август 2012

Kako je pre oko pret godina svetska ekonomija počela da puca, tako se, istovremeno, dešavalo nešto veoma zanimljivo: na najvišem nivou međunarodnog tržišta umetničkiim delima ono je doživelo bum. Na godišnjoj prolećnoj aukciji u njujorškom Sotbiju i Kristiju, kao i njihovim filijalama širom sveta, bilo je dovoljno interesenata s dubokim džepovima koji su pokupovali svakog ponuđenog Braka, Bejkona, Klimta i Kandinskog – najčešće kupljenih po rekordnim cenama. Vrisak“ Edvarda Munka postao je najskuplji rad ikada prodat – na Sotbijevoj majskoj aukciji otišao je u ruke novom vlasniku za 119 922 500 dolara.

class=“MsoNormal“>U februaru 2011 dotičnoj aukcijskoj kući stigla je najviša telefonska ponuda za Pikasovo platno „La Lecture“ (1932), kada je prodato za 3,5 milliona dolara.

class=“MsoNormal“>Nedavno je francuski aukcionar Fransoa de Riskl preko kuće ‘Kristi’ prodao fotografiju Ričarda Avedona “Dovima sa slonovima, večernja toaleta Dior” (1955) za 1,1 milion dolara.

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Sada, kada je globalna recesija u Americi i EU barem zvanišno okončana – ali sa ekonomijama koje su i dalje na veoma klimavim nogama – aukcijski rekordi za vrhunska dela savremene umetnosti i dalje se obaraju. U ‘Sotbiju’ je samo pre nekoliko meseci pastel-verzija Munkovog „Vriska“ (1895) preuzeta za neverovatnih 119,9 miliona dolara – daleko najviša cena ikada plaćena na aukciji za bilo koje umetničko delo. ‘Vrisak’ je tako nadmašio rekordnu ponudu od 106,5 miliona dolara za Pikasov „Akt, zeleno lišće i poprsje“ (1932), prodat kod ‘Kristija’ pre dve godine. Nedelju dana nakon što je aukcijski čekić pao za Munka, „Narandžasta, crvena, žuta“ (1961) Marka Rotkoa otišla je za gotovo 87 miliona dolara – to je ujedno i umetnikov lični aukcijski rekord. Dela ostalih 13 umetnika takođe su im donela rekordne cene tokom iste aukcije – ‘Kristi’, je tog dana od prodaje umetnina inkasirao 388,5 miliona dolara, postavši tako najskuplja aukcija u istoriji savremene umetnosti.

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Umetnička fotografija se u zadnje vreme prodaje po astronomskim cenama na svim aukcijama – to govore podaci iz poslednje tri godine, kada su u pitanju dela Edvarda Vestona, Alfreda Štiglica, Anrija Kartje-Bresona, Ričarda Avedona, Dajane Arbus, Vilijema Eglstona, Sindi Šerman, Andreasa Gurskog i drugih. U 2010. je na samo jednoj prodaji paridki ‘Kristi’ izložio set Avedonovih fotografija čija je cena bila rekordna za prodaju ovkve vrste. Prošle godine je na njujorškoj aukciji ‘Kristi’ prodao Šermanovu fotografiju „Untitled 96“ za 3,89 miliona dolara – dosad nezabeležena cena za prodaju samo jedne fotografije. „Globalna ekonomska kriza samo je nakratko unela nesigurnost na tržištu umetnina, koje se vrlo brzo vratilo na staru poziciju, u stanje neprekidne i sve veće zainteresovanosti,“ kaže Pol Rot, viši kustos i direktor fotografije i medijskih umetnosti vašingtonske galerije ‘Corcoran’ i bivši direktor Fondacije ‘Richard Avedon’. „Cene samo lete naviše.“

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“ style=“text-align: center;“>

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Trend je da se jedan uski, zatvoreni krug veoma imućnih kreće i kupuje u stratosferi vodećih svetskih aukcijskih kuća. Njihova privatnost je hermetički zaštićena, i zato je klijentela koja kupuje dela po ovim – gotovo nezamislivim – cenama uglavnom anonimna.

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Ovaj aukcijski bum već je daleko manje uočljiv kada su u pitanju, na primer, galerijska prodaja, umetnička bijenala i sajmovi, koji su tek nedavno počeli da se oporavljaju od recesije. „Najbolji od najboljih vrede i za velike – ogromne sume, ali kada se spustimo na sekundarni i tercijarni nivo tržišta umetninama, to već nije tako“, kaže Daglas Druik, predsednik i direktor čikaškog ‘Instituta za umetnost’. „Davno je prohujao onaj legendarni trenutak – kada je kasnih 80-ih, cena svega – najboljih ali i onih koji su nešto manje dobri – samo rasla. Danas je tržište mnogo izbirljivije. „

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Ipak – u uskom krugu klijentele ili ne – velika groznica za umetničkim delima na početku 21. stoleća ipak je teško shvatljiv fenomen. Šta se, zapravo, događa? Da li je umetnost postala ‘novo zlato” – utočište za superbogate investitore, koji kupovinom umetničkih dela pokušavaju da izbegnu varljivu sreću na tržištima deonica, da umaknu valutnim rizicima?

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Neki od eksperata i insajdera ovog aukcijkog cirkusa misle baš tako.

class=“MsoNormal“ style=“text-align: right;“>preveo MIlan LUkić

class=“MsoNormal“ style=“text-align: right;“>

class=“MsoNormal“>

class=“MsoNormal“>Kevin Nens, Washington Post

Prvak sveta u preduzetničkoj beskrupuloznosti svakako je Marko Licinije Kras (oko 115 do 53 pre nove ere), posle Cezara i Pompeja najverovatnije treći najbogatiji čovek u republici Rimu. Njegova imovina procenjivana je na oko 200 miliona sestercija. Osim iz tipičnih izvora bogaćenja – ubiranja poreza sa zemlje i iznajmljivanja kuća, Krasovo bogatstvo izniklo je i iz dva nesvakidašnja posla: iz proskripcije i vatrogasne delatnosti.

Milioneri su dosadni, milijarderi su posebni. Ako imate genijalne ideje, sjajan ste hazarder, skorojević sa ogromnim ambicijama, pohlepni bez granica i skloni ludilu – ispunjavate sve preduslove da postanete milijarder, tvrdi poznati nemački novinar Detlef Girtler, ekonomski urednik u više nemačkih časopisa i dnevnih listova, kolumnista nemačkog izdanja „Fajnenšel tajmsa“ i autor knjige „Milijarderi“. Ovde je nekoliko kratkih lekcija za početnike koji obećavaju.

Lekcija 2

U starom Rimu, uzdrmanim građanskim ratom, proskripcija je bila metoda koja se primenjivala radi redistribucije novca: trenutno vodeća strana u građanskom ratu stavljala bi van zakona pripadnike suprotne strane, ubijala ih i svu oduzetu imovinu delila među svojima, ili je licitirala. To je bio recept za bogaćenje na brzinu. Međutim, kada  bi se okolnosti izmenile, imovina je menjala stranu, što je još brže dovodilo do bankrota i gubljenja glave. Proskripciju  je izumeo Marije 87. godine pre nove ere, kako bi se obračunao sa pristalicama svog rivala Sule, ali je već nakon godinu dana od donošenja takvih mera i sam bio njihova žrtva, kao i Ciceron nakon njega.

Što se tiče Krasa, on je svoje bogatstvo utemeljio na Sulinom proganjanju Marijevih pristalica. Novac koji je tako stekao ulagao je sa ogromnom energijom u mnoge poslove, samo ako su obećavali profit. Bio je najznačajniji zajmodavac i finansijer svog doba, a u svojim manufakturama svakojake robe raspolagao je mnoštvom robova.

Pored toga, imao je i privatnu vatrogasnu firmu – što je bila genijalna poslovna ideja. Naime, gradska uprava je bila preteča neoliberalizma – borba porotiv požara se nije smatrala javnim zadatkom, već je prepuštana privatnoj inicijativi. Svako ko bi procenio da je sposoban za taj posao, mogao je u njemu da okuša sreću. Ali Kras se pobrinuo da eliminiše svu konkurenciju i bude jedini na tržištu.

To je izgledalo ovako: njegova vatrogasna ekipa koja je brojala oko 500 ljudi, bila je prisutna peilikom izbijanja svakog požara, i to uvek pre ostalih. Zli jezici su govorili da su bili toliko brzi da su ponekad stizali i pre izbijanja vatre. Prvi zadatak im je bio da osiguraju zapaljeno mesto – da nijedna druga protivpožarna ekipa ne priđe osim Krasove, da mu ne pokvari posao. Kada bi eliminisali konkurenciju, prelazili su na sledeći zadatak: da što više odugovlače sa gašanjem. Vatrogasci bi počeli da rade svoj posao tek kada bi vlasnik kuće u plamenu pristao da je jeftino proda Krasu.

Ali i kada bi dogovor bio postignut, najčešće se odugovlačilo i dalje – sve dok i vlasnik susedne kuće ne bi pristao na prodaju svoje. Jer, kada se zapali jedna kuća, plamen se veoma lako širi i na okolne, pa i na ceo kvart. Tako bi Kras, u veoma kratkom roku, postao vlasnik cele gradske četvrti. Izuzetno vredno kućevlasništvo omogućilo mu je i veliki uticaj u Skupštini, jer su njegovi stanari znali su za koga će glasati i bez hleba i igara.

Sa tako zarađenim milionima, Kras je bio jedna od ključnih ličnosti u poslednjim godinama Rimske republike. Finansirao je Cezarevu karijeru svojim jemstvom i sa još četiri miliona sestercija u gotovini. Zajedno sa njim i Pompejom osnovao je trijumvirat 60. godine pre nove ere, kojim su ubezbedili protivustavnu vladavinu.

Međutim, iako je Kras najviše razmišljao preduzetnički, u trijumviratu je bio privezak drugoj dvojici. „Stvarno bogat je samo onaj ko ima svoju armiju“ rekao je Kras jednom prilikom. Armije su imali i Pompej i Cezar i zahvaljujući njima opljačakali su bogatstvo koje bi im u današnje vreme donelo status milijardera. Talentovan i beskrupulozan vojskovođa može uvek zgrnuti veće bogatsvo nego talentovan i beskrupulozan preduzetnik. A ako je još i talentovan i beskrupulozan političar, onda će, kao Cezar, po bogatstvu i moći poraziti obojicu.

Zorica Žarković

Finansije Top 2011-12