јануар 2016

Iskustva malih firmi koje u saradnji sa školama po modelu kooperativnog obrazovanja obezbeđuju odgovarajuće profile, pokazuju da bi masovnije uključivanje malih i srednjih preduzeća u ovakvo partnerstvo sa obrazovnim instuticijama značajno doprinelo da dugoročnije, kvalitetnije i jeftinije reše problem nedostajućih kadrova, a mladima da se usavrše u struci i da se lakše zaposle.

Kada se govori o dosadašnjim iskustvima u primeni kooperativnog modela obrazovanja kod nas, koji je zasnovan na elementima nemačkog dualnog sistema i razvija se kroz GIZ projekat „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“, u javnosti se najčešće ističu primeri velikih kompanija koje obezbeđuju praksu za polaznike novih, a deficitarnih obrazovnih profila: bravara-zavarivača, električara i industrijskog mehaničara. Međutim, većinu srpske privrede čine mikro, mala i srednja preduzeća koja, često, imaju još veće teškoće nego velike kompanije da obezbede deficitarne kadrove, ali nisu dovoljno informisana da upravo kroz ovakvo partnerstvo sa školama taj problem mogu da reše dugoročnije, kvalitetnije i jeftinije.

U obrazovanje pomenutih profila po kooperativnom modelu trenutno je uključeno osam škola i 22 kompanije, kaže Jelena Stojanović Đumić, viša menadžerka GIZ projekta „Reforma srednjeg stručnog obrazovanja u Srbiji“, koja očekuje da će broj zainteresovanih preduzeća rasti uporedo sa dostupnošću informacija da ulaganja u ovu vrstu partnerstva nisu velika i da ih značajno premašuju koristi na dugi rok. To potvrđuje i studija izvodljivosti „Dualno srednje stručno obrazovanje u Srbiji“ profesora Ditera Ojlera sa Univerziteta Sent Galen, u kojoj se, između ostalog, navodi da organizovanje praktične nastave za učenike srednjih stručnih škola pod vođstvom mentora, omogućava preduzeću višestruke koristi: od doprinosa praktikanata samoj proizvodnji, preko mogućnosti da zaposli najbolje koji su, kroz praksu, već edukovani za posao, do sticanja reputacije društveno odgovorne kompanije.

Iskustvo iz prve ruke

Kako to izgleda „iz prve ruke“ za B&F je objasnio Mihailo Jevtić, direktor porodičnog preduzeća Stelit 90 iz Velikog Polja kod Obrenovca, koje se pretežno bavi projektovanjem, proizvodnjom i montažom procesne opreme i postrojenja, uključujući i opremu za energetiku i preradu otpada. Od svog osnivanja 1990. godine, preduzeće je steklo brojne reference na prostoru zemalja bivše Jugoslavije, kao i Švajcarske, Francuske, Finske i Rusije, u fabrikama farmaceutske, kozmetičke, prehrambene, klanične i industrije prešićavanja otpadnih voda. Celokupan posao obavlja 17 zaposlenih, od kojih 12 radi u proizvodnji u struci bravara, montera, zavarivača, strugara i polirera.

Preduzeće u saradnji sa Tehničkom školom iz Obrenovca i u skladu sa svojim kapacitetima, trenutno obučava dva učenika druge i treće godine. Motiv je, objašnjava Jevtić, da se učenicima omogući da kroz praksu steknu znanja koja ne mogu da nauče u školi i koja će doprineti njihovom napredovanju u struci. Naime, u dualnom sistemu učenici trogodišnjih škola u prvoj godini obavljaju praksu u školskim radionicama, u drugoj imaju praktičnu nastavu dva dana nedeljno u preduzećima, a u trećoj provode u firmama tri dana.

Jevtić ocenjuje da su se praktikanti dobro uklopili u radnu sredinu. „Na početku smo im objasnili obaveze i osnovna pravila oko bezbednosti na radu, a potom smo proveravali njihovo teorijsko poznavanje zanata kojima treba da ovladaju. Prvih dana su samo posmatrali kako radi mentor i učili osnovne stvari, o higijeni radnog mesta, održavanju aparata, rukovanju aparatom i bocom… Kasnije su i sami počeli da učestvuju u radnom procesu, prvo samo u mestimičnom zavarivanju, a kasnije u zavarivanju probnih komada. Potom smo zajedno ispitivali probne komade i upućivali praktikante šta treba da isprave. Učenik treće godine već sada zavaruje komade koji se ugrađuju u proizvode“, ističe Jevtić i dodaje da su veoma zadovoljni njegovim radom i planiraju da ga zaposle nakon završetka školovanja, a takvu mogućnost za mlađeg praktikanta će razmotriti naredne godine.

Direktor Stelita 90 napominje da ovakvo ulaganje u obuku nedostajućih kadrova nije mnogo koštalo njegovo mikro preduzeće, te da ne bi trebalo da bude veliki trošak ni za veće kompanije. „Naša obaveza je bila da obezbedimo HTZ opremu i topli obrok za učenike, što je skroman trošak za potencijalnu korist. Utrošeno vreme poslodavaca, mentora, i drugih zaposlenih je mala cena za zadovoljstvo koje nam je pružio napredak praktikanata“, ocenjuje Jevtić.

Inicijativa važnija od novca

Jelena Stojanović Đumić objašnjava kako funkcioniše projekat: „Škole koje se prijavljuju za učešće moraju da obezbede podršku kompanija u kreiranju određenog broja mesta za praktičnu nastavu. Nije presudno da li će 30 učeničkih radnih mesta obezbediti jedna ili više kompanija, već je cilj da u tim preduzećima učenici mogu da ovladaju svim znanjima i veštinama koje je propisao kurikulum“.

Prema njenim rečima, dosadašnje iskustvo u realizaciji projekta pokazuje da su učenici veoma zainteresovani da steknu praktična znanja u samim fabričkim pogonima, što podstiče mentore u kompanijama da dodatno inoviraju proces podučavanja. „Taj odnos je poput povratne sprege – deca i nastavnici jedni druge motivišu za što angažovaniji rad“, ocenjuje sagovornica B&F i dodaje da GIZ u saradnji sa Privrednom komorom Srbije i regionalnim privrednim komorama kontinuirano radi na uključivanju što većeg broja preduzeća u model kooperativnog obrazovanja.

U tome može da pomogne i država, kao što predočava i pomenuta studija izvodljivosti, navodeći mehanizme koji su se pokazali podsticajnim za razvoj dualnog obrazovanja u drugim zemljama. Primera radi, od velike je važnosti da se pojednostave administrativne procedure, kao i da se reguliše pravni status praktikanata koji tokom obavljanja prakse zvanično nisu ni zaposleni ni učenici. Takođe, država može da stimuliše poslodavce finansijskim olakšicama, poput poreskih olakšica, da razvije sistem akreditacije i sertifikacije poslodavaca kod kojih se može realizovati praktična nastava itd.

U javnosti se sve češće pominje i mogućnost donošenja Zakona o dualnom obrazovanju, što bi svakako bilo korisno za implementaciju ovog programa, s tim da zakon bude dovoljno fleksibilan kako ne bi dodatno opteretio kompanije koje već posluju u otežanim ekonomskim uslovima, smatra Jelena Stojanović Đumić. Ali, dodaje, privrednici moraju da pokažu inicijativu. „Ako kompanije žele kvalifikovanu radnu snagu, neophodno je da učenicima omoguće praksu u svojim postrojenjima, kako bi stekli najnovija znanja koja škole ne mogu da im omoguće u skromno opremljenim radionicama. Preduzeća bi trebalo da kontinuirano izveštavaju škole o svojim potrebama za određenim profilima, kao i da se aktivno uključe u kreiranje nastavnih programa za tražene profile, kako bi se i kroz teorijsku i kroz praktičnu nastavu obezbedile potrebne kvalifikacije. U pitanju je, pre svega, logistička a ne materijalna podrška kompanija, što znači da je za uspeh ovakvog modela saradnje važnije od novca to da preduzeća pokažu inicijativu“.

Preduzeću Stelit 90 takva inicijativa se isplatila. Prema rečima direktora Jevtića, osim zadovoljstva zaposlenih što su pomogli mladim ljudima da se usavrše u budućoj struci, praktikanti su svojim učinkom doprineli proizvodnji. Stoga preporučuje i drugim preduzećima da se uključe u ovaj projekat, jer kako ističe: „Ako mi ne uložimo u naše mlade ljude, ko će drugi?“

 
broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.

Najviše krivičnih dela u oblasti visokotehnološkog kriminala u Srbiji se vrši kombinovanim napadima, upotrebom tehničkih metoda, malicioznih softvera i tehnika socijalnog inženjeringa. Radi se o kriminalu počinjenom na računaru i mreži, ali i u oblasti radiodifuzne, mobilne tehnologije, telekomunikacija.

Broj i vrste krivičnih dela iz oblasti visokotehnološkog kriminala, kao i ekonomsku štetu koja nastaje izvršenjem ovih krivičnih dela, veoma je teško proceniti. Međutim, broj izvršenja krivičnih dela i ekonomska šteta koja je do sada registrovana iz godine u godinu u stalnom je porastu. Načini izvršenja krivičnih dela, zbog same prirode savremenih informacionih tehnologija, veoma su raznoliki i sve sofisticiraniji, navodi služba za Visokotehnološki kriminal pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.

Bez obzira da li poslove obavljate od kuće ili iz kancelarije, dajemo vam samo neke od saveta kojih bi trebalo da se pridržavate, kako se ne biste našli među žrtvama kriminalaca koji vrebaju na globalnoj mreži:

– Pre nego što bilo kome prosledite informacije o sebi saznajte kako će se koristiti i da li će taj kome ih šaljete informacije dalje prosleđivati

– Ukoliko vršite plaćanje preko interneta redovno vršite kontrolu stanja na vašem računu, vodite računa o tome na koju internet stranicu se logujete, na njen izgled i sigurnosne protokole koji se na tim stranicama koriste. Trudite da plaćanja vršite isključivo na zvaničnim sajtovima drugih kompanija.

– Vodite računa o vašoj elektronskoj pošti koju ste prosledili, kao i o onoj koju primate. Nemojte odgovarati na poruke sa oznakom SPAM ukoliko niste sigurni da poznajete pošiljaoca, pošto se uglavnom zapravo radi o rizičnim porukama namenjenim da se vaš računar kompromituje ili da se metodama socijanog inženjeringa dođe do Vaših ličnih i drugih podataka od značaja za izvršioce krivičnih dela.

– Čuvajte podatke sa vaših platnih kartica, podatke o vašim bankovnim i drugim računima i izbegavajte korišćenje ličnih podataka na internetu kao što su datum rođenja, broj telefona i slično.

– Nemojte davati informacije o sebi putem telefona, preko elektronskih poruka ili na internet servisima ukoliko niste sigurni, ili ne znate sa kim komunicirate.

– Čuvajte informacije u elektronskom obliku na sigurnom mestu, i ukoliko postoji mogućnost, na uređajima bez internet konekcije ili na prenosivim nosačima memorije (USB, prenosivi hard disk i dr).

– Lozinke za elektronske naloge za poštu i dr, nikada nemojte da čuvate automatski u poljima za unos. Izlogujte se svaki put kada završite određenu operaciju na računaru.

– Kada vršite download sa interneta vodite računa o tome koje podatke ostavljate prilikom registracije, pošto te podatke izvršioci krivičnog dela vrlo često na ovaj način prikupljaju radi njihove dalje zloupotrebe (vrlo čest slučaj je da se podaci prikupljaju na internet sajtovima sa pornografskom sadržinom koji su pod kontrolom izvršilaca krivičnih dela, sa internet sajtovima preko kojih se mogu preuzeti različiti zabavni multimedijalni sadržaji, kao što su računarske igrice i dr).
Takođe, neki sadržaji koje biste „downloadovali“ na internetu osmišljeni su i napravljeni tako da mogu da zaobiđu i najsavremeniju antivirusnu zaštitu. Nikada ne otvarajte priloge elektronskih poruka koje su vam stigle od osoba koje ne poznajete, i pazite kada vam stižu poruke u čijim se prilozima nalazi sadržaj koji vam neko koga poznajete šalje. Moguće je da pošiljalac koga poznajete ni sam nije svestan šta se nalazi u prilogu poruke koju vam je prosledio.

Bez obzira na to koliko ste sigurni „da neće baš vas“, „da ima i onih čiji podaci u računaru su vredniji“, oprez nikada nije na odmet. Ovo su mere predostrožnosti kojih u svakom momentu morate biti svesni:

1. Uvek držite vaš zaštitni program na računaru uključen:

Ova vrsta računarskog programa štiti vaš računar od pokušaja izvršilaca krivičnih dela da pristupe Vašem računarskom sistemu, da oštete ili izbrišu vaše podatke, otuđe korisnička imena i lozinke, ili druge osetljive informacije.

2. Instalirajte i uvek vršite ažuriranje antivirus programa na Vašem računaru

Funkcija antivirus programa je da spreči ubacivanje računarskih virusa u računarske sisteme korisnika. Ukoliko otkriju njihovo prisustvo, oni upozoravaju korisnika o tome, ili ih automatski brišu. Računarski virusi mogu da zaraze računar i bez znanja njegovog korisnika. Veliki broj antivirus programa može da se podesi tako da se njihovo ažuriranje vrši automatski.

3. Ugasite vaš računar kada pored njega niste prisutni:

Sa porastom velikog broja internet konekcija sa velikom brzinom protoka mnogi korisnici su stekli naviku da računare ostavljaju uključene i spremne za rad u bilo kom trenutku. Gašenjem računara izvršiocima krivičnih dela se onemogućava da preuzmu kontrolu nad njegovim radom ukoliko je isti zaražen računarskim virusom. Na taj način izbegavate da postanete žrtva zloupotrebe (kao npr. da postanete deo botnet mreže bez vašeg znanja i pristanka).

Zlonamerni programi

Sadržaji tipa keygene, crack i mnogi drugi koji se mogu besplatno skinuti sa interneta vrlo često su zaraženi nekim tipom zlonamernog programa, a ponekad se iza njihove instalacije u stvari krije i sam zlonamerni program, koji korisnik koji ga je „skinuo“ sa interneta pokreće ne znajući o čemu se zapravo radi, na taj način nesvesno kompromitujući svoj računar.

Tekst je preuzet sa eKapije. Kompletan sadržaj Tematskog biltena „Obezbedite siguran biznis“ možete pročitati OVDE.

Za razliku od najvećeg broja ljudi koji povezuju stvari analogno, mozak sinestete koristi digitalnu pretplatničku liniju. Tako glasi slikovito objašnjenje za fenomen sinestezije, koji se očituje kod pojedinaca kao mešavina čula, pa reči za njih mogu imati ukus i miris, a brojevi boje, čak i ljudske osobine.

„Devet je tako čudesno biće od koga se gotovo plašim. Osmicu smatram ženom, dok je sedmica muškog roda. Šest nema neki određeni pol, ali je blag i iskren. Trojka je slabašno izdanje devetke i generalno odvratna; dva je mlad i vedar, a jedinica je obična marva. Brojevi imaju ljudski oblik, iako samo maglovit, a cela tablica množenja sastoji se od postupaka ljudskih bića, od kojih mi se neka sviđaju a neka ne“. Ovaj zapis o osobi koja brojeve doživljava kao ljude sa određenim karakterom sačinio je još 1880. britanski naučnik Frensis Galton. To je jedno od prvih naučnih svedočanstava o fenomenu sinestezije, koji se intenzivno istražuje tek u poslednje dve decenije, ali za naučnike, i dalje, predstavlja veliku zagonetku.

Sinestete su osobe sa posebnom sposobnošću percepcije, koje povezuju potpuno različite čulne doživljaje, pa reči za njih mogu imati ukus, brojevi boje i karaketere, muzika miris, određena osećanja se mogu manifestovati kao predmeti, živa bića, uz različite zvukove… Mešavina čula, koja nije uobičajena kod ostalih ljudi, najčešće se javlja u percepciji brojeva, pa su naučnici najviše istraživali upravo taj vid sinestezije, uočivši neka zajednička pravila kod osoba koje poseduju ovakve sposobnosti.

Digitalni i analogni mozak

Njaveći broj njih doživljava brojeve u vidu izuzetno neobičnih slika, kao stepenaste nizove, šarene mape koje ponekad nalikuju spiralama ili toboganima u zabavnom parku, kao svetlosni venac ili trodimenzionalni tunel, a što nedaroviti za sinesteziju poznaju samo iz kompjuterskih igrica ili iskustava sa psihodeličnim drogama, objašnjava sinesteziolog Kretjen Van Kompen u svojoj knjizi „Skriveni smisao“. On navodi kao tipičan primer nemačku rediteljku Ketrin Miler, koja cifre vidi na sledeći način: 0 (svetlosivo/providno); 1 (belo); 2 (žuto); 3 (narandžastocrveno); 4 (crnoplavo); 5 (svetloplavo); 6 (svetlobež); 7 (smeđe); 8 (tamnoplavo); 9 (boje peska/jaka bež boja). Dodatno, u Ketrinom mozgu sve veze među brojevima pojavljaju se kao odgovarajuće kombinacije njihovih boja.

Ovakav raspored boja vezanih za cifre od 0 do 9, prisutan je kod većine sinesteta. Nejasno je zašto baš te boje tako često korespondiraju sa određenim brojevima, kao i mnoge druge stvari u vezi sa sinestezijom. Mišljenja naučnika razilaze se čak i u pogledu raširenosti ovog fenomena, pa se procene o broju sinesteta kreću od tvrdnji da ih je manje od jednog procenta, do onih da čine više od 10 odsto u celokupnoj svetskoj populaciji. Neurolozi imaju problema i oko utvrđivanja uzroka koji izazivaju ovu pojavu, a samo Van Kampen nabraja sedam različitih teorija koje su, trenutno, u opticaju.

Objašnjenja ovog fenomena uglavnom se podudaraju u tome da su neuroni, inače zaduženi za obradu čulnih podataka, u mozgu sinesteta drugačije spojeni i međusobno jače umreženi. „Mozak sinestete koristi DSL – digitalnu pretplatničku liniju, dok većina ljudi mora da se zadovolji analognim modemima“, slikovito opisuje razliku psihijatar i stručnjak za sinesteziju Markus Cedler. Uz to, dodaje, sinestete su, često, izuzetno kreativne odobe. „Njihova umetnost je višeslojna, kitnjastija, jer je emocionalno snažnije doživljavaju“, objašnjava Cedler.

Deo naučnika iz ove oblasti pretpostavlja da je uzrok za kolorističko, ili prostorno ukrašavanje predstave o brojevima, drugačija evolucija takozvanih kortikalnih moždanih mapa za prostor, brojeve i boje. Kod nekih osoba ove oblasti nisu jasno razdvojene, već se preklapaju, što rezultira opisanim sinestetskim efektima.

Međutim, kod nekih sinesteta brojevi izazivaju asocijacije koje daleko prevazilaze fundamentalno čulno opažanje. Poznat je slučaj Danijela Temeta, koji svoj doživljaj brojeva opisuje na sledeći način: „Brojevi su moji prijatelji i stalno sam njima okružen. Svaki je jedinstven i ima karalterističnu ’ličnost’. Jedanaest je prijateljski, a pet glasan, dok je četvorka tiha i stidljiva – ona je moj omiljeni broj, možda zato što me podesća na mene. Neki brojevi su veliki, kao 23, 667, 1179, a drugi mali, kao 6, 13, 581. Neki su lepi, kao 333, a neki ružni kao 289. Za mene, svaki broj je poseban“.

Ostrvo genijalnosti u moru nedostataka

Danijel Temet nije običan sinesteta, već predstavlja poseban slučaj među tim naročito darovitim ljudima. On boluje od Aspergerovog poremećaja, blagog oblika autizma. Uz to je savant. Savantov sindrom je veoma redak i pretpostavlja se da ga ispoljava samo stotinak ljudi u svetu. Savanti su sposobni za izvanredna, vrhunska kognitivna dostignuća, što plaćaju nedostacima u drugim oblastima, najšešće mnogo bitnijim za svakodnevni život.

Pojedini savanti mogu u deliću sekunde da odrede za neki datum koji je to dan u nedelji, pa i u slučaju daleke prošlosti ili daleke budućnosti. Drugi mogu bez greške da odsviraju kompoziciju koju su čuli samo jedanput. Neki od njih imaju fotografsko pamaćenje , čak su sposobni i da doslovno reprodukuju sadržaj hiljada knjiga. Većina su autistični, ili imaju druga oštećenja mozga. Mnogi jedva umeju da govore, dok su drugi, kao Temet, majstori u brzom učenju jezika. Najčešće imaju velike teškoće u svladavanju uobičajene rutine u društvenim odnosima i žive u sopstvenom svetu. Temet je jedan od malobrojnih koji razmišlja o svojim opažajima i sposobnostima i u stanju je da ih prenese, što upečatljivo dokazuje svojom autobiografijom „Jedanaest je prijateljski, a pet glasan“.

Temet je poseban i po tome što su kod njega svi sinestezijski regulatori „odvrnuti“ do kraja: 5 je kao udar groma ili talas koji se razbija o stenu, 37 opaža kao zgrušanu zobenu kašu, a 89 kao padanje snega. Proste brojeve prepoznaje odmah po njihovom izgledu i oni mu liče na obli šljunak, dok sve ostale cifre sagledava kao kroz mrežu. Ponekad ga i ljudi podsećaju na određene brojeve. Tako je tokom intervjua američkom voditelju Dejvidu Letermanu rekao da izgleda kao broj 117 – visok i nespretan.

Temeta ne zbunjuje sinestezijsko bogatstvo boja i oblika, naprotiv, ono mu omogućava preglednost. Zahvaljujući ovako složenom odnosu sa brojevima, sposoban je za vrhunska matematička i mnemotehnička dostignuća. Temetov mozak, nehotice, oblikuje od brojeva cele pjezaže, koji mu služe kao oslonac za pamćenje.

Stručnjaci i dalje ne umeju da objasne kako nastaje ovo „ostrvo genijalnosti“ u moru nedostataka kada je u pitanju elementarno funkcionisanje u svakodnevnom životu, a što je karakteristično za savante. Neurolozi teško mogu tačno da odrede koliko na savante utiču genetski faktori, a koliko sredina i individualna sposobnost učenja, ali većina smatra da uzrok nije samo urođeni „matematički gen“, već i izraženi kapaciteti za memoriju u interakciji sa sposobnošću za ekstremno fokusiranu koncentraciju.

Jedan od poznatih primera još iz 19. veka je Italijan Đakomo Inodi, pastir koji je provodeći vreme u neprestanom brojanju ovaca, kamenčića i koraka, tako dobro naučio da računa napamet da su ga proglasili računarskim genijem. Inače, pastiri nakon dugogodišnjeg vežbanja stiču sposobnost da samo jednim pogledom utvrde da li nedostaje ovca u stadu, ali ne i broj ovaca bez brojanja. Savantima, takođe, vole da pripisuju da samo pogledom na ogroman skup objekata mogu precizno da kažu koliko ih ima. Sinesteziolozi, međutim, tvrde da je to moguće samo do određene količine, budući da je tajna takve sposobnosti u munjevitom računanju, višestruko bržem u poređenju sa većinom ljudi.

broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.

Ska Keller, zastupnica nemačkih Zelenih u Evropskom parlamentu, za H-Alter govorila je o TTIP-u, o njegovom mogućem uticaju na poljoprivredu, na poslovanje malih i srednjih preduzeća, na očuvanje životne sredine, socijalni sistem i na dosadašnje prehrambene standarde. „Čini se da lobisti velikih korporacija imaju znatan uticaj na pregovore, pa se može postaviti pitanje ko piše njihov sadržaj.“ Građani država EU još uvek nemaju pristup većini informacija o pregovorima sa SAD.

Kako bi ocenili trenutnu fazu pregovora?

Ska Keller: Pregovori idu sporo i stagniraju, što ne znači da se ne trebamo brinuti ili prestati pažljivo da pratimo ovu priču. Znamo, naime, da se američka strategija neretko sastoji od dugih pregovora i usvajanja sporazuma u poslednjim trenucima. Primer je Transpacifičko partnerstvo (TPP, sporazum između 12 država, uključujući SAD, op.a.), gde dugo stvari nisu napredovale, pa je iznenada došlo do okončanja pregovora. Brojni pojedinci sa američke strane nastoje da završe stvari oko TTIP-a pre tamošnjih predsedničkih izbora.

Je li to realnost?

Ska Keller: Mogla bi biti. Teško je proceniti, ali znam da se trude da do toga dođe.

Koje su danas najveće pretnje od TTIP-a?

Ska Keller: On nije dobar sporazum iz brojnih razloga. Pregovori su netransparentni. Parlamentarci odnedavno imaju veći pristup, što je dobar korak. To je, međutim, sveža inicijativa Komisije, a građani i dalje nemaju pristup brojnim dokumentima, već samo evropskim pregovaračkim pozicijama. Potonje je pozitivna praksa, ali ne daje punu sliku pregovora. Sadržaj je i dalje problem.

Mislite i na ove „reformisane“ investicione sudove, koje je evropska strana uvela u pregovore umesto kontroverznih ISDS mehanizama, na kojima su korporacije mogle tužiti države bez prava na žalbu?

Ska Keller: Da. TTIP će uključiti klauzulu o zaštiti ulaganja, koja i dalje daje pravo korporacijama da tuže države ako utiču na njihove profite. Komisija je predložila novi oblik takvih instanci, nešto transparentniji od prethodnih. I dalje je, međutim, reč o paralelnom pravosudnom sistemu koji samo brine o pravima ulagača. Nije otvoren prema građanima, čemu se strogo protivimo. TTIP nije dobar ni u kontekstu zaštite potrošača, ali ni energetske politike odnosno zaštite životne sredine. Sporazum će vrlo verojatno omogućiti pristup prljavih goriva na evropskom tlu. Što se tiče poljoprivrede, TTIP bi zbog američkog uvoza mogao ugroziti i male farmere i stvoriti probleme za regionalne proizvode koji su u Evropi zaštićeni oznakama geografskog porekla.

 
Koliko je SAD-u zanimljivo tržište za poljoprivredne proizvode?

Ska Keller: Upravo je pristup tom tržištu ključni interes koji SAD vidi u ovom sporazumu. Tržište EU je već vrlo otvoreno i liberalizovano, gotovo svaki segment osim poljoprivrede. To znači da ćemo iz SAD zahvaljujući TTIP-u dobiti više poljoprivrednih proizvoda. Budući da je tamošnja industrija ogromna, s velikim korporacijama, oni mogu proizvoditi jeftinije, iako ne nužno sličnog kvaliteta ili standarda za zaštitu životinja kakve imamo u EU. S druge strane, EU želi da izvozi evropske proizvode u SAD, na primer one sa specifičnim geografskim poreklom, kao što je pršuta iz Parme, ali SAD zasad ne pristaje na te odredbe, pa se ne može očekivati neki profit od kvalitetnijih proizvoda.

Jedan od argumenata hrvatske vlade je da ćemo profitirati od proizvoda sa geografskim poreklom.

Ska Keller: Nisam u postupku pregovora, i ne mogu s punom sigurnošću reći kakav je razvoj ove konkretne situacije, ali ako pogledamo sporazum između EU i Kanade, onda se vidi kako je evropska strana uvela ograničeni popis proizvoda sa geografskom oznakom, ponekad i sa tranzicijskim periodom uvođenja. Proizvodi iz moje regije, na primer, nisu uključeni u taj popis.

Kako se razvija situacija po pitanju GMO prehrane, koja, opet tvrdi Komisija, neće preplaviti evropsko tržište?

Ska Keller: GMO je problem jer bi mogao ući kroz „stražnja vrata“, kroz takozvanu regulatornu kooperaciju. Sporazum će, naime, uključivati i poglavlje prema kojem će se neki standardi poravnavati s obe strane Atlantika nakon uspostavljanja TTIP-a. To se odnosi i na standarde o sigurnosti hrane, što bi moglo rezultirati prisustvom GMO-a, kao i mesom životinja koje su hranjene prehranom koja zadrži GMO.

Regulatorna kooperacija, koja će, među ostalim, omogućiti američkim i evropskim tehnokratama, pa i korporacijama, da vide i komentarišu predloge zakona koji bi mogli uticati na trgovinu pre samih zakonodavaca je, dakle, realnost?

Ska Keller: Regulatorna kooperacija će po svemu sudeći biti u TTIP-u, kao što je u sporazumu između Kanade i EU (CETA), ne u meri u kojoj se predlaže u sporazumu sa SAD. Ne bi bio problem kada bi se svima dala prilika da komentarišu predložene delove zakona i regulacionih akata. No, trenutni predlog o regulatornoj kooperaciji sugeriše da će neke interesne skupine imati privilegirani pristup i uticaj na Komisiju kad predlažu zakone.

Kakve su dobiti za mala i srednja preduzeća u evropskim zemljama? Naša vlada, naime, tvrdi kako je ovo za hrvatske kompanije takve veličine jedinstvena prilika i dobit.

Ska Keller: Bilo bi zanimljivo videti njihove argumente. Trenutno ne vidim kako bi mogli profitirati. Mnogi od njih se po Evropi suprotstavljaju sporazumu, jer slute da bi im mogao doneti samo probleme, dok bi dobit najvećim delom išla korporativnom sektoru. Doduše, neke bi manje firme mogle profitirati, u kontekstu tehničkih standarda, kao što je poznata odredba o poravnavanju standarda za svetla na automobilima, ili određena oprema koja je dosad proveravana u Evropi i Americi, a sada će biti dovoljna samo jedna provera, pa će se i troškovi smanjiti. Teško je, međutim, shvatiti zašto uz takvo olakšavanje trgovanja trebaju biti uključeni arbitražni sudovi između korporacija i država, kao i hrana, poljoprivreda, problemi s GMO-om, isl. Brojna mala i srednja preduzeća rekla su nam da ne vide kakve bi benefite mogli imati od sporazuma.

 
Komisija i pobornici sporazuma uveravaju da neće doći do smanjenja standarda u Evropi po pitanju zaštite životne sredine ili socijalnog sistema, ali oni koji su kritičniji prema njemu, vele da će se baš do desiti.

Ska Keller: Deo standarda bi mogao biti doveden u pitanje preko regulatorne kooperacije, deo preko liberalizacije poljoprivredne trgovine, budući da se tu standardi razlikuju. Usluge su takođe problem, bilo da je reč o očuvanju postojećih standarda, ali i – još možda bitnije – postavljanju većih stanadarda u budućnosti. Komisija tvrdi kako će očuvati postojeći evropski nivo, što je dosta upitno, ali treba da vidimo kako ćemo ubuduće regulisati, pa tako i dizati standarde.

Na šta tačno mislite u vezi sa budućim standardima?

Ska Keller: Ako za pet godina odlučite da pvećate standarde u uslugama koje ste, na primer, danas liberalizirali sa manjim nivoom regulacija, to će biti praktično nemoguće, jer ste u najboljem slučaju obvezani da budete na nivou koji je postojao kad je TTIP potpisan.

Tu je i takozvani „efekat hlađenja“. Već imamo više primera da je do toga došlo zbog TTIP-a, ali i drugih sličnih sporazuma.

Ska Keller: To je takođe problem, i posebno je povezan s investicionim sudom: ako ulagač samo zapreti da će tužiti neku državu zbog regulacija koje se, na primer, tiču zaštite sredine, onda bi se država, vlada ili parlamenti mogli dvojiti oko usvajanja takvih odredbi, zbog straha od troškova koji bi mogli proizaći iz spora sa korporacijama.

 
Je li takav refleks najopasniji za javni sektor, poput radnih prava, zdravstva i sl?

Ska Keller: Sektor usluga je veliki problem, pogotovo u slučaju TTIP-a, ali i kod Sporazuma o trgovini uslugama (TISA, koja se pregovara između 23 zemlje, uključujući i EU, op.a.), koji je za usluge još veća opasnost u istom kontekstu.

Da li sporazumi poput pomenuta dva već negiraju ionako mršave obaveze koje su potpisali vođe svetskih velesila na klimatskom sporazumu u Parizu?

Ska Keller: Da. TTIP ima i energetsko poglavlje koje predviđa veći nivo izgaranja fosilnih goriva, ali i, dakako, povećanje transporta dobara, takođe na štetu životne sredine, što se ne uzima u obzir. Dakle, sasvim je sigurno da su ovakvi sporazumi problem i u kontekstu ekologije.

Jedan od ciljeva je i smanjenje regulacija koje sprečavaju uvoz energetskih sirovina koje se dobijaju na, po sredinu, najgore moguće načine, kao što je gorivo iz katranskog peska.

Ska Keller: Regulacije o zaštiti životne sredine već su pod udarom. Primer je direktiva o kvalitetu goriva. Taj je problem takođe direktna posledica TTIP-a.

Šta je sa prehrambenim standardima?

Ska Keller: Oni su isto problem, jer imamo različite standarde u SAD-u i EU. Primer je princip predostrožnosti, koji podrazumeva da se na evropsko tržište može plasirati samo proizvod za koji kompanija mora dokazati da nije štetan, i to ne samo po pitanju hrane, dok u SAD možeš plasirati proizvod bez te obaveze, ali ako te uhvate u kršenju standarda, moraš platiti enormne odštete. Kad se na stranu stave dileme koji je od dva sistema bolji, jasno je da se oni u potpunosti razlikuju jedan od drugog.

Koliko korporacije utiču na pregovaračke procese?

Ska Keller: Teško je to procenjivati iz pozicije evroparlamentarca. Znamo da se kompanije konsultuju više od nevladinog društva. Pre nekoliko nedelja Guardian je objavio kako se velikim korporacijama daje pristup tajnim dokumentima, i kako im Komisija pomaže u pronalaženju partnera za komunikaciju u SAD-u. Čini se kako lobisti imaju veliki uticaj, pa se može postaviti pitanje ko piše sadržaj pregovora. Komisija je, prema istim novinama, zvala korporacije i lobiste da naznače svoja stajališta u pregovaračkim dokumentima.

Hoće li levi centar, zahvaljujući kojem je podržan nastavak pregovora, uz izmenjeni predlog sistema investicionih sudova umesto ISDS-a, na kraju biti presudna partija za usvajanje sporazuma u Evropi?

Ska Keller: Apsolutno, mogli bi biti ključni u Evropskom parlamentu, kao i u zemljama članicama, jer će svaka pojedina zemlja moći da usvoji ili zaustavi ovaj sporazum.

Hrvoje Šimičević

Novosadska preduzeća Tajfun HIL i Uljara „Pan-union“ uspešno posluju u različitim industrijama ne samo na domaćem, već i na svetskom tržištu. Zajedničko im je što su prvi korak napravile zahvaljujući inovativnim idejama koje su nagrađene na takmičenju Najbolja tehnološka inovacija u Srbiji, čiji se pobednik proglašava svake godine krajem decembra.

Promena svesti u Srbiji oduvek je bio najteži posao. A, upravo time bavi se takmičenje Najbolja tehnološka inovacija (NTI), na kome se ove godine proglašavaju pobednici jedanaesti put. Takmičenje je, kako organizatori kažu, u startu zamišljeno pre kao škola visokotehnološkog preduzetništva, nego kao instrument određivanja ko je najuspešniji. Za uspešnost se, ističu, ionako pobrine samo tržište. Do sada je kroz NTI prošlo 2.359 timova i dodeljene su nagrade u vrednosti od 75 miliona dinara. Nekima je upravo ovo takmičenje dalo „vetar u leđa“ za pokretanje sopstvenog biznisa ne samo na domaćem, već i na svetskom tržištu, o čemu svedoče i naši sagovornici.

Jedna od najuspešnijih start-ap priča poteklih iz takmičenja za Najbolju tehnološku inovaciju je preduzeće Tajfun HIL koje je osnovano u januaru 2010. godine, nakon pobede tima Tajfun na takmičenju 2009. sa inovacijom „Digitalni simulator“. Ova inovacija predstavlja uređaj za testiranje upravljačkog softvera pretvarača energetske elektronike. Grupa magistara, doktora i inženjera iz raznih oblasti elektrotehnike, sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, proizvela je najbrži digitalni simulator u realnom vremenu koji je, u trenutku predstavljanja 2009. godine, bio 50 puta brži od svakog postojećeg. Simulator eliminiše potrebu za skupom infrastrukturom u procesu razvoja uređaja i softvera, i na taj način smanjuje ulaganja, rizik i vreme razvoja i testiranja novih proizvoda energetske elektronike.

Klijenti i kompanije i univerziteti

Kako objašnjavaju u kompaniji Tajfun HIL, uređaji energetske elektronike imaju veoma široku primenu u svim oblastima, počev od obnovljivih izvora, pa do najmasovnije primene u elektromotornim pogonima. Danas gotovo da nema elektromotornog pogona bez uređaja energetske elektronike, što govori o veličini ciljnog tržišta.

„Sa ove vremenske distance mogu slobodno da kažem da je veliko pitanje da li bi kompanija Tajfun HIL danas uopšte postojala, da nije bilo pripremne faze za takmičenje i samog takmičenja za Najbolju tehnološku inovaciju 2009. godine. Stručna obuka u veštinama inovativnog poslovanja, koju je tada neiskusni Tajfun HIL tim morao da pođe u procesu takmičenja bila je presudna u organizacionom smislu, a neočekivana pobeda ulila nam je samopouzdanje koje je u značajnoj meri doprinelo rezultatima koje ostvarujemo“, kaže za BiF Nikola Čelanović, generalni direktor i suosnivač preduzeća Tajfun HIL .

Inovacija ove firme našla je praktičnu primenu u automatskom testiranju upravljačkog softvera energetskih pretvarača solarnih i vetro elektrana, besprekidnih napajača i elektromotornih pogona, koje je do pojave Tajfun HIL proizvoda bilo moguće vršiti samo u skupim i dobro opremljenim laboratorijama.
„Razvoj proizvoda nikada nije završen, a prvu prodaju smo ostvarili već 2009. godine. Nakon pobede na takmičenju, vera mladog Tajfun HIL tima u svoje sposobnosti omogućila mu je da u neverovatno kratkom vremenskom periodu isporuči tržištu proizvod koji je i do danas zadržao tehnološku prednost u odnosu na konkurentne proizvode“, ističe prvi čovek kompanije.

Čelanović navodi da kompanije koje se bave ispitivanjima tržišta procenjuju današnje tržište HIL (Hardware in the Loop) sistema testiranja na 500 miliona evra na godišnjem nivou. „Konkurencija na tržištu je izuzetno oštra, a naš cilj je da postanemo jedna od vodećih kompanija. Ono što nas posebno ohrabruje je to da naši proizvodi, pre svega, oduševljavaju inženjere koji ih koriste u svakodnevnom radu, a potom i menadžere koji su prepoznali izvrsnost naše tehnologije koja im donosi značajnu uštedu kroz ubrzanje razvoja njihovih proizvoda i usluga“, navodi naš sagovornik.

Kompanija trenutno izvozi na tržišti Severne Amerike, Evrope i Azije, i to u dva, za nju podjednako važna tržišna segmenta: industriji i univerzitetima koji školuju buduće stručnjake u oblasti energetske elektronike. Korisnici su svetski lideri u svojim oblastima, kao što su Schneider Electric, General Electric, ABB, LG, LSIS, Woodward. „Posebno smo ponosni što se buduće generacije stručnjaka na univerzitetima u Teksasu u Dalasu i Arlingtonu, Univerzitetu u Severnoj Karolini, Univerzitetu u Trstu, EPFL-u u Lozani, između ostalih, školuju i izvode istraživanja koristeći naše uređaje“, ističe Čelanović.

Tajfun HIL je, u proteklih šest godina prešao put od stvaranja inovacije, pobede na Takmičenju NTI, osnivanja preduzeća, do danas moderne kompanije koja ima ogranke u Novom Sadu, Cirihu i Bostonu, kao i mrežu distributera i partnerskih kompanija u Aziji. „Cilj nam je rast i jačanje kompanije i povećanje udela na tržištu. U ovom momentu naši kupci su pretežno kompanije u oblasti obnovljivih izvora energije i vodeći svetski univerziteti. Sa trendom elektrifikacije automobila očekujemo snažniji prodor kompanije Tajfun HIL u automobilsku industriju“, najavljuje Nikola Čelanović.

Sve je počelo od njive

Da nisu samo inovacije u oblasti IT sektora tržišno isplative, pokazuje još jedan primer pobednika na ovom takmičenju. Reč je o firmi koja je donela inovaciju u oblasti hrane. O njenom „zelenom brašnu“ pre tri godine brujali su svi mediji u Srbiji. Petočlani tim “Brašnjari” odneo je 2012. godine pobedu na takmičenju Najbolja tehnološka inovacija predstavljajući brašno od semena tikve golice. Danas, tri godine kasnije, u proizvodnom asortimanu Uljare „Pan-union“ iz Novog Sada, osim hladno ceđenog ulja od bundeve i brašna od bundeve, prisutni su i drugi, ne manje originalni proizvodi.

„Bez proizvodnje ulja od tikve, nema ni proizvodnje brašna. Ono se pravi od takozvane pogače koja ostane posle hladnog ceđenja tikve. Počeli smo da proizvodimo i devičansko ulje od tikve, kao i brašno iz pogače koja preostane posle toga. Devičansko ulje je, takođe, sto odsto prirodno i ima isti hemijski sastav, ali drugačija organoleptička svojstva, pošto se pravi od semena tikve koje se prethodno zagreva, pa ima drugačiji i atraktivniji miris i ukus. Cedi se i na drugačijoj presi. Ali, struktura ulja i brašna dobijenog na ovaj način potpuno je ista kao i kod hladno ceđenog ulja“, kaže za BiF Branislav Panić, iz Uljare Pan-union Novi Sad.
On ističe da je počela i proizvodnja ulja od lana, ali i od konoplje. Svaku proizvodnju ulja prati i proizvodnja odgovarajućeg brašna. „Brašno od lana koristi se u pekarskoj industriji kao i ono od tikve, samo što ovo brašno ima drugačiji odnos proteina i ulja, i takođe je veoma korisno za organizam. Cedimo i konopljino ulje, koje spada u nutritivno najvrednija ulja sa najviše linolnih i linolenskih kiselina, odnosno omega 6 i omega 3 kiselina. Pravimo, takođe, i brašno od konoplje “, navodi Panić.

Proizvodni asortiman ovog preduzeća nije se tu zaustavio. Uljara danas cedi i seme susama, zatim orah, lešnik, kajsiju, suncokret. Sve je iskorišćeno u tom postupku, jer posle proizvodnje ulja, sledi pravljenje brašna, koje se, kako objašnjava naš sagovornik, svakako razlikuje od klasičnog.

„Brašna od tikve, lana i konoplje koriste se kao dodaci za peciva. Ostala pomenuta brašna svoju primenu nalaze u slatkim programima za kolače i razna slatka peciva. Ništa od ovoga nije nastalo preko noći, u ovom programu smo već dugo, još od 2000. godine. Prvo smo počeli sa proizvodnjom tikve na njivi. Odatle je sve nastalo. Proizvode plasiramo veleprodajno, preko lanaca zdrave hrane i megamarketa“, objašnjava Panić, koji najvljuje da će u narednom periodu posebno biti fokosirani na povećanje izvoza. Plan ove kompanije je da u proizvodni asortiman uvrsti i razne prelive, dodatke i butere koji će za osnov imati njihova ulja i brašna.

Daniela Ilić
broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.

Održivost je ključ delotvornosti finansijske podrške. Programi garancija i sufinansiranja su najoptimalniji za ostvarenje tog cilja. Svaki državni dinar opredeljen za garancije mogao bi, prema konzervativnoj proceni, da podrži preko šest malih i srednjih preduzeća, u poređenju sa samo jednim u okviru programa dodele bespovratnih sredstava.

U situaciji kada banke nisu u stanju ili nemaju interesa da svojom ponudom zadovolje veoma širok spektar potreba MSP, a altrenativni izvori finansiranja poput nebankarskih finanisijskih institucija, tržišta kapitala i mehanizama međusobnog finanisranja firmi u Srbiji nisu razvijeni, državni mehanizmi podrške dodatno dobijaju na značaju. To se, pre svega, odnosi na podršku u onoj fazi rasta firme u kojoj komercijalne banke ne nude adekvatna finansijska sredstva, ali je preduzeće sposobno da u srednjoročnom periodu postane atraktivan klijent za banke jer ima realan potencijal da preraste u sledeću etapu razvoja.

S obzirom da je državna podrška sastavni deo ukupne privredne politike, neophodno je da se u njenoj primeni sveobuhvatno razmotre moguće pozitivne i negativne posledice. Evropska unija ima razrađen sistem pravila dodele i kontrole državne pomoći, zasnovanih na politici „pojedinačno manje, ali kvalitetnije“, kako bi se umanjili rizici od narušavanja tržišne utakmice. To je, takozvana, horizontalna podrška, koja doprinosi stvaranju jednakih uslova privređivanja za sve privredne subjekte.

U Srbiji, udeo državne pomoći u BDP-u je oko četiri puta veći nego u Evropskoj uniji, i pretežno je direktno namenjen određenim firmama. Takva, takozvana vertikalna podrška, u EU se tretira kao narušavanje konkurencije, jer favorizuje određena preduzeća. Zato je, osim zančajnijeg smanjenja obima državne pomoći u Srbiji, neophodno promeniti i njenu strukturu. Treba povećati horizontalnu podršku, koju mogu da koriste preduzeća iz različitih industrija i koja nije usmerena na pojedine firme, već na strateške ciljeve. Takođe, veoma je važno da se poboljša transparentnost dodele državne pomoći.

Zašto najpopluranije mere nisu i najefikasnije

Naročito popularne mere državne podrške predstavljaju subvencionisane kamatne stope, programi dodele bespovratnih sredstava i slični programi. Mada se ovim merama smanjuju troškovi za korisnika kredita, pa time uvećava i tražnja za pozajmicama, one rešavaju samo deo problema koje MSP imaju u pristupu izvorima finansiranja. Ovakvi programi ne povećavaju ponudu finansijskih sredstava namenjenih MSP, niti su usmereni ka novim korisnicima i segmentima tržišta. Naime, većina banaka koje koriste program dodele bespovratnih sredstava, neće značajnije promeniti uslove kreditiranja. To znači da će kroz program prednosti ostvariti samo ona preduzeća koja, i bez državnih podsticaja, ispunjavaju bankarske uslove za finansiranje.

Međutim, svrha programa državne finansijske podrške je da podstakne finansijske institucije da prošire svoju finansijsku ponudu. Programi treba da podržavaju preduzeća koja su održiva i zdravo posluju, ali iz nekog razloga nisu u stanju da dobiju kredit (primera radi, usled nedostatka sredstava za obezbeđenje zajma ili iz jednostavnog razloga što ne zadovoljavaju uslove banaka). Ukoliko država želi da ostvari održiviji i širi uticaj na tržište i na optimalan način iskoristi svoja finansijska sredstva, jedna od preporuka je da se dosadašnji programi dopune drugim tržišnim modelima finansijske podrške.

Jedan od njih su dobro osmišljeni i sprovedeni programi garancija, koji istovremeno mogu ostvariti uštede za korisnike kredita i mobilisati sredstva za MSP koja inače ne bi dobila kredit. Ako je bančin rizik kreditiranja niži zbog postojanja garancije, banka ima mogućnost da snizi kamatnu stopu na svoj kredit. Relevantan primer kako garancije mogu da snize troškove jeste program garancija Evropskog investicionog fonda koji je primenjen u Srbiji. Banke koje su koristile ove garancije bile su u stanju da snize kamatne stope na kredite malim i srednjim preduzećima za do jedne četvrtine (npr. sa 10 na 8 odsto). U tom slučaju, troškovi se posredno snižavaju na strani ponude. Takođe, pošto se ovim programom garantuje za deo, ili celokupan kreditni rizik, to može da podstakne banke da sarađuju s korisnicima kredita koje bi, inače, morale da odbiju iz tehničkih, ili regulatornih razloga. Na taj način se otvara prostor, u kome mnoga nova MSP mogu da postanu korisnici kredita i ostvare veći ekonomski uticaj.

Dobro osmišljenim i sprovedenim programom garancija moguće je obezbediti bolju iskorišćenost i obuhvat za svaki dinar državne podrške. Subvencionisane kamatne stope, bespovratna sredstva i slični programi predstavljaju direktan trošak za državu – isplate se i nikada se ne vrate. Njihov uticaj je ograničen na iznos sredstava koji je država spremna i u stanju da isplati. S druge strane, država kroz program garancija koristi svoja ograničena finansijska sredstva kao podsticaj bankama da usmere deo slobodnih sredstava ka malim i srednjim preduzećima.

Prednosti za državu, kreditore i preduzeća

Naime, bankama ne nedostaje novca, već su oprezne kada je reč o preuzimanju rizika. Program garancija pomaže da se određeni deo tog rizika za banke smanji, tako da MSP koja „zaslužuju“ kredite mogu da ih dobiju od banaka. Pošto je garancija uslovna – odnosno, isplaćuje se samo ako je to potrebno – svaki dinar državne podrške iz ovog programa omogući će da se plasiraju znatno veća sredstva za MSP nego što je to, primera radi, moguće kroz program dodele bespovratnih sredstava.

Drugi, podjednako značajan aspekt programa garancija jeste to što državna sredstva mogu neprekidno iznova da se koriste, kako bi se potpomoglo plasiranje dodatnih sredstava za MSP. Ako pretpostavimo da je maksimalan gubitak po garancijama 15 odsto u svakom krugu finansiranja, sredstva isprva dodeljena za svrhe davanja garancija mogu da se iskoriste u preko šest ciklusa. Drugim rečima, svaki dinar opredeljen za garancije mogao bi, prema konzervativnoj proceni, da podrži preko šest malih i srednjih preduzeća, u poređenju sa samo jednim u okviru programa dodele bespovratnih sredstava.

Programi garancija su korisni i kao sredstvo kojim se banke podstiču da uđu u nove segmente kreditiranja i dospeju do tržišta koja su manje pokrivena njihovim uslugama. Primera radi, brojne banke u Srbiji nisu spremne da finansiraju poljoprivredu, preduzeća u osnivanju ili firme koje se bave visokim tehnologijama, jer ne razumeju dovoljno poslovanje firmi u ovim oblastima. Program garancija bankama daje razlog da ispitaju tržište, saznaju više o njemu i prošire obim usluga koje pružaju.

Dobro osmišljenim i sprovedenim programom garancija potpomaže se održivo kreditiranje MSP sektora. Takvim programom, daje se podsticaj bankama da kreditiraju ovaj segment privrede, uz očekivanje da će u budućnosti, kada državna podrška više ne bude dostupna, mala i srednja preduzeća „porasti“ i postati dugoročni klijent. Održivost je ključ delotvornosti finansijske podrške. Programi garancija i sufinansiranja su najoptimalniji za ostvarenje tog cilja.

Ministarstvo privrede je prepoznalo potrebu za reformom državne pomoći i pokazalo je spremnost da u narednoj godini, postepeno počne sa restruktuiranjem državne podršku u skladu sa najboljim načelima EU prakse.

Sandra Rodić, ekspert USAID Projekat za bolje uslove poslovanja
broj 122/123, decembar 2015/januar 2016.