фебруар 2020

Premda su procene o stvarnom broju nelegalnih objekata u Srbiji veoma „fleksibilne“, zavisno od izvora podataka, aktuelne računice nadležnih institucija saglasne su barem utoliko da se oni broje u milionima. Višedecenijsko tolerisanje „divlje“ gradnje zarad ubiranja glasova na izborima šalje poruku i potencijalnim investitorima da je primena propisa takođe „veoma prilagodljiva“, pa umesto da se smanjuje, ovakva gradnja je sve izraženija. Urbanistički haos sada ispostavlja cenu, kroz prekomernu potrošnju električne energije i preopterećenje ostalih komunalnih sistema, te kroz sve zagađaniji vazduh.

Spisak posledica nelegalne gradnje je podugačak: osim što estetski narušava urbanu i prirodnu sredinu, često usled nestručnog ili bahatog izvođenja uzrokuje geomorfološke i hidrološke probleme, a ovako izgrađene zgrade gotovo po pravilu su energetski neefikasne i stoga značajno uvećavaju zagađenje u okruženju. Mnoge zemlje, pogotovo u oblastima nekadašneg „trećeg sveta“, suočavaju se sa sličnim problemima – naglim prelaskom stanovništva iz sela u gradove, korupcijom i nemarom u nadležnim službama, nedovoljnom informisanošću ili dostupnošću kvalitetnih materijala za gradnju…

Takva je situacija i u Srbiji, koja sa nelegalnom gradnjom pokušava da se izbori već nekoliko decenija. Jedan od najpoznatijih primera je Kaluđerica, celo naselje u Beogradu koje je niklo „na divlje“ tokom poslednje dve decenije prošlog veka, a procene o tačnom broju nelegalno izgrađenih objekata u zemlji se prilično razlikuju u zavisnosti od izvora podataka. Razlog za ovako „fleksibilnu“ statistiku postaje jasniji kada se ima u vidu da su i pojedini državni projekti u svojim početnim fazama potpadali pod kategoriju nelegalne gradnje.

O tome šta su glavni uzroci neplanske gradnje i koliku štetu ona nanosi Srbiji i okolnim zemljama govorio je veliki broj stručnjaka na međunarodnoj konferenciji „Uticaj nelegalne izgradnje, lošeg planiranja i projektovanja na životnu sredinu – IMPEDE 2019“, koja je nedavno organizovana u Domu inženjera u Beogradu. Na skupu je predstavljeno više od 50 naučnih radova, studija slučaja i analiza koje se iz različitih uglova bave ovim problemom, a neka od istraživanja koriste višegodišnju statistiku kako bi utvrdila sve negativne implikacije ovakve prakse na duži rok.

Kršenje propisa u ofanzivi

Prema Zagorki Gospavić i Branku Božiću sa Građevinskog fakulteta u Beogradu, početak svih problema je u populističkoj politici koja decenijama ostaje ista iako se vlasti menjaju. Takva politika ne samo da toleriše nego i podstiče nelegalnu gradnju, uprkos deklarativnom protivljenju zvaničnika. „Država nema interes da ugrožava veliki broj nelegalnih graditelja, a izuzetno povoljnim uslovima naknadne legalizacije dodatno se privlači naklonost tog dela glasačkog tela i istovremeno šalje loša (ili ohrabrujuća?) poruka potencijalnim investitorima. Zbog toga se danas s pravom sumnja u legalnost većine objekata koji se grade, a umesto da jenjava, ovakva vrsta gradnje je poslednjih godina sve izraženija“, ističu Gospavić i Božić.

Upravo zato više niko nije iznenađen ako investitori dograde sprat-dva više nego što je to propisano dozvolom za gradnju. Samo u Beogradu takvih primera ima na svakom drugom ćošku. U želji da što više zarade, investitori bez ikavih skrupula narušavaju stare urbane celine, ne vode računa o spratnosti, utrkujući se po principu „samo da moje bude više od komšijinog“, a stalan nedostatak odgovarajućih sankcija postepeno dovodi do prihvatanja takve situacije. Nažalost, česti su slučajevi kada domaći industrijski objekti godinama rade iako nemaju dozvolu za rad, niti ispunjavaju sve neophodne odredbe o zaštiti životne sredine.

Gospavić i Božić u svojoj studiji ističu da poslednje procene Republičkog geodetskog zavoda govore o milionskim ciframa nelegalno izgrađenih objekata, jer se „na osnovu obrađenih podataka sa 60% teritorije zemlje, utvrđuje trend po kome je broj neupisanih ili značajno izmenjenih objekata približno jednak broju zdanja koja su upisana u katastar nepokretnosti“. U isto vreme, na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture taj broj se procenjuje na oko dva miliona objekata.

Što je najgore od svega, Srbija ima zakone za regulisanje ove oblasti, možda čak i „višak“ različitih propisa budući da su u pojedinm segmentima potpuno neusaglašeni i stvaraju nedoumice u praksi, ali njihovo pravilno tumačenje takođe postaje izlišno s obzirom da se regulativa uglavnom ne primenjuje. Takvo ponašanje nadležnih, pored urbanističkog haosa i velikih gubitaka u državnoj kasi zbog nenaplaćenih taksi i poreza, prouzrokuje i veoma ozbiljne ekološke posledice, nastale usled preopterećenosti postojeće komunalne infrastrukture, poput snabdevanja vodom i strujom.

Energetski intenzivni, ekološki ugroženi

Nelegalno izgrađeni objekti se veoma retko, ili tek posle nekoliko decenija čekanja, uključuju u daljinski sistem toplana, pa su prinuđeni da za grejanje koriste električnu energiju ili ogrevni materijal kao što su drvo i ugalj. To izaziva lančane probleme po životnu sredinu, jer rast broja neplanski izgrađenih stambenih i industrijskih zgrada povećava i energetski neefikasnu potrošnju struje, kao i zagađenje vazduha zbog vrste ogreva koji se koristi.

Kako objašnjava Radmilo Pešić, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, energetska efikasnost se definiše kroz računicu koliko se hiljada dolara BDP-a stvara upotrebom energije u iznosu od jedne tone naftnog ekvivalenta (toe). Sa ekonomskog stanovišta bitno je da energetska intezivnost bude što manja, a efikasnost što veća. Srbija se ne može pohvaliti povoljnim brojkama u ovoj oblasti, naprotiv – prema podacima Međunarodne agencije za energiju (IEA) za period od 2005. do 2017. godine, Srbija spada u energetski najintenzivnije i najneefikasnije zemlje u centralnoj i istočnoj Evropi.

Iako pokazatelj energetske intenzivnosti za Srbiju ima tendenciju opadanja, on i dalje iznosi preko 0,350 toe, za razliku od svetskog proseka od 0,188 toe, ili proseka evropskih članica OECD sa 0,085 toe, precizira Pešić. Naročito je nepovoljna potrošnja električne energije, koja u Srbiji iznosi oko 0,8 kWh za kreiranje jednog dolara BDP, u poređenju sa globalnim prosekom od 0,3kWh iz 2010. godine.

Ta prekomerna potrošnja energije u Srbiji direktna je posledica loše termičke izolacije zgrada, odnosno loše gradnje, što je pomalo apsurdno u državi „koja ima dugu tradiciju vrhunskog tehničkog obrazovanja i svetski priznate rezultate u građevinarstvu“, zaključuje Pešić. Ovaj paradoks, naime, nastao je usled toga što su većinu nelegalnih zgrada projektovali sami investitori, koji listom nemaju potrebno obrazovanje. U usmenoj anketi koju je Pešić sproveo sa svojim timom u više naselja oko Beograda, najčešći odgovor investitora bio je da su se oni na ovaj korak odlučili kako bi umanjili svoje troškove gradnje.

Prekriće nas pepeo

Iako je jedna od potpisnica Pariskog sporazuma 2015. godine, Srbija još uvek oko 70% svoje električne energije proizvodi iz lignita, uglja slabijeg kvaliteta, i čak uvozi iz Kine dodatne blokove za povećanje kapaciteta ovakve proizvodnje, umesto da ih u bliskoj budućnosti smanji. Lignit ima visok sadržaj pepela, malu kalorijsku vrednost, ali i brojne elemente u svom sastavu koji na deponijama pepela uništavaju plodno zemljište, a oslobađanjem u atmosferu pogoršavaju zdravlje živih bića. U našoj zemlji postoji šest termoelektrana na lignit, u kolubarskom i kostolačkom basenu, koje godišnje sagore 32 miliona tona uglja, i stvore oko šest miliona tona pepela. Dva bloka TE Nikola Tesla svake godine u atmosferu ispuste 20.000 tona letećeg pepela, a primera radi, „istraživanje sastava vazduha u urbanim i sub-urbanim zonama Beograda, pokazalo je da u njemu dominiraju čestice najfinijeg moda, nastale sagorevanjem, koje su ujedno i najopasnije po ljudsko zdravlje“, navodi se u studiji Dragane Đorđević i njenih kolega sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu.

Marko Miladinović

Tekst je prvobitno objavljen u #169 broju časopisa „Biznis & Finansije“