август 2012

Da li je, u doba krize, „solarni sektor“ utočište za gladne investitore? Voren Bafet misli da jeste. Da li je to dovoljno da počne solarna groznica? Oni koji nemaju Bafetov decenijama treniran njuh za posao i milione dolara za bacanje veoma su oprezni u prognozama.

Blumbergovo odeljenje za „čistu“ energiju procenilo je da investicije u taj sektor na globalnom nivou treba da dostignu 500 milijardi dolara godišnje do 2020. kako bi se držala pod kontrolom emisija gasova staklene bašte. U 2010. ukupne investicije u industriju proizvodnje „čiste“ energije dostigle su 243 milijarde dolara, da bi ova godina premašila polovinu zamišljene granice – u svetu je u proizvodnju solarne, energije vetra i mora i u biogorivo uloženo 260 milijardi dolara. Proizvodnja solarne energije poslednjih 5 godina bila je najatraktivniji deo sektora koji je privlačio najveća ulaganja, a kao svetski lideri smenjivale su se kompanije iz Evrope, Sjedinjenih država i Kine.

Godina za nama, međutim, nije bila isplativa onima koji su zaključili da je budućnost sigurna u solarnoj energiji i zadržali akcije tih kompanija – tokom 2011. Blumbergov solarni indeks koji obuhvata akcije 17 najvećih kompanija iz sektora, izgubio je dve trećine svoje vrednosti. Događaji koji su doveli do tako velike oscilacije u vrednosti obećavaju da će i dalje zagorčavati život onima koji bi da u svoj portfolio ubace malo sunčevog sjaja.

U jesen prošle godine bajka se završila za dva američka preduzeća izdašno podržana od Obamine administracije – prvo je bankrotirala Solyndra, proizvođač solarnih panela, iako je na raspolaganju imala povoljan državni zajam od 528 miliona dolara, a zatim je za njom otišao Evergreen, još jedan proizvođač panela kome je država pomogla u izgradnji 450 miliona dolara vredne fabrike u Masačusetsu. Najveći evropski i svetski proizvođač panela, nemački Q-Cells krajem godine našao se u ozbiljnim problemima pošto nije mogao da refinansira svoje obveznice. Njihov problem nije bio ni nedostatak novca ni tehnološka zaostalost – ispostavilo se da nisu mogli da se takmiče sa konkurencijom iz Kine, koja je cenu solarnih panela na svetskom tržištu prepolovila.

Sa jedne strane, pojeftinjenje panela znači da njihova proizvodnja teško da može da opstane na zapadu ali to ne znači i da se smanjuje tražnja za obnovljivom, u ovom slučaju solarnom enegijom, i to na globalnom nivou. Indija, recimo, planira da do 2020. obezbedi da 20 hiljada megavata energije – dovoljno za snabdevanje 20 miliona domova – dođe iz solarnih panela. Njihovo pojeftinjenje znači i niže troškove nabavke panela i niže troškove proizvodnje energije – manje od dolara po megavatu. Indija, međutim, ne koristi kineske panele ali profitira od pada njihove cene – najveći dobavljač panela u Indiji je američka kompanija First Solar, ista od koje je Voren Bafet u decembru kupio Topaz Solar Farm u Kaliforniji, postrojenje koje bi trebalo da obezbedi 550 megavata solarne energije do 2015. Ukoliko, naravno, bude izgrađeno.

First Solar je za Topaz Solar Farm takođe dobio podršku od američkog Sekretarijata za energetiku, i to veću nego Solyndra i Evergreen zajedno – garancija države za Topaz vredna je 1,9 milijardi dolara. U ovom trenutku svaki investitor treba da se zapita u kojoj ligi igra – da li je, na primer, akcija Topaz Solar Farma danas vrednija zato što je to pouzdan, izvodljiv i profitabilan projekat, zato što država garantuje za njega ili zato što je u vlasništvu Vorena Bafeta?

U 2011, od ukupno 260 milijardi dolara globalnih ulaganja u čistu industriju, 136 milijardi otišlo je kompanijama iz solarnog sektora, kaže Blumberg. Prema njihovim podacima, međutim, rast ulaganja u Kini i Evropi bio je 1% odnosno 3% dok su u Sjedinjenim državama ovakva ulaganja procvetala: od 33 % odnosno na 55,9 milijardi dolara. Ovaj bum dogodio se najviše zahvaljujući Federalnom programu zajmova čiji su korisnici bili Solyndra i Evergreen, kao i uz pomoć poreskih olakšica za proizvodnju „čiste“ energije koje će po isteku 2012. biti ukinute. Izuzev SAD i Britanija se priprema za ukidanje subvencionisanja za korišćenje solarne energije. Dašak optimizma dolazi iz Kine, gde direktori najvećih proizvođača Trina i Suntech očekuju dupliranje broja instalacija solarnih panela kao i dostizanje pune konkurentnosti u pogledu cene energije sa tradicionalnim proizvođačima za 3 do 4 godine. Da li, dakle, uložiti u industriju koja će uskoro morati da zaboravi na državne programe subvencija širom sveta? Ili se držati Bafetovog zlatnog pravila „kupuj kada se drugi ustežu, prodaj kada su drugi pohlepni“? Izgleda da u ovaj posao ne treba ulaziti bez naočara za sunce.

Po svim pokazateljima, Britanija je uspela da pokaže svetu – i svom vlastitom, po tradiciji skeptičnom, stanovništvu – da njihova zemlja može organizovati sjajnu Olimpijadu. Igre su privedene kraju 12. avgusta, a premijeru Dejvidu Kameronu može samo da bude drago jer se obistinilo njegovo predviđanje da će“feel good faktor“ domaćina ovog događaja zaista upaliti. Čak je i škrto londonsko sunce (uglavnom) sijalo proteklih dana.

U stvari, većina dosadašnjih Olimpijada odrađena je prilično dobro, s tim što je svaki domaćin to uspevao na različite načine. Godine 2008 Kina je sprovela igre po principu “komanduj-i-kontroliši’, uz manevre kojima su disidenti i ostale persone non grata u terminu održavanja Olimpijade udaljeni iz Pekinga. Građanima je naređeno da ne voze, a 1.100 raketa protiv kišnih oblaka ispaljeno je uoči svečanog otvaranja, kako bi se kiša ‘istresla’, negde drugde – samo ne na glavni Olimpijski stadion, tokom ceremonija otvaranja i zatvaranja.

Nasuprot tome, Londonska Olimpijada, bila je “gurkanje” na fin način, kojim su stanovnici i posetioci podsticani a ne primoravani. Pomicanje tj “podgurkivanje”, teorija je koju su razvila dva američka akademika, Kas Sanstajn i Ričard Taler, i koji su u Velikoj Britaniji veoma popularni. Godine 2010 konzervativno-liberalna koalicija demokrata je ovaj njihov bihejvioristički uvid uzela u obzir kao validan metod kako Vlada može suptilno (pre)usmeriti ljudske odluke.

Organizatori su, na primer, pokušali da kreiraju ugodna olimpijska iskustva koja bi inače mogla biti neugodna. Dugotrajni zastoji na putu od Stratford stanice do olimpijskog parka, uz kolone volontera koji su marširali uz grimase; mnogi od njih živahno su izvikivali olimpijske parole, podsećajući ljude kako su Igre događaj koji im se dešava samo jednom u životu. Popularne su bile parole poput: „Ti si njihov deo.“ Na sličan su način i engleski komentatori u medijima ali i volonteri na ulicama nastojali da podstaknu gomile građana na putu do ili sa posla. Zvuči “cheesy” i previše upadljivo – posebno ako ste u Velikoj Britaniji – pa ipak, ovo je upalilo.

Gledaoci bi bili izgurani iz svojih automobila, dok bi im organizatori udelili karte za javni gradski prevoz, zajedno s ulaznicama, uveravajući ih kako je bolje da kupovinu obave preko sajtova nego da se guraju kroz kritične tačke londonskog saobraćaja. Tako bi im pomagali da bolje planiraju svoje putne rute kroz grad. „Ljudi nisu pasivni. Oni žele da steknu osećaj kako mogu da odlučuju“, kaže Piter Ajvan sa Londonskog univerziteta (UCL) i vladin savetnik u bihejviorističkom timu. Manje suptilna ali ipak efikasna bila su upozorenja koja su vrlo često žiteljima Londona stavljala do znanja kako je „ovih dana u gradu izuzetna gužva“.

Iako se puno Londonaca već poslovično pokazalo kao tvrd orah za prihvatanje direktiva, taj grad i njegovi individualci – neskloni naglim promenama – ovog su puta poslušali gradske vlasti. Mnogi su ostali kod kuće, dok su drugi putovali na posao i sa njega ranije/kasnije, kako bi izbegli gužve. Zakukala je svaka trgovačka firma sa Vest Enda, žaleći se na gubitke. S jednim okom na posrnuloj ekonomiji, čak je i g. Kameron počeo da poziva ljude da se “vrate u glavni grad, da jedu i kupuju”.

Henri Ford na trkačkoj stazi

No, paralelna pouka za političare nastala u vreme Olimpijade – koja je već daleko manje ohrabrujuća – jeste davanje prednosti velikim ciframa. Olimpijada je značila i angažman ogromnog broja radne snage: Organizacioni odbor neposredno je zapošljavao više od 7.000 ljudi, uz 70.000 volontera i 100.000 izvođača. U svakoj drugoj sferi britanskog javnog života koja nije bila vezana za Igre, osoblje je skresano a njihovi poslovi spajani kako bi se uštedeo novac. A to već nije bio slučaj kada se radilo o poslovima vezanim za londonske Igre.

Osim što su se logu Igara smejali kao „simpsonovski perverznom“

U maju je, primera radi, vazdušna luka Hitrou doživela salve kritika i osuda zbog dugačkih redova na pasoškoj kontroli, delimično uzrokovanih ukidanjem radnih mesta u Imigracionoj službi. Organizatori Olimpijskih igara, s druge strane, učinili su da se gomile ljudi kreću kroz London kao da su na aerodromskoj sigurnosnoj proveri, sa puno kontrolnih punktova i skenera. Kada već privatna kompanija za obezbeđenje ‘G4S ‘nije osigurala dovoljno svojih radnika na terenu, vojska i policija prosto su morale da uskoče umesto njih.

Svakom ko je bio uposlen na olimpijskim borilištima zadat je samo jedan zadatak, tako da ga ništa nije moglo odvratiti od njega – bilo da je to nošenje priručne kit – torbe, uklanjanje atletičarskih blokova sa atletske staze, ili grabulje za ravnanje peska. „Jednostavnost i jasnoća“ bio je princip kojim su se organizatori vodili, kaže Pol Dejton iz londonskog Organizacionog odbora Olimpijskih i Paraolimpijskih igara.

Takva nefleksibilna raspodela zadataka više je podsećala na staromodne proizvodne linije. Organizacioni odbor opirao se savremenim metodama upravljanja koje članovima radnog tima obično dodeljuju “plutajuće” zadatke i uloge. To je donekle moglo biti opravdano, s obzirom da je tokom Olimpijskih igara mnogo radnika volontiralo – nagrađenih samo svetlucavim ljubičasto crvenim uniformama i, nadajmo se, lepo i zabavno provedenim vremenom. Kao što g. Dejton priznaje: „Ako biste plaćali te ljude, očigledno biste došli do zaključka da možete uštedeti tako što ćete ih angažovati u manjem broju.“ Volontera je srećom bilo više nego dovoljno, tako da je princip “jedan čovek – jedan zadatak” ipak funkcionisao dovoljno dobro.

Olimpijske igre pokazale su šta se sve može učiniti s volonterima. Ipak, one takođe pokazuju i ograničenja takvih programa i koncepata. Uprkos svoj sili radne snage na dobrovoljnoj osnovi, londonske Igre su nezamislivo mnogo probile svoj prvobitno zamišljeni budžet – ukupno je utrošeno 24 milijarde funti (30.5 milijardi evra). A sve ono što je neverovatno dobro funkcionisalo tokom dve sedmice, biće još zadugo nemoguće ponoviti.

Utehe radi, organizatori ovih Igara – poput svih olimpijskih sportista koji su se za njih predano pripremali – izgarali su sedam dugih godina kako bi tokom protekle dve famozne nedelje u Londonu 2012 sve ispalo kako treba.