новембар 2015

Stranci koji odluče da žive u Srbiji uglavnom nas doživljavaju kao gostoljubive, otvorene i srčane. Istovremeno, uočavaju i nedostatak inicijative da preuzmemo odgovornost za sopstvenu egzistenciju, nedovoljno poslovne profesionalanosti i sklonost da se karijera gradi na osnovu rodbinskih i drugih veza, a ne kvalifikacija. U tome je, možda, i delimično objašnjenje zašto neki od stranaca koji žive u Novom Sadu, sagovornika u emisiji RTV “Sve stranci”, u Srbiji uočavaju preduzetničke prilike koje mi ne vidimo.

Psihološkinja Julija Umek tvrdi da svako od nas ima jedan deo ličnosti koji ne može da razume na način na koji to mogu ljudi sa kojima smo u kontaktu. To se u psihologiji naziva “slepa fleka” i na nju nam mogu ukazati osobe iz naše okoline koje vide i ono od čega pokušavamo da pobegnemo. “Slepu fleku” naše zemlje već četiri godine pokušava da otkrije Ksenija Jovanović, novinarka Radio-televizije Vojvodine, kroz razgovor sa strancima koji žive u Novom Sadu. U svakoj epizodi emisije “Sve stranci” vojvođanskog javnog servisa, ona i njen tim, koji u poslednjoj sezoni čine novinarski tandem Dragan i Dušan Krstić i rediteljka Vesna Topalov, svojim sagovornicima postavlju pitanja šta ih je privuklo u Srbiju i Novi Sad, šta im se ne dopada, kakva im je svakodnevica, koliko im je teško da se adaptiraju na našu sredinu…

U ovoj, veoma popularnoj emisji, objavljene su priče mnoštva sagovornika poreklom iz raznih zemalja, uglavnom starih između 28 i 40 godina i visokoobrazovanih. Većina njih govori engleski, a neki i srpski, i oduševljena je sličnim stvarima. „Kada treba ukratko da opišu naš narod izdvajaju gostoljubivost i otvorenost, kao i srčanost, ali primećuju i neke manje pohvalne osobine, kao što je nedovoljna odgovornost prema sopstvenom životu i poslu. Urezalo mi se u sećanje pitanje jednog Indusa zašto toliko obraćamo pažnju na registarske oznake i naznačavamo ko je odakle. Zanimljiva primedba nekoga ko je živeo u državi od 1,2 milijarde stanovnika”, kaže autorka emisije.

Slanina je moj život

Stranci dolaze i ostaju u Srbiji iz raznih razloga. Studenti i postdiplomci tvrde da ih privlače kvalitetno obrazovanje i dobar profesorski kadar na Novosadskom univerzitetu, mada Ksenija Jovanović primećuje da ne odmažu ni dobar provod i mnoštvo zabavnih sadržaja. No, mimo studenata, najveći broj ljudi se skrasio ovde iz privatnih razloga, bilo da su u pitanju porodične veze ili zato što im se dopada naš način života, uključujući i domaće specijalitete, poput jednog “novosadskog” Amerikanca koji je izjavio da je opčinjen srpskom rakijom. Većina stranaca, od Kineza do Amerikanaca, oduševljena je ovim pićem i u Srbiji ga konzumiraju u većoj meri nego mi. Hrana, takođe, ima svoje obožavatelje. Jedan od sagovornika emisije “Sve stranci”, italijanski profesor, ponosno je pred kamerama izjavio: “Slanina je moj život”. Ksenija Jovanović ističe da je takva pohvala posebno značajna ako se ima u vidu da ju je izrekao sagovornik koji dolazi iz zemlje poznate po najboljim svetskim pršutama i čija je kuhinja najpoznatija u svetu.

No, najlepši razlog zbog kojeg stranci dolaze u našu zemlju je – ljubav. “Imali smo značajan broj sagovornika koje je ljubav dovela u Srbiju. Navešću samo neke, kao što je Italijan koji je zbog devojke došao da živi u Novom Sadu. Po profesiji je frizer, a salon koji je otvorio doneo je u naš grad nove trendove. Takođe, u sećanju mi je ostala i priča jednog novosadskog profesora gitare i kubanske gitaristkinje koji su se upoznali u Dubaiju. Ona je napustila dobro plaćen posao i daleko bolje uslove života u Emiratima, da bi došla sa njim da živi ovde i predaje u muzičkoj školi. Nedavno su dobili bebu, a treba da je čujete kako oduševljeno priča o sarmama i svojim pokušajima da od svekrve nauči da pravi ovo jelo, na vojvođanski način”, priseća se Jovanović.

Ima i onih koji su u Srbiji ostali jer su prepoznali priliku za dobar posao. Tako je nekoliko mladih Škota došlo na muzički festival Exit i odlučilo da ostane u Srbiji. Kupili su jedan salaš i upustili se u proizvodnju sajdera, alkoholnog pića od jabuke kome se mogu dodavati i drugi voćni ukusi. Uprkos velikoj konkurenciji na tržištu, pokazalo se da su povukli dobar poslovni potez, jer su sa “pravim škotskim sajderom od vojvođanskih jabuka” našli svoju nišu, i ne planiraju da se vrate “na ostrvo”.

Uloga rodbine u srpskoj ekonomiji

Iako oduševljeni našom zemljom, stranci su itekako svesni i njenih mana. Najviše im smeta preobimna administracija, pogotovu u slučaju dobijanja potrebnih papira za ostanak u Srbiji i dozvola za započinjanje sopstvenog biznisa, kao i neki loši zakoni. Kseniju Jovanović je zaintrigirala i ocena mnoštva sagovornika da imamo loš televizijski program, pogotovu na javnom servisu, koji bi po njihovom mišljenju trebalo da sadrži više informacija o našoj kulturi i tradiciji. Oni koji su živeli u Beogradu, žale se i na saobraćajne gužve i posebno ističu loše funkcionisanje gradskog prevoza. Izgleda da strance muče isti problemi kao i nas, ali postoji jedna bitna razlika – oni primećuju više dobrih stvari u Srbiji nego mi. “Svima je zajedničko to što se ovde osećaju kao kod svoje kuće. Mi, kojima je Srbija prirodno okruženje, nismo svesni koliko je to važno”, smatra Ksenija Jovanović.

Većina sagovornika priznala je da su o Srbiji imali velike predrasude i da su nakon dolaska bili prijatno iznenađeni. “Mnogi očekuju da će ovde zateći siromašniju sredinu, ne samo u ekonomskom, veći u društvenom i kulturološkom smislu. Oni, generalno, imaju predstavu da smo mnogo manje razvijeni kao zemlja nego što jesmo“, kaže sagovornica B&F-a. Kada tek dođu, prvo su oduševljeni, a potom se polako navikavaju i na negativne strane života u Srbiji, počev od divljih taksista koji strancima, uglavnom, naplaćuju više nego što bi trebalo. Onima koji dolaze iz uređenijih zemalja strana je i rasprostranjenost korupcije, a neke pojave su im teško objašnjive i nakon dužeg boravka. Na primer, uočavaju da nam nedostaje inicijativa da preuzmemo odgovornost za sopstvenu egzistenciju i da smo naviknuti da nam probleme, uglavnom, reševa neko drugi.

Smeta im i nedovoljno profesionalnosti i odgovornosti u poslovanju. „Jedan naš sagovornik, koji je sa porodicom došao iz Sjedinjenih Država, istakao je da svom detetu nikada ne bi dozvolio da odmah postane menadžer u porodičnom preduzeću. Njegov sin je karijeru morao da počne od magacina i da postepeno napreduje na hijerarhijskoj lestvici, da bi naučio sve pojedinosti o tom poslu pre nego što dođe na rukovodeće mesto. On nije jedini sagovornik koji nam je skretao pažnju kako bi zapošljavanje i građenje karijere trebalo da se zasniva na kvalifikacijama, a ne na rodbinskim i drugim vezama, jer će fokusiranjem na kvalitet kadrova i firme i ukupna ekonomija bolje funkcionisati“.

Ovo i slična iskustva stranaca mogu biti od velike koristi našem društvu, veruje autorka emisije. Osim što smo u prilici da naučimo nove stvari od predstavnika drugih kultura, možemo da otkrijemo i ono što nas povezuje. Ponešto zajedničko imamo sa svima, a po mentalitetu i temperamentu najviše sa Italijanima i Škotima, bar na osnovu dosadašnjeg iskustva Ksenije Jovanović.

 
broj 121, oktobar 2015.

Pre nekoliko dana Steven Hill je u Centru za postdiplomske studije CUNY u Njujorku predstavio svoju novu knjigu Raw deal: how the ‘uber economy’ and runaway capitalism are screwing American workers / Deblji kraj: kako uber ekonomija i neobuzdani kapitalizam upropašćuju američke radnike. U njoj se govori (oslanjam se na Stevenovu prezentaciju, još nisam pročitao knjigu) o odumiranju sindikata, budućnosti sveta rada i robotici. Kada se govori o budućnosti rada (u Stevenovoj prezentaciji i drugde), smenjuju se dva protivrečna narativa: onaj o automatizaciji gde naša radna mesta preuzimaju roboti, i onaj o tome kako sve više radimo i ostajemo bez slobodnog vremena: umesto da nam se obaveze smanjuju (što implicira prvi narativ), mi “slobodno” vreme koristimo za izdavanje svojih stanova ili taksiranje svojim kolima. Po prvom scenariju patimo od viška slobodnog vremena, a po drugom ostajemo bez njega.

Razmotrimo ova dva scenarija.

Hajde da zamislimo da su većinu “rutinskih” poslova preuzeli roboti. Iz današnje perspektive to izgleda realno. Ako kapital lako zamenjuje rad, elastičnost supstitucije kapitala i radne snage premašiće vrednost 1 (tačku za koji se zalaže Piketty u Kapitalu u 21. veku) i prinos na kapital neće opadati proporcionalno povećanju razmere kapital/radna snaga. To znači da će sve veći deo neto prihoda odlaziti kapitalistima, dakle vlasnicima automatizovanih kompanija. Zamislimo da su Googleova kola prevladala i istisnula Mercedes, Ford, Folksvagen itd. Zarada u tom slučaju ide vlasnicima Googlea.

U takvoj budućnosti raspodela prihoda je sve nepovoljnija po radnike, dolazi do rasta dohodovne nejednakosti i nezaposlenosti, a nalaženje posla postaje opšti problem. U toj sve bogatijoj ekonomiji (sa sve više robe), mogao bi da se uvede opšti garantovani minimalni dohodak. U tako uređenom društvu ljudi imaju more slobodnog vremena, a malobrojni zaposleni, sa platom nešto većom od socijalnog minimalca, rade u uslužnim delatnostima. Postoji i relativno malo veoma bogatih vlasnika sredstava za proizvodnju i društvo se u osnovi sastoji od nekoliko markova zuckerberga, njihovih ličnih trenera i bezbroj nezaposlenih koji gluvare po Majamiju.

Kako izgleda alternativni scenario? I tu imamo robotiku, ali ona u ovom slučaju segmentira radna mesta na najmanje moguće delove, dodeljuje ih privremeno unajmljenim ljudima i stotine takvih zadataka spaja u dovršeni proizvod. Umesto da imamo radnika R koji puno radno vreme radi za kompaniju K i obavlja zadatak Z, tako što na zadatku Z postoji obostrana ekskluzivna povezanost radnika i kompanije – zadatak Z biće raščlanjen na Z1, Z2… Zn i dodeljen radnicima R1, R2… Rn. Ti radnici će obavljati i druge zadatke za druge poslodavce: tako će radnik R1 u istom danu raditi na zadacima Z, X i W, a svaki od tih zadataka pripadaće različitim kompanijama.

Tu na obe strane vlada ne-ekskluzivnost: radnici nisu vezani za jednog poslodavca niti se poslodavac oslanja na jednog radnika za obavljanje zadatka Z. Za do te mere usitnjene zadatke dovoljna je amaterska, dakle jeftinija radna snaga, koja će ih često obavljati u svoje “slobodno” vreme. Tako već danas profesionalne taksiste zamenjuju ljudi koji su trećinu radnog vremena prodavci, trećinu barmeni, a trećinu taksiraju svojim kolima. Tako već danas ljudi koji iznajmljuju sobe u svom stanu konkurišu hotelima. Već sada bih mogao da svaki minut svog slobodnog vremena upotrebim radeći poslove za koje nisam obučen i zamenjujući obučene ljude koji su te poslove obavljali godinama.

Ovaj scenario podrazumeva dramatično smanjenje specijalizacija (nestajanje struke), što bi zamaglilo granicu između slobodnog i radnog vremena i promenilo prirodu podele rada. Svako bi bio katica za sve i majstor ni za šta, ali problem nezaposlenosti bi bio rešen, jer bi skoro svi mogli da obavljaju do te mere uprošćene poslove.

Kada spojimo ova dva scenarija, dobijamo masovno zamenjivu radnu snagu i potpunu segmentaciju zadataka (i pojačanu radnu disciplinu koju sa sobom nosi automatizacija). U tom slučaju, poslovi na koje smo navikli prestali bi da postoje: neki bi bili automatizovani, a neke više ne bi obavljali profesionalci već “amateri”.

Količina dostupnih radnih mesta je promenjiva kategorija: radna mesta nisu svodiva na sumu danas poznatih poslova. Pojaviće se sasvim novi poslovi koje ne možemo ni da zamislimo. Steven je dao primer takvog posla koji već postoji: “nevidljiva devojka”. Muškarci plaćaju da bi im povremeno stizale SMS poruke od raznih devojaka. Tako im raste ugled kod drugih muškaraca, jer stvaraju utisak da se mnoge devojke otimaju za njih. A te poruke zapravo piše neki tip sa brkovima i u podmajici, jer je za to plaćen.

Uzmimo drugi primer: posao surogat majke za gej parove i ljude bez dece. To zaposlenje je nastalo tako što su (a) promene zakona omogućile surogat materinstvo i gej brak, i tako što je (b) tehnološki napredak omogućio “veštačku” oplodnju. Kada navodim ovaj primer, ljudi me pitaju: da li preporučujem da se radnice automobilske industrije u Detroitu prekvalifikuju u posao surogat majki? Ne, one prosto žive u periodu izumiranja svog posla. Uskoro više neće biti specijalizovanih radnika automobilske industrije i da, neke od tih radnica mogu postati surogat majke i taj posao im može donositi glavni prihod.

Tehnologija će stvoriti nova radna mesta i mislim da pre treba strahovati od nestajanja slobodnog vremena nego od njegovog viška. Komercijalizacija naših života se uvećava i svaki sat koji direktno ili indirektno ne povećava naš prihod mi već vidimo kao protraćen. Nezaposlenost će postati nemoguća. Biti nezaposlen danas znači biti specijalizovan u trenutku relativne oskudice tog specifičnog radnog mesta. U novoj ekonomiji, svako može da raznosi tajlandsku hranu, svako može da se skine na internetu, svako može da otvara vrata, pakuje robu u kese, pa i da piše blog. Tu niko nije nezaposlen i niko nema posao.

Ovaj tekst je prvo objavljen na blogu Branka Milanovića, 25.10.2015.

Prevod je preuzet sa Peščanika 

Brankica Petković, medijska analitičarka, smatra da velike medijske korporacije koje ništa ne može prisiliti da odgovaraju javnosti treba – razbiti. One su jače od vlada i političara, a zajedno sa njima su čudovišta koja uzimaju novac od građana i manipulišu javnošću. Građani širom Evrope i sveta, pa tako i našeg regiona, istinske su žrtve, a tome trenutno ne uspevamo da doskočimo. U Srbiji i Bosni i Hercegovini postoje veoma vidljivi pritisci na medije, a najcrnja tačka regiona svakako je Makedonija, kaže Petković za hrvatski portal H-alter.

H-alter: Započnimo sa jednim velikim pitanjem – šta danas znači biti novinar/novinarka u regionu u kojem živimo?

Brankica Petković: Reći ću vam šta novinari misle da to znači. Iz medijskih istraživanja koja smo obavljali poslednjih godina pokazalo se da novinari sami sebe opisuju kao držače mikrofona, nekoga ko je degradiran na nivo posrednika informacija i nema više ni socijalni ni profesionalni status koji donosi ugled, sigurnost, uticaj. Materijalni status novinara izuzetno se pogoršao u odnosu na protekla razdoblja i bivšu državu – tada je biti novinar značilo pripadati srednjem sloju, a novinarstvo je bilo ugledna profesija. Danas novinari u regionu imaju plate ispod proseka zemalja u kojima žive. U državama regiona, izuzev Hrvatske gde je plata nešto veća, novinarska zarada se kreće od 200 do 300 evra, plate često kasne, a obično se radi na ugovore koji se (ne)produžuju svakih nekoliko meseci. Postoji i to uverenje da svako može biti novinar, što dovodi do toga da izdavači ne moraju poštovati ni profesionalne ni socijalne standarde, jer je moguće vrlo brzo dobiti drugog novinara, drugog radnika – tržište je puno nezaposlenih. Biti novinar u našem regionu trenutno znači biti smatran poniženim, neslobodnim akterom koji je instrument korumpirane medijske elite.

H-alter: Postoje li izuzeci, novinari koji uspevaju uprkos sistemu, tj protiv sistema?

Brankica Petković: Vrlo je malo novinara koji uspevaju da izbegnu takvu degradaciju i takav položaj. Nekada je po sredi snažan profesionalni ugled i integritet novinara pa onda i unutar korumpiranih medija uspevaju da se izbore za mali prostor slobode, unikatnosti, posebnog položaja… Postoji i drugi slučaj, taj da su novinari koji žele da izbegnu položaj potpune instrumentalizacije korumpirane medijske grupacije pa onda pobegnu u svoje male medije. Obično su to mediji na internetu, kao što je vaš, ili zanimljivi hibridni modeli kao što su Novosti. Valja naglasiti kako su sve to izboreni, a ne slučajni uspesi – oni su rezultat borbe da se izađe iz korumpiranog sistema. Sećam se kako mi je Predrag Lucić u jednom razgovoru o medijskom integritetu rekao nešto važno – promene će se desiti ako se stvori potreba za promenama. To nikad neće biti unutar sistema, nego će biti protiv njega. Baš kao što je Feral bio protiv sistema. Novinari koji uspevaju da održe neki integritet, uspevaju zato što izlaze iz glavnog toka novinarstva. Medijski sistem trenutno ne omogućava profesionalni dignitet, niti u etičkom smislu, niti u služenju javnosti i poštivanju radničkih prava.

H-alter: Radili ste poslednjih godina na raznim istraživačkim projektima o medijima u regionu – o medijskom vlasništvu, zakonodavstvu pojednih zemalja, medijskom integritetu… Kakav bi bio presek rezultata tih istraživanja – koji su glavni problemi koji muče novinarstvo i medije u regiji?

Brankica Petković: Stvar je kompleksna, ali se svede na vlasništvo i finansiranje. Kao u svemu drugom – bitno je pratiti tok novca kako bi otkrili o čemu se zapravo radi. Jedan od problema je to kako smo izašli iz socijalizma sa našim medijskim sistemima i kako smo se u toj medijskoj tranziciji snašli u novom kapitalističkom sistemu. U trenucima prelaza u potpunosti se zanemarilo pitanje vlasništva. Radila se privatizacija koja je generisala većinu problema, dolazili su strani investitori, dugo vremena se nije pazilo na koncentraciju vlasništva. U nekim slučajevima, kao u Hrvatskoj, strani vlasnici su birali medijsko vlasništvo bez odgovarajuće regulacije i tako se generisalo i danas se generiše polje medijskog vlasništva u kojem se ono stiče, ili se njime trguje, ali ne zbog želje da se vlasnik bavi medijskom delatnošću. To vlasnike medija u našem regionu ne zanima. Ne stiču, ne prodaju i ne upravljaju medijima zato što se žele baviti medijskom delatnošću i što imaju poštovanje prema novinarstvu kao delatnosti koja treba da služi javnosti. Vlasništvo se stiče kao poluga uticaja na političke tokove i tokove novca.

Kad govorim o uticaju na političke tokove, ne mislim na ideologiju, to je iluzija. Medijskim vlasnicima nisu bitni levi i desni, njima je bitan uticaj na tokove novca preko uticaja na političke aktere. Tako nešto što bi trebalo biti tržište, sloboda i konkurencija, u stvari parazitira na tokovima državnog novca. To se radi i preko poreskog sistema, posebnih poreskih stopa, do dugovanja i neplaćanja doprinosa. Političke grupacije koje medijski vlasnici imaju u svom lancu uticaja to tolerišu.

Državni novac na taj način završava u privatnim džepovima velikih medijskih vlasnika. To je zanimljiv fenomen – mi mislimo da se radi o privatnom sektoru, o slobodi tržišta, ali u ovom regionu je taj medijski sektor veoma povezan sa državnim novcem. Veliku ulogu tu igra oglašivačka industrija, a posebno negativno utiču razne agencije za oglašavanje preko kojih se često pere novac. To su pokazala i naša istraživanja. Bosna i Hercegovina je bila drastičan primer gde se preko marketinških ugovora, fiktivnih ugovora, iz javnih preduzeća izvlačio novac. Ali ne morate ići u BiH, setite se samo slučaja Fimi Media. To je uzorak koji je najveći problem našeg regiona – sumnjivi tokovi novca i prikriveni vlasnički odnosi.

H-alter: Mnogi će reći da je problem u „balkanskom mentalitetu“, ali ovi problemi nisu svojstveni zemljama Balkana. Stoji li uopšte teza o „balkanskom mentalitetu“ i zašto se ona često povlači – u svemu pa tako i u medijskim pitanjima?

Brankica Petković: Kada govorimo o balkanskom mentalitetu, u bilo kojem smislu, a naročito u smislu društvenog i ekonomskog sistema, mislim da je jako dobro čitati Borisa Budana. On upozorava kako smo na sebe u vreme prelaza sa socijalizma na kapitalizam preuzeli ulogu učenika demokratije, nedorasle dece za samostalnu izgradnju društvenih sistema. Prihvatili smo upozorenja i tretman Zapada, tretman koji postoji i danas – kao nekoga ko nema razvijenu demokratiju i nema uslove za nju. Vrlo nekritično smo odbacili neke vrednosti i poluge koje smo imali u prethodnom sistemu, a preuzeli neke nove u kojima je puno toga privid demokratije. Volja građana i mogućnost da participiraju, da preko javnih medija dobiju kvalitetnu informaciju, što bi sve trebali biti temelji demokratije, u kapitalističkom sistemu se izigravaju. Nije to stvar Balkana, te vrednosti se izigravaju i na Zapadu, duboko i sistematski. Problem koncentracije medijskog vlasništva, ali i brojne druge probleme unutar medijskog sistema, imaju i mnogo veće zemlje od naših – od Italije do Velike Britanije. Teza o balkanskom mentalitetu u tom smislu nipošto ne drži vodu, ali ono što jeste činjenica je da mi imamo specifičan položaj sa kojim se moramo nositi. Sa tim položajem se ne treba nositi kao sa nekom velikom kaznom – a to je to da smo pedeset godina imali neki drugi društveni sistem. Instrumenti koje su mediji imali za delovanje unutar tog sistema sigurno utiču na način kako smo zadnjih dvadeset godina gradili novi medijski sistem.

H-alter: Na koji način utiču?

Brankica Petković: Valja reći kako mi poslednjih dvadeset godina gradimo medijski sistem po instrukcijama zapadnih legislativa i teorija medija, a sve što vidimo jeste kako se naši medijski sistemi urušavaju i u puno su gorem stanju nego u poslednjem razdoblju socijalizma. Tu nešto zaista nije u redu, ne može se za to kriviti balkanski mentalitet. Na kraju krajeva, na našoj medijskoj sceni veliki akteri su zapadne grupacije i stručnjaci sa Zapada. Bilo je tu različitih načina da se, ako smo mi varvari, stvar dovede u red, ali to nije slučaj. Sada se pokazuje da zapravo imamo problem sa modelom koji kopiramo – on nije dobar te postoji potreba za celovitom reformom, i ne samo u našoj regiji.

H-alter: Koji bi instrumenti u tom slučaju trebalo da štite građane?

Brankica Petković: Kada sam sa koleginicom Sandrom Bašić Hrvatin radila istraživanja, proučavajući i situaciju u razvijenim zemljama EU, došle smo do zaključka da na nivou čitave EU nema instrumenta koji štiti građane od korumpiranih medija i omogućava im pristup nepristrasnim, kvalitetnim informacijama. Pitanje je postoji li igde takav mehanizam, jer kapitalizam ide za time da služi kapitalu i vlasnicima, a time se naravno vodi i EU kada štiti velika medijska preduzeća. Uzmimo na primer insistiranje na medijskom opismenjavanju građana, koje je u strategijama EU već godinama prioritet. To je nešto što nije upitno, ali gledajte – ja koja sam svoje čitavo školovanje prošla u socijalizmu o medijima sam učila još u osnovnoj školi, kroz razne predmete i aktivnosti. Obrazovanje za medije bilo je bitan dio nastave – postojale su školske novine, radio. Nemojmo sada govoriti da nam je medijska pismenost nešto potpuno novo i nešto što će građane spasiti od podivljalog medijskog sistema. Ponavljam, ona je bitna, ali nije prioritet. To je samo delić problema, spasiće nas samo ako zaustavimo i kontrolišemo one prostore gde je istinska moć. Valja razbiti velike medijske korporacije koje trenutno ništa ne može prisiliti da odgovaraju javnosti, one su jače od vlada i političara, a zajedno sa njima su čudovišta koja uzimaju novac od građana i manipulišu javnošću. Građani širom Evrope i sveta, pa tako i našeg regiona, su istinske žrtve, a mi tome trenutno ne uspevamo doskočiti.

H-alter: Postoje li velike razlike među zemljama u regionu po pitanju medijskih sloboda i kvaliteta medija? Možemo li za neku zemlju reći da je stanje najbolje tj. najmanje loše?

Brankica Petković: Dominantni vlasnički i finansijski uzorci su slični, iako ima nekih posebnosti kod svake zemlje. U Albaniji je velik problem netransparentnost. Oni nemaju podataka o tiražima, što je temelj medijskog tržišta kada se radio o oglašavanju. S druge strane tamo je neki zamah, levo-liberalna koalicija je na vlasti, EU ima veliki uticaj u reformama i promenama, menjaju se zakoni, čini se da ima više optimizma u tom smislu… U Bosni i Hercegovini i Srbiji situacija je ipak dramatičnija, tamo se vlast i grupacije udružene sa vlašću usuđuju vrlo direktno da prete novinarima, da vrše ekonomske i druge vrste pritisaka. U Srbiji veoma brine talas privatizacije koji traje i deluje deprimirajuće jer je napravljen kao način iživljavanja za neke vlasnike koji žele da postanu vlasnici, ali nemaju iskustvo i kapitalne osnove da bi strateški mogli biti vlasnici medija. Srbija se može definisati kao kombinacija dobrih zakonskih pokušaja i loše privatizacije propraćene pritiscima vladajuće stranke na slobodu medija. Što se tiče Bosne i Hercegovine, tamo vlasništvo nije dobro regulisano. Naime, postoji zabrana kupovine medija za strance, ali te se zabrane niko ne pridržava. Strani vlasnici se pojavljuju u BiH, osnuju lokalno preduzeće i onda se više niko ne pita ko je iza toga. Blokada političkih odluka traje jako dugo u zemlji i to se najbolje vidi na položaju regulatora. Tamošnja Regulatorna agencija za komunikacije BiH je dugo bila uzor celom regionu, predstavnici te agencije su ugledni stručnjaci u EU, iz nje je izrasla Dunja Mijatović koja je već drugi mandat visoka predstavnica za slobodu medija OSCE-a. Ta agencija je sad gotovo uništena i iz dana u dan je u sve gorem položaju. Hrvatska pak ima nekih dramatično nazadnih realnosti, ali istovremeno i zanimljivu situaciju oko medijske politike. Tu se kao uzor medijima u regionu postavlja sistemsko promišljanje o tome kakvi mediji trebaju biti u Hrvatskoj. Istina je da čitav proces donošenja medijske strategije traje jako dugo, ali mislim da je on bitan. Najcrnja tačka regije svakako je Makedonija, po svim pokazateljima prema kojima mjerimo slobodu medija. Makedonska vlada utiče na medije direktno kroz uredničke sadržaje, preko oglašavanja. Tamo se veoma polarizuju odnosi na političkom nivou i oni koji su na vlasti, sada Gruevski, to jako dobro koriste. Rade se brutalne kampanje protiv aktera civilnog društva i medija koji su kritični prema vlasti, preti se novinarima, dočekuju ih pogrebni venci na vratima, gase se mediji… Upoređivati druge zemlje regiona sa Makedonijom jako je teško. Razne organizacije unutar EU pokušale su da inciraju promene u Makedoniji, ali su korumpirano-klijentelističke strukture vlasti i kontrole sposobne preživeti i odupreti se uticajima i pritiscima međunarodnih organizacija. Tu nije problem samo Gruevski, tu su problem političke opcije koje kada osvoje vlast u nekoj zemlji tu zemlju smatraju svojim privatnim vlasništvom, svojim plenom. To su pogledi koje on izražava, ali i Janez Janša i Viktor Orban. To ide linijom – ako hoćete da kontrolišete javni medijski servis, formirajte stranku, pobedite na izborima – i onda imate pravo da se „mešate“ u javne medije. U suprotnom – vi ste civilno društvo, ćutite u svom ćošku. Tako oni doživljavaju javne resurse i medije i čini im se da je takvo upravljanje sasvim legitimno.

H-alter: Ta sveopšta korumpiranost medijskog sistema nužno traži preispitivanje postojećih modela upravljanja, finansiranja i vlasništva medija. Koji bi bio prvi korak na putu ka rešenju?

Brankica Petković: Prvi dragoceni korak je otvoriti raspravu o tome. Sandra Bašić Hrvatin često govori kako su političke elite preuzele moderno zapadno tumačenje medija, koje govori o medijima kao o tehnologiji, kao o servisu. Evropska direktiva o medijima govori primarno o medijskim uslugama. Dozvolili smo da mediji iz sfere kulture i političke komunikacije pređu u sferu tehničkog, u sferu prenosnih kanala usluga. Javni mediji se moraju tome odupreti, ne smeju dopustiti takvo definisanje. Rasprave o tim i drugim pitanjima trebalo bi da se vode tako da se putuje našim državama, gradovima i malenim sredinama. Sa građanima treba raspravljati, pokazati im one delove medijskog sistema koje oni možda sasvim ne razumeju, ali imaju sopstveno viđenje o njima. Raspravljati treba i sa samim medijima i novinarima, potrebno je skupiti sva ta različita razmišljanja i predloge i pokušati sastaviti predlog medijskog sistema koji bi zaštitio javni interes u medijima i ostvario nekoliko modela koji to omogućavaju. Istovremeno je bitno da taj model omogući delovanje komercijalnih medija, sa limitima koji moraju postojati u pogledu regulacije, koncentracije vlasništva i oglašivačkog prostora.

H-alter: Šta je s neprofitnim medijima, kako osigurati stabilan prostor za opstanak i dugovečnost takvih medija?

Brankica Petković: Čitav sistem treba reformisati, treba omogućiti prostor za neprofitne medije da mogu u miru i slobodno da obavljaju svoj posao. Ne da budu bogataši, da budu medijske zvezde, oni to nikada neće biti, već da ostvare dostojanstven socijalan položaj i slobodno rade svoj posao. Uz to moraju postojati i veliki javni medijski servisi. U takav model trebamo upregnuti sve snage, i političke, i medijske. Treba smisliti model finansiranja kojim bi se novac uzeo od građana, ali ne na način da se poveri političkim strankama i vladi, nego da se uspostave mehanizmi kontrole kako bi ta sredstva bila usmerena na medije od važnosti za javnost, na medije koji su značajni i po svom etičkom ustrojstvu. Dogodi se ponekad da dobri novinari izađu iz velikih korumpiranih medija i naprave svoj sopstveni mali medij i usled želje da praktično deluju u svojoj unutrašnjoj organizaciji, postanu kršioci radne etike – ne prijavljuju radnike, plaćaju ih premalo, na različite načine izigravaju sistem, a zapravo izigravaju prava i položaj članova svoje organizacije. Znam da su na to često prisiljeni, ali i dalje je to neprihvatljivo. Kada govorimo o pravoj reformi, moramo omogućiti sistem kojim će mediji i u svom unutrašnjem ustrojstvu biti pošteni i transparentni, poštovati zakonodavstvo i radnička prava. To je ono u šta trebamo uložiti sve napore, a ne u medijsku pismenost koju nam kao parolu šalje Evropska unija. Za to su veoma bitni i građani, koji se moraju pokrenuti i shvatiti da biti građanin u jednoj državi znači biti deo društva. Ne može se živjeti izolovano, treba sudelovati, dignuti glas, inicirati promene, koristiti mehanizme koji ti se nude za delovanje. Polažem nadu u građane, njihovo savezništvo sa novinarima i progresivnim akterima civilnog društva, ali i politike – jer se i politika može reformisati, barem jedan njen deo.

H-alter: Mogu li nam promene unutar medijskog sektora značajno i dugotrajno pomoći ukoliko nema promena (unutar) ekonomsko-političkog sistema u kojem trenutno živimo?

Brankica Petković: Neće se promene ni dogoditi bez promena šireg sistema. Reforma medijskog sistema ne može se voditi izolovano od reformi drugih sistema. Korumpirani medijski sistem je samo deo kompleksnih sistema kojima se država korumpira i otima građanima. Treba zahtevati promene na širem nivou, pogotovo u pogledu upravljanja javim dobrom, javnim preduzećima i resursima. Korporacije su veliki deo problema, uzmite samo Todorića i uticaj koji on ima u hrvatskom društvu – u svakom segmentu društva pa tako i u medijima. Potrebno je pitati se kako je moguće da nastane takva dominacija, razložiti kako je došlo do toga i videti kako bi se to moglo menjati. Te poluge treba razgrađivati i rušiti. Dakle, radi se o širem problemu, ali to nas ne sprečava da se mi u medijima bavimo i promišljamo o promenama medijskog sistema, da vršimo pritisak iz našeg ugla na šire promene i reforme. Možemo se tu osvrnuti na strane donacije koje su u našim medijima prisutne od raspada socijalizma i bez kojih bi ovde bio potpuni mrak. Bitno je razaznati da je takva donatorska pomoć ipak jedna iluzija – ako damo nešto novca H-Alteru ili BIRN-u, mi nećemo promijeniti sistem. Postoji iluzija da je takav vid potpore dovoljan za iniciranje medijskih i širih društvenih promena, da je dovoljno osigurati takav vid finansiranja kako bi se zadovoljila i podstakla potražnja građana za „drugačijim“ medijima. Istinska potreba građana za kvalitetnim medijima još uvek se nije razvila, a ona je presudna. Neće nas spasiti američka ambasada, neće nas spasiti Brisel, spasiti nas mogu jedino naši građani. Sve drugo je kratkoročno rešenje.

H-alter: Više od dve decenije živite i radite u Sloveniji. Kako biste opisali medijsko stanje u Sloveniji danas?

Brankica Petković: Mediji u Sloveniji deo su ove priče o regionu u skoro svim dimenzijama, pogotovo kada govorimo o vrsti vlasnika koje imamo. Ovde je drastičan bio uticaj privatizacije. Slovenački mediji koji su privatni, a nisu u stranom vlasništvu, u potpunosti su iscrpljeni, potrošeni. Iz njih je istiskan sav kapital i sav ugled od strane korumpiranih grupacija u poslednjih dvadeset godina. Na to se nadovezala ekonomska kriza i tehnološke promene, pa je tako Delo, vrlo ugledna medijska kuća dugi niz decenija, sada potpuno devastirana u ekonomskom smislu, tiraž im je užasno pao, a jedino što je ostalo je još nešto malo ugleda. Ipak, moram reći da u Sloveniji ima još dobrog novinarstva. Mladi novinari su u veoma teškoj poziciji, a uprkos tome među njima postoji mnogo sjajnih novinara. Ima još uvek i starih novinara koji održavaju kritičan i kvalitetan odnos prema pisanju. Naravno, kao i svugde, puno je lošeg i površnog novinarstva, žutila i senzacionalizma, ali moram istaći kako pravo novinarstvo ovde u životu održavaju upravo novinari koji još uvek nisu posustali, koliko god ih malo bilo.

H-alter: Kako mediji u Sloveniji pokrivaju izbjegličku, tj. humanitarnu krizu? Prate li u tom vidu političare i njihove poruke, ili postoji drugačiji, otvoreniji pristup izbeglicama i njihovim pričama?

Brankica Petković: Dobar deo medija u Sloveniji izveštava o izbeglicama kao o humanitarnoj krizi, identifikuje se s njima, odlazi na teren, upozorava građane i doprinosi slici izbeglica kao žrtava rata koji trebaju pomoć. Problem su političari koji izbeglice tretiraju kao sigurnosnu pretnju i taj diskurs se probija i u medije. Čak i neki mediji liberalnog spektra preuzimaju taj odnos prema izbeglicama. Tu se meša retorika poziva na odbranu države i uspostavljanja vanrednog stanja koja se uglavnom napaja iz političkog spektra, a na krajnjem polu imate neke medije i njihove opinion makere koji otpočetka izveštavaju o izbeglicama kao o islamističkoj pretnji koji na organizovani način dolaze da islamizuju Evropu i slično. Taj diskurs je uglavnom na marginama u medijima i na društvenim mrežama. Na javnoj televiziji vidljiv je raspon – od prikazivanja izbeglica u humanitarnom kontekstu do, u zavisnosti od urednika, davanja dominatnog položaja retorici koja govori o pretnji, o tome da se moramo zatvoriti. Postoje situacije kada možeš biti ponosan na novinarstvo u Sloveniji i novinare koji sjajno rade svoj posao, koji sa svom profesionalnom hrabrošću i ljudskošću izveštavaju o izbeglicama i o problematičnim tačkama njihovog zbrinjavanja i prolaska. To daje nadu, kada ste svesni koliko je medijski sistem devastiran, a odjednom se pojavi neki članak ili komentar na svetskom nivou, koji nikne kao cvet usred ove pustoši. Kažem, sistem je jak, on je divlja zver i melje sve oko sebe, ali unutar njega su uvek ljudi i nekiod njih su i kroz istoriju uspevali i sada uspevaju unutar tog sistema, protiv tog sistema, da naprave nešto korisno za čovečanstvo, za naše građane. To su ljudi koji još uvek maštaju, što smo gotovo sasvim zaboravili. Trebalo bi da koristimo imaginaciju, da stvorimo nešto iz svog uma, da imamo hrabrosti da maštamo o tome kakvo društvo bi hteli da budemo i kako to da ostvarimo. I najbrutalnijim se sistemima može doskočiti maštom, šalom, drskošću.

Brankica Petković je medijska analitičarka i koordinatorka Medijske opservatorije jugoistočne Evrope, u kojem učestvuje sedam regionalnih organizacija civilnog društva. U sklopu Medijske opservatorije rađeno je više istraživanja o stanju medija i novinarstva u regionu, a prošle godine je objavljena i knjiga Značaj medijskog integriteta: Vraćanje medija i novinarstva u službu javnosti. Petković je odrasla i obrazovala se u Osijeku, a devedesetih se preselila u Sloveniju, gde i danas živi i radi. Od 2001. godine radi kao istraživačica i menadžerka projekata na Mirovnom institutu u Ljubljani, autorka je brojnih članaka i analiza o problematici medijskih sloboda, vlasništva, zakonodavstva i kredibiliteta medija.