U Bačkom Monoštoru, vojvođanskom selu sa nešto manje od 3.500 stanovnika, početkom prošlog veka klomparstvom se bavilo više od 70 ljudi. Oni su ručno izrađivali drvenu obuću koju su nosili poljoprivrednici u mokrim poljima tokom teških zimskih dana, a po kojoj su postali poznati i u Austriji, Nemačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Rusiji, Ukrajini…Klompe su izvozilii preko okeana, u SAD i Kanadu, a danas u celom ovom regionu klompe proizvodi jedino Ivica Kovač, i to, kako sam kaže – sasvim slučajno.
Kada se spomenu klompe većina ljudi odmah pomisli na Holandiju, na njena šarena prostranstva lala, vetrenjače i neizostavnu drvenu obuću. Zanimljivo je, međutim, da ova obuća nije tradicionalna samo u toj kraljevini, već se vekovima proizvodi, a i nosila se, širom sveta, pa i u Srbiji. U zavisnosti od toga gde se proizvode, klompe različito izgledaju. Holandski tip je u potpunosti od drveta i podseća na papuče za zašiljenim vrhom, italijanski takođe nalikuje papučuma, samo sa otvorenim prstima i kožnim gornjim delom, engleski je preteča modernih klompi koje danas često nose zdravstveni radnici, a japanski tip klompi liči na japanke sa drvenim đonom.
U Srbiji se proizvode iste klompe kao i u Holandiji. Preciznih podataka o obimu domaće proizvodnje klompi nema, ali se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da nije veliki, budući da je to jedna od zanatskih delatnosti koja lagano izumire. U Holandiji se svake godine proizvede oko tri miliona drvenih klompi koje se dalje prodaju kao suveniri, a ponekad i van industrije turizma – u prodavnicama alata. Čak i tamo sve je manji broj onih koji ručno delju ove komade obuće jer je najveći deo proizvodnje kompjuterizovan. S obzirom na to da su prošle evropske sigurnosne provere, klompe se u Holandiji nose kao zaštitna obuća, često u poljoprivredi. Važe za bezbedniju obuću od čelikom ojačanih radničkih cipela.
Vojvođanske, uvek za broj veće
Nije utvrđeno kada su proizvedene prve klompe. Neki istoričari njihov nastanak pripisuju starim Grcima, a neki Keltima ili germanskim plemenima. Istorijskih dokaza za to nema, jer su se iznošene klompe uglavnom koristile kao drvo za potpalu. Zato su najstarije pronađene klompe poreklom iz Holandije, iz 1230. godine.
Kod nas najviše podataka o klompama datira iz 19. veka i to iz Vojvodine, gde su korišćene i kao narodna nošnja, ali i kao radna obuća. U Bačkoj su, na primer, često nošene zimi po blatu, snegu i ledu. Bile su uvek za jedan broj veće i veoma široke, tako su njihovi vlasnici u njih gurali slamu i seno, ili oblačili debele vunene čarape, kako bi imali toplu obuću. Vojvođani su ih rado nosili zato što su bile najpristupačnija i najjeftinija obuća.
Bački Monoštor je nekada bio poznat po proizvodnji drvenih klompi. Početkom prošlog veka se u ovom selu klomparstvom bavilo više od 70 ljudi, čije klompe su izvožene u Austriju, Nemačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Rusiju, Ukrajinu, ali i preko okeana – u SAD i Kanadu. Danas u celom ovom regionu klompe proizvodi jedino Ivica Kovač, i to, kako kaže, sasvim slučajno.
Počeo je pre osam godina, kada je kao nazaposlen radio različite poslove da bi preživeo. „Onda sam, jednog dana, na tavanu svoje kuće pronašao kutiju sa alatom. Raspitao sam se i saznao da je to alat za izradu drvenih klompi i da je pripadao mom ocu, koji je davno izrađivao klompe. Nisam imao od koga da naučim zanat, pa sam se snalazio sam i učio na greškama. Bacio sam dobrih pet kubika vrbe dok nisam napravio prve kvalitetne klompe”, priseća se Kovač.
U početku mu je bilo teško da napravi preciznu veličinu, a trebalo mu je vremena i da stekne veštinu potrebnu za proizvodnju “iz glave”, bez kalupa. Dok je učio ovaj zanat, dešavalo mu se, kaže, da nakon što gotovo potpuno obradi drvo, u završnom dubljenju greškom probuši obuću, te da ceo posao radi od početka. Ostatke probušenih klompi je odlučio da zadrži u svom dvorištu, kao kućice za ptice.
U međuvremenu je postao dobar klompar, kome sada treba dva sata da uradi jedan par ove obuće. No, često, nema toliko narudžbi da bi bio uposlen ceo dan. Kada mu dobro ide, napravi dva para dnevno. Osim što svoju robu prodaje na sajmovima i u Monoštoru, klompe šalje i naručiocima po Srbiji, a ovdašnji kupci ih dalje raznose po celom svetu. Za sada nema organizovan izvoz.
Zanimanje bez naslednika
Nekada je Monoštor imao zadrugu klompara, koja je posredovala između malih proizvođača i većih otkupljivača, poput fabrika. Sada je u njemu ostao samouki Ivica Kovač, koji kroz rad dobija nove ideje za razvoj svog biznisa: “Počeo sam da ih pravim u raznim veličinama, pa i veoma male, koje služe kao suveniri. Od kupaca sam čuo da ih koriste za razne namene: neki ih nose, neki u njima drže cveće, neki vino, a neki ih kače na zid. Imao sam još mnoštvo ideja za njihovu primenu, pa i za dekoraciju. Iz tog razloga sam kupio četke i boje i probao da ih oslikam, ali kada sam video kako to izgleda, odlučio sam da je bolje da ostanem pri pravljenju običnih drvenih klompi”, priča Kovač.
Kupci koji ciljano dolaze kod njega obično kupuju one velike, dok se suveniri najbolje prodaju po sajmovima. S obzirom na to da ovo nije preterano unosan posao,Ivica Kovač je naučio da pravi i druge drvene predmete, kao što su ramovi za slike. Sada mu je želja da prenese svoje umećena buduće generacije, kako ovaj zanat ne bi iščezao. Ali, interesovanje je veoma malo, iako turisti često posećuju njegovu radionicu u sklopu ture kojom se promovišu stari zanati po Bačkom Monoštoru. Na ovu turu, često, organizovano dolaze i đaci,sa ciljem da što više saznaju o svojoj istoriji, kulturi i tradiciji.
To, međutim, ne doprinosi puno da se zainteresuju za stare zanate, kaže Kovač na osnovu sopstvenog iskustva. “Deca ne žele da budu klompari. Možda je razlog tome činjenica da je za ovaj posao potreban težak fizički rad, a svi žele da sede ispred kompjutera. Možda ih plaši i pomisao kako izgleda proces izrade kada vide alat u mojoj radionici – velike noževe kojima se buši drvo. Probao sam i da im kroz šalu približim ovaj zanat – da umesto odlaska u skupe teretane, kao klompari mogu da steknu kondiciju besplatno i još da zarade. Ali kako za sada stoje stvari, bojim se da posle mene u Monoštoru više niko neće praviti klompe”, sa žaljenjem konstatuje naš sagovornik.
Na vrh brda klompa mrda
Klompe se po pravilu prave od mekog drveta, a kako je Bački Monoštor bogat vrbom, ona je uvek prvi izbor klompara. Ivica Kovačotkriva da za pravljenje klompi koristi i topolu, a rado bi probao i sa lipom, ali u njegovom kraju je nema. S obzirom na to da su stari zanati svoju održivost uvek zasnivali na racionalnom korišćenju prirodnih resursa, i ručno pravljenje klompinema problema sa sirovinama, jer se drveće sa mekom korom obnavlja na svakih deset godina.
Zajednički imenitelj
Zanat kojim se Kovač bavi jedan je od oko 500 trenutno upisanih u zvanični Registar sertifikovanih starih i umetničkih zanata i poslova domaće radinosti. Zanatlije sa ove liste spaja entuzijazam u pokušaju da od zaborava spasu deo narodne tradicije Srbije, ali i neprestana borba za opstanak poslova koji pod naletom novih tehnologija, serijske industrijske proizvodnje i ekonomske krize, kao i nezainteresovanosti mladih da se bave ovim poslovima polako postaju muzejski eksponati.