Oko slavljenja porodičnih, ali i kompanijskih i opštinskih slava razvio se čitav biznis: ketering, pravljenje sitnih kolača, slavskih kolača, sveća, pečenje mesa i ribe i sl. Oni koji se njime bave šale se da napamet znaju crvena slova, bolje od pojedinih sveštenika. Pa opet, nije im do smeha jer zbog nemaštine promet konstantno pada, bez obzira što neki od domaćina za pripremanje slave uzimaju čak i keš kredite koje potom otplaćuju do naredne slave.
Nekada su domaćice padale s nogu pripremajući za slavu mnoštvo jela, sitnih kolača i meseći slavski kolač sa najdelikatnijim ukrasima. Danas to sve rade profesionalci a domaćice svoje narudžbine pokupe na povratku sa posla, ili im firme koje se bave keteringom donesu sve upakovano. Dok su nekada seoski domaćini cele godine višak proizvedene hrane sklanjali na stranu, za slavu, danas gradski domaćini za ovo zadovoljstvo podižu keš kredite. To ne čudi jer za slavsku trpezu u proseku treba odvojiti od 25.000 do čak 80.000 dinara.
U UniCredit banci kažu da nije lako odrediti namenu keš kredita, ali da su uočili povećanu tražnju za njima u periodima slava. “Na osnovu toga pretpostavljamo da se odobrena sredstva koriste za kupovinu namirnica, pića i izmirivanje svih drugih troškova vezanih za ova porodična slavlja. Najčešće su u pitanju dinarski krediti koji sa sobom ne nose valutni rizik, a rok otplate je do godinu dana”, kaže Jelena Ilić, portparol ove banke.
Istovremeno, povećava se promet u prodavnicama, pekarama, pečenjarama ili ribarnicama, pa i preduzećima za ketering. U kompaniji Deleze objašnjavaju da u periodu pred slave promet u radnjama može da varira, ali da “prodaja proizvoda koji se koriste za pripremu slavske trpeze ili poklone svakako raste. Na povećanje prometa tih proizvoda dodatno utiču akcije koje tada organizujemo u objektima naših maloprodajnih lanaca, bilo da je u pitanju Maxi ili Tempo. Značajniji rast prodaje beleže sveže i pakovano meso i suhomesnati proizvodi, pića, konditorski proizvodi i slično. Najveći porast prodaje evidentiramo pred najmasovnije slave: Đurđevdan, Aranđelovdan, Nikoljdan i Jovandan“.
Finansijska kriza udarila i na svece
Kolači su pre nekoliko godina bili sladak zalogaj i za one koji su rešili da od njih naprave posao. Domaćini kojima je pravljenje sitnih čokoladnih kuglica, bajadera, oblandi, vanilica i drugih kolača oduzimalo mnogo vremena naručivali su ih kod poslastičara specijalizovanih za slavlja, ili kod žena koje su nalazile mušterije “na crno”, preko oglasa u novinama. Čačanka Zorica Selaković je tada dobro poslovala u svojoj firmi Desert, međutim, sada je, kaže, sa krizom nestalo i ono malo preživele srednje klase. “Pad životnog standarda i nelojalna konkurencija učinili su da jedva preživljavamo u onoj polovini godine u kojoj nema slava”. Selaković se uprkos tome trudi da zadrži nivo – radi sa kvalitetnim materijalima, po opštevažećim prehrambenim standardima, brinući o raznim detaljima, od lepote ukrasa do toplote frižidera u kom čuva kolače. Insistiranje na kvalitetu joj se u početku isplatilo, jer su mušterije za slavu naručivale u proseku po 10 kg kolača, a danas upola manje. Naša sagovornica ističe i da je sve češći slučaj da mušterije najveći deo kolača kupe jeftino „na crno“, a kod nje manju količinu,“tek da se stvori privid kvaliteta“.
Naša sagovornica kaže da joj posao najbolje ide za Svetog Nikolu, što je slučaj i u Pekari Bajić sa Vidikovca sa prodajom slavskog kolača. Za domaćice nije toliki problem da ga naprave, koliko da ga ukrase, pogotovo što je prvobitni pravoslavni „dizajn“ doživeo pravu revoluciju – ukrase u vidu ruža, klipova pšenice, Biblije, ptica, klipova grožđa, višanja, ali i neverovatnih pozlaćenih listova i šljokičastih cvetića. U Pekari Bajić kažu da oni uglavnom prave klasičnije slavske kolače, i za firme i za pojedince. Pretpostavljaju da se slavski kolači kupuju zato što zaposlene žene danas ne stižu da se bave finesama u njihovoj izradi, ali i zato što nemaju uslove za pravljenje pravih slavskih kolača: pećnice u kojima se mogu namestiti posebne temperature i dobri kalupi.
Kolač mora biti osveštan, zaliven crvenim vinom i podeljen među članovima porodice. Takođe, običaj je i da domaćin slave zapali sveću koja će goreti ceo dan simbolišući “svetlost Hristove nauke”. Voskari kažu da im promet uvek skače pred slave, iako ne dovoljno da bi od toga mogli i da žive, pa su mnogi svom asortimanu dodali i traženije proizvode, poput voska za depilaciju. Poslednjih godina trend kupovine osveštanih sveća iz crkava negativno utiče na prodaju malih zanatlija, zajedno sa kineskim proizvođačima koji su konkurentni niskim cenama a naoko savršenim dizajnom. U voskarskoj radnji Romanić komentarišu da se “osveštavanjem” sveća samo uzima novac, ali kažu da im i pored toga pred slave raste prodaja, i to svih vrsta sveća, od najjeftinijh koje koštaju 120 dinara do skupljih, velikih, koje staju i po 2.000 dinara.
Stručnjaci za crveno slovo
I pored sve pomoći pečenjara, poslastičara i pekara, u pripremanju slave posla ima “preko glave”. Zato neki angažuju firme koje će umesto njih napraviti i lepo aranžirati preostalu hranu. Marija Lazarević iz Kuće hrane Lazarević, jednog od najstarijih ketering preduzeća kod nas (nastalog 1998.), kaže da im se obim posla smanjio zbog krize i to ne u pogledu broja narudžbina već količine naručene hrane – danas domaćini imaju mnogo skromnije zahteve nego ranije. Međutim, mnogi od njih, i kada su u velikim novčanim problemima, trude se da se za slavu “služi sve po redu”. U ovom ketering perduzeću dobijaju najviše porudžbina za predjela i salate, bilo da su mušterije pojedinci ili preduzeća, a među potonjima je najviše državnih poput zdravstvenih institucija koje slave lekarsku slavu Svete Vrače. Koliko je poznavanje datuma slava bitno za njihov biznis Marija Lazarević ilustruje rečima jednog svog kolege: „Bolje poznajemo crkveni kalendar od Patrijarha“.
Osnivači preduzeća „KETERING 24“ učili su ovaj posao u inostranstvu, pa su tamo stečeno znanje preneli u Srbiju. Doduše, ovde su morali da se prilagode specifičnostima tržišta kao što je i pripremanje porodičnih slava, za koje im hranu, kažu, naručuje sve više ljudi. Neki naručuju samo predjela a neki i kompletan meni, a od firmi najčešći klijenti su im mala preduzeća.
Međutim, svece ne slave samo pojedinci i firme, već i opštine i gradovi. Varošica Lajkovac je, na primer, slavu pretvorila u manifestaciju koja traje deset dana, sa propratnim sadržajima poput rok i folk koncerata, likovnih kolonija, sportskih turnira… A sve je krenulo, priča Milutin Ranković, direktor Turističke organizacije Lajkovca, kada je početkom prošlog veka u ovo mesto došla uska pruga sa poznatim vozom “Ćirom”. Tako je nastao Lajkovac, čiji je brzi razvoj tada upoređivan sa rastom američkih gradova. U ime zahvalnosti železnici koja ga je stvorila, Lajkovac je počeo da slavi Ognjenu Mariju, slavu mašinovođa. Slavilo se do Drugog svetskog rata, kada je ova tradicija prekinuta, da bi posle 2000. bila obnovljena. Danas sam obred izgleda ovako: prvo litija prolazi ulicama, potom se reže slavski kolač, pa prisustvuje slavskoj trpezi koju organizuje crkva, da bi na kraju opština za svoje građane napravila zakusku u nekom restoranu. Slava se finansira, kaže Ranković, iz dela budžeta opštine odvojenog za manifestacije ali i od donatorstava i sponzorstava.
Zaštita Đurđevdana
Da je slava u našem društvu sve bitnija pokazuje i nastojanje institucija da je zaštite i kanonizuju. Najnovija inicijativa potiče iz Etnografskog muzeja, koji je predložio Đurđevdan za Uneskovu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.
broj 97, maj 2013.