јул 2015

Prema Indeksu ravnopravnosti polova za period od 2005. do 2012. uočljiv je neki napredak na ovom polju ali je neravnopravna podela neplaćenog rada između muškaraca i žena u privatnom životu i dalje najveća prepreka postizanju ravnopravnosti polova.

Indeks ravnopravnosti polova koji objavljuje Evropski institut za ravnopravnost polova (EIGE), za 2015. godinu, pokazuje da je Evropska unija tek na pola puta ostvarenja zacrtanih ciljeva u ovoj oblasti. Indeks pokriva šest osnovnih područja: posao, novac, znanje, vreme, moć i zdravlje, kao i dva sporedna područja: nasilje nad ženama i neravnopravnosti koje se preklapaju. Temelji se na prioritetima politika EU i procenjuje učinak politika ravnopravnosti polova kako u Uniji tako i u pojedinim državama članicama.

U Indeksu ravnopravnosti polova za 2015. u području moći vidljiv je najveći napredak, pri čemu se ukupna ocena povećala sa 31,4 boda tokom 2005. na 39,7 bodova tokom 2012. Uprkos tome, prevladavajući udeo muškaraca na mestima na kojima se donose odluke još je uvek prisutan u svim državama članicama kako u politici tako i u privredi. Kategorija nasilja pokazuje da okruženje u kojem se događa nasilje nad ženama, društveni stavovi prema nasilju i poverenje u institucije imaju važnu ulogu u sprečavanju ili nesprečavanju nasilja. Rezultati pokazuju da je potreban zajednički napor država članica u prikupljanju podataka u tom području.

Ono što je uočljiv trend kod zaposlenja je rast broja žena na tržištu rada, rast broja domaćinstava u kojima i muško i žensko rade, kao i podizanje obrazovne strukture kod žena.

Što se tiče dužine radnog veka, on je raznolik širom Evrope. Žene u proseku u penziju idu 5 godina ranije od muškaraca, mada ima i drugačijih primera – od manje od godinu dana razlike u Letoniji do 15 godina na Malti.

Trajanje radnog veka je od 2005. do 2012. produženo i za žene i za muškarce. Za muškarce godinu dana (sa 36,7 na 37,6) a za žene za oko dve godine (sa 30,3 na 32,3).

Razlika u zaradama i dalje „bode oči“ ali i u najrazvijenijim državama sveta i starog kontinenta ona još nije iskorenjena.

Osim ovog, problemi sa kojima se žene susreću i u javnom i u privatnom životu su sistemski problem položaja žena u društvu i neprilagođenosti društva za potrebe žena. Žene tokom karijere više puta ulaze i izlaze na tržište radne snage jer unutar porodice primarno one vode brigu o deci ili o starijima, i od njih zavisi socijalna reprodukcija radne snage. Stoga je ravnopravnost polova cilj za čije se ostvarivanje borba vodi i u javnoj i u privatnoj sferi života.

Ceo izveštaj možete pročitati na ovoj adresi.

Čajevi za grickanje ili čajevi u kašičicama su samo neke od inovacija u domaćoj proizvodnji čajeva, bez kojih, iako je reč o delatnosti sa dugom tradicijom, nema daljeg tržišnog rasta. Na žalost, kod nas se i dalje rađe ulaže u trgovinu tuđim proizvodima, nego u inovativnu proizvodnju.

U Srbiji se lekovito bilje trenutno uzgaja na oko 3.500 hektara. Prinosi po jednom hektaru zavise od vrste čaja, ali, na primer, od kamilice se može dobiti 300 do 500 kilograma cveta, što nije loša zarada ako se ima u vidu da je prihod po kilogramu i do osam evra. Stručnjaci kažu da se najviše isplati ulagati u uzgoj kamilice, nane, matičnjaka, belog sleza, mirođije i peršuna. Profitabilni su i žalfija, valerijana, timijan, bosiljak, neven, korijander, anis, ali i origano i ehinacea.

U Srbiji je nekada ova grana poljoprivrede bila mnogo razvijenija nego danas. Trenutno se sakupljanjem i preradom bavi oko 5.000 ljudi, a svake godine se u Nemačku, Italiju i zemlje u okruženju izveze od pet do šest hiljada tona lekovitog bilja. Upućeni tvrde da je ova delatnost čak tri puta isplativija od povrtarstva, a procenjuje se da bi Srbija izvozom lekovitog bilja i šumskih plodova godišnje mogla da prihoduje oko 50 miliona dolara samo sa tržišta SAD, Austrije, Italije i Nemačke. Ukoliko bi se iskoristilo svih 10.000 hektara zemljišta koje je, po nekim studijama, pogodno za sadnju lekovitog bilja, Srbija bi dodatno mogla da zaposli i do 30.000 ljudi.

Prema podacima Grupacije proizvođača lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja PKS, u poslednjoj deceniji potrošnja čajeva u Srbiji raste između 10 do 20 odsto godišnje, a iz razgovora sa proizvođačima čajeva saznajemo da su na tržištu najtraženiji nana, kamilica, zeleni čaj sa raznim dodacima i voćni čajevi.

Nije svaka ušteda dobra

Na žalost, lekovito bilje nema ko da bere, jer mladi ljudi godinama odlaze iz sela u gradove, kaže Nebojša Stanojević, vlasnik preduzeća Adonis iz Sokobanje, koji je suprotno takvom trendu sa suprugom napustio Beograd pre gotovo četvrt veka da bi se posvetio lekovitom bilju. Sa najnovijom krizom, deo seoske populacije se vratio na svoja imanja i uključio u branje lekovitog bilja, barem sezonski. Naš sagovornik, koji je i predsednik Grupacije proizvođača lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja PKS, kao i Udruženja za lekovito bilje „Dr Jovan Tucakov“, napominje da se lekovito bilje trenutno najviše bere u jugoistočnom delu Srbije, na teritoriji Svrljiga, Sokobanje, Boljevca, Dimitrovgrada…

Adonis otkupljeno bilje prerađuje i proizvodi čajeve koje pretežno prodaje u apotekama, zatim prodavnicama zdrave hrane, a u poslednjih godinu dana i preko interneta. Pored prodaje na domaćem tržištu, preduzeće svoj aortiman izvozi u Crnu Goru, Makedoniju, na Kosovo, u Bosnu i Hercegovinu i Sloveniju. „Najviše se prodaje šumsko voće – to je čaj u kojem ima dosta domaćeg voća, zatim brusnica koja je uvozna, kamilica sa medom, nana, rtanjski čaj, ali i neke kombinacije poput zelenog čaja sa limunom i đumbirom. Čaj će se prodavati samo ako je kvalitetan, lepo upakovan i, istovremeno, cenovno dostupan. Zbog pada standarda, neke moje kolege su odustajale od luksuznih pakovanja, pojedinci su čak razmišljali da prodaju čaj samo u filter kesicama, bez končića. Bilo je i onih koji su, umesto na ambalaži, štedeli na kvalitetu sirovina, ali takva poslovna politika ne može da bude uspešna na duži rok“, uveren je Stanojević.

On ne vidi mnogo prostora za dalji rast na domaćem tržištu bez uvođenja inovacija, koje međutim, nije uvek jednostavno sprovesti. „Nedavno sam u Srbiji našao biljku kojom se iskorenjuju streptokoke i stafilokoke. Od nje bi, na primer, mogao da se proizvede ekstrakt kojim bi se punile kapsule, i rado bih uložio u taj posao kada bih bio siguran da ću za novi proizvod naći kupca. Ali kod nas se, na žalost, rađe trguje tuđim proizvodima umesto da se ulaže u proizvodnju“, komentariše naš sagovornik.

Kašičice sa čajem

Uprkos tome, Adonis je postao prepoznatljiv upravo po inovativnim proizvodima, kao što je „Čaj za grickanje“. Ideju su, kaže Stanojević, dobili kada su na jednom sajmu izložili činiju sa čajem u kojem je plivalo voće, kako bi i na taj način pokazali u kojoj meri su njihovi proizvodi prirodni. Posetioci su masovno dolazili i grickali voće iz činije, da bi im, na kraju, organizator sajma dodelio zahvalnicu za „čaj koji se gricka“. Tako je nastao istoimeni proizvod i to u raznim varijantama, od jabuke, trnjine, maline, borovnice, brusnice, „a najomiljeniji je onaj od kisele jabuke“. Prodaje se uglavnom u kafićima, i to više u Hrvatskoj nego u Srbiji, a izvozi se i na druga okolna tržišta.

Još jedna inovacija po kojoj je kompanija postala posebno prepoznatljiva su kašičice sa čajem, koje se ko koriste isto kao i filter vrećice. „Planirao sam da napravimo štapić poput onog za duvanje mehurića od sapunice, ali sa dva kraja, dakle sa dva filtera za čaj“, priča naš sagovornik. „Međutim, proizvođač mašine za ove kašičice je na internetu pronašao jednu kompaniju iz Amerike koja radi to isto, samo sa jednim filterom na kraju štapića. Zatim je kombinovao te dve ideje i dobili smo originalan proizvod koji smo zaštitili na području bivše Jugoslavije“.

S obzirom da ukupnom rastu prodaje najviše doprinose voćni čajevi, u Adonisu planiraju ulaganja u mašinu za obradu jabuka i drugog voća. Mada je poslovanje zasnovano na proizvodnji funkcionalnih, odnosno lekovitih čajeva, Stanojević upozorava da nijedan proizvod ne poseduje univerzalna lekovita svojstva, te da je neophodna konsultacija sa lekarima koja vrsta čaja pogoduje određenoj bolesti.

Zato Adonis i u svom poslu konstantno sarađuje sa stručnjacima, kao što je organizacija manifestacije „Biljober“ u partnerstvu sa Nemačkom organizacijom za tehničku saradnju GIZ, na kojoj se edukuju berači i uzgajivači lekovitog bilja u Knjaževcu, Zaječaru, Boljevcu i Golupcu. „Na toj manifestaciji, ali i kroz celokupno dosadašnje iskustvo u ovom poslu, uverio sam se u onu izreku da sa lekovitim biljem mogu uspešno da rade samo dobri ljudi“, zaključuje Nebojša Stanojević.

 
broj 117, maj 2015.

Rastući krešendo prepirki i ogorčenosti u okviru Evrope nekima sa strane može da izgleda kao neizbežna posledica gorke završnice koje se odigrava između Grčke i njenih kreditora. U stvari, evropski lideri tek sad konačno počinju da otkrivaju pravu prirodu aktuelne rasprave oko duga i odgovor nije prijatan: radi se daleko više o moći i demokratiji nego novcu i ekonomiji.

Naravno da je ekonomska osnova programa koji je “Trojka” (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) nametnula Grčkoj pre pet godina grozna i da je dovela do pada BDP od 25 posto. Ne mogu da se setim nijedne ekonomske krize koja je bila toliko promišljena i koja je imala toliko katastrofalne posledice: na primer, u Grčkoj je nezaposlenost među mladima prešla 60 posto.

Zapanjujuće je da Trojka odbija da prihvati odgovornost za bilo koji aspekt ove krize ili prizna koliko su joj loši bili modeli i predviđanja. Ono što iznenađuje još više je da evropski lideri nisu ništa iz ovoga naučili. Trojka i dalje zahteva da Grčka ostvari primarni budžetski suficit (ne računajući isplate kamate) od 3.5 posto BDP do 2018.

Svetski ekonomisti su takav cilj osudili kao kaznu jer će njegovo ostvarivanje nesumnjivo dovesti do dubljeg ekonomskog pada. Čak i ako se dug Grčke restrukturiše van svake zamisli, zemlja će ostati u krizi ako na iznenadnom referendumu ovog vikenda glasači prihvate cilj koji im je postavila Trojka.

Kad je u pitanju preobražaj velikog primarnog deficita u suficit, malo je država uradilo bilo šta slično onome što je Grčka uspela da postigne u proteklih pet godina. Iako je to postignuto po cenu izuzetno velike ljudske patnje, nedavni predlozi grčke vlade su se u velikoj meri približili ispunjavanju kreditorskih zahteva.

Da budemo načisto: gotovo ništa od mnogo novca pozajmljenog Grčkoj nije otišlo tamo. Novac je potrošen na isplatu kreditora iz privatnog sektora, uključujući nemačke i francuske banke. Grčka je dobila malu sumu, ali je platila visoku cenu kako bi održala bankarske sisteme ovih država. MMF i drugim „zvaničnim“ kreditorima traženi novac nije potreban. Po uobičajenom poslovanju, vraćeni novac bi najverovatnije ponovo bio pozajmljen Grčkoj.

Ali, kao što je već rečeno, nije u pitanju novac. U pitanju je korišćenje „rokova“ kako bi se Grčka pokorila i prihvatila neprihvatljivo – ne samo mere šrednje već i druge nazadne i kaznene političke mere.

Ali zašto bi Evropa uradila ovako nešto? Zašto se lideri Evropske unije opiru referendumu i odbijaju da produže rok od 30. juna za uplatu grčke rate MMF za samo nekoliko dana? Zar se Evropa ne brine toliko o demokratiji?

U januaru su građani Grčke glasali za vladu koja će okončati mere štednje. Da ta vlada samo ispunjava obećanja data tokom kampanje, već bi odbila ovaj predlog. Međutim, vlada je želela da da priliku Grcima da sami odluče po ovom pitanju koje je od životne važnosti za njihovu buduću dobrobit.

Ova briga za legitimitet naroda je nekompatibilna sa politikom evrozone koja nikada nije bila baš demokratski projekat. Većina vlada zemalja članica nije tražila da narod da svoj pristanak za predaju monetarnog suvereniteta ECB. Kada je Švedska to uradila, Šveđani su rekli ne. Razumeli su da bi nezaposlenost skočila ako bi državnu monetarnu politiku unazadila centralna banka koja je tvrdoglavo fokusirana na inflaciju (kao i to da ne bi posvetila dovoljno pažnje finansijskoj stabilnosti). Ekonomija bi patila zbog toga što se ekonomski model evrozone bazira na odnosima moći koji radnike stavljaju u nepovoljan položaj.

Ono što vidimo danas, 16 godina pošto je evrozona institucionalizovala te odnose, sigurno jeste antiteza demokratiji: mnogi evropski lideri žele da vide kraj levičarskoj vladi premijera Aleksisa Ciprasa. Na kraju krajeva, izuzetno je nezgodno imati vladu u Grčkoj koja se ne samo toliko protivi političkim modelima koji su mnogo doprineli porastu nejednakosti u mnogo razvijenih zemalja, već i vladu koja želi da ograniči neobuzdanu moć bogatih. Oni izgleda veruju da mogu da na kraju obore grčku vladu maltretirajući je dok ne prihvati dogovor koji se kosi sa njenim mandatom.

Teško je savetovati Grke kako da glasaju 5. jula. Nijedna alternativa, ni prihvatanje ni odbacivanje uslova Trojke, neće biti laka i obe nose veliki rizik. Glas „za“ bi značio ulazak u krizu bez kraja. Možda bi osiromašena zemlja, jednom kada bi rasprodala sve što može i pošto bi njeni mladi i pametni građani emigrirali, mogla da zasluži konačno opraštanje dugova. Možda bi Grčka jednom kada bude pala među zemlje sa srednjim prihodom mogla da dobije pomoć od Svetske banke. Sve ovo bi možda moglo da se desi za deset, ili možda za dvadeset godina.

Nasuprot tome, glas „protiv“ bi barem otvorio mogućnost da Grčka, sa svojom jakom demokratskom tradicijom, uzme sudbinu u svoje ruke. Grci bi mogli da dobiju priliku da oblikuju budućnost koja iako možda ne bi bila berićetna kao prošlost, bi dala više nade nego nemoralno mučenje današnjice.

Znam kako bih ja glasao.

Preuzeto sa Kontrapressa