фебруар 2017

Prešli smo srpsku granicu negde oko šest sati popodne. Napolju je minus šest. Od Ljubljane do Beograda jedan isti oblak, nizak, januarski, sama suvomrazica. Na petom kilometru, kolona od petnaestak ljudi u mraku hoda pomoćnom stazom, izlažući se neposrednoj opasnosti da ih udari neko vozilo. Hodaju tom stazom, nadajući se da će im neko dati prevoz. Među njima su i manje figure, možda neko dete, žena je svakako bilo nekoliko. To su izbeglice koje su se vratile, ili su ih vratili sa srpske granice, možda iz Hrvatske, po jednom od onih suludih evropskih pravila o vraćanju vraćenih izbacitelju koji ih neće. Ocenjujemo na brzinu: prvi motel je za nekih četrdesetak kilometara, pitanje je da li će ih primiti, pitanje je da li imaju da plate; nas dvoje nemamo za sve. Mogli bismo povesti dve žene i neko dete. Gde da ih ostavimo? Kako da ih posle povežemo sa porodicama? Imamo li u Beogradu mesto gde bismo im našli boravište? Otuda su pokušali da pobegnu… Kako god da se okrene, evropski propisi i mere učinili su ove ljude potpuno isključenim, a one koji hoće da im pomognu znalački su odsekli od ljudskog kontakta. Od ljudi koji su bežali da bi sačuvali glavu i osigurali život sebi i svojima prvo su zahtevani dokumenti, koje većina nije mogla dati. Onda su na osnovu tog nezakonitog postupka proglasili one koji dokumente nemaju ilegalnim. Kako se u svemu tome brljalo i improvizovalo pod maskom legalnosti, vidi se već po tome što danas više niko i ne spominje „ekonomske“ emigrante – dovoljno je da su „ilegalni“. A sa ilegalnima se može postupati ilegalno, kako to pokazuje svetli primer najilegalnije ministarke u istoriji nezavisne Slovenije – one koja tera da se krši Ustav i svi ostali toliko puta pomenuti dokumenti, sa izmenama u zakonu o izbeglicama. Došlo je do toga da je prekipelo nekadašnjim studentima sadašnjeg slovenačkog premijera Mira Cerara, koji na osnovu citata iz njegovih članaka zahtevaju da se obustavi postupak donošenja kobnih izmena već postojećeg zakona. Tako je čovek koji je napravio političku karijeru na osnovu imena i ugleda svog oca-sportiste uništio i zadnji trag svoje individualnosti.

Ni drugde januarski svet ne izgleda bolje: u Nemačkoj nekoliko nedvosmisleno mentalno oštećenih muških i dve nepodnošljivo vulgarne ženske političarke otkrivaju Evropljanima da, pošto su beli, treba da imaju poseban položaj u društvu, da ne treba da se stide rasnih i klasnih privilegija i da, pošto u skladu sa tom ideologijom sprovedu blajhanje i mržnju, mogu očekivati svetlu budućnost. Još malo dalje, još jedan blajhani je upravo održao najbedniju inauguralnu besedu u američkoj istoriji, u kojoj je posebno napao obrazovni sistem: sa punim pravom, jer podržava izborni sistem koji savršeno nekompetentnom čoveku omogućava da ga izglasaju oni koji reč „nekompetentan“ ne mogu ni da izgovore. Treba, dakle, ukinuti svaki obrazovni sistem koji bi to mogao da ugrozi. No karikature ne bi smele da nas zbune svojim doprinosom depresivnoj januarskoj zabavi: sretanje lidera krajnje desnice obećava naci-fašističku alijansu, koja će možda pokupiti pod svoje blajhano krilo sve što je EU sa prezirom odbila da rasturi, obezakoni i temeljno očisti, naime naci-fašističke pokrete. Što se američkog predsednika tiče, ni radost što-gore-to-bolje naivčina, ni očajanje mislećih Amerikanaca, ni Madonin terorizam u mislima, ni opšte prevrtanje u blatu za još malo medijske pažnje ne mogu da pokriju autentičan strah. Jer šta ako predsednik baci atomsku bombu na Keln, misleći da je u Meksiku ili Kini, jer su tamo nekad neki ne-belci hvatali žene za već nešto a bez njegovog učešća? Šta ako milioni Evropljana pohrle prema Jugu i Istoku u spasavanju golih života, što u tome slučaju može biti samo hiljadama kilometara dalje, i šta ako se sa pogrešne strane zataknu u bodljikave žice prvih evropskih boraca protiv emigranata, Mađara i Slovenaca? Šta oko ih zatim ne propuste Hrvati, Srbi, Bosanci, Albanci, Bugari i Grci? Šta ako se počnu daviti na turskim, sirijskim, egipatskim, libijskim, tuniškim, marokanskim i alžirskim obalama? Šta ako ih na osnovu boje kože krenu mučiti i ubijati samo zato što nisu kao mnogi drugi u Africi? Jer dolaze u Afriku da oduzmu domaćinima posao, da siluju njihove žene, i da nameću religiju koja im je već sa misionarima presela?

Izgleda kao nerealan scenario – da li baš sasvim? Većina medijskih pametnjakovića koji su tvrdili da će se američki predsednik dolaskom na vlast smiriti i urazumiti, morali bi se javno izviniti: umesto toga, veselo idu dalje u tumačenjima koja nekako treba da dograde nezumnjivu iracionalnost ili, tačnije, sumanutu ludost. Jedan od sveštenika koji su se pojavili na inauguraciji spomenuo je „siromašne duhom“ čije je carstvo nebesko. Njihove žrtve na zemlji nisu pominjane. A i ko će misliti na biblijske refleksije kada američku himnu odmjauče, i to pogrešno, pedofilski san od 16 godina, koji predsednik posmatra sa nesumnjivim „zgrabi-je-za-…..“ pogledom.

Nemačka skupina od samo nekoliko komičara, imitatora i pevača koja čini dostojne nastavljače montipajtonovske televizijske tradicije – politički mnogo luđe, doduše – na ZDF Neo, ima sjajajn slogan: „sve drugo je televizija“. Prošle godine su napravili video spot koji tek sada, posle zajedničke evropske naci-konferencije u Koblencu ima puno značenje. Gledajte ga nekoliko puta, da uhvatite sva značenja, sve nijanse, svu punoću poruke. Nikakvi, debeli, invalidi, crnci, Jevreji i Arapi, slatka plava devojčica koja psuje (naciste) kao kočijaš, podsećanje na nemačku glupost pre osamdeset godina, evangelistički sveštenik koji pod mantijom nosi seksi crni (ženski) veš, crnka-lepotica koja skida maramu jer joj tako odgovara, blond lepotica koja stavlja maramu jer joj tako odgovara, transvestit, nemački ovčar koji laje na naciste, ukratko sve najsmešnije i najgrotesknije od nemačkih stereotipa: drugim rečima, nemački građani takvi kakvi su, koji na sve to imaju pravo. Jedino nemaju pravo da budu ponovo glupi – i možda najvažnije od svega, kratki kadar u kojem ti nemački građani teraju naciste, ali pružaju ruku jednom koji se u bekstvu sapleo i pao, jer su spremni i da opraštaju. Dok se opraštati može, a granica je sve bliža. Pevač nastupa u Marilin Menson stilizovanom kostimu, sa sve fosforescentnim sočivima, crnoj koži – ali obuća su Birkenštok papuče, a među njegovima, pravim nemačkim građanima i mnogo gore – sandale sa belim soknama. Uzgred, svi mašu evropskim zastavama. Muzika i glasovi ponajviše podsećaju na Laibach. I glavni stih je „ponosni što nisu ni na šta ponosni“.

Video spot bi mogao biti kratki udžbenik pastiša i parodije, koja zrači na sve strane – od rokovskih, postpunkovskih i postmetalskih zvezda koje će uraditi svašta, ali od sebe neće pustiti jasne političke i humane poruke, pa sve do blajhanih lidera koji više nimalo ne skrivaju namere. Pri tome, jednako smešni su oni sa pozitivne, građanske strane, oni koji ponos naprosto nemaju u svojim razumskim koordinatama, jer znaju kuda ponos vodi. Ako vam se čini da na nešto treba da budete ponosni – radije budite veseli, sasvim je dovoljno. Patriotizam je zadnje pribežište nitkova, kao što je rekao Samjuel Džonson 1775: konteksti su samo pojačali osnovno, globalno i opšteljudsko značenje: ponos, i to samo lični, nikako kolektivni, nikako nešto što se deli, svako mora zaslužiti za sebe: a onda je, u ćutanju u sebi, tiha sreća koja nije manja od svemira.

Grupa koja je napravila video spot, i posebno pevač Jan Bemerman, izvesno ne zastupaju nemačku politiku, ni vladu, ni Merkel – oni zastupaju ustav, građanska prava, građanske slobode i mir. Pre toga su mesecima terali šegu sa imperijalističkom nemačkom politikom prema Grčkoj (Varufakisov srednji prst, sećate se?), ismejavali su sve što im je izgledalo smešno – a materijala je u EU u poslednje vreme malo previše. Šta međutim raditi sa Trampom i posledičnom euforijom evropskih naci-fašista? Pripremiti se, umesto da nemoćno čekamo, posle skoro zločinačke nerazumnosti onih koji su nas ubeđivali da će se Tramp urazumiti kad dođe na vlast… Politički najzanimljiviji je deo spota u kojem su prikazani izbori – ne za najbolje, to već odavno prepoznajemo kao gnusnu prevaru, nego kao test inteligencije glasača. Koja je još država na svetu sposobna da na izborima dokaže inteligenciju građana? Hoće li zadnji evropski inteligentni glasač da se pojavi u Francuskoj? Ili u Nemačkoj? Ili u nekoj sekundarnoj zemlji, žrtvi evropske supremacije, gde su glasači pokazali inteligenciju na izborima, i zatim i dalje, podnoseći tiho sve greške koje su inteligentno izabrani počinili po predvidljivom zakonu realnosti – kao što je slučaj Grčke? Hoće li to možda biti Slovenija? Naciste u videospotu gađaju u glavu Kantovom knjigom, nazivajući ih onim što Kantovo ime znači na engleskom…

Nezgodna pitanja koja se postavljaju posle iskustva ove briljantne šale su, kao prvo, da li smeh ima vaspitno dejstvo, i može li da promeni zabetonirane stereotipe, tupe glave i zloćudne umove sa skrivenim pokvarenim namerama? Odgovor je i da i ne. Čim se otvori minimalni prostor jasnoće i provetravanja, neki deo onih izloženih smehu biće zaražen smehom, sa posledicama koje najčešće ostaju, bar neko vreme: ne može se ozbiljno uzimati ni pojedinac ni grupa kojoj ste se iskreno, glasno, neodoljivo smejali. Sav proces zaglupljivanja koji su na vama već izvodili više ne važi u istom obliku, oko vas se moraju dobro ponovo potruditi da vas načine turobnim, ozbiljnim, zatvorenim i… ponosnim. Proces ponovnog zaglupljivanja nije samo težak, nego i skup. Njegovi nosioci će se radije okrenuti novim žrtvama.

U slučaju izbeglica koje po mrazu promiču u mraku do vašeg automobila, EU i države za koje se ne zna zašto su još kandidatkinje, niti sa stanovišta njihovih potreba, niti sa stanovišta realne mogućnosti otvaranja EU – za njih su zajedno proizvele cementni oblik regulativa koje ruše ustavni i međunarodni red i zaštitu humanosti. Amerikancima će svet ovakvih regulativa otvoriti novi predsednik i prevazići će već postojeće restrikcije. Hoćete da preživite u takvom svetu? Pridružite se blajhanim naci-fašistima, i nadajte se da nećete biti u narednoj grupi koja će im zasmetati, sve do legendarnih zadnjih, biciklista…

Znamo da bi najgori politički poraz i najdublje osećana politička šteta za američkog predsednika bila samo to da mediji zaćute o njemu 24 sata. Zašto to nisu uradili za vreme predizborne kampanje, kad je prvi put uvredio novinarku? Zašto to nisu uradili posle njegove prve konferencije za novinare, na kojoj se ponašao nezapamćeno prostački i diktatorski? Zašto zaduženog za medije u Beloj kući nisu bojkotovali, kad je krenuo da drsko laže o broju prisutnih na inauguraciji? Zašto se hakeri ne potrude da zamrznu onu groznu belu pticu na plavoj pozadini, dok američki predsednik tvita gluposti iz svoje zlatne kade ujutro? No, pomirimo se sa tim da ne možemo računati ni na medije, ni na tzv. društvene mreže bez ozbiljnog rada. No da li je taj rad uopšte potreban, ako ionako više nema prostora za intervencije, sem u onome koji sami osvojimo? Lokalni zakoni, evropska birokratija, već galopirajući naci-fašizam i globalna groteska su nas, nadati se, konačno uverili da im ne treba nuditi nikakve kompromise – sve su već sami uzeli.

Svetlana Slapšak
Peščanik

Posle novogodišnjih praznika na strana tržišta putuje sušeni paradajz kojeg je „vojovođanski Italijan“, Vilijam Šiardis, proizveo u Srbiji. Preduzimljivi preduzetnik stigao je do ove ideje, neuobičajene za naše podneblje i kulinarsku tradiciju, na način koji je za nas, takođe, najčešće neuobičajen. Poslujući u drvnoj industriji, uporedo se okušavao i u drugim poslovnim poduhvatima, sve dok nije shvatio da bi proizvodnja sušenog paradajza u Srbiji bila novost koja se odlično može unovčiti na stranom tržištu.

Vilijam Šiardis (William Sciardis) je po ocu Italijan i, pošto je deo svog detinjstva i nekoliko razreda škole proveo u Srbiji, a na Apeninskom poluostrvu stekao prva radna iskustva, umesto da ostane u Italiji, kao što bi verovatno uradili mnogi na njegovom mestu, rešio je da svoje preduzetničke ideje primeni u našoj zemlji. Njegova odluka je tim pre neuobičajena jer se vratio u jednom od najgorih trenutaka u srpskoj novijoj istoriji, 1998. godine. Tada pokreće proizvodnju drvene ambalaže, pre svega gajbica za voće i povrće, u Žablju pokraj Novog Sada. Kako kaže, to mu je „glavni posao“ i danas, budući da celokupnu godišnju proizvodnju drvenih gajbica i korpica izvozi, pretežno na tržište cele Evropske Unije.

Mada osnovna, to nije i jedina delatnost našeg sagovornika, koji se tokom skoro dve decenije bavljenja preduzetništvom u Srbiji okušao i u drugačijim poslovnim poduhvatima. Naime, Šiardis je pre skoro četiri godine započeo proizvodnju sušenog domaćeg paradajza, u partnerstvu sa lokalnim poljoprivrednicima, naročito sa komšijom Vlajkom Ošapom, čuvenim povrtarom iz Vojvodine. Sušeni paradajz, na prvi pogled neuobičajena ideja za ovdašnje podneblje i kulinarsku tradiciju, pokazao se kao veoma kvalitetan i traženi proizvod.

„Više puta sam pokušao da diversifikujem svoje poslovanje, pogotovo poslednjih nekoliko godina, kada je u drvnoj industriji počela da se oseća velika kriza. Sve to vreme, praktično, imao sam vrhunsku sirovinu za novi posao ’ispred nosa’, u neposrednoj blizini mog drvoprerađivačkog pogona u Žablju. S obzirom da sam već bio u odličnim odnosima sa gospodinom Ošapom, lako smo uspostavili saradnju“, prepričava Šiardis svoj ulazak u svet poljoprivrede.

Iskustvo koje je stekao u međuvremenu uverilo ga je da bi taj deo Vojvodine, koji se tradicionalno bavi povrtarstvom, mogao da postane „mala Švajcarska“, samo kada bi država više podsticala male uzgajivače, a oni, sa druge strane, umeli da se udružuju u zadruge, po ugledu na evropsku, ali i praksu koja je vladala i na ovim prostorima do pre nekoliko decenija. U njegovom slučaju, ipak, sušeni paradajz se pokazao kao pun pogodak.

Prvo kap po kap, pa posle na sunce

Šiardis donosi iz Italije odabrano namensko seme i zatim ga sadi u plastenicima svojih uzgajivača. Kada sadnice dosegnu određenu veličinu, presađuju se u otvoreno polje, gde se navodnjavaju sistemom kap po kap („brazdanje“), po najvišim standardima biouzgoja. Pri tom, žabaljski uzgajivači koriste vodu iz obližnje Jegričke bare, koja je leti idealno zagrejana i posebno prija biljkama.

Kada se tako pažljivo postupa sa zasadom i prinosi su vrhunski, ali tek potom počinje teži deo ovog specifičnog posla. Nakon ručne berbe i pranja, plodovi paradajza se seku na pola i tresu na mreže, gde se posipaju morskom solju koja je uvezena iz Izraela, i ostavljaju da se osuše na najprirodniji mogući način – zahvaljujući sunčevim zracima.

„Sušenje započinje u julu i traje do kraja avgusta, sa turnusima od sedam do deset dana, u zavisnosti od temperature i vlažnosti vazduha. U idealnim uslovima mogu se proizvesti četiri ture proizvoda – kao što je to bio slučaj tokom 2014. godine, ali ove sezone smo, zbog čestih kiša, proizveli samo dve“, objašnjava naš sagovornik. Uspešno osušeni paradajz se, potom, pakuje u gajbice i smešta u hladnjače, u kojima mora da odleži narednih nekoliko meseci. Ovako dobijen poluproizvod plasira se na svetsko tržište početkom narednog proleća, a jedan deo se posebnom recepturom priprema u teglice sa maslinovim uljem.

Sušeni paradajz iz Žablja dobio je potvrde vrhunskog kvaliteta na sajmovima etno-hrane i izazvao oduševljenje inostranih kupaca, pa Šiardis izvozi celokupnu proizvodnju. „Koliko god da proizvedemo, lako nalazimo kupce. Jedino mogu da žalim što klima u Srbiji nije poput one u severnoj Africi ili južnoj Evropi, jer bi tada i količine bile veće“, kaže ovaj preduzimljivi proizvođač, ali odmah napominje: „Ali zato kvalitet koji proizvodimo ovde, na odličnoj vojvođanskoj zemlji, bez lažne skromnosti – predstavlja suvo zlato“.

Finansiranje sve teže

Često ponavljani zaključak da se u Srbiji ljudi teško odlučuju za započinjanje sopstvenog posla, pre svega zato što se boje neuspeha, „vojvođanski Italijan“ komentariše i drugim, objektivnim razlozima, ističući veoma otežane uslove poslovanja u zemlji. „Mada neke moje poslovne ideje nisu uspevale, svakako bih se više kajao da nisam pokušao da ih ostvarim. Ali ja sam mogao sebi da priuštim ’izlete’ u nešto novo jer sam uvek imao ’zaleđinu’ u svojoj preradi drveta. Nažalost, mnogi potencijalni preduzetnici nemaju nikakvu finansijsku potporu za početna ulaganja u svoj biznis, tako da imam puno razumevanje za njihove strahove. Primera radi, poljoprivrednici jedva sklapaju kraj s krajem jer nemaju odgovarajuću podršku – osnovna biohemijska zaštita košta, trgovci ih ucenjuju, ne dobijaju subvencije, a njihovi prinosi zavise od vremenskih uslova“, nabraja Šiardis samo neke od problema.

Kada je u pitanju pronalaženje neophodnih finansijskih sredstava, on ocenjuje da su komercijalne banke u Srbiji mnogo lakše odobravale kredite u periodu do pre tri godine, iako su tada kamate bile previsoke. Danas je, kaže, aktuelan drugi problem – kamate su niske, ali se zato mnogo teže dolazi do novca. „Banke su postale jako restriktivne i rigorozne, i u principu nemaju sluha za male preduzetnike, koji, zapravo, svoju firmu i ljude koji u njoj rade doživljavaju kao porodicu, jer im egzistencija zavisi od njihovog poslovanja. Umesto da pozajmljuju novac privrednicima, kako bi oni stvorili novu dodatnu vrednost i pokrenuli celokupnu ekonomiju, banke se radije odlučuju da pozajmljuju državi, uz visoku kamatu“, komentariše Šiardis.

Uprkos pomenutim uslovima, proizvođač sušenog paradajza kaže da je prestao da se nervira zbog takvih stvari. „Odavno sam shvatio da ne mogu da promenim svet i radije sam se okrenuo kreiranju sopstvenog okruženja u kome se prijatno osećam. Trudim se da ostvarim uspešno poslovanje i mislim da je to moguće u Srbiji, ali mi je žao kada vidim da su mnogi njeni potencijali i dalje neiskorišćeni“, zaključuje Šiardis.

Pomiritelj gurmana i ljubitelja zdrave hrane

Zanimljivo je da sušeni paradajz podjednako cene gurmani, koji ga koriste kao dodatak kulinarskim specijalitetima, kao i ljubitelji zdrave hrane, među kojima je ova namirnica veoma tražena jer, pored vlakana, sadrži vitamine B i K, nijacin, fosfor, magnezijum, gvožđe i kalijum.

decembar/januar 2016/17, broj 132/133