Srbija se 28. novembra 2012. priključila grupi uspešnih zemalja u kojima se održava nadmetanje za najboljeg preduzetnika godine. Pobednik takmičenja koje je prošle godine organizovao Ernst&Young će od 6. do 9. juna 2013. nastupati na globalnom takmičenju za najuspešnijeg preduzetnika u Monte Karlu. O pobedniku ovog konkursa i njegovim finalistima možete pročitati više u našem izadnju Top lista pozitivista.
Radikalni koncept Donalda Sedoveja u stvaranju “tečne baterije” mogao bi da revitalizuje tehnologije obnovljive energije. On premošćava raniju “slabu stranu” skladištenja energije proizvedene snagom sunca, vetra, plime i oseke, pa se struja iz ovih izvora skladišti kad je jeftina a vraća u elektro – sistem onda kada je najpotrebnija.
Mora se priznati da je Donald Sedovej čovek od stila: nema baš puno profesora koji na poslednji čas u semestru dolaze sa crnom kravatom, za katedrom na kojoj su stolnjak i vaza sa svežim ružama, dok zajedno sa svojim studentima nazdravlja uz šampanjac. Sedoveja goni poriv da sve stvari radi drugačije.
Profesor hemije materijala na ‘Džon F. Eliot’ katedri Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT), Donald Sedovej je prošle godine doživeo krešendo vrhunskih priznanja za svoj pionirski rad na potpuno novom tipu baterije. Zasnovana na visokotemperaturnim plutajućim slojevima istopljenog metala i soli, skladištila bi električnu energiju koju bi, primera radi, veliki elektrodistributivni sistemi mogli da upotrebljavaju na mnogo načina. Na primer, da skladište struju kad god je ona dostupna i jeftina, da bi je potom ponovo vraćali u sistem onda kada je to najpotrebnije. Takva mogućnost skladištenja struje može biti ključ za izradu “stalnih povremenih” ali ujedno i pouzdanih izvora energije na našoj planeti – sunca, vetra i plima i oseka.
Inovativni pristup obezbedio je Sedoveju prestižno mesto na prošlogodišnjem TED-u (konferencije na kojima uticajni mislioci razmenjuju ideje), a video snimak njegovog obraćanja je na internetu imao više od 440.000 pregleda u prve tri sedmice. Tajm magazin ga je stavio na svoju godišnju listu „100 najuticajnijih” ličnosti na svetu.
Konačno, Sedovej je za svoj projekat ‘tečne baterije’ od vlade i privatnih finansijera dobio više od 13 miliona dolara, a delom i od francuske energetske kompanije ‘Total’. Akcija je sprovedena zahvaljujući MIT-ovoj Energetskoj inicijativi (ovde nije uračunat novac dobijen od jedne kompanije za komercijalni razvoj ovakvih tehnologija – pola sredstava potiče od Bila Gejtsa, koji je gledao Sedovejevo predavanje preko MIT-ovog ‘OpenCourseWare’ – javne i otvorene onlajn obuke na internetu).
Sedovej potiče iz druge generacije ukrajinskih imigranata, a prvi je iz svoje porodice otišao na koledž, doguravši dotle da na jednom takvom i predaje. Njegovi roditelji vodili su motel u malom gradu pokraj Toronta. Njegova majka završila je srednju školu dok je baka bila polupismena, završivši od škole jedva godinu ili dve.
„Genetski pul se ne gubi kroz dve generacije koje su mi prethodile“, ističe on. „Geni su nam isti – jedina razlika između mene i mojih predaka je što se meni, za razliku od njih, ukazala dobra prilika.“
Možda je baš odrastanje u porodici skromnog porekla podstaklo Sedoveja da “pliva uzvodno”. Pretpostavlja da bi jedan od razloga za popularnost njegovog nastupa na TED-u mogla biti suština poruke koju je poslao auditorijumu: „najnaprednije tehnologije biste mogli razviti ako ignorišete savete i pomoć ‘profesionalaca’ dok ćete, njima nasuprot, što više podsticati vaš tim, sastavljen od početnika“.
„Stručnjaci“ za tehnologije skladištenja električne energije zapravo su i bili skeptični prema konceptu njegove tečne baterije, kada je rad na njoj započeo 2005. Iz nekog osobitog razloga, opšteprihvaćeni način razmišljanja nalagao je da se bilo koji proizvod, da bi se isplatio, mora izraditi od “velike količine malih stvari”.
Ali, Sedovej je primenio suprotnu taktiku, planirajući da izradi manju količinu krupnijih stvari. Osim toga, radna temperatura njegove baterije iznosi više stotina stepeni Celzijusa, uz obavezno održavanje metalnih elektroda u istopljenom stanju. Ovo je koncept na koji su drugi “stručnjaci” gledali kao na nepremostiv problem, “usled energetske neefikasnosti”, jer, kako su oni razmišljali “kroz istopljene elektrode gubila bi se dragocena energija”. Drugim rečima, njihova pretpostavka bila je da bi količina energije – utrošena kako bi se elektrode održale u istopljenom stanju – proizvela kontraefekat, pa bi energetska efikasnost ovakve baterije bila mala.
Ipak, svojim višegodišnjim teorijskim istraživanjima i izradom niza sve krupnijih prototipova, Sedovej i njegov tim dokazali su da nije baš tako (opisujući njihovu veličinu, poredi ih sa čašicom za piće, hokejskim pakom i tanjirom za picu). Ispada, zapravo, da ono što je hendikep za druge tipove baterija – naime, to što imaju tendenciju veoma visokog zagrevanja tokom punjenja ili pražnjenja – predstavlja, zapravo, veliki plus za njegovu ‘likvidnu verziju’.
Zagrejana baterija obično zahteva komplikovano aktivno hlađenje kojim se neutrališe njena visoka radna temperatura. Sedovejevoj bateriji. je, međutim, visoka temperatura potrebna već od samog starta kako bi bila operativno pogodna, te je stoga ne bi trebalo dodatno još mnogo zagrevati – ako je ovo ‘dogrevanje’ uopšte i potrebno: baterija će, u svakom slučaju, zagrevati samu sebe tokom punjenja i pražnjenja. Čak i u pustinji, po vrelom letnjem danu, situacija u kojoj se konvencionalna baterija može oštetiti ili zakazati, tečnost u bateriji akumulatora biće na postojanih i ‘ugodnih’ 760° C, neometana toplotom okoline.
Koncept njegove tečne baterije zasnovan je na Sedovejevom ranijem iskustvu koje je stekao u topioničarskoj industriji (sva tri stepena kvalifikacije na Univerzitetu u Torontu stekao je u oblasti metalurgije). To znanje pomoglo mu je da shvati da se reaktor za topljenje aluminijuma – koji se oslanja na ogromne količine električne energije koja prolazi kroz divovske doboše pune rastopljene rude boksita – može iskoristiti i na drugi način, i to tako što bi se njegova funkcija “izvrnula naglavačke”: ogromne količine struje više se neće trošiti kako bi se postigle visoke temperature, već će se visoke temperature koristiti za dobijanje tj skladištenje velikih količina električne energije.
Podstaknut predlogom svog kolege s MIT-a Gerbranda Cedera, Sedovej je odlučio da ispita da li bi se ovaj koncept mogao primeniti kao operativni sistem za bateriju. Većina ljudi bi u toj situaciji, kako sam kaže, verovatno zaposlila vrhunske stručnjake iz oblasti elektrohemije i tehnologije topljenja. On je, nasuprot tome, odlučio da angažuje studente.
„Moji saradnici nisu tek makar kakvi mladi ljudi“, objašnjava on, „već mladi sa MIT-a. Pa ipak, i pored svog talenta i briljantnosti, bili su početnici“ – stoga i nisu do kraja shvatali težinu zadatka koji je postavljen pred njih. I pored toga, kaže on, „verovali su da bi, ako uspeju, ovaj izum mogao promeniti svet.“
Sedovejevo industrijsko i akademsko iskustvo, kombinovano sa energijom i entuzijazmom učenika, doveli su do značajnog napretka – ali tek nakon nekoliko ćorsokaka koji su im se na tom putu ukazali. Konačno, uz dragocenu asistenciju od strane nekadašnjeg postdiplomca Dejvida Bredvela, ovo istraživanje urodilo je prototipovima koji su funkcionisali.
„Naš tim napravio je pravo čudo“, kaže Sedovej. A priznanje koje je dobio „ne pripada meni već njima. Uspela je grupa, a ne pojedinac“.
Ovaj „uspeh preko noći“ ne bi bio moguć bez života uloženog u proučavanje i sticanje iskustava, nastavlja ovaj ugledni profesor. Po završetku svog 14-minutnog predavanja na TED konferenciji, a nakon pažljivog uvežbavanja teksta kako bi ga reprodukovao bez zastanka – neko iz publike ga je upitao koliko mu je bilo potrebno da pripremi ovaj govor.
Sedovej je odvratio: „Pa, oko 35 godina!“
broj 96, april 2013.
Investicija izgleda više ima u medijima nego u stvarnosti. Reč „Investicije“ pomenuta je prošle nedelje 27 puta u medijima, iako izbori još nisu na vidiku. O investicijama je najviše pisala agencija Beta, a podjednako su pominjane u dnevnim novinama i na webu, dok im je upadljivo manje prostora dato na TV-u (samo 4% ukupnog pominjanja).
Govorilo se o investicijama sa zapada, istoka ali i iz arapskih zemalja kojima je Srbija ponovo interesantna kao destinacija za ulaganje. Govorilo se o lepim željama za investicije u poljoprivredu, građevinarstvo pa i Železnicu koja propada.
U prvom kvartalu ove godine, saznali smo, ukupno smo privukli 330 miliona evra direktnih investicija.
Zanimljivo je međutim da kada se govori o investicijama niko više ne pominje domaće, već su sve oči uprte u inostranstvo. Naš setni pogled ka inostranstvu međutim ne prate i dela – nismo mnogo uradili na unapređenju klime za ulaganja, pa korupcija i birokratija i dalje služe za odvraćanje investitora od Srbije.
Uprkos tome, od investicija se očekuje da reše sve naše probleme, a ponajviše nezaposlenost.
Da podsetimo, svake nedelje uredništvo „Biznisa i Finansija“ bira reč za koju veruje da će obeležiti narednih sedam dana. Od petka do petka agencija Real Time Clipping prati pojavljivanje ove reči u ekonomskom i političkom kontekstu.
Evropskim industrijalcima sve veći problem predstavlja deficit kvalifikovane radne snage, a posebno inženjera, jer direktno utiče na njihovu kompetetivnost. Ovo će mnoge od njih naterati, a neke je već nateralo, da otvore ogranke u zemljama koje imaju veću ponudu stručne radne snage, poput Kine i Indije. Ili eventualno da uvoze radnu snagu.
“Do 2025. biće nam potrebno oko 500.000 inženjera”, kaže Olof Person, izvršni direktor Volvo Grupe. I u Simensu, posebno u nemačkom ogranku, imaju isti problem – nedostatak radne snage. Ovoj zemlji (Nemačkoj) na primer trenutno fali 70.000 inženjera.
Iako je u Evropi velika nezaposlenost mladih, ona će morati da uvozi stručnjake iz oblasti prirodnih nauka, jer se na starom kontinentu ne školuje dovoljno njih.
Osim toga i već iškolovan kadar predstavlja brigu za poslodavce jer ne poseduje dovoljno znanja da se meri sa 500.000 inženjera koji svake godine diplomiraju u Kini i Indiji. Za to je već kriv evropski obrazovni sistem, kažu industrijalci.
Izvor: CNBC
Radi ojačavanja ponude strateških usluga za SAP rešenja, HP značajno investira u usluge za brzo pokretanje SAP Business Suite softvera sa SAP HANA podrškom. Ova rešenja dopunjuju postojeće HP-ove SAP HANA usluge i omogućiće korisnicima da pređu na poslovanje u realnom vremenu.
HP-ove usluge za brzo pokretanje SAP Business Suite softvera, omogućiće korisnicima da ubrzaju povraćaj investicije, kao i da integrišu SAP HANA rešenje sa postojećim poslovnim aplikacijama. Pored toga, korisnicima će olakšati pokretanje lokalnih i globalnih instalacija, te ponuditi usluge migracije baza i podataka radi brzog ostvarivanja prednosti primene SAP rešenja.
Pokretanje SAP aplikacija u cloud okruženju
Nove HP-ove poslovne cloud usluge za SAP aplikacije korisnicima omogućavaju donošenje najboljih usluga u vezi pokretanja SAP aplikacija. Nove usluge obuhvataju savetovanje, transofrmaciju i upravljanje kako bi korisnikov prelazak na cloud bio praćen na svakom koraku.
HP Enterprise Cloud usluge za SAP aplikacije uključuju:
• Usluga transformacije aplikacija obuhvata alate i dokazane metode za prebacivanje SAP aplikacija u cloud okruženje, dok usluge integracije omogućavaju da se SAP aplikacije integrišu sa starim poslovnim aplikacijama.
• Automatizacija pokretanja namenjena je korisnicima koji žele da svoje SAP rešenje prebace na model upravljane aplikacije, gde HP obezbeđuje sve usluge i održavanje SAP aplikacija.
• Ponuda virtuelnog privatnog clouda donosi infrastrukturu kao u uslugu korisnicima koji žele da pređu na model koji se fokusira na snižavanje ukupne cene vlasništva i pruža fleksibilnost plaćanja po obimu upotrebe.
• SAP Applications Platform kao usluga pruža korisnicima podršku i upravljanje aplikacijama, što obuhvata konfiguraciju, povezivanje i podatke.
HP-ove poslovne cloud usluge za SAP aplikacije predstavljaju sveobuhvatni pristup SAP cloud ekosistemu, a za njih se plaća po obimu upotrebe. Ove usluge korisnicima garantuju dostupnost aplikacija i prilagođavanje obimu potreba, uz veliki broj dodatnih servisa kojima se ubrzava povraćaj investicije.
Brazil je najavio da će otpisati skoro 900 miliona dolara duga Afrike, od čega će najviše koristi imati 12 naftom i gasom bogatih zemalja među kojima su najveći dužnici Kongo, Tanzanija i Zambija. Ostale zemlje kojima ova najava “idu na ruku” su Obala slonovače, Gabon, Gvineja, Gvineja Bisao, Mauricijus, i druge.
Zapadni mediji pišu da je ovo deo brazilske strategije za učvršćivanje ekonomskih veza sa zemljama bogatim prirodnim resursima, jer se ova velika južnoamerička zemlja ubrzano razvija i u skorijoj budućnosti će joj biti potrebno mnoštvo energenata.
Osim toga, i trgovina Brazila i “crnog kontinenta” ubrzano raste – u prošloj dekadi se povećala pet puta.
Izvor: BBC
Hrpa anđela zgranuto gleda don Gala koji je tek stigao u raj sa svojim neizostavnim crvenim šalom oko vrata. Don Galo ih, preko svog večitog cigarilosa u zubima, pita: „Za ime Boga šta ste se toliko upiljili u mene?“ A anđeli odgovaraju: „Popovi ovde vrlo retko dospevaju“. Bio je to omaž čuvenog italijanskog karikaturiste Vaura na vest da je najpopularniji sveštenik, ne samo u katoličkom svetu, preminuo. Don Andrea Galo (Gallo, 84 godine) je bio ličnost koja pleni dobrotom, neposrednošću, iskrenošću i ljubavlju, naročito za one koje je društvo odgurnulo na margine.
Bio je najčovečniji sveštenik i istovremeno komunista, dokazujući da jedno drugo ne isključuje. Budući da je osim teologije studirao filozofiju, vrlo je verovatno da je čitao eseje Lešeka Kolakovskog o dodirnim tačkama marksizma i ranog hrišćanstva. Napadan zbog stavova koje zastupa, svoje opredeljenje je objasnio na sledeći način: „Istina je da sam komunista, ali nikada neću zaboraviti Bibliju i Evađelje, kao što neću zaboraviti ono što je pisao Marks“. Sa sedamnaest godina bio je mesec dana među partizanima i to je ostavilo neizbrisiv trag do poslednjeg njegovog daha. Obraćajući se mladima kojima je posvetio ceo život pokušavajući da ih odvoji od droge i lažnih vrednosti govorio je: „Draga deco, u partizanima sam video kako se rađa demokratija, kao star treba li da vidim kako umire? Vi ste nada. Ostanimo ljudi, i to je već nešto“.
Mislim da ga je najbolje opisati onim što je sam rekao:
„Gde je vera? U moralističkim krstaškim ratovima? Gde je politika? U palatama? Gde su partije? Sve dalje od ljudi. To je prava eutanazija demokratije, svi smo suodgovorni, i religijske institucije dakako/…/ Otkud tolika homofobija? Čemu tolika diskriminacija? Hristos nikada nije govorio o homoseksualnosti. Ako nije, onda smo braća! /…/ Ja ne želim da vas pitam jeste li ili niste vernici, verujem vam i to znači da ste dostojni verovanja. To je ono što će Bog pitati svakoga od nas jednoga dana /…/ Voleo bih kada bi se svaka moja dobrotvorna akcija pretvorila u solidarnost, kad bi postala pravo. Znam pozitivne strane moje aktivnosti, ali se ipak osećam krivim jer nisam uspeo za tolike godine da promenim stvari“. A napisao je 24 traktata i tri knjige sa naslovima: Kao pas u crkvi, Evanđelje utopiste, Ako ne sad, kada (u odbranu žena, mladih i seksualnih sloboda), Ipak smo svi lepi… Igrao je u nekoliko filmova koji propagiraju jednakost, pevao sa najčuvenijim pevačima, govorio i govorio o ljudskoj slobodi.
Nadam se da je sad već jasnije zašto su mnogi želeli da ga se otarase. Prvo su ga crkvene vlasti prinudile da „zatraži dozvolu“ i ode kao misionar u Brazil. Nastavio je i tamo da propoveda na isti način i počeo da stiče masu pistalica. Vlada diktatora i populiste Getulia Vargasa ga je proterala. Vratio se u Đenovu i sve što je poneo iz Brazila bilo je bezbroj prijateljstava i navika da puši cigarilose, od kojih se nije odvajao i kad su mu ih lekari strogo zabranili. Da bi ga odvojili od ulica koje je proglasio za svoju crkvu, velikodostojnici su ga postavili za kapelana u zatvoru. Nije proteklo mnogo vremena, a čak i oni najžešći kriminalci su postajali sledbenici sveštenika. Onda su ga prebacili za kapelana u domu za nezbrinutu decu. U domu je vladalo pravilo da je batina iz raja izašla, pa su deca listom postala odana svešteniku koji ih je prvi iskreno voleo, podučavao poštovanju drugoga, pa čak i vodio u bioskop, što je ličilo na svetogrđe. Onda su mu, da bi ga odvukli od javnosti, dodelili malu oronulu crkvicu uz samu luku, tamo gde se okupljao najproblematičniji lučki talog. I tu je postao omiljen, te je sa onima od kojih su svi digli ruke zajednički obnovio crkvicu koja je postala otvorena za svakoga. U jednom sobičku te crkve je stanovao da bi bio „i praznikom i radnima danom u svako doba dana i noći“ uz onoga kome ljudska reč i prijateljstvo ustreba. Osnovao je Comune di San Benedetto al Porto (Zajednica svetog Benedeta u luci), obilazio i bogate i manje bogate, preklinjao za pomoć, da bi u svojoj fondaciji, koju je namerno zvao comune (zajednica) pomagao prosjacima, prostitutkama, probisvetima, svim onima koje more kao plutajući otpad izbaci na obalu. Najviše je pažnje posvetio mladim narkomanima. Sa tom mladeži bio je nerazdvojan. Mnogi su se zahvaljujući njemu vratili u normalan život. Kad bi osetio da su na putu ozdravljenja išao bi od fabrike do fabrike, tražeći za njih posao i garantujući da se poslodavac neće pokajati.
Na njegovoj sahrani u subotu 25. maja u masi iskreno ožalošćenih bilo je ne malo njegovih bivših „pitomaca“. Računa se da je u crkvi bilo oko hiljadu i na trgu i okolnim ulicama još bar pet hiljada ljudi. Bio je to redak skup intelektualaca, javnih ličnosti, pop pevača, prostitutki, sirotinje i mladeži, mnogo mladeži koja je najviše izgubila njegovim odlaskom. Misu za pokoj duše vodio je kardinal Anđelo Banjasko, predsednik biskupske koferencije Italije, prototip visokog klera, koji nije mogao da odoli, a da ne pribeleži slavu pokojnika Crkvi. Njegov govor je često prekidan napadnim kašljanjem prisutnih, da bi u trenutku kada je rekao kako je „don Andrea uvek smatrao arhiepiskopa Sirija svojim ocem“ kašalj postao opšti znak protesta. Stara i iznemogla sekretarica Zajednice Lili, jedva je uspela da umiri masu, apelujući da poštuju toleranciju kojoj ih je don Galo učio. Kardinal Đuzepe Siri jeste bio formalni „duhovni otac“ don Gala, jer on ga je u sveštenika promovisao, ali i prekomandovavao i sputavao. Ostaće kardinal zapamćen ne po dobročinstvima nego po anegdoti koju je don Galo rado pričao. Kad ga je kardinal zaredio za sveštenika stavio mu je ruku na glavu i rekao: „Dobri moj Galo, za tebe sam jedino siguran da nikada nećeš postati Papa. Ko bi pristao da mu se sveti otac zove Papa Galo“ (papagallo je na italijanskom papagaj). Nije postao Papa, ali bi buduća pokoljenja znala zasigurno da je crkva konačno krenula pravim putem ako bi jednoga dana don Andreu Gala proglasila za sveca. Sveti Francisko iz Asizija bio je toliko dobar i blag da su životinje slušale njegove propovedi. Don Gala nisu slušale životinje nego ljudi, među kojima i najstrašniji kriminalci i ubice. To nije ništa manje, ako nije i više.
Prvi govor nad kovčegom održala/o je Vladimir Luksurija, transdžender (otuda ona nedoumica oko roda, koja ni slučajno nije sarkazam). Zahvalila se don Galu „koji je otvorio vrata Crkve onima koje su svi drugi odgurnuli, pozvavši ih – ovamo u crkvu svi, unutra gej, unutra lezbejke, unutra razvedeni, svi ste vi deca Božija, jer da nije tako ne bi vas Bog stvorio“. Govorio je zatim gradonačelnik Đenove Marko Dorija, profesor istorije i ekonomije i lični prijatelj don Gala. Govorio je don Luiđi Koti, najrevnosniji sveštenik u borbi protiv mafije i borac za pretvaranje nacionalizovanih mafijaških imanja u farme i dečije ustanove koje će voditi i u njima raditi nezaposleni. Počeo je sa: „Dosta je salonskih hrišćana – to je rekao novi Papa, poslušajmo ga“. I na kraju Moni Ovadija, pisac, režiser, interpretator i nesumnjivo najpoznatiji jevrejski intelektualac u Italiji i šire. Sažeo bih njegov govor na lep retorički venac don Galu: „Prema kabali svet počiva na 36 pravednika. Bio sam i ostao prijatelj don Gala, ostale nisam imao prilike da sretnem“.
Iznošenje kovčega iz crkve prisutna masa dočekala je pevajući don Galovu najomiljeniju pesmu – Bella Ciao! Njom je don Galo završio misu u crkvi prošle godine uoči Božića i taj je snimak obišao svet. Odlaskom don Gala svet je postao još tmurniji.
Milutin Mitrović
Predstavnici osam nemačkih kompanija Addinol Lube Oil, Limon, PEWO Energietechnick, Helios Ventilatoren, Doepke Schaltengeräte, Theben, Walther-Werke i FTG Friedrich Göhringer Elektrotechnik učestvovaće u utorak 28. maja na Međunarodnu konferenciji o energetskoj efikasnosti u industriji. Istogra dana popodne biće organizovana i kooperaciona berza sa zainteresovanim srpskim kompanijama o saradnji.
Iako godinama beleži dvocifrene stope rasta, ima promet od najmanje 180 miliona evra godišnje i zapošljava oko 50 hiljada ljudi, sektor usluga privatnog obezbeđenja imovine i lica češće analiziraju poznavaoci crne hronike nego poslovni eksperti. Ključni problem je u neshvatljivom ponašanju nadležnih, koji već deceniju odlažu usvajanje zakona kojim bi se regulisali standardi u toj oblasti, a ekonomska kriza je dodatno podstakla igrače na bezbednosnom tržištu da koriste zakonske „rupe“ za nelojalnu konkurenciju na uštrb kvaliteta usluga.
Savremene studije pokazuju da čak i u industrijski najrazvijenijim zemljama, u proseku manje od polovine bolničkog osoblja redovno pere ruke tokom rada sa pacijentima, što je uzročnik infekcija koje mogu imati fatalan ishod. Britanska vlada je za kampanju „Operite ruke“, namenjenu medicinskim radnicima utrošila 500.000 funti za četiri godine, ali bi za srpske prilike „budžeta u samrtnom ropcu“, za higijensko osvešćivanje u zdravstvu možda bio primenjiviji model jedne američke bolnice: da se slika lekarskih dlanova punih bakterija okači kao skrinsejver na kompjuterima širom bolnice. Rešenje je daleko jeftinije od skupih kampanja, a pokazalo se veoma efikasnim.
Prvi čovek koji je naterao lekare da peru ruke tokom rada u bolnici zvao se Ignjac Semelvajs. I nije dobro završio.
Semelvajs je počeo da radi kao lekar četrdesetih godina 19. veka, kada je smrtnost žena na porođaju bila oko 50 puta viša nego danas. Jedna od najvećih opasnosti koja je pretila porodiljama bila je porodiljska groznica, često kobna i za majku i za dete. Ova bolest, kojoj se nije znao uzrok, zadavala je mnogo muka i tada najboljim bolnicama u Evropi – Londonksoj opštoj bolnici, Pariskom porodilištu, Drezdenskom porodilištu… Zdrave žene bi dolazile u bolnicu da se porode, a onda bi, nakon kraćeg vremena, dobile jaku groznicu i umrle.
Algemajne Krankenhaus, ili Opšta bolnica u Beču, bila je možda najbolja bolnica svog vremena. Od 1841. do 1846. lekari ove bolnice doneli su na svet preko 20.000 beba, ali je u istom periodu umrlo oko 2.000 majki, odnosno svaka deseta. Godine 1847. stanje se pogoršalo: svaka šesta majka umirala je od porodiljske groznice. To je bila godina kada je Ignjac Semelvajs, mladi lekar mađarskog porekla, postao pomoćnik direktora porodilišta bečke Opšte bolnice. Semelvajs je rešio da po svaku cenu otkrije uzrok porodiljske groznice i pokuša da nađe rešenje da se spreči visoka stopa smrtnosti na porođaju. Po njegovom mišljenju, nijedna dotadašnja pretpostavka o uzroku ove bolesti nije bila tačna. Naime, za izazivanje porodiljske groznice krivili u se uski korseti i podsuknje koje su žene nosile sve do poodmakle trudnoće, potom urođene sklonosti ka infekcijama, zagađen vazduh u porodilištima, a kružile su i teze da prisustvo lekara porođaju, s obzirom da su to bili isključivo muškarci, dovodi do patoloških promena u psihi i telu porodilja.. Manje radikalni pristup ogledao se u tvrdnjama da su uzrok prehlada, pogrešna ishrana, prerano prelaženje porodilja iz sale za porođaje u krevet…
Porodiljska groznica je lekare suočavala sa zbunjujućom protivurečnošču: kada su se žene porađale kod kuće uz pomoć babice, što je još uvek bilo uobičajeno, smrtnost je bila 60 puta manja nego kada su se porađale u bolnici. Da bi rešio ovu zagonetku, Semelvajs je počeo da traga za podacima. Sakupljajući statistiku o stopi smrtnosti u svojoj bolnici, otkrio je bizaran obrazac. Bolnica je imala dva odvojena odeljenja: u jednom su osoblje činili lekari i lekarski pripravnici muškog pola, a u drugom babice i njihove pripravnice. Razlika u stopi smrtnosti između ta dva odeljenja je bila ogromna. Mereno za period od šest godna, prosečna stopa smrtnosti u odeljenju sa babicama iznosila je 3,9%, a u odeljenju sa lekarima čak 9,9%, odnosno bila je više nego dva puta veća. Njegovo istraživanje je utvrdilo i to da organizacija u porodilištu i raspodela porodilja u dva odeljenja isključuje mogućnost da lekarima u kontinuitetu dolaze žene slabijeg fizičkog zdravlja, potom da se žene, čiji je grlić materice bio otvoren više od 24 sata razboljevaju gotovo bez izuzetka, i da bolest nije zarazna jer nije prelazila sa porodilja ili novorođenčadi na lakare.
Odgovor je najzad stigao kao posledica tragičnog događaja na sasvim drugom mestu. Jedan stariji profesor medicine, koga je Semelvajs veoma poštovao, iznenada je umro nakon slučajne nezgode. Dok je pokazivao studentu kako da izvede autopsiju, nož u studentovim rukama je skliznuo je i posekao profesorov prst. Simptomi koje je profesor imao pre nego što je umro, veoma su nalikovali onima koje su iskazivale porodilje koje su umirale od porodiljske groznice. Semelvajs je ispitivanjem obdukcijskih nalaza šta je izazvalo smrt uvaženog profesora došao do zaključka da je umro od posledice infekcije, odnosno kako je pribeležio „od čestica iz tela leša na kome je sa studentom vršio autopsiju, koje su preko noža dospele u njegov krvotok“. A onda je Semelvajs shvatio da lekari i studenti veoma često u porodilište odlaze odmah iz sale za obdukciju, pri čemu bi, u najboljem slučaju, samo površno oprali ruke. Mada je trebalo da prođe još skoro dve decenije pre nego što medicinska struka prihvati teoriju o bacilima – koja je tvrdila da su uzrok mnogih bolesti živi mikroorganizmi, Semelvajs je shvatio šta se dešava. Za porodiljsku groznicu bili su odgovorni lekari, koji su prenosili „čestice leševa“ sa pokojnika na porodilje.
To je objašnjavalo zašto je u lekarskom odeljenju stopa smrtnosti bila toliko viša nego u odeljenju babica, ili kod žena koje se porađaju kod kuće, kao i zašto su žene čiji je grlić materice bio duže otvoren podložnije groznici: što je duže žena ležela u tom stanju, to je češće mnoštvo lekara i studenata medicine dodirivalo njenu matericu neopranim rukama. Zahvaljujući mladom lekaru, ova pošast konačno je mogla biti zaustavljena. Naredio je da svi lekari i studenti posle obdukcija peru ruke hlornim rastvorom. Stopa smrtnosti na lekarskom odljenju porodilišta u bečkoj Opštoj bolnici, smanjila se na ispod 1%.
Ali kolektivna promena ponašanja, ma koliko to lepo zvučalo, može da bude izluđujuće nedostižna. Kada je 1847. Semelvajs rešio misteriju porodiljske groznice nije slavljen kao heroj. Naprotiv, uprkos vidnim rezultatima u porodilištu u kojem je radio, u drugim bolnicama lekari su ignorisali njegovu meru. Mnogi su mu se podsmevali, protiv njega je napisano mnoštvo „naučnih“ radova, koji su objašnjavali da takva pošast kao što je porodiljska groznica ne može da se reši na toliko jednostavan način – običnim pranjem ruku. Lekari u to vreme nikako nisu hteli da prihvate da su oni glavni uzročnici smrti porodilja, pa je Semelvajs je postao prezreni mesija, koga su kolege izopštile iz svog društva. U pokušaju da se odbrani i dokaže da je u pravu, njegovo ponašanje je vremenom postajalo sve čudnije, da bi završio u sanatorijumu za duševne bolesnike. Semelvajsa je posthumno osvetilo istraživanje Luja Pastera o bacilima, nakon čega je postala uobičajena praksa za lekare da temeljno peru ruke pre nego što prime pacijenta.
Da li? Mnoštvo savremenih studija pokazuje suprotno, odnosno da bolničko osoblje pere ili dezinfikuje ruke u manje od polovine slučajeva u kojima je to neophodno. Lekari su još nemarniji po tom pitanju od sestara i bolničara. U izveštaju američkog ministarstva zdravlja iz 2004. godine, pod nazivom „Ljudski je grešiti“, izneta je procena da između 44.000 i 98.000 Amerikanaca godišnje umre zbog bolničkih grešaka koje je bilo moguće sprečiti – što je više smrtnih slučajeva nego u automobilskim nesrećama ili od raka dojke – i da je jedna od vodećih grešaka infekcija rane. Najbolja prevencija? Odgovor u izveštaju glasi kratko i jasno: da se češće peru ruke.
Iste godine, britanska vlada je pokrenula kampanju „Operite ruke“, nakon saznanja da higijenski propusti medicinskog osoblja uzrokuju oko 300.000 infekcija godišnje u britanskim bolnicama. Prema pomenutom istraživanju, jedan od četiri lekara i medicinskih sestara ne pere ruke nakon svakog pregleda pacijenta. U kapmpanju, koja je trebalo da podstakne lekare i drugo medicinsko oseoblje da redivno koriste vodu, sapun i alkohol gel, za četiri godine je utrošeno 500.000 funti, ali njeni kreaotori tvrde da je njome spaseno više života nego što je to učinilo bilo koje medicinsko otkriće decenijama unazad. Prema najnovijim podacima, krajem prošle godine je u odnosu na isti period prethodne godine bilo 1.200 manje infekcija u britansim bolnicama, koje su posledica neredovnog pranja ruku medicinskog osoblja.
Nauprot pohvalama britanskoj vladi da su rezultati daleko prevazišli uložena sredstva, u Australiji je prošle godine izbio nacionalni skandal nakon objave rezultata istraživanja u jednoj dečijoj bolnici u Sidneju. Tokom petomesečnog istraživanja na odeljenju intenzivne nege, od lekara je traženo da prate učestalost sopstvenog pranja ruku. Stopa koju su prijavili je bila 73%. To je bilo daleko od idealnog, ali ne i skandalozno. Međutim, istraživači su ubacili svoje ljude kao insajdere, u vidu „studenata na praksi“, koji su imali zadatak da špijuniraju lekare. Njihova evidencija je bila poražavajuća: ispostavilo se da stopa higijene ruku lekara iznosi bednih 9%.
Daleko bolje rezultate iskazao je medicinski centar Sedars Sinaj u Los Anđelesu. Tamošnje istraživanje, urađeno na sličan načln kao i u Australiji je pokazalo da 65% lekara pere ruke po propisanom protokolu. Ali ako se ima na umu da je reč o bolničkom kompleksu svetske klase, onda su rezultati daleko od zadovoljavajućih. Zato je uprava bolnice rešila da pribegne kampanji zasnovanoj na podsticajnim merama. Formiran je Odred za higijenu, koji je lepio plakate i slao elktronske poruke koje su imale za cilj da na delikatan način podstaknu kolege na veću higijenu, njegovi članovi su svako jutro dočekivali lekare sa bocom dezinfekcionog sredstva, a jedna od metoda je bila i dodeljivanje novčane nagrade za „najredovnije perače ruku“.
Ali, rezultati pozitivne kampanje su bili krajnje mršavi. Do tog saznanja je došlo tokom ručka za specijalno oformljen komitet u svrhu podizanja lične higijene medicinskog osoblja, koji su činili 20 najboljih lekara u bolnici. Pre ručka, njihova koleginica, bolnički epidemiolog, tražila je da svako ostavi otisak svoga dlana u specijalno pripremljenim sterilnim posudama, sa sunđerastim slojem agara. Ručak je završen obeshrabrujućom konstatacijom da kampanja za podizanje svesti o važnosti redovnog pranja ruku nije uspela, prevashodno zato što su se lekari žalili da sa tolikim brojem pacijenata – u proseku 100 pacijenata na jednog lekara dnevno, nemaju kad da poštuju protokol pranja ruku. Tvrdili su da bi na te aktivnosti, ako striktno poštuju bolničke propise, utrošili najmanje polovinu radnog vremena.
Međutim, njihova koleginica epidemiolog, ipak je došla do rešenja. Uzorke lekarskih dlanova, uzete pre nego što su seli da ručaju, poslala je u laboratoriju. Nalazi su bili katastrofalni. Slike koje su dobijene na osnovu njih prikazivale su dlanove najvažnijih ljudi u bolnici, na kojima su registrovane kolone bakterija. I to pre nego što su seli da jedu. Drugim rečima, oni koji svima drže lekcije o zdravom ponašanju, pali su na ispitu za početnike. Nakon duže prepirke i preglasavanja, na kraju je ipak doneta odluka da se slike lekraskih dlanova punih bakterija okače kao kao skrinsejver na kompjuterima širom bolnice. Za lekare – spasioce života po profesiji i zakletvi – ovo sumorno upozorenje pokazalo se jačim od bilo kog podsticaja. Pranje ruku u bolnici ubrzo je skočilo na gotovo 100%, barem kako tvrde potonja istraživanja. Kada se pročulo, i ostale američke bolnice su počele da kopiraju ovo rešenje.
Ovaj naizgled srećan kraj, međutim, iza sebe i dalje ostavlja dilemu. Zašto je toliko teško promeniti ponašanje ljudi, čak i kada su visokobrazovani i kada ono direktno utiče na negativan rezultat njihovog posla, što je u ovom slučaju rizik da usmrte one čije živote treba da spasu.