новембар 2012

Nova generacija kineskih rukovodilaca suočava se sa izazovom preseljenja 400 miliona ljudi sa sela u gradove, što će izazvati ne samo infrastrukturni problem u zemlji, već i promenu vrednosti, ali i uloge Komunističke partije, smatra Henri Kisindžer. Iako je on u pravu kad očekuje da će u narednom periodu Kina biti okrenuta samoj sebi, to ovu zemlju neće sprečiti da nastavi da zauzima svoje mesto u onome što je Danijel Drezner nazvao “Novim ‘novim svetskim poretkom’”. Rastuće ambicije Kine to i pokazuju.

Daleko pre nego što je National Intelligence Council, uticajni think-tank američke Vlade, projektovao ulogu Kine kao globalnog takmaca SAD, promene u vrhu kineske vlasti praćene su pomno u celom svetu. Danas, čini se, više nego ikad. Opšti je utisak da će se novo rukovodstvo usredsrediti na strateške reforme, na što ukazuje i retorika vrha Politbiroa. Cilj je dupliranje realnog društvenog proizvoda (BDP) i dohotka domaćinstva per capita do 2020. godine, što znači prosečnu stopu rasta od 7% godišnje.

Promena je što partija sada posmatra distribuciju dohodka kao jednako važan cilj. Pored „blagostanja naroda“, „institucionalne reforme“ su bile jedna od često ponavljanih fraza, što ukazuje na svest da će morati da dođe do redefinisanja odnosa između države i tržišta. Zato i ne čudi što je prilikom novembarske smene vlasti iz oficijelnih govora izostala fraza o „državnom sektoru kao najbitnijem“.

Iz ugla Vašingtona – makijavelistički precizno i lišeno jalove političke korektnosti modernih elita Zapada, Henri Kisindžer je to ovako sažeo: „Svaka generacija kineskih lidera odražava misiju i uslove svoga perioda“. Ova se generacija suočava sa izazovom preseljenja 400 miliona ljudi sa sela u gradove, što će po njemu, izazvati ne samo infrastrukturne probleme, već i promenu vrednosti, ali i uloge Komunističke partije.

Kineski Politbiro je svestan da se suočava sa nemalim izazovom. Domaća ekonomija će zasigurno rasti sporije nego što je ostatak sveta navikao. Konstantne reforme (čitaj liberalizacija) uz povoljna demografska kretanja omogućili su tokom 80-tih i 90-tih godina konstantan rast po prosečnoj stopi od 10 odsto.
Iako je došlo do usporavanja reformi u vremenu prethodne nomenklature, rast je nastavljen, ali se znatno više osećalo prisustvo države. Oslanjao se, pre svega, na veliki rast investicija, što je eskaliralo nakon propasti Lemana, kada su usledile stimulativne mere, usmereno naročito na infrastrukturu. Ali, uskoro se pokazalo da je investiciona potrošnja otišla predaleko, inflacija je ubrzana, špekulativni „baloni“ bivali su sve veći, pa je 2011. godine došlo do drastičnog pooštravanja monetarne politike. Postalo je očito da je privreda previše oslonjena na velike, i ne naročito efikasne, investicije.

Čitava politika pod parolom „rast donosi stabilnost“, koja je donela mnogo toga dobrog, uticala je i na rast socijalnih razlika, rast cena nekretnina i potrošačkih dobara, kao i na istiskivanje privatnog sektora. Svesne toga, kineske vođe nastojale su da privredu usmere u pravcu potrošački vođene ekonomije, ali se to poklopilo sa globalnom krizom i dužničkim problemima vodećih privreda sveta.

Novo rukovodstvo sada se suočava sa imperativom da novi oslonac nađe u potrošnji stanovništva i sektoru usluga i sve to uz istovremeno usporavanje rasta i porast socijalnih napetosti. Jer, zadovoljiti daleko zahtevniju srednju klasu mnogo je teže nego izvući milione iz siromaštva.

Posledice usporavanja
Kuda, dakle, ide Kina? Postoji niz prirodnih faktora koji vode ka usporavanju rasta. Koristi od alokacije resursa iz poljoprivrednog u industrijski sektor su dobrim delom iskorišćene, iako još postoji prostor za napredak: kineski dohodak per capita je sa 3% proseka OECD u 1980. godina dostigao 25% proseka u 2010. S druge strane, veliki problem predstavlja demografija. Rast radnosposobnog stanovništva se usporava: sa 2, 6% u 80 – tim, na 1% u ovom veku, s tim da će ovaj efekat usporavanja biti naročito izražen u periodu 2015 – 2020. Osim toga, učešće radnika koji se sele iz ruralnih u industrijske, mahom obalske, centre je naraslo na 20% u 2011. godini. Ovde će rast plata voditi padu konkurentnosti u proizvodnom sektoru i promeni privredne strukture ka sektoru usluga. Istovremeno, starenje stanovništva će dovesti do pada štednje i rasta cene kapitala. Udeo starijih u odnosu na broj radno sposobnih će do 2020. dostići 17%, čime dolaze na naplatu računi „politike jednog deteta“. Posledica: štednja stanovništva i države će opasti, a troškovi penzione i zdravstvene zaštite će porasti.
Iskorišćenost kapaciteta u pet ključnih industrija u Kini se sa uobičajenih 80% (zahvaljujući ogromnoj eksternoj tražnji), u 2011. spustila na 60 odsto. Investicije u kapacitete u proizvodnji činile su trećinu ukupnog rasta investicija, što uz smanjenu tražnju širom sveta, znači da već postoji „balon“ na strani ponude. Da stvar bude gora, ovi preveliki kapaciteti su nagomilani u neoptimalnom okruženju, jer su cene skoro svih proizvodnih inputa, kao i kamatne stope i kurs, bile podcenjene i pod državnom kontrolom. Drugim rečima došlo je do neefikasne alokacije kapitala, a Kina ne može računati na eksternu tražnju kako bi ublažila ovaj problem. To znači da prilagođavanje može potrajati godinama kroz nagomilavanje zaliha, smanjenje profitnih marži i obima proizvodnje, kao i bankrotstva i konsolidacije.
Posledica nedovoljno razvijenog finansijskog tržišta je i prenaduvan bankarski sektor, gde bankarski zajmovi iznose 145% BDP. Problem koji je na pomolu je veliko učešće nenaplativih zajmova, jer su lokalne vlasti potrošile ogromna sredstva kako bi spasili posrnula preduzeća i podstakli lokalni razvoj, uz reprogram bankarskih zajmova. Iako je prisutan rast emisija korporativnih obveznica, razvoj ovog tržišta će trajati dugo, pa će bankarski sektor i dalje biti veliki potencijalni izvor rizika. Ipak, budžetske rezerve i nizak nivo zaduženosti stanovništva predstavljaju faktore sigurnosti.
Mogući potezi

Postoji niz mera koje će, po svemu sudeći, preduzeti vlasti kako bi ublažili negativne efekte prilagođavanja privrede novim okolnostima. One su obuhvaćene u dokumentu Svetske banke „China 2030″, koji je rađen u tesnoj saradnji sa Državnim savetom Kine. Pre svega, liberalizacija još uvek kontrolisanog tržišta: kamatne stope, kurs, cene resursa i zemljišta su još uvek pod direktnom ili indirektnom kontrolom. Preko 100. 000 državnih preduzeća uživa velike prednosti, pa troškove snose u najvećoj meri mala i srednja preduzeća. Takođe, fiskalno opterećenje privatnog sektora je skoro tri puta veće u odnosu na državna preduzeća. Prihodi od zemljišta čine 25% ukupnog prihoda države i prebacuju se na leđa stanovništva u vidu visokih cena nekretnina. S druge strane, kineska država ne ulaže u obezbeđenje nekih osnovnih javnih dobara, poput zdravstvene i socijalne zaštite i obrazovanja, koji čine manje od 10% BDP što je posledica činjenice da veliki deo fiskalnih resursa odlazi u infrastrukturu i subvencije. Ako bi se novo kinesko rukovodstvo odlučilo za rast ulaganja u socijalnu zaštitu i tzv.“meku“ infrastrukturu, to bi, procenjuje Societe Generale, doprinelo rastu potrošnje stanovništva kao udela u BDP za nekih 8 – 10 procentnih poena.
Državna potrošnja je visoko decentralizovana, dok je ubiranje prihoda centralizovano. Država prikuplja oko polovine svih poreskih prihoda, a transferiše tek oko trećine, pa lokalne vlasti pribegavaju drugim vidovima finansiranja, poput naknada, prodaje zemljišta i pozajmljivanja od banaka. Tako se dug lokalnih vlasti duplirao od 2008. do 2010. god. Potencijalno rešenje ovog problema mogla bi biti izgradnja lokalnog tržišta obveznica, čime bi se povećala finansijska odgovornost.
Bez obzira na tempo reformi, teško da će rast Kine biti iznad zacrtanih 7%, uz sve očekivane korekcije. S toga će se Kina morati promeniti, htela ona to ili ne. Konkurentnost njenog izvoza će nastaviti da opada usled rasta troškova rada, pa će zemlje poput Filipina, Vijetnama i Meksika uzeti deo tržišnog učešća u proizvodnji pojedinih dobara, poput tekstila. Međutim, kinesko učešće u izvozu kapitalnih dobara će rasti. Tome u prilog govori i podatak da udeo Kine u globalnom izvozu mašina i transportne opreme već dostiže zbirno učešće Japana, Koreje i Tajvana.
Konačno, vremenom će doći i do smanjenja suficita kapitalnog bilansa Kine, kao posledica dalje integracije ove zemlje u globalni finansijski sistem. Države koje postaju značajni finansijski centri suočavaju se sa deficitom kapitalnog bilansa, kako raste upotreba njihovih valuta van granica. Nedavna empirijska istraživanja Peterson instituta ukazuju da Azija već sad postaje deo „renminbi“ bloka, gde kretanje renminbi (CNY) ima veći uticaj na valute regiona, nego USD, JPY i EUR (iako pojedine investicione banke dokazuju da USD još uvek dominantno utiče na azijske valute, svi se slažu da se kreće u pravcu formiranja CNY bloka). Kineska država je već sad najveći svetski kreditor, uz istovremeni rast svojih direktnih investicija u inostranstvu, kao deo državne strategije. U budućnosti treba očekivati smanjenje rasta deviznih rezervi Kine, a uz mogućnost da njene kompanije i građani investiraju u inostranstvu, moguće su suštinske promene svetskih kapitalnih tokova. Naime, kineske kompanije i građani se mogu odlučiti za drugačiju portfolio alokaciju od svoje države, što bi najviše naudilo tržištu državnih obveznica SAD.
Kina će se menjati, a menjaće se i svet sa njom. Zato su mnoge oči uprte u one koji će tu promenu pokušati da osmisle. Iz ugla SAD, teško je ne gledati Kinu kao takmaca, mada se i Kisindžer i Džordž Fridman, osnivač Stratfora,  slažu da će u vremenu koje sledi ova država biti okrenuta sebi („inward – looking country“), kako bi najbezbolnije sprovela neminovne promene i očuvala svoje institucije u novoj epohi. Iz ugla svih drugih, Kina zauzima svoje mesto u onome što je Danijel Drezner nazvao The New New World Order i njene rastuće ambicije to pokazuju. A teško da će takva država biti okrenuta samo sebi, htela ona to ili ne.
Zato je možda za odgonetanje nove uloge Kine bolje kontemplirati nad rečima Guan Čžuna koji u “Upravljanju državom”, delu napisanim u 7 veku p.n.e kaže: „Ako se narod bavi zemljoradnjom, to znači da su njive uzorane, a kada su njive uzorane, to znači da je država bogata, a u bogatoj državi ratnici su silni, a sa silnim ratnicima ratovi su pobedonosni, a sa pobedonosnim ratovima šire se granice države“, nego se obraćati Fukujami.

David Mališ
tekst je iz decembarskog broja Biznis i finansija