nova ulaganja u dalju automatizaciju proizvodnje.

Koliko neko gleda daleko u budućnost, vidi se po tome na kakvim osnovama je postavio razvoj firme. „Mi smo sve radili planski još od početka, postavili smo dobre temelje na kojima i danas širimo poslovanje“, kaže Dušan Šarković, vlasnik preduzeća DMV industrijski sistemi iz Niša. Ovo preduzeće je do sada proizvelo preko 20.000 različitih LED uređaja i izvozi u više od 90 zemalja.

„Šturo pričaš, šturo razmišljaš, pa onda šturo i radiš“, ističe Dušan Šarković, vlasnik preduzeća DMV iz Niša, kada objašnjava zašto je u svojoj firmi koja se bavi proizvodnjom LED ekrana za primenu u sportu, saobraćaju i industriji – osnovao biblioteku za radnike. Uz to organizuje slikarske kolonije, a u preduzeću imaju i Muzej industrijske baštine, posvećen nastanku i razvoju domaće elektronske industrije.

No, to nije nimalo neobično za ovog preduzetnika, koji se od početka svoje karijere do danas rukovodi uverenjem da „znanje sva vrata otvara“. Iako je kao mlad inženjer, umesto akademske karijere na Elektronskom fakultetu u Nišu odabrao rad u privredi, danas svoje veliko iskustvo primenjuje i tako što stečeno znanje prenosi studentima niškog Prirodno-matematičkog fakulteta.

Vera u sopstveno umeće i u tehnologiju bila je presudna i kada je doneo odluku da napusti posao u društvenom preduzeću EI 7. oktobar i da sa dvojicom prijatelja 1992. godine osnuje sopstvenu firmu za proizvodnju industrijske elektronike. Tada se to nije zvalo startap, a činjenica da je proizvodnju započeo u garaži je predstavljala jedinu dodirnu tačku sa američkim preduzetničkim snom, imajući u vidu kakva je u to (ne)vreme bila situacija u Srbiji. Njegove kolege su masovno napuštale zemlju, što su uradila i njegova dva poslovna partnera. Ali Šarković je odlučio da ostane, siguran da do sveta može da stigne i tako što će strancima prodavati svoje proizvode.

To uverenje se učvrstilo kada je napravio i prodao svoj prvi sportski semafor i orijentisao se ka proizvodnji tehnoloških delova za LED ekrane. Početne izvozničke korake je napravio zahvaljujući podršci prijatelja koji su otišli u inostranstvo, a kako „nije bilo zemlje u kojoj nije bio neko naš, prvi put sam na službenom putu spavao u hotelu tek posle dvehiljadite godine“, priseća se Šarković kroz smeh.

Softver za proizvodnju softvera

Danas DMV ima proizvodnju organizovanu u 15 sektora, 250 zaposlenih i preko 20.000 svojih uređaja. „Oni se uglavnom primenjuju u sportu, industriji i saobraćaju, s tim što saobraćaj čini 80% naše prodaje. Na domaćem tržištu plasiramo do 30% proizvodnje, a preostalo izvozimo u više od 90 zemalja. Deo proizvoda plasiramo preko desetak globalnih distributera, a deo preko sistem integratora. To su firme koje, na primer, rade autoputeve svuda po svetu i mi smo njihov dobavljač gde god one dobiju posao“, objašnjava Šarković i napominje da nove kupce nalaze i na sajmovima.

Naš sagovornik ističe kao poseban kvalitet svog poslovanja to što je još u početku postavio ceo sistem na dobrim temeljima, koji omogućavaju efikasno širenje aktivnosti. Napravili su softver za generisanje softvera i softver za generisanje hardvera. DMV trenutno ima skoro 10.000 softvera, koji su svi arhivirani. Svaki softver može da se nađe po broju ukoliko je potrebno da se reši neka poteškoća, što danas može da se uradi na daljinu, preko „oblaka“.

DMV je sve svoje uređaje povezao na platformu koja se nalazi na Amazonovom serveru u Sjedinjenim Državama, pa timovi zaduženi za servisiranje mogu u svakom trenutku da pristupe bilo kom uređaju i da isprave eventualnu grešku. Istovremeno, inovativna softverska tehnologija omogućava da čim se novi uređaj poveže na „oblak“, on ga odmah prepozna i interpretira bez potrebe da se pravi novi softver. Zahvaljujući tome, tehnologija može da se širi bez programera, objašnjava Šarković.

Domaće firme će ostati ovde i posle krize

Poslovanje bi, prema njegovim rečima, bilo još produktivnije kada bi DMV mogao da pronađe više kvalitetnih podizvođača u Srbiji. „Imamo kooperante, ali voleo bih da ih imamo više i da bolje sarađujemo. Pokušavali smo da nađemo dobre podizvođače za mehaniku ili za štampane ploče, ali nismo uspeli i zato smo sami morali da osvajamo deo po deo proizvodnje. To je zato što je naša industrija slaba“, smatra Šarković.

Stoga vlasnik niškog preduzeća aktivno učestvuje u inicijativama da se domaća preduzeća ojačaju i da se isprave nelogičnosti u poslovnom ambijentu, koje mogu imati veoma skupe i dugoročne posledice.

„Ne treba govoriti o domaćim i stranim investitorima“, ističe Šarković, „nego o velikim i malim. Ceo ekonomski ambijent je napravljen tako da ide na ruku velikim investitorima. Najgore je to što veliki ’isisavaju’ obučeni kadar iz malih firmi, a one su te koje će ostati ovde posle svake krize. Stalno se govori kako su date iste šanse domaćim i stranim investitorima, ali ako su one na papiru iste, to ne znači da su fer u praksi. Stavite u isti tor vukove i ovce i dajte im iste šanse, pa ćete videti šta će da se desi. Naravno da će vukovi da pojedu ovce, a pored toga, vukovi su dobili i subvencije“.

Uslovi za dobijanje subvencija su takvi da su praktično nedostižni za domaća mala i srednja preduzeća. „Mi smo jedna od retkih niških firmi koja je dobila te subvencije, ali uslov je bio da zaposlimo 50 ljudi i da investiramo 500.000 evra i onda smo dobili 200.000 evra subvencija. Mnogo bolje bi bilo da je to podeljeno u pet faza, da se zaposli 10 ljudi, uloži 100.000 evra i da se dobije subvencija od 40.000 evra. To bi onda bili ’zalogaji“ koje neka mala srpska firma može sebi da priušti i tako bismo, postepenim koracima, podstakli razvoj domaće ekonomije“, predlaže Šarković.

Ulaganja u napuštene industrijske pogone

Govoreći o nejednakim uslovima poslovanja, naš sagovornik, između ostalog, ističe i državnu politiku da se velikim investitorima obezbeđuju placevi blizu gradova, sa uređenom infrastrukturom, „a naša mala i srednja preduzeća se, kao u nekom getu, snalaze u starim industrijskim centrima. Mi smo ulagali u napuštene industrijske pogone, jer drugačije nismo mogli da dođemo do prostora“, objašnjava vlasnik niškog preduzeća, koje trenutno ima oko 20.000 kvadratnih metara u vlasništvu, od kojih je trećina u upotrebi i na različitim lokacijama u Nišu.

Veliki deo ovih investicija je i dalje zarobljen zbog toga što je, prema rečima našeg sagovornika, regulativa za upravljanje imovinom u industrijskim centrima potpuno nefunkcionalna.

„U starim objektima ne funkcionišu protivpožarni putevi, hidrantska mreža, nisu regulisane saobraćajnice, parkiranje, ljudi se bore za travnjak, parking mesto… Mnogi vlasnici firmi su kupovali delove tih prostora, ali topografija je takva da to nikada ne može da postane samostalna građevinska parcela, što je preduslov da se dobije građevinska dozvola i da se u to ulaže. Onda se te investicije obično prikazuju kao tekuće održavanje, čime se praktično krši zakon, a da se krene u neke strukturne radove je potpuno nemoguće. Tako smo zarobljeni u začaranom krugu i tu infrastrukturu ne možemo da stavimo u funkciju. A potrebno je samo malo dobre volje da se napravi regulativa koja bi to omogućila“, komentariše Šarković.

Zaokret ka pametnim gradovima

Bolji uslovi koji bi pomogli domaćim privrednicima da se brže razvijaju su itekako potrebni u situaciji kada se za opstanak bore i daleko veće, inostrane kompanije.

„Mnogi evropski proizvođači iz naše branše su već zatvorili svoje pogone zbog jake konkurencije i brzih promena na tržištu koje ne mogu da prate. Naša prednost je što ispunjavamo propisane standarde, ali geopolitika sve više utiče na posao a i izazovi novih tehnologija su sve veći. Nastojimo da se brzim promenama i novim uslovima što bolje prilagodimo i zato ćemo se još više orijentisati ka integrisanim sistemima, pametnim gradovima, savremenim komunikacijama poput 5G mreže i sličnim projektima“, najavljuje Šarković.

Suština je ostati agilan, inovativan i usredsređen na potrebe tržišta kako bi se uspešno poslovalo i kada su ekonomske okolnosti neizvesne, kaže Slađana Pantović, suvlasnica modne kuće P…. S….. Ova kompanija iz Čačka je pokrenula proizvodnju u vreme kada je Srbija bila pod sankcijama, proširila je poslovanje tokom prethodne finansijske krize u svetu, a danas proizvodi oko 650.000 odevnih komada godišnje i ima 105 maloprodajnih objekata na tržištu bivše Jugoslavije.

Modna kreatorka Slađana Pantović je još u ranoj mladosti čvrsto zacrtala dva cilja. Prvo, da će se baviti preduzetništvom kao i njeni roditelji. Drugo, da će svoj profesionalni život posvetiti modnoj industriji. Kada se zajedno sa suprugom Predragom vratila u Srbiju iz Slovenije gde se usavršavala u ovoj oblasti, odlučila je da pokrene sopstveni posao. „Počela sam sa dve šivaće mašine i ogromnom željom da uspem, da moji modeli budu vidljivi na ulicama“, priseća se Slađana kako se upustila u kreiranje i proizvodnju unikatnih ženskih kompleta 1996. godine, uprkos teškim ekonomskim uslovima koji su tada vladali u zemlji.

„Ako bismo se osvrtali na teškoće, nikada ništa ne bismo postigli“, ističe suvlasnica kompanije P…. S…., dok govori o svojim počecima u vreme kada je tek počelo da se razvija slobodno tržište u Srbiji. Tada je kod nas, pored domaće, preovladavala turska i italijanska roba, a mlada kreatorka je svoju šansu videla u proizvodnji autentičnih kompleta za žene, šivenim po narudžbini i u željenoj veličini.

Posao je već u početku krenuo dobro, ali je sa rastom porudžbina ovakav način proizvodnje vremenom postao iscrpljujući za preduzetnicu koja je bila i mlada majka, pa je zajedno sa suprugom donela odluku da se preorijentišu na serijsku proizvodnju. Prostor su obezbedili tako što su im Slađanini roditelji ustupili deo svoje kuće, kupili su odgovarajuće mašine i zaposlili radnike. Međutim, trebalo je pronaći i novac za početna ulaganja.

„Tada je bilo gotovo nemoguće dobiti od banke kredit za razvoj posla, pa su moji roditelji postali naši ’privatni bankari’. Kada bismo im vratili pozajmljeni iznos dobijali smo novi, sve do trenutka dok nismo postali finansijski samostalni, a to se desilo veoma brzo“, priča Slađana.

Presudni momenat

Zahvaljujući serijskoj proizvodnji, P…. S…. je ubrzano počeo da osvaja domaće tržište. Preduzeće je svoj prvi maloprodajni objekat otvorilo u Čačku, a drugi u Nišu, odakle je prodaju proširilo na južni deo Srbije.

„Ali prelomni momenat je bio kada smo otvorili naš maloprodajni objekat u Beogradu, na Terazijama. Tada je zaista došlo do velikih promena i u obimu proizvodnje i u pristupu poslu“, opisuje naša sagovornica period kada je uporedo sa naglim rastom prodaje moralo da raste i preduzeće, od povećanja proizvodnih pogona, broja zaposlenih i asortimana, do toga da je organizaciju trebalo stalno prilagođavati ekspanziji na tržištu.

P…. S…. danas proizvodi približno 650.000 odevnih komada godišnje, zapošljava oko 500 radnika i sarađuje sa brojnim kooperantima širom Srbije. Samo jedna kolekcija sadrži preko 1.100 različitih odevnih predmeta, uz dodatni asortiman poput torbi, novčanika, šalova, ešarpi, rukavica… I pored ovako velikog broja artikala, modna kuća iz Čačka gotovo da nema viškove, jer tokom sezone proda i do 98 odsto aktuelnih odevnih komada.

U fabrici ove kompanije proizvodi se 40 odsto kolekcija, dok su za ostatak zaduženi kooperanti u Srbiji i Severnoj Makedoniji, koji uglavnom šiju trikotažu i odevne predmete od pamuka. Da bi ovako veliki sistem bio efikasan, kolekcije se pripremaju godinu dana unapred, a podjednako pažljivo se planira i logistika zbog vrlo razgranate prodajne mreže.

Više od sto maloprodajnih objekata

Proizvođač iz Čačka u ovom trenutku ima 105 maloprodajnih objekata u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji. Preduzeće direktno upravlja sa 30 objekata, uglavnom prodavnicama koje se nalaze u većim gradovima u Srbiji i Crnoj Gori, dok su ostalo franšizni objekti. Na pitanje zašto su se opredelili za franšizing, Slađana odgovara da je to brz i relativno ekonomičan način širenja na nova tržišta, koji ne zahteva velika kapitalna ulaganja kao kada se otvara sopstvena prodavnica.

„Franšizni objekti se uglavnom nalaze u manjim gradovima i najveća prednost je ta što lokalni partneri najbolje poznaju tržište na kojem posluju i mogu da utiču na ponudu koja će biti prilagođena željama kupaca u tom gradu. Franšizni vlasnici su često više motivisani u odnosu na zaposlene menadžere, zato što imaju veći finansijski interes da posao uspe jer snose i veću dozu rizika“.

Preduzeće ima i onlajn prodaju u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i odnedavno u Severnoj Makedoniji. Govoreći o tome koliko su potrošači spremni da kupuju odeću preko interneta, naša sagovornica ističe da upravo zahvaljujući velikoj maloprodajnoj mreži koju imaju, kupci ponuđene artikle na sajtu mogu i da isprobaju u svim gradovima u kojima P…. S…. posluje.

„Naša ogromna prednost je u tome što smo postali prepoznatljivi na tržištu po kvalitetu naših kolekcija i što imamo veliki broj lojalnih kupca. Sve to, uz niže operativne troškove koje imaju onlajn prodavnice, pomaže da prodaja preko interneta bude isplativa. Naravno, naš cilj je da i u ovom segmentu povećavamo kvalitet usluge, kroz što detaljnije informacije o proizvodima, fleksibilnu politiku povrata robe i kroz različite mogućnosti za dostavu proizvoda“.

Slađana Pantović dodaje da kvalitet obezbeđuju i zahvaljujući tome što insistiraju na materijalima koji se proizvode po specifičnim standardima i zahtevima kompanije. Međutim, cene materijala su u poređenju sa periodom pre izbijanja pandemije porasle od 70 do 100 odsto, poskupela je i cena rada, kao i svi ostali troškovi. „S druge strane, cena artikala ni približno ne prati taj rast troškova. Mi to nadoknađujemo tako što nudimo najbolji odnos cene i kvaliteta za krajnjeg kupca, ali činjenica je da je tekstilna industrija generalno niskoprofitabilna“.

U svakoj krizi do sada pronašli smo šansu

Pored domaćih kupaca, veliko interesovanje za kolekcije modne kuće iz Čačka pokazuju i stranci koji dođu u Srbiju. „Ilustrativan primer je struktura naše prodaje u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu gde ima najviše turista, a koja pokazuje da preko 60 odsto prodate robe kupuju stranci. Planiramo dalje širenje na strana tržišta, ali to otežavaju visoke carine kojima druge države štite svoju tekstilnu industriju i koje nam umanjuju konkurentnost. Osnovni faktor uspeha u ovom poslu jeste dobra logistika i stalno dopunjavanje radnji novim mini kolekcijama koje izlaze na sedmičnom nivou. U ovom slučaju to je otežano i usporeno zbog carina i zadržavanja do kojih dolazi u transportu“, objašnjava naša sagovornica.

Pored rasta troškova, tekstilnu industriju u celom svetu je uzdrmao i pad tražnje zbog slabljenja kupovne moći. Veliki rizik za ovdašnje tekstilce po Slađaninim rečima predstavlja i Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom, koji će uticati na to da se domaće tržište još više preplavi kineskim proizvodima, čije cene naši proizvođači ne mogu da prate.

„Ali svaka kriza stvara i novu šansu i mi se trudimo da ovu situaciju pored svih teškoća gledamo na taj način. Kada je izbila prethodna svetska ekonomska kriza, mi smo se odlučili da najviše uložimo u rast i razvoj naše prodajne mreže i to je bila, sa ove distance, prava odluka. Sada tražimo nove niše u kojima možemo da rastemo i da se razvijamo, trudimo se da povećamo kvalitet svojih proizvoda i da se na taj način izdvojimo od konkurencije. Suština je ostati agilan, inovativan i usredsređen na potrebe tržišta kako bi se uspešno plovilo kroz neizvesne ekonomske vode“, zaključuje Slađana Pantović.

Mali projektni biro smešten u prostorijama Mašinskog fakulteta u Kragujevcu izrastao je u MIND grupu, koja danas ima devet preduzeća i kroz svoje poslovanje povezuje industriju, nove tehnologije i nauku. Ova kompanija uvozi investicije i izvozi znanje iz MIND Parka, modernog privrednog kompleksa za razvoj industrije 4.0, u čiji razvoj je do sada uloženo oko 85 miliona evra, kažu Marko Milanović, druga generacija i direktor ovog porodičnog preduzeća, i Darko Đorić, izvršni direktor MIND Parka.

MIND grupa je izrasla iz preduzeća Milanović inženjering, koje je počelo sa radom 2000. godine kao mali projektni biro, smešten u prostorijama Mašinskog fakulteta u Kragujevcu. Osnivač ove firme Bratislav Milanović je tada uključio mlade inženjere u projekte koje je prethodno dogovorila njegova prva kompanija MV Engineering GmbH&Co.KG iz Nemačke. Novoosnovano kragujevačko preduzeće je bilo angažovano na izgradnji postrojenja za preradu vode za piće u Alžiru, a kasnije na projektima u državama Bliskog Istoka i Afrike, istovremeno gradeći ime u Srbiji i regionu.

Zahvaljujući stečenim referencama, Milanović inženjering je u saradnji sa kompanijom Simens pokrenuo proizvodnju komponenti za šinska vozila u iznajmljenim halama bivšeg poljoprivrednog imanja Sobovica, nedaleko od lokacije gde je sada smešten MIND Park. Proizvodnja je neprekidno rasla i zato je kragujevačka firma morala da obezbedi veći prostor. Dve hale ukupnog kapaciteta od 25.000 kvadratnih metara završene su 2015. godine, a cela investicija je finansirana delom iz sopstvenih sredstva, a delom iz kredita.

Milanović inženjering je isporučivao svoje proizvode najvećim svetskim proizvođačima vozova, da bi Simens ponudio 2017. godine Bratislavu Milanoviću da kupi njegovo preduzeće, jer je nemačka kompanija želela da proširi svoje kapacitete u Srbiji. Posle višemesečnih pregovora, Simens je zvanično preuzeo kragujevačku firmu 2018. godine.

Ta akvizicija je bila odskočna daska koja je omogućila da se realizuje zamisao Bratislava Milanovića o izgradnji MIND Parka. „Hteli smo da napravimo industrijski park u kojem neće biti samo proizvodne hale, već da to bude mesto gde će partneri koji dođu imati priliku da koriste sve usluge za podršku njihovom poslovanju od samog početka“, kažu Marko Milanović, druga generacija i direktor ovog porodičnog preduzeća i Darko Đorić, izvršni direktor MIND Parka.

Više delatnosti pod istim krovom

MIND grupa trenutno u svom sastavu ima devet kompanija: MIND Real Estate, AMM Manufacturing, Milanović tretman voda, IMW Institut, Culinaris, Mini MIND, MIND Edukacija, MIND Aviation i MIND Servisi. Razvoj poslovanja predvode kompanije AMM Manufacturing, Mind Reale Estate i Milanović tretman voda, koje su prošle godine zajedno ostvarile promet od 36,8 miliona evra.

Najveća kompanija u okviru MIND grupe AMM Manufacturing, izvozi delove za šinska vozila u 14 zemalja, za najpoznatije svetske proizvođače vozova poput Simensa, Alstroma, Stadlera, Škode, Hitačija… Inženjeri koji rade u preduzeću Milanović tretman voda, do sada su prečistili oko 530 milijardi litara vode, obezbedivši pitku vodu za oko 450.000 stanovnika. Preduzeće najviše sarađuje sa lokalnim samoupravama, a 2023. je ostvarilo godišnji rast prometa od 24%.

MIND grupa zapošljava više od 700 ljudi, od toga preko 600 kvalifikovanih radnika, inženjera i drugih stručnjaka za potrebe različitih privrednih grana.

„Kadrove obezbeđujemo aktivnim učešćem u programima dualnog obrazovanja, kroz saradnju sa srednjim stručnim školama, univerzitetima i naučnim institutima u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu. Kod nas radi 12 licenciranih instruktora, sa kapacitetom za obuku do 60 učenika i studenata istovremeno, a MIND Edukacija, jedna od članica grupe, do sada je sprovela više od 300 obuka dokvalifikacija i prekvalifikacija“, navode naši sagovornici i najavljuju izgradnju trening centra za dualno obrazovanje u MIND Parku na oko 3.000 kvadratnih metara, koji će imati najmoderniju opremu.

Uvoz investicija, izvoz znanja

MIND Park se prostire na oko 170 hektara, a do sada je izgrađeno više od 60.000 kvadrata proizvodnog i poslovnog prostora. Ovaj proizvodno-tehnološki i logistički centar za železničku, visokotehnološku i avio industriju usmeren je na privlačenje stranih investitora koji će doneti nove tehnologije, znanje i iskustvo u Srbiju. Ulagačima je na raspolaganju model dugoročne rente ili opcija kupovine zemlje i direktno ulaganje, a zakupcima se nudi kompletna podrška kroz projektovanje i izgradnju po principu „ključ u ruke“.

Ova grinfild investicija čija ukupna vrednost iznosi oko 250 miliona evra, realizuje se po fazama. „Završili smo prvu fazu koja je podrazumevala izgradnju proizvodnog i poslovnog prostora i započeli drugu, a ukupna ulaganja do sada iznose oko 85 miliona evra“, navode Milanović i Đorić.

Govoreći o tome šta izdvaja ovaj kompetitivni centar, naši sagovornici ističu da je on projektovan i izgrađen u skladu sa principima industrije 4.0, s ciljem da objedini industrijsku proizvodnju, obrazovne i istraživačke centre. Ceo koncept se zasniva na ideji da sve aktivnosti koje se u njemu odvijaju doprinose održivosti, kroz smanjenje karbonskog otiska i primenu obnovljivih izvora energije.

„Glavna tehnologija u proizvodnji, obrada aluminijuma, je čista tehnologija jer sav otpad koji generišemo se veoma lako reciklira u sekundarne sirovine. Svi naši objekti su projektovani tako da imaju energetske pasoše, a uporedo sa tim razvijamo različite koncepte korišćenja obnovljivih izvora energije. Instalirali smo solarni koncetrator koji obezbeđuje dobar deo grejanja za našu lakirnicu koja je relativno veliki potrošač energije. Za hlađenje i grejanje poslovnih zgrada koristimo geotermalnu energiju, sa toplotnim pumpama, tako da je i to segment gde smo gledali da smanjimo emisiju štetnih gasova“, navode naši sagovornici neke od primera.

Prema njihovom mišljenju, razvoj MIND Parka može značajno doprineti i jačanju malih firmi u Srbiji. „Naša mala preduzeća mogu kroz saradnju sa lokalnim dobavljačima da povećaju proizvodnju, a pored toga, dajemo im podršku da usvoje nova znanja i tehnologije. Pomažemo im da isporuče robu zahtevanog kvaliteta – od sirovina do finalnog proizvoda i pakovanja, kao i da primene standarde koji su specifični za svaku industriju. Sve to može pospešiti otvaranje novih radnih mesta i inovacije u Srbiji“.

Širenje na avio industriju

Svoj doprinos inovacijama daju i stručnjaci IMW instituta, još jedne članice MIND grupe koja je akreditovana za kontrolu kvaliteta industrijskih proizvoda i sirovina, kao i za naučno-istraživačke aktivnosti. Institut se finansira iz sopstvenih sredstava i evropskih fondova, a jedna od inovacija koja se primenjuje u radu preduzeća AMM Manufacturing je frakciono zavarivanje, odnosno zavarivanje trenjem.

Reč je o trenutno „najzelenijoj“ tehnologiji kojom se smanjuje otpad i koju u Evropi koristi svega nekoliko kompanija, objašnjavaju naši sagovornici i dodaju da je u planu izgradnja industrijsko- tehnološkog parka na površini od 7.500 kvadratnih metara u saradnji sa Ministarstvom nauke, tehnološkog razvoja i inovacija.

MIND grupa je u međuvremenu započela izgradnju aerodromskog kompleksa, sa travnatom pistom od 900 metara, hangarima, poslovnim prostorijama i stanicom za točenje goriva. „Planiramo da uđemo u proizvodnju delova i komponenti za avio industriju“, najavljuju Milanović i Đorić, „budući da su standardi koji važe u ovoj delatnosti isti kao oni koji se primenjuju u proizvodnji šinskih vozila. Želimo da u MIND Park dovedemo kompanije koje se bave proizvodnjom i remontom aviona i dronova, a trenutno pregovaramo sa preduzećem koje se bavi proizvodnjom ultra lakih aviona“.

„Ja ne želim da naše igračke budu roditeljima trošak, već ulaganje u njihovo dete. Svaka igračka iz Pertinija pomaže detetu da dođe do nekog novog saznanja. Ako dete ništa nije naučilo, igra je promašaj“, ističe Aleksandar Ignjatović, suvlasnik porodičnog preduzeća Pertini, koji je za svoj kreativni pristup u smišljanju igara za decu dobio zlatnu medalju „Tesline naučne fondacije“ u SAD i nagradu američkog obrazovnog sistema ’American Paradigm schools’.

Koje dete ne bi poželelo da njegovi roditelji proizvode igračke? I to igračke koje su posebne? Dr Aleksandar Ignjatović je imao tu sreću kao dete, a ima je i danas kao odrastao čovek, jer je nastavio da radi ono što su započeli njegovi roditelji – da smišlja originalne, zanimljive i korisne igre za decu.

Aleksandrovi roditelji su osnovali prvo privatno preduzeće u Srbiji za proizvodnju igračaka 1990. godine, u saradnji sa italijanskim partnerima. Nekoliko godina kasnije, nastavili su samostalno da posluju pod nazivom Pertini, iako to nije bilo nimalo lako u vreme kada je Srbija bila izolovana od sveta zbog sankcija.

„Tada je bilo veoma teško proizvoditi kvalitetne igračke kod nas. Ali mojim roditeljima je bilo jako stalo da istraju u tome, kako naša deca ne bi trpela zbog takvih okolnosti u zemlji. To znam iz ’prve ruke’, jer sam i sam u to vreme bio dete i igrao sam se tim igračkama. Deca koja su tada odrastala uz naše igračke, imala su mnogo novih i interesantnih igara u kojima nikada nije bilo agresije. Na tome insistiramo i danas“, ističe dr Aleksandar Ignjatović, sadašnji generalni direktor Pertinija.

Igra je važan deo odrastanja

Zaposleni u ovom porodičnom preduzeću rastu zajedno sa decom, praveći originalne igre za svaku novu generaciju. Ali proizvodnja igračaka je veoma ozbiljan i odgovoran posao. Igra je važan deo odrastanja i sazrevanja i zavisno od vrednosti koje podstiče, može detetu na tom putu mnogo da pomogne, ali i da odmogne, naglašava naš sagovornik, koji je tokom svog školovanja stekao raznovrsna znanja, od menadžmenta, preko psihologije do obuke za privatnog istražitelja. Pored Srbije, gde je završio osnovne, a na kraju i doktorske studije iz oblasti menadžmenta i inovacija u edukaciji, Ignjatović se školovao u Parizu, na Harvardu, u Londonu i na Asworth koledžu u Džordžiji.

Raznovrsna interesovanja i stečeno znanje objedinio je u svom radu, nastojeći da igre koje osmišljava doprinesu inovacijama u obrazovanju dece. Ignjatović je i autor multikulturalnog projekta „Deca kao ambasadori kulture“, koji ima za cilj da deca iz različitih zemalja kroz igru uče o svojoj tradiciji i da je na najbolji način predstave širom sveta.

„Za nas u Pertiniju, igračka je nauka, ljubav, ali i sredstvo koje pomaže deci da zdravo odrastaju. Možda je naša glavna snaga u tome“, ocenjuje Aleksandar, „što uspevamo da kroz naše proizvode i tradicionalni način igre očuvamo ljudske vrednosti u doba kada je veštačka inteligencija uključena u svaki segment proizvodnje, od osmišljavanja do finalizacije proizvoda. Na kraju je i taj proizvod koji dobijemo – veštački. Zato nastojim da kroz ono što radim udružujem ljude koji mogu da doprinesu da deca na kreativan način saznaju što više o svetu koji ih okružuje i da umeju da razgraniče stvarnost od zamki virtuelnog sveta“.

Kako „veštačka stvarnost“ može da utiče na nove generacije, naš sagovornik ilustruje brojnim primerima iz svog rada sa decom. Ona danas prave svoje avatare i žive po pravilima virtuelnog sveta, gubeći osećaj za druge u realnom životu, ali i motivaciju da se u njemu dokazuju. Sve manje znaju i o konkretnim stvarima koje ih okružuju.

„Radili smo test u kome smo deci dali zadatak da žmureći raspoznaju različite materijale. Prepoznala su vodu, vatu, voće, ekran mobilnog telefona – čak i koji je model mobilnog uređaja u pitanju, ali nisu prepoznala gumu, šmirglu, tepih, koru drveta i druge materijale. Mi danas učimo robote da simuliraju ljudska čula, dok istovremeno decu štitimo od vrućine, hladnoće, od svega onoga što mislimo da bi moglo da ih povredi. Ona neće da pipnu šmirglu jer grebe. Pa i život grebe! Tolika prezaštićenost može da onemogući decu da ostvare mnogo toga što je važno za njihov razvoj“, upozorava Ignjatović.

Nagrade za kreativni pristup obrazovanju

Problem, dakle, nije u današnjoj deci. „Nije tačno da ona ne vole klasične dečje igre i sportove, da se sankaju, grudvaju, klizaju… Odgovornost je na nama, odraslima, jer namećemo deci da lakše dođu do virtuelnog sveta, umesto da se potrudimo da im približimo realnost na zanimljiv način“, kaže naš sagovornik, koji kroz svoje igre nastoji da pokaže i kako se u tu svrhu mogu pametno upotrebiti nove tehnologije.

Jedna od takvih igara, „Tesla – potraga za pronalascima“, osvojila je domaće, ali i američko tržište. Ova interaktivna igra, čiji je cilj da upozna igrače sa dostignućima Nikole Tesle, kombinuje tradicionalne društvene igre i pametne uređaje. Dr Aleksandar Ignjatović je za ovu igru 2020. godine dobio zlatnu medalju „Tesline naučne fondacije“ u SAD. Nakon toga je ona vrlo brzo uvedena u američke škole, a njen autor je nedavno dobio i nagradu američkog obrazovnog sistema „American Paradigm schools“.

Srpsko preduzeće ima svoju ćerku firmu na američkom tržištu, na koje je jako teško ući. „Americi svi nude svoje proizvode, jer je to ogromno tržište. Naše igračke bismo mogli jeftinije da izvozimo u SAD kada bismo ih proizvodili u zemljama gde je to isplativije“, kaže Aleksandar, „ali nama je stalo da ih pravimo u Srbiji. Na taj način nastojim da se odužim zemlji u kojoj sam odrastao i da kroz svoj posao doprinesem njenom jačanju“.

Nelojalne igre u svetu igračaka

No, borba za opstanak u proizvodnji igračaka nije igra, ona je jako teška, naročito kad nastupi ekonomska kriza. „Pad tražnje se loše odrazio na ovu branšu u celom svetu. Gde god da odete zatvaraju se prodavnice igračaka, značajno se smanjuju prihodi i zarada. Veliki problem u ovoj industriji je i nelojalna konkurencija. Često se pojavljuju novi igrači koji pokušavaju da uđu na tržište nudeći velike popuste, tolike da ne mogu da ostvare rentabilno poslovanje, ali to je dovoljno da nanese štetu dugogodišnjim proizvođačima i prodavcima“, navodi Ignjatović.

Pertini zapošljava 200, a u sezoni i do 300 radnika, ima 30 svojih prodavnica, od kojih najveći promet prave one koje se nalaze u velikim tržnim centrima. Preduzeće u svojim maloprodajnim objektima, pored sopstvenih, prodaje i igračke poznatih svetskih proizvođača. „Budući da smo malo tržište nije lako obezbediti povoljnu cenu u nabavci. Zato idemo sa manjim maržama na uvozne proizvode, kako bi oni bili pristupačniji za naše potrošače. Trudimo se da cena bude ista kao kada bi neko tu igračku poručio u inostranstvu i platio troškove prevoza“, objašnjava naš sagovornik.

Nikada nećemo odustati od kvaliteta

Ignjatović ističe da najveći deo prihoda ulažu u materijal, robu i širenje proizvodnje, nastojeći da godišnje naprave deset do petnaest novih proizvoda. „Materijali i prevoz su jako poskupeli, ali uprkos tome, mi ostajemo verni našoj politici da nabavljamo isključivo one materijale koji imaju potvrdu da su zdravstveno bezbedni. Ni po koju cenu nećemo odustati od kvaliteta, to nismo radili ni kada je Srbija bila pod sankcijama, ni tokom korone, pa nećemo ni sada, u ovoj krizi“, izričit je generalni direktor Pertinija.

No kvalitetni materijali su samo osnova da se dođe do onoga što je po Aleksandrovom mišljenju najvažnije za jednu igračku – kakvu poruku ona šalje deci. „Ja ne želim da naše igračke budu roditeljima trošak, već ulaganje u njihovo dete. Svaka igračka u Pertiniju pomaže detetu da dođe do nekog novog saznanja. Ako dete ništa nije naučilo, igra je promašaj. Zato me ovo što radim podstiče da ostanem mlad duhom, da negujem radoznalost i zdravu maštu. Ne bih radio drugi posao i da je sto puta isplativiji“.

„Iskreno verujem u saradnju sa ljudima, i mislim da mi je, pored istrajnosti, upravo dar za saradnju najviše omogućio da uspem kao preduzetnik“, kaže Aleksandar Bakoč, osnivač IT preduzeća Algotech. Ova domaća firma koja je izrasla u regionalnog igrača i beleži zavidne rezultate i tokom krize, izdvaja se i po tome što ulazi u zajedničke projekte čak i sa direktnim konkurentima.

Kako sebe vidi Aleksandar Bakoč? „Kao čovek sam jako temeljan, istrajan i uporan. To što radim, radim neprestano i kockicu po kockicu. Tako možete da napravite i piramidu“, kaže ovaj inženjer specijalizovan za računarsku tehnologiju i informatiku, koji je sa svojim bratom Goranom pokrenuo proizvodnju softvera 1992. godine. Dakle, u vreme kada se uporedo sa državom raspadala i ekonomija, a njegove kolege masovno odlazile u inostranstvo. Dok je studirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i sam je razmišljao o takvoj opciji, ali je sticajem okolnosti ostao u zemlji i izgradio firmu Algotech koja je stigla daleko van granica Srbije.

Bakoč priznaje da na početku, u situaciji koju poredi sa poznatom izrekom „što te ne ubije, to te ojača“, svakako nije računao na takav uspeh. „Ali imao sam ogromnu želju da se osamostalim i verovao sam u tehnologiju. Mi smo ’ginuli’ za svoje klijente. Sve smo uložili u profesionalizam i kvalitet usluge, i mada bi to trebalo da bude nešto što se u poslu podrazumeva, to je bilo ono što nas je izdvojilo“. Jedan od najvažnijih momenata za malo IT preduzeće dogodio se 1995. godine, kada je potpisalo ugovor sa multinacionalnom kompanijom AT&T i počelo da usmerava svoje poslovanje ka integrisanim rešenjima za kontakt centre.

Danas Algotech zapošljava više od 70 stručnjaka, a pored integrisanih komunikacija, klijentima nudi i različite proizvode iz oblasti automatizacije poslovanja, kao i integracije komunikacionih i prodajnih kanala. Kompanija je sa svojim rešenjima prisutna u brojnim industrijama, uključujući telekomunikacije, finansije i bankarstvo, osiguranje, medicinu, javni sektor i lokalne samouprave, logistiku, distribuciju, maloprodajne lance…

Ovako širok obuhvat klijenata obezbeđuje preduzeću raspodelu rizika, a time i stabilnije poslovanje i u nesigurnim vremenima kao što je današnje. S druge strane, zahteva od zaposlenih veliko znanje o tome kako da rešenje najbolje prilagode specifičnostima svake od industrija, ističe Bakoč i dodaje: „Trenutno najstabilnije poslujemo u sektorima telekomunikacija i finansija, odakle dolazi veći deo naših klijenata“.

Regionalni klijenti traže regionalnu podršku

Druga važna strategija koja odlikuje poslovanje ove IT kompanije je rast kroz širenje u regionu. Algotech je trenutno prisutan na tržištima Češke, Slovačke, Poljske, Rumunije, Mađarske, Bugarske, Bosne i Hercegovine i Slovenije, koja se veoma razlikuju po uslovima poslovanja, poslovnoj kulturi i jeziku. Stoga su kroz različite poslovne modele sklapali saradnju sa partnerima koji rade na tim tržištima i dobro poznaju njihove karakteristike. U Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj i Mađarskoj su otvorili franšize, u Bosni i Hercegovini, Bugarskoj i Rumuniji imaju kompanije sa većinskim vlasništvom, dok u Sloveniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori i Grčkoj posluju bez direktnog prisustva.

Prednosti ovakvog ulaska na tržište su i mogućnosti da se sa lokalnim partnerima dele resursi i klijenti, navodi Bakoč. „Regionalni klijenti traže regionalnu podršku i pogodnije im je da te usluge dobijaju u jednoj kompaniji – ako je zaista dobra. Mi smo postali prepoznatljivi kao neko ko može da izađe u susret svim njihovim zahtevima bez obzira u kom delu regiona posluju, jer kroz integrisanu organizaciju objedinjavamo veštine koje razvijamo u različitim zemljama. Osim toga, kada dobijete posao u jednoj zemlji za jednog klijenta, automatski otvarate vrata i za druga tržišta na kojima on posluje. Takođe, ideje koje se pokažu uspešnim na jednom mestu, realizujemo i na drugom ako to ima smisla“.

Kreativnost je važnija od novca

Naš sagovornik se izdvaja i po tome što ulazi u zajedničke projekte sa kompanijama koje su mu direktna konkurencija na tržištu. „Konkurente ne doživljavam kao neprijatelje, niti imamo problema da radimo u konkurentskom okruženju. Iskreno verujem u saradnju sa ljudima, i mislim da mi je, pored istrajnosti, upravo dar za saradnju najviše omogućio da uspem kao preduzetnik. Postavljanje zidova može doneti korist samo na kratak rok, ali dugoročno ste na gubitku. Saradnja, različitost, nove ideje – to je za mene suštinski kvalitet i put da stvorimo okruženje u kakvom bismo voleli da rastu naša deca“.

Bakoč dodaje i da se tokom više od tri decenije poslovanja drži devize „nikada ne seci granu na kojoj sediš“, pa kompanija veoma vodi računa da zadrži i razvija ustaljene poslove koji joj obezbeđuju određenu dozu stabilnosti. „Uporedo istražujemo nove ideje i mogućnosti da ih plasiramo. Naravno, neke propadnu, ali one koje uspeju otvaraju nove perspektive na tržištu I onog momenta, kada prepoznate da ste našli ’zlatnu žilu’, iz sve snage pokušavate da je eksploatišete“.

Neke od uspešnih ideja realizovane su kroz osnivanje novih preduzeća, samostalno ili sa drugim kompanijama, a ima i slučajeva kada je Algotech ulagao u perspektivne patente drugih firmi. „To traži ogromnu energiju, ali ja u tome uživam, ne bih mogao da provodim puno vremena u dokolici. Moj primarni motiv nikada nije bio novac. On jeste važan, ali meni je važnije da radim nešto kreativno i da se dobro osećam sa ljudima sa kojima to radim, posebno kada sam u mogućnosti da podržim mlade ljude koji pokreću svoje prve poslove“, ističe Bakoč.

U nastojanju da konsoliduje raznovrsne aktivnosti kroz neku vrstu holdinga, naš sagovornik je osnovao Daran Group. „To je naša porodična kompanija, koja poseduje udeo u različitim poslovima u koje investiramo sami ili sa partnerima. Ova struktura nam omogućava diversifikaciju ulaganja u različite industrije koje često nisu direktno povezane. Daran Group ima udeo u desetak kompanija iz vrlo raznovrsnih oblasti, kao što su sajber bezbednost, medicina, nekretnine, zelena energija i druge. Svaka od tih kompanija ima sopstveni menadžment, pa zajedno s njima i partnerima usklađujemo prioritete u razvoju“, objašnjava Bakoč.

„Ispruži noge koliko ti je jorgan dugačak“

Sve ovo je doprinelo da Algotech maksimalno iskoristi ubrzanu digitalizaciju, masovni rad od kuće i sve veću primenu mašinskog učenja i veštačke inteligencije za dalji razvoj poslovanja, i da u vreme kada se zatvaraju brojne firme zbog posledica trogodišnje krize, ostvari veliki rast poslovnih prihoda i zarade. No, da bi se iz dana u dan bilo u toku, pre svega je potrebno zadržati preduzetnički način razmišljanja i onda kada preduzeće odavno preraste mali tim koji može brzo da se prilagođava. A to za Aleksandra Bakoča pre svega znači – „čovek se uči dok je živ“.

„Mi i danas u kompaniji svi neprestano učimo, jer ova industrija se doslovno menja iz meseca u mesec, znanje koje imate danas zastarelo je već sutra. Istovremeno, u ovom poslu ceo svet vam je konkurencija i ako klijenti nisu zadovoljni vašim načinom rada, vrlo brzo će vas zameniti nekim ko je bolji“.

Možda je zato najveći uspeh Algotecha to što odlično posluje već više od tri decenije u okolnostima kada se mnoge domaće firme iz ovog sektora ili prodaju strancima, ili odlaze iz Srbije. Na pitanje šta je njegovom preduzeću obezbedilo ovako dugoročan rast i razvoj, Bakoč kaže:

„Često se setim mog profesora na fakultetu koji je govorio da ne postoji jedan, već milion puteva do uspeha. Mi smo izabrali stabilan i postepeni rast. Ja sam pristalica kalkulisanog rizika. Volim da promislim, vidim šta mogu da izgubim i šta mogu da dobijem i da na osnovu toga zaključim da li neku ideju želim da realizujem na taj način ili ne. Moja filozofija je: ’ispruži noge koliko ti je jorgan dugačak’. To znači da svojim odlukama nikada nisam hteo da ugrozim nešto što imam, da bih po svaku cenu dobio nešto novo“.

Platforma FishingBooker koja povezuje zaljubljenike u pecanje sa profesionalnim ribolovačkim vodičima trenutno pokriva blizu 4.000 svetskih destinacija, a prošle godine su preko nje rezervisana putovanja u vrednosti od oko 100 miliona dolara. „Spojili su se moja strast prema pecanju i tržište za koje se pokazalo da ima visok potencijal. Ja sam zato tu ideju razvijao neprekidno, bio sam opsednut time i to je dalo rezultate do kojih možda ne bi došlo da sam to posmatrao samo kao posao“, kaže tvorac platforme Vukan Simić, programer i ribolovac koji je i sam jako dobar kupac svojih proizvoda.

„Deda me je zarazio pecanjem. U mom životu su se stalno vrteli neki čamci. Slika koju najviše volim je crno-bela fotografija moga dede koji drži šarana na mestu gde je sad beogradska Arena. Moja najlepša sećanja iz detinjstva su vezana za ribolov sa dedom, ocem, društvom“, priča Vukan Simić, koji se tokom odrastanja zarazio još jednom neizlečivom pasijom – preduzetništvom. U ove, preduzetničke vode krenuo je kao srednjoškolac, a svoj prvi posao je prodao za nekoliko hiljada evra dok se spremao da upiše Elektrotehnički fakultet u Beogradu.

Budući softverski inženjer je tokom studiranja pokrenuo različite onlajn poslove, pa je, kada je diplomirao 2012. godine, već imao sopstvene prihode od kojih je mogao da živi. Ovakva pozicija mu je omogućila da ne žuri sa odlukom šta je to što zaista želi da radi u budućnosti. Vagao je ponude za posao i na kraju izvagao – neće raditi za druge, radiće za sebe i biće preduzetnik.

„Seo sam i skicirao poslovne planove za različite ideje, a jedna od njih je bila da napravim platformu za rezervacije pecaroških tura, tako što ću povezati ljude koji vole pecanje sa profesionalnim vodičima koji organizuju ribolovačke ture širom sveta. Mislio sam kako bi bilo lepo da mi najdraži hobi postane posao kojim bih mogao da se bavim ceo dan i da od toga živim“, priseća se Vukan.

„Ali nisam hteo da se u to upuštam po svaku cenu i bez obzira na sve. Tek kada sam uvideo da ta ideja ’pije vodu’ na tržištu, bio sam spreman da u nju uložim mnogo više napora i vremena nego u druge poduhvate. Dao sam ne 100%, nego 300% sebe. I to je napravilo razliku. Spojili su se moja strast prema pecanju i tržište za koje se pokazalo da ima visok potencijal. Ja sam zato tu ideju razvijao neprekidno, bio sam opsednut time i to je dalo rezultate do kojih možda ne bi došlo da sam to posmatrao samo kao posao“, objašnjava naš sagovornik kako je platforma FishingBooker osvojila zlatnu medalju na konkursu koji je sam organizovao za svoje preduzetničke zamisli u povoju.

Ništa od mirnog posla

Bez obzira na ranije stečena iskustva, pokazalo se da je svaki novi posao, pa i ovaj, put sa mnogo obilaznica i ne baš realnih početnih procena. Za razliku od većine drugih koji precene potencijalno tržište, ispostavilo se da je Vukan svoju ribolovačku nišu potcenio.

„Meni je bio cilj da imam jedan miran posao sa troje, četvoro zaposlenih, da zarađujem za sebe tri do četiri hiljade evra mesečno, da ne moram da radim u nekoj firmi. Gledao sam koliko ima pretraga na Guglu za ribolov, analizirao sam izveštaje ribolovačkih udruženja, pratio koliko ljudi ide na pecanje i u to ugradio u neku svoju matematiku. Pokazalo se da je moja prva procena tržišta bila jako daleko od realnosti. Ja sam tada projektovao da u roku od dve, tri godine mogu da ostvarim 50.000 dolara prihoda. FishingBooker danas ima 18 miliona dolara prihoda godišnje“.

Do kojih je trebalo stići kada je dvadesettrogodišnji programer počeo da razvija ovu platformu 2013. godine, sa vrlo štedljivim početnim kapitalom.

„Na početku sam imao toliko malo novca da sam tražio samo ljude koji mogu da mi budu podrška dok sam razvijam platformu, na primer da se neko javlja na telefon. Najviše sam uložio sopstveno vreme i rad. Pokrenuo sam pre toga puno drugih sajtova i imao sam potrebno znanje. Računao sam da ako dovoljno dugo radim na proizvodu, u nekom trenutku ću ga završiti. A kada ga završim, moći ću da priuštim i kvalitetne programere i sve ostalo. Imao sam jako dugoročan pristup u razvoju ovog posla, neka mi treba pet godina, nije bitno. Samo mi je bilo važno da posao preživi i jednog momenta sve će se automatizovati, sajt će se rangirati na Guglu i počeće da donosi novac. I to se desilo“.

Doduše uz mnogo klackanja između prihoda i troškova kada je posle dve godine koje je utrošio na razvoj platforme Vukan počeo da zapošljava i druge softveraše. Posao je konačno čvrsto stao na zelenu granu i postao profitabilan 2018. godine, a do tada su skromna početna ulaganja narasla na ukupno 60.000 evra.

Čista matematika

Ništa od tog novca nije otišlo na klasičnu marketinšku strategiju. Vukan je do korisnika došao čistom matematikom, kupujući na Guglu oglase sa direktnim odzivom i sa računicom da mu se na jedan uloženi dolar vrate dva ili tri, koje će ponovo investirati u posao. Kada je „upecao“ dovoljan broj, odnosno „kritičnu masu“ korisnika, oni su sami počeli da reklamiraju njegov proizvod, obezbedivši platformi milione poseta mesečno.

Istovremeno je nastojao da razvije što veću bazu vodiča za ribolovačke ture iz celog sveta. Pretraživao je udruženja ribolovaca, zvao telefonom, a tamo gde bi uočio „visoku koncentraciju“ profesionalaca u ovom poslu, putovao je da ih lično upozna.

„Kada smo 50% tih vodiča prijavili na platformu, postali smo dominantni. Softverska platforma je takva da oni mogu sami da se prijave i dovoljno jednostavna da, slično kao na fejsbuk profilu ili na instagramu, sve mogu sami da uređuju. Prijava za vodiče je besplatna i samo plaćaju proviziju na rezervacije koje im donesem“, objašnjava naš sagovornik.

FishingBooker vodičima nudi ugovor koji je isti za sve, nema pregovaranja o uslovima. „Ako prihvate te uslove, mi uzimamo od svake uspešne rezervacije proviziju od 10% do 30%. Oni biraju visinu provizije, koja utiče na to koliko će se visoko rangirati. Vodiči koji daju više su vidljiviji u odnosu na konkurenciju, oni najviše prihoduju, a i mi od njih najviše zarađujemo. Mi ne razgovaramo ni sa vodičima, ni sa korisnicima“, ističe Vukan, „samo ih povezujemo preko naše platforme. To znači da nismo odgovorni za to kako će se neka tura odvijati, niti u slučaju da se već ugovoreni aranžman otkaže iz bilo kojih razloga“.

Mi smo kao velika samoposluga

A otkazivanja su se raširila kao epidemija kada je korona virus okrenu planetu naglavačke. Ta godina je počela odlično, priseća se Vukan i niko nije slutio da će se dogoditi scenario koji tada nije bio predviđen u bilo čijem poslovnom planu.

„Posao je cvetao, prethodne godine smo imali 60% rasta i projektovali smo da ćemo 2020. rasti najmanje toliko. Planirao sam da zaposlim još ljudi, jer smo tada taman završili sa renoviranjem poslovnog prostora, u koje smo uložili 150.000 evra. Svi su bili presrećni i orni za nove zadatke. Onda je u februaru stao ceo svet, a nama je u prvih sedam dana nakon zvaničnog proglašenja pandemije otkazano 98% rezervacija. Nije bilo prihoda od provizija, a troškove smo morali da plaćamo“.

Srećom, firma je imala finansijske rezerve da preživi ovaj udar. Sreća je bila i u tome što je pecanje aktivnost koja se odvija napolju, pa je ovo tržište počelo stidljivo da se oporavlja već u aprilu, da bi se do juna normalizovalo. U formu se najbrže vratilo američko tržište, od kojeg FishingBooker obezbeđuje 80% prihoda. Na pitanje otkud tolika ljubav Amerikanaca prema pecanju, Vukan Simić odgovara:

„Ljudi vole da pecaju širom sveta, ali nijedan drugi kontinent ne može da parira Sjedinjenim Državama gde je tržište, na primer, 50 puta veće od evropskog. Jako posećene destinacije su Australija, Centralna Amerika, Karibi, ali tu putuju Amerikanci. Tamo gde oni idu da pecaju, to su naša glavna tržišta“.

Opisujući ko su njihovi najčešći kupci, naš sagovornik kaže da je to američka porodica srednje više klase koja ponekad peca iz zabave i želi malo drugačiji i zanimljiv odmor. A šta je sa strastvenim ribolovcima?

„Oni čine svega 10% do 15% naših korisnika zato što nama nisu glavna ciljna grupa. Razlog je u tome što njih ima malo u celom svetu, a mi nudimo masovni proizvod. Mi smo kao velika samoposluga za ljude kojima je pecanje samo rekreacija. Na primer, vi u nekom velikom trgovinskom lancu možete da kupite flašu vrhunskog vina koje košta 100 evra, ali većina kupaca tog lanca ne kupuje tako skupe proizvode i zato oni nisu okosnica njegovog poslovanja. Ture za profesionalne ribolovce su potpuno druga industrija, one se organizuju na drugačiji način. Preko naše platforme može da se rezerviše i ribolovačka ekspedicija od pet zvezdica na Sejšelima koja košta 50.000 dolara za pet dana, ali to uradi jako mali broj korisnika i zato ovakve ponude ne posmatramo kao značajan izvor prihoda“.

Ja sam odličan kupac svojih proizvoda

Platforma FishingBooker trenutno pokriva blizu 4.000 destinacija, a prošle godine su preko nje rezervisana putovanja u vrednosti od oko 100 miliona dolara. Preduzeće ima ćerku firmu u SAD, ali većina od 140 zaposlenih radi u Srbiji. Svi programeri su iz Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, dok prodaju, kreativni deo, marketing i podršku rade ljudi iz celog sveta, Holanđani, Dominikanci, Meksikanci, Amerikanci… Vukan napominje da je mnogo stranih stručnjaka iz njegovog tima izrazilo želju da živi i radi u Srbiji i da im preduzeće svesrdno pomaže da ovde regulišu svoj status.

S druge strane, svesrdni rad jednog od zaposlenih je Vukanu doneo manjinskog partnera u firmi. „Dino Delić je to postao zahvaljujući svojoj radnoj etici, integritetu i zato što se dopunjavamo. Ja sam inženjer, zadužen sam za razvoj proizvoda, marketing i tehnički deo, on je ekonomista i nadležan je za operativni deo posla, podršku, prodaju, finansije i pravni deo. Ja sam relativno opušten, on je taj koji zavodi red, rad i disciplinu“, smeje se Vukan.

Bez obzira na međusobne razlike, njih dvojica imaju isti cilj – da ove godine povećaju broj rezervacija sa 200.000 na 275.000, kao i da udeo prihoda od stalnih klijenata u ukupnom poslovanju poraste sa 20% na 35%. Iako je dobijao ponude da proda firmu, Vukan kaže da o tome trenutno ne razmišlja.

„Zašto bih to uradio? Mi nemamo ozbiljnu konkurenciju nigde u svetu, samo one koji pokušavaju da nas imitiraju i imaju 20 do 30 puta manje prihode od nas. Mi i dalje rastemo u ovom poslu, imamo još ciljeva koje želimo da postignemo i uporedo razvijamo potpuno novi projekat, rezervisanje čarter brodova, jedrilica glisera ili jahti sa profesionalnim kapetanom bilo gde u svetu“.

U međuvremenu, Vukan Simić planira sopstvene ribolovačke ture, a na pitanje da li ekspedicije na koje sam ide rezerviše preko platforme FishingBooker, bez razmišljanja odgovara: „Naravno. Ja sam odličan kupac svojih proizvoda“.

*Vukan Simić je nosilac prestižnog priznanja EY Preduzetnik godine™ koje dodeljuje revizorsko-konsultantska kompanija EY (Ernst&Young)