„Mislim da je jako bitno za svakog arhitektu da provede određen broj sati na gradilištu, zato što mogućnost da pratiš kako se projekat razvija i kako će izgledati u budućnosti u potpunosti menja način razmišljanja. To je, ujedno, veoma zavodljiva situacija – kada se ono što si crtao i projektovao realizuje pred tvojim očima“, kaže Ksenija Đorđević, mlada beogradska arhitektica koja je prvi posao dobila još pre diplomiranja i čiji arhitektonski potpis danas nose prestižni objekti u Beogradu i inostranstvu.
Ksenija Đorđević je planirala da nakon diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu upiše doktorske studije i bavi se teorijskom arhitekturom, a da privatno nastavi da igra balet. Pre fakultetske diplome dobila je prvi posao, i kako kaže, planove je morala da menja u letu. Njen prvi veliki projekat, osmišljavanje kluba beogradske Filharmonije 2007. godine, prerastao je u „Informbiro“, koji je postao popularan među vrlo različitim gostima – od starijih posetiteljki koncerata, preko poslovnih ljudi, mladih, do zaposlenih u Filharmoniji, koji su tu praktično domaćini. Nakon tog uspeha, mladu arhitekticu je počeo da prati „dobar glas“, pa su usledili angažmani koji su njen rad učinili prepoznatljivim: „Fabrika“, „Nova Ipanema – Anđelija“, „Drinka“, „Just Vanilla“, Hotel „Moskva“… Poslednjih nekoliko godina radi i za strane klijente, a među objektima za koje je angažovana više od 70 odsto su javna zdanja, od čega su preko polovine poznati klubovi i restorani.
BIF: Kako je ovakav, donekle nepredviđeni razvojni put, uticao na Vaše shvatanje arhitekture ?
Ksenija Đorđević: Mislim da je jako bitno za svakog arhitektu da provede određen broj sati na gradilištu, zato što mogućnost da pratiš kako se projekat razvija i kako će izgledati u budućnosti u potpunosti menja način razmišljanja. To iskustvo je neophodno i neprocenjivo, pogotovo u prvih nekoliko godina karijere. Zbog toga je kasnije lakše ukalkulisati sve probleme koji mogu da se pojave u realizaciji. Naučiš da se prilagođavaš novim situacijama i da donosiš odluke na licu mesta. Tek na terenu čovek može da oseti da je to što je zamislio utemeljeno u realnosti. To pruža osećaj sigurnosti da ono što si započeo možeš da dovedeš do kraja. To je, ujedno, veoma zavodljiva situacija – kada se ono što si crtao i projektovao realizuje pred tvojim očima, „jedan prema jedan“, u realnom vremenu.
BIF: Da li je zahtevnije raditi na rekonstrukcijama postojećih zdanja ili projektovati nove objekte?
K. Đorđević: Rekonstrukcije su zahtevne jer podrazumevaju i saradnju sa zavodima za zaštitu spomenika, kao u slučaju kuće iz Fažane u Istri iz šezdesetih godina 18. veka, ili prilikom rekonstrukcije beogradskog hotela Moskva. Neophodno je da se vodi računa o mnogo toga što se ne uči na fakultetu. Sa druge strane, rekonstrukcije su veoma uzbudljive, jer se prilikom radova razotkrivaju različiti slojevi vremena i nikad ne znaš na šta ćeš naići. Na primer, za rekonstrukciju hotela Moskva nisam mogla da pronađem dovoljno informacija o tome kako je izgledao njegov enterijer prilikom otvaranja 1906. godine, osim da je rađen u stilu ruske secesije. Na kraju su mi najviše pomogle dve razglednice iz tog perioda. Kada se rade rekonstrukcije starih objekata veoma je bitno i koji od „stilskih slojeva“ u njemu je najautentičniji – da li je u slučaju hotela Moskva to bio period njegovog otvaranja, ili sedamdesete godine prošlog veka? U većini slučajeva, navodi te sam prostor. Na primer, „Fabrika“, koja je građena sredinom proslog veka, ima jak identitet industrijske arhitekture, i sama vodi u kom smeru rekonstrukcija treba da se odvija.
Naravno, teže je kada se radi „od nule“. U početku sam pravila minimalističke, beskompromisne enterijere, ali sada imam veću potrebu da eksperimentišem sa prostorom. Aktuelni projekat poslastičarnice „Angelato“ u Pragu je potpuno drugačiji od mog dosadašnjeg arhitektonskog potpisa. Rađen je u nordijskom stilu, u drvetu, i sa figurama od origamija na plafonu – pre nekoliko godina ne bih mogla da zamislim da projektujem tako nešto.
BIF: Da li Vas u radu više ograničavaju zahtevni klijenti ili birokratske procedure?
K. Đorđević: Pitanje „čija je reč poslednja“ se naročito nameće u radu na zaštićenim objektima. Na primer, Konzervatorski odjel u Hrvatskoj je veoma rigorozan i zahtevan, cela Istra je zaštićena i posao se zbog toga odužio mesecima. A da ne govorimo o Pragu, koji je i u udžbenicima arhitekture naveden kao primer kako takve institucije treba da rade – tamo se i za saksije na fasadi tačno određuju dimenzije, oblici i boje. Zavod za zaštitu je donosilac zakona, a ja kao arhitekta moram da se povinujem tim pravilima. U principu, što imam više informacija i normi, meni je kao projektantu lakše. U najvećem broju slučajeva, na sreću, radila sam sa ljudima koji poseduju izvestan graditeljski senzibilitet, mada je bilo situacija kada sam morala da „pokažem zube“, kao kada mi klijenti daju fotografiju nekog poda koga su videli na putovanju i kažu „ja hoću to“, a reč je o objektu koji ima striktne istorijske odrednice. U početku sam se čudila kolegama koji su govorili o „paklu profesije“, ali kasnije me je nekoliko projekata „spustilo na zemlju“, pa sam morala da ovladam i menadžerskim poslovima.
Što se birokratije tiče, sada uglavnom angažujem stručne firme koje se bave pribavljanjem dozvola i ostalom papirologijom. Vidim da im nije lako, jer kod nas takve procedure i dalje nisu dovoljno uređene da bi projekat mogao da se realizuje bez zastoja. Previše je stvari koje se dešavaju „nepredviđeno“.
BIF: Da li se kriza u građevinskoj industriji odrazila i na Vaš posao?
K. Đorđević: Građevinska industrija je u jednom trenutku doživela strmoglav pad u Srbiji. Sećam se da sam bila u inostranstvu nekoliko meseci i kada sam se vratila, bilo mi je u prvom momentu teško da pojmim njene razmere – koliko ljudi je preko noći ostalo bez posla, a među njima i profesora, poznatih arhitekata. Imala sam sedam, osam ljudi na platnom spisku i timove sam kreirala prema projektima, ali sam vremenom ustalila saradnju sa dvadesetak spoljnih saradnika. Osećam se lepo u Beogradu, ali poslednjih nekoliko godina radim i za strane firme, pa suštinski nisam toliko pod pritiskom zbog loše situacije u ovom sektoru u Srbiji.
Klub Just Vanilla
BIF: Da li se slažete sa utiskom sve većeg broja stranih posetilaca da je srpska prestonica „Berlin jugoistočne Evrope“?
K. Đorđević: Moje kolege iz inostranstva sve češće govore o tome da se Beograd menja i da postaje novi centar urbane kulture u širem regionu. Uprkos tome što se u poslednje dve decenije mnogo toga radilo po sistemu promašaja i pogodaka, Beograd jeste – ali to je bio i ranije – prepoznat u stranoj javnosti kao čvorište u kome se „nešto dešava“. Strani gosti u poslednje vreme samo potvrđuju da je ovde prisutan specifičan kosmopolitski život i da su kreativne indutrije sve jače.
BIF: Kako uspevate da pratite najnovije svetske trendove u arhitekturi?
K. Đorđević: Neophodno je ostati „u korak“ sa zbivanjima u svetu, regionu i zemlji. Moraš biti umrežen i održavati komunikaciju sa kolegama. Sajmove posećujem nešto manje nego što bih htela, jer mi zgusnut raspored to ne omogućava, ali svako jutro uz prvu kafu posećujem različite „društvene mreže“ za arhitekte iz celog sveta i informišem se o tome ko šta projektuje u kom delu sveta. To mi daje mogućnost da odredim gde se nalazim u ovom trenutku.
BIF: Da li je u današnjim uslovima moguće dugoročnije planirati karijeru?
K. Đorđević: Upisala sam doktorske studije, ne zbog akademskih ambicija, već zato što želim da naučim kako da mislim ono sto radim. Neophodno je stalno konsultovati teoriju, pogotovo ako se baviš javnim strukturama i rekonstrukcijama, u protivnom veoma lako i neprimetno možeš da sklizneš u grešku iz koje nema povratka. Ne razmišljam o tome gde hoću da budem za pet, deset godina… Ne više. Ako je u početku i postojao jasan plan, okolnosti su se u međuvremenu značajno promenile. Razmišljam da bi bilo dobro da budem zaposlena negde, na primer u nekoj u državnoj firmi (smeh) i prepustim razmišljanje o hiljadu problema drugim ljudima.
broj 117, maj 2015.