октобар 2012

Nobelova nagrada za mir dodeljena Evropskoj Uniji je dvostruki apel, piše nemački filozof Jürgen Habermas: to je poziv evropskim čelnicima da spasu posrnulu Uniju, a takođe i apel njenim građanima da pokažu solidarnost, u trenucima kad kriza podriva evropski društveni model.

Jürgen Habermas

U času najveće krize u svojoj dosadašnjoj istoriji Evropska Unija je dobila Nobelovu nagradu za mir. Među razlozima koji su podstakli Nobelov odbor da ovu nagradu uruči Uniji stoji da je ona „pomogla transformisanju Evrope iz kontinenta u ratu ka mirnodopskom kontinentu.“

Svakako da će biti teško zamisliti neki bolji razlog za davanje Nobelove nagrade za mir EU. Međutim, u aktuelnim okolnostima kada Evropljane pogađa teška kriza, ova odluka iz Osla baca svetlo na važnost davanja Nobela Evropskoj Uniji – ili, preciznije, na posledice koje takva odluka može imati na trenutno stanje u kojem se Unija nalazi.

Odluku o dodeli Nobelove nagrade za mir EU i to u trenutku kada Unija nikad nije bila slabija, tumačim kao protestnu notu, peticiju usmerenu ka evropskim političkim elitama – onim istim elitama čije vođstvo, kao što smo svi videli, u vreme današnje krize ne poseduje ni hrabrosti a ni vizije.

Nobelova nagrada za mir jasan je znak evropskim Vladama koje trenutno komanduju evrozonom da izađu iz sopstvene senke i tako ponovo poguraju evropski projekat napred. To je crno na belo u Oslu najmanje tri puta navedeno u tekstu apela upućenog prilikom dodele Nobela.

Poziv na međusobnu solidarnost svojih građana

Nobelov odbor počinje rečima hvale zbog pomirenja i izgradnje mira u Evropi nakon Drugog svetskog rata. Obrazloženje za nagradu se potom fokusira na napore uložene u ponovnu izgradnju i unapređenje demokratije i sloboda, kao i na ekonomsku i političku liberalizaciju koju je Evropska unija podstakla i unapredila 1980-tih u Grčkoj, Španiji i Portugalu; kao što je EU učinila 1989 -1990 za zemlje srednje i istočne Evrope, koje će se kasnije pridružiti Uniji – takođe se osvrnuvši i na napore koje Evropa ulaže kako bi Balkan pogurala u pravom smeru.

Nobelov Komitet pozdravlja i hrabrost koju je Evropa bila u stanju da smogne kako bi prevladala istorijska neprijateljstva, uspevajući u svojoj civilizacijskoj misiji proširenja Evropske Unije, koja će se jednog dana proširiti i na Tursku. Ipak, to nije sve. Sačekajmo pa pročitajmo koji je to treći razlog koji navodi Komitet – razlog razotkriva i ironiju, kojom je vođen pri darivanju ovogodišnjeg Nobela za mir Evropskoj Zajednici.

Nobelov Komitet osvrće se na ekonomsku krizu koja stoji iza „nemira i znatnih društvenih tenzija“ u zemljama evrozone, navodeći da ovi problemi guraju slabašno evropsko liderstvo do samog ruba provalije. Ono što je na kocki, ako ovo obrazloženje Komiteta pažljivije pročitamo, jeste treći veliki uspeh Unije: to je uspostavljanje njenog društvenog modela utemeljenog na ideji ‘države blagostanja’ – države socijalne pravde i jednakosti, gde država ima ključnu ulogu u zaštiti i poboljšanju ekonomije i socijalnog sistema zarad dobrobiti svojih građana. U uspostavljanju države koja se temelji na načelima jednakih šansi za sve, pravednoj raspodeli bogatstava, i javnoj odgovornost i brizi za one koji sebi ne mogu da obezbede minimalne uslove za pristojan život.

U ovom trenutku, mi Evropljani tiho i smireno istrajavamo na pragu “dvobrzinske Evrope”: na federalnom jezgru od 17 starih članica, okruženih “konfederalnim prstenom” sačinjenim od preostalih 10 članica koje nisu u evrozoni Ovo je razlog što sam odluku o dodeli Nobelove nagrade za mir Evropskoj Uniji doživeo kao poziv na solidarnost među svojim građanima, koji se moraju izjasniti kakvu Evropu žele. Samo produbljivanjem institucija „Kerneurope“ – jezgra Evrope – bićemo u stanju da ukrotimo kapitalizam koji je ovako divlje izrastao, i tako zaustavimo proces unutrašnjeg razaranja Unije.

15. oktobar 2012, La Repubblica

prevod: Milan Lukić

Ekonomija nije nekakva čarolija: konačno, kada bi ekonomisti doista poznavali sva pravila tržišta, onda bi svi bili bogataši. A u ovim previranjima se čini i da su ekonomski “stručnjaci” – samo još pogoršali stanje. Dokle zaista dopire njihovo znanje?

U poslednje vreme se i obični građani muče s čitavim nizom pitanja iz ekonomije. Kako da se reši finansijska i kriza dugova? Treba li Grčka da napusti zonu evra? Čeka li nas hiperinflacija? Upravo zbog tog zanimanja građana, svakog dana se čuju i mišljenja ekonomskih stručnjaka – ali jedva da ta mišljenja ikome pomažu.

U svakom slučaju, čini se da se polako opraštamo i od osnovnih postulata ekonomije, na primer o tržištu koje će se samo izlečiti. Konačno, i Adam Smit je još davno, u svom tekstu o samoregulaciji tržišta to uslovio celovitim uvidom u čitavu ponudu i potražnju – što je u današnjoj globalnoj ekonomiji gotovo nemoguć zadatak.

Ali i vodeći ekonomisti, poput Tomasa Straubara koji je na čelu Hamburškog instituta za svetsku ekonomiju HWWI, postali su svesni granica svoga znanja.

“Možda je to najvažnija poruka mojih razmišljanja: da u ekonomiji nema apsolutno važećih zakona koji se mogu lako i jednostavno primeniti kao što je to možda u fizici.”

Problem je i što se ekonomskim stručnjacima postavljaju i pitanja na koja oni – zapravo – ne mogu dati odgovor: da li bi sa evrom bilo sve u redu ako bi Grčka vratila drahmu? Straubar ukazuje kako je ekonomska nauka izvrsna u utvrđivanju činjeničnog stanja i posedica pojedinih poslovnih odluka: kako će se to odraziti na tržište, koje su prednosti, koji su nedostaci, koliki su troškovi, a kolika se dobit može očekivati.

Ali kad se postavi pitanje vrednovanja podataka dobijenih takvom analizom, nemački profesor smatra da se to brzo pretvara “u pitanje verovanja koje više nema nikakve veze s nekakvom ‘treznom, naučnom i opštevažećom’ analizom”. Utoliko ekonomski stručnjak iz Hamburga ima samo jedan savet svojim kolegama: bilo bi im bolje da paze šta govore prije nego što počnu da djele jednostavna rešenja za izuzetno složene probleme. Upravo dok vlada ovakva napetost nipošto nije pametno deliti recepte kako da se jednim potezom reši problem evra. Svim stručnjacima bi bilo bolje da ukažu koje mogućnosti su uopšte moguće – i da se onda političarima ostavi mogućnost da donesu odluku.

Ekonomista i berzanski špekulant Max Ote je još oštriji u svojoj kritici vladajućih ekonomskih dogmi. On je još 2006. objavio knjigu koju je naslovio “Dolazi slom” i uveren je kako su događaji potvrdili sva njegova predviđanja. A kada je reč o ekonomskim stručnjacima, on tvrdi:

“Trenutno se čini da su ekonomisti pre svega samo još doprineli zbrci. Nisu pravovremeno upozorili da će nastupiti kriza, a sad dobijamo samo čitavo mnoštvo protivrečnih procena i prijedloga za rešenje. Utoliko se može reći da ekonomski stručnjaci samo još zaoštravaju i pogoršavaju krizu u kojoj se nalazimo.”

Jer ekonomska nauka je definitivno došla do svojih granica pred pitanjem kako će se različiti ljudi ponašati u različitim situacijama i izazovima gde onda više ne pomažu nikakvi matematički modeli. Zapravo, već dugo vremena postoji i težnja nekih ekonomista da tu ljudsku delatnost – raditi i zarađivati – onda i proučavaju u ljudskim i društvenim okvirima, dakle uz pomoć sociologije, psihologije i čak filozofije i istorije. Ali ta grana ekonomije je do sada bila u dubokoj seni iza glavnog stremljenja ekonomske nauke koja se posve pouzdala u čarobno svojstvo slobodnog tržišta.

Max Ote je zapravo pesimističan: on ne veruje da će i ova kriza podstaći ekonomsku nauku da krene nekim novim putem, niti da će ekonomski stručnjaci izvući neku pouku iz dosadašnjih grešaka u ophođenju s dužničkom krizom.

“U osnovi, morali bi doći do zaključka kako je čitava njihova nauka postavljena na krivim načelima”, konstatuje Ote.

On još jednom upozorava kako se u realnoj ekonomiji uvek radi o društvenim procesima, o neravnotežama i na kraju o strukturama moći. Za etablirane ekonomiste glavno načelo glasi kako će se tržište samo regulisati, “ali takvo tržište uopše ne postoji”, upozorava Ote.

“Ima vrlo mnogo različitih tržišta, koja različito funkcionišu i ponašaju se na različite načine. To se mora uvrstiti u razmišljanja o ekonomskim tokovima, ali još ne vidim da to iko pokušava.”

Bankar.me

Gde je Bugarska? Kako doći do nje? Ovo su bila glavna pitanja Britanaca kada su napuštene kuće i imanja po pustim bugarskim selima zbog smešnih cena postale hit na globalizovanom tržištu nekretnina. Kupovali su ih i preko interneta, na neviđeno, po dva imanja odjednom. Mnogi su se u njih doselili, zamenivši GB za BG, ali se nisu snašli. Drugi su hteli da profitiraju kada ulaskom Bugarske u EU cene podivljaju, ali nisu, pa kuće i imanja opet zjape prazne, mnoge pretvorene u štale.

Mnoga sela nedaleko od bugarskih gradova Jambola, Velikog Trnova, Rusea i oko Stare Planine danas su puna praznih kuća. Doduše, bila su puna napuštenih kuća i nakon pada gvozdene zavese, ali mnoge krajem devedesetih i početkom novog milenijuma kupili su budzašto Britanci. Neki zato da ih koriste kao vikendice ili da se u njima ozbiljno skrase za male pare, jeftino ih obnove i uz jeftin život postanu novi građani Bugarske. Drugi zato da se za koju godinu opernate prodajući ih kada nakon ulaska Bugarske u EU cene nekretnina skoče u nebo.

Prvi dođoše, probaše, pa brzo otiđoše, drugi, spekulanti, nikada ni ne dođoše, svejedno, kuće ostadoše prazne. U nekima, onako praznima, privremeno se skrasiše lokalni Romi, druge vlasnici ostaviše na brigu ljubaznim meštanima, a ovi ih pretvoriše u skloništa za ovce… To je ukratko neslavna priča o pohodu Zapada, mahom Britanaca, na bugarsko tržište nekretnina. Kako je počelo?

Novo mesto pod suncem

Zemlja na raskršću civilizacija

Bugarska nas podseća na Veliku Britaniju pre trideset godina, kada na vlasti još nije bila Margaret Tačer, izjavljivali su imigranti sa Ostrva. Sredinom prošle dekade, u Varni sam i sama viđala i malu koloniju nemačkih penzionera kojima je život na obali Crnog mora bio kudikamo jeftiniji i sunčaniji od Nemačke. U to doba dobro stojeći Britanci naveliko su kupovali i apartmane u najpoznatijem bugarskom skijalištu Bansko.

I sami domaćini prilično su bili iznenađeni tim iznenadnim interesom. Zemlja na raskršću civilizacija bila je navuknuta na to da stranci kroz nju prolaze, ne i da ostaju. Ako su to činili, bilo je to zato što su bežali pred progonom (Jevreji), masakrom (Jermeni) ili građanskim ratom (Belorusi), češće zato što su bili osvajači, Turci, Grci, Srbi, Mongoli, Tatari… Ne zato što su ovde očekivali ispunjeniji život, novi početak.

Neki su Bugari brzo objasnili ‘prave’ razloge zbog kojih su britanski doseljenici GB zamenili za BG. „Dolaze nam samo siromašni. Britanija ne zna šta bi s njima pa ih ohrabruje da emigriraju. Najpre smo bili zasuti polovnim automobilima, a sada nam dolaze starci“, izjavljivao je jedan ispitanik tokom istraživanja profila novih emigranata, koje je 2007. sprovodila Association of Bulgarian Chevening Scholars (Udruženje bugarskih Chevening naučnika) u saradnji s britanskim Ministarstvom spoljnih poslova i britanskom ambasadom u Sofiji.

Pa ipak, nisu svi doseljenici bili ubogi penzioneri, 25 posto njih su bile mlade porodice sa školskom decom, koje su ovde mogle postići ono za šta bi im u Britaniji trebale godine. Dolazili su zbog niskih cena i kvaliteta života, ali i zbog klime, prirode i zdrave hrane, onoga što nova generacija otkriva u doba new agea. Dolazili su i zbog osećaja pripadnosti zajednici, koji se izgubio u Britaniji, oduševljeni činjenicom da će im sused ponuditi košaru jabuka, jaja i sira ne očekujući ništa zauzvrat ili pomoći pri selidbi ne tražeći novac. Doduše, smetao im je nemaran odnos prema smeću, nesmiljen odnos prema domaćim životinjama, što pse drže u dvorištu na lancu i po život opasna vožnja, naročito na lokalnim putevima.

Bugari su pak bili oduševljeni prvim britanskim susedima. Oni su njihova zaboravljena sela vraćali na geografsku kartu i bili svojevrsni statusni simbol nekog mestašca. Lokalne vlasti su im išle na ruku, iako su ih neki dočekivali na nož izjavljujući kako im dolazi „društveni talog sa Zapada“, a načelnik jednog sela nedaleko od Jambola izjavio je da im „domaći samo služe dok oni leže i piju“.

I onda je 2008. počela globalna kriza, britanski domovi u Bugarskoj su se ispraznili, a entuzijazam splasnuo. Život neretko bez struje i tekuće vode u zabačenom svetu više nije bio idiličan, deca su stasala za srednju školu i fakultet, zime su bivale hladnije, obnova kuća sporija i skuplja jer je zavisila o volji lokalnih majstora. Posla u Bugarskoj nije bilo ni za Bugare pa su ostajali oni koji imaju osiguran prihod iz Britanije. Zdravstvena zaštita je bila lošija od one na koju su navikli, bolnice lošije opremljene, a bugarski jezik jednako težak, u očekivanju da domaći nauče engleski. Domaćini su bili iznenađeni što novi susedi ne znaju koju reč ruskog, nemačkog ili francuskog, da se mogu bolje razumjeti. „Neokolonijalizam na seoskom nivou“ – kako su neki opisivali dolazak ‘prvih pionira’ na istočni ‘divlji zapad’, brzo se slamao na jezičkom nivou.

Foto Novinite

Kulturni šok, usamljenost i alkohol takođe su dali svoje. Neki su uspeli da prodaju nekretninu pridošlicama uz mali profit, ali oni koji su očekivali drastičan rast cena ostali su na suvom ili postali žrtve beskrupuloznih britanskih agenata i trgovaca koji bi ih znali oguliti do kože prodajući i nekoliko puta njihovu bugarsku imovinu.

Retki su ipak uspeli i ostali uspešno se uklopivši u lokalnu zajednicu, a neki i zato što im u slučaju nezaposlenosti, ako su stalno nastanjeni u Bugarskoj, Bugarska mora isplaćivati pomoć za nezaposlene. Ali ne u visini one koju dobijaju Bugari, nego one koju bi dobijali u Velikoj Britaniji. To znači da bugarski Britanci mogu dobiti dvostruko više od prosečne bugarske plate i gotovo četiri puta više od onoga što mesečno prima nezaposleni Bugarin. Sasvim dovoljno za život na visokoj nozi, koji plaćaju bugarski poreski obveznici budući da se Bugarska kao članica EU obavezala pridržavati EU zakona, standardnog za sve članice pa i za siromašniju Bugarsku.

Kreativne industrije i kultura u Srbiji i regionu se moraju osnažiti nizom mera zaključili su učesnici regionalnog savetovanja Nova paradigma kulture i nove uloge civilnog i neprofitnog sektora u kulturi – na kojem su učestvovali predstavnici iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Skup je održan na Mokroj Gori 26. septembra u organizaciji Akademike – Centra za istraživanje kreativne ekonomije, a glavne teme su bili problemi kreativne industrije i civilnog sektora, ali i na njihov odnos sa državnim organima. Kao gorući problemi istaknute su birokratizacija, korupcija, i problemi finansiranja mnogih projekata preko budžetskog razdela 481 kroz koji se evidentiraju i uplate međunarodnih organizacija koje sredstva transferišu civilnom sektoru preko vladinih organa.

Učesnici smatraju da je na nivou nacionalnih politika u Srbiji i regionu neophodno donošenje konzistentnih programa razvoja i povezivanja regionalnog tržišta kreativnih dobara i usluga, radi izgradnje samoodrživih nacionalnih ekonomija kreativnosti. Zbog komplementarnosti tržišta, istih i sličnih kulturnih obrazaca i modela, zajedničke kulturne istorije, neophodno je intenzivirati povezivanje između Srbije i Bosne i Hercegovine, i posebno između Srbije i Republike Srpske. Učesnici su preporučili javnim vlastima ovih država odnosno državnih entiteta da otvore dijalog za rešavanje pitanja zajedničkog kulturnog i ekonomskog napretka kroz uspostavljanje tržišta kreativnosti bez barijera.

Oblici kulturne i ekonomske saradnje, naročito u diseminaciji informacija i uspostavljanju partnerske interesne saradnje i kroz politiku usvajanja i uvođenja zajedničkih mera i instrumenata kulturne i ekonomske politike odozgo-nadole mogući su kroz osnivanje saradničkih platformi sva tri sektora, nacionalno i regionalno, ali i ka lokalnom nivou, smatraju učesnici ovog skupa.

Lokalni kreativni razvoj je osnova ukupnog nacionalnog i regionalnog razvoja.

Preporučuje se takođe posebna saradnja civilnog sektora Bosne i Hercegovine i Srbije u ovoj oblasti, na prvom mestu u afirmisanju važne uloge kreativnosti u izgradnji civilnog društva, ali je potrebno prepoznati i osvetliti sve specifične uloge civilnog sektora u ovoj oblasti, naročito u vezi promocije kulturne raznolikosti, profesionalizacije civilnog društva i ekonomskog razvoja država i regiona.

U preporukama sa Savetovanja stoji i da bi između državnih organa iz Srbije i BiH trebalouspostaviti stabilnu informativnu mrežu za razmenu informacija, znanja i iskustava, moguće i kroz osnivanje zajedničkog portala i forme zajedničkog nastupa prema programu Kreativna Evropa, ali i prema drugim fondovima za razvoj i saradnju, kako u Evropi, tako i regionalno.

Kulturna statistika je važna za praćenje ekonomskog razvoja i rasta nacionalnih ekonomija i zato je neophodno usvajanje proširenog statističkog broja za organizacije civilnog društva/udruženja koja se bave ovim delatnostima, kako bi postale deo nacionalnih statistika i kako bi se detektovali, mapirali i merili njihovi učinci u oblasti kulturnih i kreativnih industrija. Ekonomska statistika u kulturnim delatnostima morala bi da obuhvati i sve forme zapošljavanja i angažovanja radne snage i naročito izvozno orijentisan radni angažman na daljinu (ICT sektor, dizajn, konsalting).

Kulturne industrije posmatraju kulturno stvaralaštvo i produkciju kulturnih dobara i usluga kroz dohodovni model – jer kultura zapošljava, stvara ekonomske proizvode sa kulturnim inputima i kulturnim/ekonomskim autputima i generiše nove ekonomske vrednosti koji su od značaja za rast konkurentnosti država i gradova. Civilni sektor ima posebnu ulogu u osvetljavanju ovih fenomena, kroz istraživačke, razvojne i projekte/programe monitoringa javnih kulturnih, ekonomskih i socijalnih politika. Posebna obaveza civilnog sektora koji se bavi kulturnom politikom i afirmiše participativnost u kulturi i kulturnu animaciju je da otvori dijalog o svim relevantnim temama zaštite i promocije kulturne raznolikosti kao pravu na kulturu čoveka i građanina. Preporučuje se asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije da temu prava na kulturu stavi u svoju buduću agendu rada i delovanja.

Preporuka privrednim društvima, preduzetnicima i neprofitnim organizacijama koje doprinose razvoju lokalnih i nacionalnih kulturnih i kreativnih industrija je da se interesno udružuju koristeći zakonske mogućnosti osnivanja nezavisnih privrednih komora kreativnog sektora, na nivou privrednog sektora tzv. Kreativnih industrija, ili granski za svaku kreativnu industriju pojedinačno. Osim ove forme udruživanja ohrabruju se svi subjekti kreativnog sektora Srbije, ali i BiH i Republike Srpske da pristupaju i drugim formama poslovnog udruživanja. Unutar civilnog sektora koji se bavi kulturnom produkcijom preporučuje se slično udruživanje u podorganizacione forme ovakvih poslovnih asocijacija da bi organizacije civilnog društva, odnosno udruženja, odnosno neprofitne organizacije (uključujući i univerzitete i institute, organizacije za istraživanje razvoj) bolje osvetlile svoju ulogu i mapirale sve aktere nezavisne kulturne i kreativne produkcije koje statistički i ekonomski doprinose u nacionalnoj ekonomiji.

U Nacionalnu strategiju za razvoj kulture Srbije (Bosne i Hercegovine, Republike Srpske) potrebno je ugraditi nacionalnu orijentaciju za razvoj kreativnih industrija, kao i predviđenu ulogu civilnog i neprofitnog sektora da bi se taj razvoj konzistentno planirao i implementirao. Neophodno je diversifikovati statistički, ali i kroz instrumente i mere podrške javnih politika organizacije civilnog društva i udruženja koja doprinose ekonomskom, kulturnom i kreativnom razvoju, od drugih strukovnih, hobi i sličnih udruženja.

Ključni trendovi razvoja neprofitnog sektora u narednoj dekadi su: rast i diversifikacija, okretanje ka provajdingu društvenih usluga i usluga prema državi, komercijalizacija, profesionalizam i formalizam novih etičkih standarda rada, globalizacija i premoć paradigme otvorenog društva nad paradigmom države. Od konvencionalnog, neprofitni sektor ide ka razvoju kompleksnog i kombinovanog modela, koji podrazumeva istovremeno očuvanje neprofitne misije i otvaranja servisa profesionalnih i komercijalnih usluga. Profesionalizacija civilnog i neprofitnog sektora, kao sektora i privrednih subjekata koji su pružaoci usluga i generatori zapošljavanja i ukupnog ekonomskog razvoja, ostaje stalni cilj. Ovaj sektor treba odvojiti od parapolitičkih i paraprofitnih udruženja, političkih pokreta i inicijativa.

Civilni i neprofitni sektor u kulturi i kreativnim industrijama je u praksi dokazan kao solidna forma podsticaja ličnog i profesionalnog razvoja i svojevrsni inkubator i kreativno žarište na lokalnom nivou. Sektor razvija i različite oblike radnog angažmana, strukovnog osposobljavanja i učenja, privredne aktivnosti, naročito za mlade i marginalizovane društvene grupe. Socijalno preduzetništvo kao posebna forma preduzetništva, stvaranja novih radnih mesta i dohotka u kreativnom sektoru trebalo bi da bude od posebnog društvenog interesa i brige.

Nakon što je okončao svoju biciklističku karijeru početkom prošle godine, zvezda Tur de Fransa Lens Armstrong verovao je da će ostati u sportu. Godinu dana nakon povlačenja iz biciklizma počeo da se takmiči u triatlonu i to sa odličnim rezultatima. Na žalost obožavalaca, Svetska triatlon korporacija zabranila mu je takmičenje zbog optužbi za doping, pa će Armstrong propustiti oktobarski svetski kup na Havajima. U stvari, kao i mnogi drugi sportisti koji su koristili nedozvoljena sredstva, moraće sebi da nađe drugi posao.

Sredinom juna ove godine Antidoping agencija SAD optužila je za doping najveću zvezdu u istoriji Tur de Fransa, Lensa Armstronga – biciklistu koji je čak sedam puta za redom (od 1999. do 2005. godine, trku oko Francuske završio na prvom mestu. Ovo nije prvi put da su protiv Lensa (41), iznesene optužbe. Još je 2005. ugledni francuski sportski dnevnik L’Ekip, na osnovu laboratorijske dokumentacije, u koju su novinari imali uvid, sugerisao da je u uzorku njegove krvi uzete tokom Tur de Fransa 1999. analizom u čak šest uzoraka konstatovan povišen nivo eritropoetina. Zvaničnici laboratorije odbili su tada da komentarišu navode a sam Armstrong se oglasio izjavom na svom sajtu u kojoj je tvrdio, kao i mnogo puta do sada, da nikada nije koristio doping sredstva.

Antidoping agencija SAD je juna ove godine iznela optužbe protiv Armstronga za doping – korišćenje eritropoetina, hormona rasta, kortikosteroida i drugih nedozvoljenih sredstava u periodu od 1998 – 2011, ali i za prodaju i distribuciju doping sredstava drugim biciklistima. Navodi se takođe i postojanje dokaza da je ovaj biciklista i 2001, tokom Tur de Suis, trke oko Švajcarske, bio pozitivan na EPO.

Armstrong se 23. avgusta javno oglasio rekavši da se neće dalje boriti protiv optužbi. Narednog dana Antidoping agencija saopštila je da mu oduzima sedam titula sa Tur de Fransa i izriče doživotnu suspenziju na bavljenje profesionalnim sportom. U saopštenju je navedeno da je odustajanjem od dalje pravne borbe, Armstrong automatski suspendovan i da mu se ne priznaje nijedan rezultat posle 1. avgusta 1998. godine.

Međunarodna biciklistička unija se nije oglašavala iako je ranije iznela stav da je tokom istrage došlo do grubog kršenja pravila i zahtevala da slučaj preuzme nezavisna komisija. Da li je Armstrong koristio nedozvoljene supstance ne može se reći sa sigurnošću. Dokazi koje je Antidoping agencija SAD tvrdila da poseduje javnosti nikada nisu predočeni, a navodno se najvećim delom baziraju na izjavama svedoka. Ono što je sigurno jeste da je na antidoping testovima samo jednom prilikom 1999. godine bio pozitivan i to na kortikosteroid za koji je kasnije priložio dokaz da je korišćen isključivo u zdravstvene svrhe, te nije mogao biti sankcionisan. Ono što takođe sa sigurnošću možemo reći jeste da je u pitanju jedan od najčešće testiranih sportista ikada.

Tur de Frans je verovatno najpoznatija biciklistička trka. Ako uzmemo u obzir da se deo trke uvek vozi preko Alpa i Pirineja jasno je da se radi o fizički izuzetno napornom, moguće i jednom od najnapornijih sportskih takmičenja. Upravo napor koji iziskuje trka u neku ruku može objasniti i činjenicu da slučaj Lensa Armstronga nije prvi, a sigurno ni poslednji slučaj korišćenja nedozvoljenih sredstava – doping skandali potresaju ovo takmičenje još od 1903. godine. U početku su takmičari konzumirali alkohol i druge opijate kako bi ublažili bolove u telu i na taj način izdržali celu trku i stigli do cilja. Kasnije biciklisti kreću da koriste različite supstance u svrhu poboljšanja sopstvenih performansi, a ne samo kao sredstva za ublažavanje bolova. Upotreba ovih sredstava formalno je prestala da se toleriše tek 1930-ih godina, ali takmičari se na to nisu mnogo obazirali. Tako je dvostruki pobednik iz 1949. i 1952. godine, Fausto Kopi, u jednom intervjuu priznao da je tokom trke koristio amfetamine, dodajući da sa osobom koja tvrdi da biciklisti ne uzimaju ova sredstva nema poente ni pričati o biciklizmu.

U svakom slučaju, Lens Armstrong će biti suočen sa teškim periodom jer će ga po svemu sudeći zasuti tužbe sponzora koji su ga nagrađivali za dobre rezultate. 2006. godine Armstrong je uspešno tužio SCA Promotions, koja je ranije odbila da mu isplati novac zbog sumnje da je bio dopingovan. U junu ove godine SCA je najavila novo pokretanje procesa, a mnogi drugi sponzori bi mogli krenuti istim putem.

Korišćenje doping sredstava naravno nije vezano samo za biciklizam. Testiranje granice izdržljivosti čovekovog tela i konstantno napredovanje rezultata koje sportisti postižu često je bilo povezano sa korišćenjem nedozvoljenih supstanci.

Na Olimpijskim igrama u Seulu kanadski sprinter Ben Džonson dvostruko se radovao posle finalne trke na sto metara. Ostavio je iza sebe velikog rivala Karla Luisa i osvojio zlatnu medalju postavivši novi svetski rekord od 9,79 sekundi. Nakon trke testovi su pokazali da je kanadski atletičar pozitivan na steroid stanazolol. Iako je negirao da je uzimao bilo kakve nelegalne supstance Džonsonu je zabranjeno da se takmiči naredne dve godine, rekord je poništen, a medalja oduzeta i predata drugoplasiranom Karlu Luisu.

Kanađanin je kasnije priznao da je godinama unazad koristio steroide. Na ovo ga je, kako kaže, nagovorio dugogodišnji trener Čarli Frensis, rekavši da nije u pitanju prevara jer se svi dopinguju. Ipak, Džonson je za aferu sa Olimpijade u Seulu i dalje tvrdio da je nameštena. Insistirao je da je nedeljama pre igara bio „čist“ kako se ne bi moglo otkriti prisustvo steroida, kao i da steroid koji je otkriven u uzorcima njegovog urina nije onaj koji on koristi.

Kada se 1991. suspenzija završila, Ben je pokušao da se vrati u takmičarski ritam. Ipak, dve godine kasnije opet je pao na doping testu. Svetska atletska federacija tada mu je doživotno zabranila da se takmiči, a tadašnji kanadski ministar sporta i omladine mu je poručio da bi trebalo da se vrati u Jamajku, odakle je inače poreklom. Izviždan i ponižen nekada veliki atletičar se povukao iz javnosti.

Ben Džonson kao pojedinac ostao je simbol negativca, ali finalna trka na sto metara sa Olimpijskih igara u Seulu ostaće upamćena kao najprljavija u istoriji – čak šest od osam učesnika trke bila su u svojoj karijeri povezana sa korišćenjem nedozvoljenih sredstava. Karl Luis je tokom 1988. godine u nekoliko navrata bio pozitivan na antidoping testovima zbog čega nije mogao da se kvalifikuje za igre. Ipak, Olimpijski komitet SAD je presudio da se radilo samo o „nepažnji“ i pomilovao ga.

Bilo kako bilo, Luis je na kraju svega dobio zlato i svetski rekord koji je opstao tri naredne godine. Džonson je sa druge strane gotovo bankrotirao. Kada se vratio u Toronto morao je da živi u podrumu kuće svoje majke, a automobil mu je konfiskovan zbog dugova. Luis je započeo karijeru glumca i pevača, kasnije čak i političara, dok je Džonson učestvovao u ponižavajućim performansima u kojima se trkao sa konjima i automobilima.

Još jedan slučaj koji je prodrmao sportsku javnost jeste slučaj američke atletičarke Merion Džouns. Ova višestruka svetska šampionka u trkama na sto i dvesta metara, na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine osvojila je ukupno pet medalja – tri zlatne i dve bronzane. Prvo mesto je osvojila u trkama na sto i dvesta metara, a zlato je uzela i u štafeti 4X400 metara. Bronzu je osvojila u štafeti 4X100 i u skoku u dalj. Džouns nikada nije bila pozitivna na antidoping testovima.

Iako je pod istragom bila još 2003, tek je 2007. priznala kako je koristila nedozvoljena sredstva, te da je federalne vlasti prilikom prethodne istrage lagala. Merion, jedna od prvih atletičarki milionerki, bukvalno je bankrotirala usled troškova sudskih procesa kroz koje je prošla, sve olimpijske medalje su joj oduzete a u januaru 2008. osuđena je na šest meseci zatvora zbog laganja federalnih vlasti.

Činjenica je da sportske institucije i tela zadužena za doping kontrolu kaskaju za sportistima koji koriste prečice kako bi došli do cilja. Osamdesetih i devedesetih su sportisti koristili steroide, a danas se strahuje da korišćenjem nove tehnologije sportisti počinju da manipulišu i sopstvenim genima.

Nakon što je američka Antidoping agencija 25. avgusta zvanično ukinula sve rezultate Lensa Armstronga, broj donatora njegove fondacije Livstrong, koja promoviše zdrav život i radi na prevenciji kancera, doslovce se udesetostručio. Visina priloga porasla je čak dvadesetpet, a kupovina proizvoda sa logoom ove fondacije za dva i po puta.