Home TekstoviB&F Plus Ženske ribolovačke priče: Riba jede pare

Ženske ribolovačke priče: Riba jede pare

by bifadmin

Žena je i dalje manje u sportskom ribolovu, ali one kojima je pecanje strast kažu da su ravnopravne, a nekada i bolje od muškaraca. No, bez obzira na pol, ovaj sport nije isplativ kod nas. Naprotiv, riba „jede“ mnogo novca zato što je oprema skupa a mora često da se obnavlja. Na takmičenjima u inostranstvu, naši takmičari uglavnom sve sami finansiraju, dok konkurencija iz drugih zemalja često ima sponzore, pa to izgleda „kao kad na trkama automobila mi vozimo fiću, a oni mercedesa“.

Strast prema pecanju mnoge žene su otkrile u detinjstvu, a neke od njih kažu da trenutak dok čekaju da riba zagrize ne bi menjale ni za šta na svetu. Ribolovke koje osvajaju nagrade na takmičenjima dokazale su da mogu da pariraju muškim kolegama i to podrazumeva dobru veštinu, noćni lov, izdržljivost na niskim temperaturama i razne druge nedaće. U svemu tome nekad su podjednako uspešne, a nekad i bolje od muškaraca.

Među njima je i Obrenovčanka Ljubina Petrović koja za „Biznis i finansije“ priča da ne zaboravlja prva pecanja i kupanje na Savi sa ostalom decom. Sa drugarima je na omiljeno kupalište nosila povrće iz svoje bašte, malo soli i ribu pecala prutićem od vrbe. Alatka za pecanje modernizovana je početkom sedamdesetih godina, kada je od ujaka dobila mašinicu kupljenu u Parizu, koju još uvek čuva. Posle udaje pecala je samo na letovanju, a odlazak u penziju omogućio joj je da se vrati svom omiljenom sportu.

„Volim cveće i putovanja, ali pecanje mi je omiljeni hobi, ogromna strast. Nije mi zadovoljstvo samo da upecam, nego mir u glavi dok čekam da riba zagrize. Pre dvanaest godina postala sam penzionerka i odmah sam se učlanila u klub. Muškarci u klubu nas poštuju, a moj suprug me apsolutno podržava. On ne peca, ali pomaže mi oko nošenja štapova, stolice, stočića i drugog tereta koji moram da ponesem na pecanje“, kaže Petrović.

Učestvovala je u više od sto takmičenja i osvojila je mnogo nagrada, medalja i trofeja. Na takmičenjima za ligu Surčina i trofej Beograda stalno osvaja nagrade, a najveće zadovoljstvo bilo joj je učešće na Međunarodnom takmičenju Manić – Tisa u Novom Bečeju.

„Pecanje zimskog manića na Tisi nije bilo nimalo lako. Ta riba ne trza danju, niti kada je temperatura iznad nule, i pecali smo noću na minus pet stepeni Celzijusovih. Među ribolovcima iz Česke, Slovačke, Mađarske, Italije, Francuske i naše zemlje, uspela sam da osvojim titulu generalnog pobednika. U kategoriji u kojoj se uspeh meri kilogramima, sa dva ulovljena manića zauzela sam drugo mesto, dok je pobednik upecao četiri”, priča naša sagovornica.

Izbirljiva lovina

Nažalost, u tom sportu nema zarade, troškovi su veliki, ali mnogi ne žale da izdvoje novac za skupu opremu. Ulaganja nisu dugoročna, jer riba kad počne da trza dosta može i da pokida. Sve oštećeno zahteva dodatni novac za nabavku novog i niko ne može da proceni koliki su godišnji izdaci jednog pecaroša. Potrebno je bar četiri do pet štapova, ako se pokvari mašinica treba nabaviti novu, a tu su i fider, plovak i drugi pribor.

Hrana za ribu košta između 150 i 2.000, pa i do 3.000 dinara, a za svaki slučaj treba poneti i razne vrste mamaca, jer riba može da bude i izbirljiva, pa nekad želi glistu, nekad crva, a nekad trza na kukuruz.

„Godišnja članarina ili dozvola za pecanje za penzionere je 4.000 dinara, a za ostale je skuplja. Nisam sigurna, ali mislim da je najmanje 6.000 dinara. Dosta košta i učešće na takmičenjima, a treba platiti put i hranu. Na primer, zimsko takmičenje na Tisi u Novom Bečeju koštalo me je oko 10.000 dinara”, kaže Petrović.

Sponzora nema, svi izdvajaju novac iz svog džepa i materijalnu podršku teško bi našao i šampion koji bi se pripremao za učešće na svetskom prvenstvu.

U Obrenovcu trenutno nema više od pet žena koje love ribu, a kada bi bile oslobođene plaćanja članarine, mnoge bi sigurno krenule u ribolovačku avanturu.

Uživancija i na minus pet

Prve ribolovačke avanture Olivera Blažin doživela je sa ocem i stricem na Tisi. Ljubav prema tom sportu ušla joj je u krv i sa samo jedanaest godina postala je član ribolovačkog kluba.

Tad je u društvu bilo desetak žena, a sad ih ima malo više.

Ona već dve godine živi u Nemačkoj, ali važne ribolovačke događaje u domovini ne propušta. Borba za trofeje i medalje ne znače joj mnogo, peca iz ličnog zadovoljstva i ribolov je za nju strast podjednako kao što je i za one koji moraju da zadovolje i takmičarski duh.

„Pecam isključivo rekreativno i za učešće sam dobila nekoliko medalja i diploma. Najveći ulov koji sam imala je amur (3,8 kilograma) i upecan je na Tisi. Poslednje decenije ne izostavljam takmičenje Manić – Tisa 63 Novi Bečej i prve godine bila sam jedina učesnica, a već narednih godina sa sobom sam vodila bar pet drugarica. Manić se krije u mulju na dnu reke tokom cele godine i budi se samo noću, kada je temperatura minus pet stepeni Celzijusovih. Toliko je teško upecati ga da oko 70 ljudi uspe da upeca ukupno samo četiri, pet ribica. Nije lako stajati na hladnoći, ali za strastvene pecaroše to je doživljaj”, presrećna je i danas naša sagovronica zbog takvog iskustva.

Prema njenim rečima, za pecanje su potrebni bolji štap i mašinica koji koštaju preko 100 evra. Na takmičenjima je dozvoljeno da se peca na tri štapa, ali svaki ribolovac kod sebe mora da ima bar šest, sedam, za svaki slučaj. Potrebni su i udice, olovo, plovak, držači za štapove, hranilice, sajle, ranac, stolica i još niz drugih sitnica.

„Ukupna vrednost opreme svakog ribolovca iznosi najmanje 3.000 evra. Kotizacija na takmičenjima je najmanje 20 evra, a potrebno je dosta novca i za prevoz. Žene nisu povlašćene i sve same finansiraju, a ponekad nam omoguće jeftiniju kotizaciju. Klubovi su mešoviti i svi zajedno učestvujemo na takmičenjima. Ravnopravne smo što se tiče finansiranja, kao i svega ostalog”, ističe Olivera Blažin i uz osmeh nas pozdravlja ribolovačkim pozdravom. „Bistro“!

Naši imaju fiću, a stranci slugu i mercedesa

Na mestu današnje Ade Ciganlije nekada je bio rukavac Save, kojim je otac Spomenke Rajaković plovio svojim čamcem.

Tu je ona zavolela pecanje, tokom školovanja je pauzirala, a poslednje tri decenije stalno se takmiči i osvaja nagrade. Nekadašnja dvostruka prvakinja SR Jugoslavije, često je zauzimala jednu od prve tri pozicije na mnogim domaćim i međunarodnim takmičenjima, a poslednjih petnaest godina ne propušta ni takmičenja osoba sa invaliditetom na kojima veoma često pobeđuje.

Priča kako je to bilo ranije, kada je bilo više žena u sportu i više finansijske podrške.

„Sportski savez iz Beograda finansirao nam je put, smeštaj i trenerke na svetskom prvenstvu u Portugalu 1997. godine. I tada su ribolovci iz drugih zemalja bili mnogo bolje opremljeni. Izgledalo je kao kad na trkama automobila mi vozimo fiću, a oni mercedesa. Naši ljudi putuju tako što se u kola nagura po četvoro, petoro, dok stranaca ima najviše dvoje. Sponzori im omogućavaju mnogo veći komfor, pa su neki čak angažovali i nosača za opremu”, priseća se Rajaković.

Nekadašnja radnica Robne kuće „Beograd“ od firme je dobijala majice za takmičenja, a u preduzeću je osnovala i žensku ribolovačku ekipu.

Početnik može da se „provuče“ sa dva, tri štapa i da zajedno sa sitnom opremom izdvoji oko 1.000 evra. Dobri rezultati iziskuju kvalitetnu hranu za ribe koja košta oko 2.000 dinara, a treba platiti troškove prevoza i takmičenja, nabraja naša sagovornica i dodaje:

„Na nekim takmičenjima u glavnom gradu ima samo pet ili šest žena, a za osmomartovski kup okupi se dvadesetak. Neke ne mogu da usklade pecanje sa obavezama, a neke ne učestvuju na takmičenjima zbog neplaćene članarine. Takmičimo se ekipno i nije dobro ako nas ima manje, jer muškarac ne može da menja takmičara u ženskoj ekipi, a žena može u muškoj”.

Vojvođanske vode su joj najlepše i tamo je uvek dobar ulov, a jednom su na Savi bile tako loše vremenske prilike da su svi zajedno upecali samo nekoliko ribica. Mislila je da joj se posrećilo kada je upecala malog kedera, ali od velike treme ispustila je ribu i ona se ponovo bućnula u vodu.

Nataša Šutuljić

broj 183, mart 2021. 

Foto: Pixabay

Pročitajte i ovo...

Ostavite komentar