Tag:

stočarstvo

Odnos biljne u odnosu na stočarsku proizvodnju 70:30

by bifadmin 10. март 2023.

Stočarska proizvodnja u Srbiji u krizi je nekoliko decenija, a godišnje obim stočarske proizvodnje pada za dva do tri procenta, rečeno je u Somboru na skupu „Stanje u stočarstvu – kako dalje“, koje je organizovala Regionalna privredna komora Zapadnobačkog okruga.

– Sam podatak da je odnos biljne i stočarske proizvodnje 70:30 u korist biljne proizvodnje govori o tome kakva je situacija u stočarstvu. Nekada je taj odnos bio 60:40 u korist biljne proizvodnje. U razvijenim evropskim zemljama taj odnos je 60:40, ali u korist stočarstva – kazao je Nenad Budimirović, sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije.

Vrednost stočarske proizvodnje u Srbiji je u prošloj godini bila 176, 2 milijarde dinara.

Broj goveda na kraju prošle godine bio je oko 800.000 grla, što je pad od 6,9%. U padu je i proizvodnja svinja i to za 7% pa se u svinjarstvu proizvede oko 2,6 miliona svinja. Proizvodnja u živinarstvu manja je za 3,5% i na godišnjem nivou ona iznosi nešto manje od 15 miliona komada. Proizvodnja u kozarstvu je oko 191.000 grla, što je takođe pad i to za 1,7%. Rast proizvodnje od 1,5% beleži se jedino u ovčarstvu gde je proizvodnja dostigla 1,7 miliona komada.

Izvor: Beta

Foto: Pixabay

10. март 2023. 0 komentar

Paorski bluz: Žrtve pogrešne agrarne politike Evropske unije

by bifadmin 20. јул 2022.

Protivno naučnim upozorenjima, iz Brisela je decenijama podstican razvoj poljoprivrede zasnovan na prevelikoj i neprekidno rastućoj emisiji azota.

Iznenadni zaokret je seljake prinudio da reaguju neobično snažno.

Krupnim otpacima mesa zasipaju se institucije u Amsterdamu, dok se ispred stanova političara izručuju gomile izmeta i litre urina. Protesti su snažni i dugo traju, pri čemu se teško može reći da gube na intenzitetu.

Sve je tim neobičnije što se pobuna paora ne dešava u nekoj Srbiji ili Španiji, zemljama čije su se poljoprivredne politike decenijama navodile kao primer nekorektnih prema proizvođačima. Naprotiv, pobuna se događa u državi za koju se smatralo da ima najrazvijeniji i najprofitabilniji agrar.
Decenijama uzor

Holandija je sa oko 32.000 farmi i na njima uposlenih 280.000 radnika dostigla da joj poljoprivreda, skupa sa hortikulturom, čini deset odsto ukupne ekonomije i čak 17,6 odsto izvoza, čija se godišnja vrednost poslednjih sezona vrtela oko 65 milijardi evra. Samo su SAD, 22 puta brojnije i stotinak puta prostranije, u svet slale više agrarne robe.

Decenijama je „Zemlja lala“, skupa sa njoj sličnoj Danskoj, u svetu predstavljana kao ekstra uspešna agrarna zemlja i obe države su bile uzor svim na poljoprivredu naslonjenima. Holandski farmeri su zakupljivali imanja i u najudaljenijim predelima na globusu i zasnivali proizvodnju, od državica na Karibima do Filipina i Indonezije.

Ignorisanje problema

Sada se dovodi u pitanje upravo ono što se decenijama smatralo najuspešnijm – stočarstvo. Reč je o segmentu koji se smatra kao najsloženija poljoprivredna proizvodnja gde je dobit neuporedivo veća nego u ratarstvu, dok prozvodni ciklus kreira višestruko više radnih mesta.

Mleko i mlečni proizvodi su bili ponos Holandije, baš kao što je meso simbol Danske. Sada se tvrdi da je upravo uzgoj stoke najproblematičniji sa stanovišta emisije azota. Pogotovo tehnologija uzgoja koja se decenijama razvijala u Holandiji, zasnovana na intenzivnoj proizvodnji.

Ispostavilo se da su naučnici već 30 godina upozoravali i holandsku vladu i Evropsku komisiju na pravo stanje u vezi sa holandskim stočarstvom, ali da su političari decenijama izbegavali da se ozbiljnije suoče sa problemom. Sve se svodilo na parcijalne mere i neuspešne pokušaje da se stoka hrani hranivom sa manje proteina ili da se duže zadržava na otvorenom prostoru.

Šokantno i naprečac

Problem je što su izgrađeni uzgoj stoke i prerada mleka i mesa takvi da emituju azota i tri-četiri puta više nego što je dopušteno. Osnovni razlog je prevelik broj grla na malom prostoru. Azota ima previše u veštačkim đubrivima, ali i u izmetu, urinu, stočnim gasovima (u kojima je još i više metana), pa se došlo do stava da je jedino rešenje izuzetno smanjenje broja grla.

Holandski cilj je da smanji emisiju azota za 70 odsto do 2030. godine. Tako nešto nije moguće bez ogromnog umanjenja stada, u pojedinim delovima na jugu zemlje biće potrebno čak na petinu redukovati broj grla.

Svima, naročito seljacima, jasno je da umanjenje zapravo znači napuštanje mnogih farmi. Kristijana van der Val, holandska ministarka za „odnos prirode i azota“, ističe da razume poziciju farmera, ali i da „priroda ne može da čeka“. Ne spori da je politika godinama izbegavala da preduzme mere korekcije poljoprivrede, te da su i stoga sadašnje promene za seljake zapravo šokantne.

Jasno je da pod novim uslovima mesta neće biti najmanje za polovinu sadašnjih farmera i u agraru zaposlenih. Ukazuje i da je snažan poljoprivredni lobi dugo sprečavao promene, izostavljajući da precizira ulogu prerađivača, transportera, proizvođača đubriva, bankara, koji su, takođe, iz pogrešne koncepcije stočarstva izvlačili visoke profite.

Razaranje konkurencije

Snažna i subvencijama podržavana evropska poljoprivreda je praktično razorila konkurenciju iz vanevropskih i, pogotovo, obližnjih država. Ogromni viškovi mleka u prahu i maslaca plasirani su na okolna područja ne toliko radi zarade, koliko radi oduzimanja i lokalnog tržišta tamošnjem agraru.

Kada su stogovi mleka i maslaca u rezervama dosezali neverovatne brojke, bacani su u okeane. Još se sećamo tih slika sa kraja sedamdesetih godina. Kasnije su viškovi deljeni besplatno siromašnim državama, naravno sa pratećim umanjem potražnje za lokalnim prehrambenim proizvodima.

Posle svega ispada da je nadmoć evropske intenzivne proizvodnje počivala na ekstremnoj emisiji azota, time i narušavanju životne sredine. Kolike su posledice ovakve koncepcije, kao i dugogodišnjeg ignorisanja upozorenja naučnika, na manje razvijene i na agrar naslonjene zemlje, tek bi trebalo da se sagleda. Izvesno nisu male, a u ne malom broju slučajeva su i krucijalne.

Zamka instrumentalizacije

Seljaci u Amsterdamu ukazuju i da se „zelena politika“ Unije sve češće doživljava kao sredstvo moćnijih da preko Brisela nametnu svoje interese kao dominantne. Da se pre tri decenije, kada je nauka prvi put više nego ozbiljno ukazala na potrebu drugačije poljoprivrede, država započela reforme, sve bi bilo brže i uspešnije, a, pre svega, izbegao bi se sadašnji zaokret na prečac koji holandski paori doživljavaju kao prinudnu zabranu bavljenja poljoprivredom. Stoga ističu da će ekološka politika biti uspešna samo ako uspe da se odupre instrumentalizaciji za ciljeve drugačije od brige za zaštitu životne sredine.

Trenutno su na udaru farmeri iz najagrarnije države u Evropi, međutim vrlo brzo na udaru će se naći i paori iz Danske ili regija poput Bretanje, doline reke Po, takođe poznate po razvoju intenzivnog stočarstva. Uostalom, da komandno nametanje „zelene politike“, svakako nespornih polaznih principa, može dovesti i do neželjenih posledica vidi se i po Šri Lanki, državi koja je, mada ekološki visokorangirana, prihvatila zahtev „zelene poltike“ da u potpunosti zabrani upotrebu veštačkog đubriva.

Bankrot Šri Lanke

Posledično, agrarni prinosi su drastično pali, cene hrane su za samo 12 meseci porasle za preko 80 odsto, dok se inflacija približila brojki od 50 odsto. Državni prihodi su počeli naglo da presahnjuju i Šri Lanka nedavno, ni posle dodatnog roka od 30 dana, nije uspela da uplati 78 miliona evra za kamate na kredite. Time je, po definiciji, bankrotirala.

Međutim, građani nemaju baš nikakvu korist od toga što je predsednik koji je krajnje komotno prihvatio sporan predlog pobegao u inostrastvo. Nevolje tek predstoje. Uzrokovane su u suštini nekritičkim verovanjem u globalno popularne trendove.

Izvor: 021.rs

Foto: Pixabay

20. јул 2022. 0 komentar

Ekonomija Vesti

Ovčarstvo jedina isplativa grana stočarstva

by bifadmin 9. мај 2022.

Farmu umatičenih ovaca rase vinterberg sa 2.500 grla, najveću u Srbiji, drži preduzeće Kontakt Čabe Boršoša iz Adorjana kod Kanjiže, izveštava Dnevnik.

Tu je pri kraju izgradnja izvozne farme gde će biti smeštaj za 15.000 jagnjadi za izvoz. I ova izvozna farma je bez premca u našoj zemlji, jer su dve postojeće u Temerinu i Kušiljevu znatno manjeg kapaciteta.

– Izvoz jagnjetine je velika šansa za razvoj ovčarstva, a od farmera se otkupljuju jagnjad od 25 do 40 kilograma rasa „vinterberg“, „il de frans“, „merino“, „čokanska cigaja“ i „bergamo“. Uzimamo samo od rase ovaca koje su krupnije, zato što jagnjad ostalih sitnijih rasa kao što su pramenka, sjenička i romanov nikada ne mogu da dostignu potrebnu težinu, koja se traži na tržištu – ukazuje Čaba Boršoš.

Ovčarstvo je isplativo ako se stado pretežno drži na ispaši, jer prema rečima Boršoša, tada skupe žitarice koje se koriste za ishranu ne utiču toliko na troškove i računicu, kao kada se ovce drže na farmi.

– Trenutno otkupna cena jagnjadi je dosta dobra, jer za mušku kilogram žive vage plaćamo 400 a žensku 370 dinara, što je sasvim solidna cena. Na to još ide subvencija od strane države tako da je sada ovčartsvo jedina grana stočarstva koja je isplativa – smatra Boršoš.

Zahvaljujući izvozu otkupne cene jagnjadi veće

Deo izvozne farme za jagnjad koja se otkupljuje od farmera sa područja Vojvodine već je u funkciji. Za jagnjetinu od ženske jagnjadi plasman je obezbeđen isporukom za Hrvatsku, dok muška jagnjad iz ovog izvoznog kontigenta priprema se da 10. maja preko Luke Bar bude isporučena za Izrael. Većina otkupljene jagnjadi je od farmera sa područja Bačke, jedan deo je iz Banata ali i sa područja Srema, a za jagnjetinu sa naših farmi i pašnjaka zainteresovana su tržišta i drugih zemalja.

– Zahvaljujući izvozu otkupne cene jagnjadi su za farmere u Vojvodini nešto povoljnije, od 50 do 70 dinara po kilogramu nego na jugu Srbije, zato što tamo nema ko da organizuje otkup i izvoz – napominje Boršoš.

U Adorjanu uslovi za ispašu ovaca nisu baš sjajni, zato što su skromne površine pod pašnjacima, gde se ovce napasaju od sredine aprila pa sve do kraja novembra. U tom periodu se na ishrani stada se puno uštedi, tako da se ekonomičnost u ovčarstvu najviše potvrđuje kod farmera koji imaju mogućnost za ispašu, pa se za ovčarstvo opredeljuju i mladi sa područja kanjiške i okolnih opština u regionu Potisja.

Ispaša stada je u svakom pogledu rentabilnija od štalskog držanja, što baš u svakom pogledu ne može precizno ni da se iskaže i upoređuje, u uslovima kada kukuruz i lucerka poskupljuju, a za ovce koje su na ispaši treba samo obezbediti platu, hranu i smeštaj čobana. U tome je trenutno najproblematičnije obezbediti čobana.

Problem što je jako teško naći čobana

– Mladih ovčara ima sve više, koji drže stada od 80, 100 i 150 grla, međutim, veliki je problem zato što je jako teško naći čobana. Stariji čobani umiru, a mladi neće da se bave tim zanimanjem, pa imam dvojicu čobana koje sam angažovao iz Rumunije, sa udaljenosti od preko 600 kilometara, gde ih još ima. Ako bi bilo više čobana u našoj okolini bilo bi sigurno više i stada ovaca, a šta će i kako biti ubuduće videće se. Treba da pitate mlade farmere koji drže stada od stotinak ovaca – dodao je Boršoš za Dnevnik.

Boršoš ne taji da čobani na njegovoj farmi imaju pun pansion i mesečno zarađuju 600 evra, a da je uspeo da dovede čobane iz Rumunije, jer su tamo zarađivali samo 200 do 250 evra, pa im odgovara da u Adorjanu više nego duplo zarađuju.

Razvoju i unapređenju ovčarstva u poslednje vreme znatno doprinose i podsticajna sredstva iz državne kase. Za svako isporučeno jagnje farmeri dobijaju 2.000 dinara bez obzira da li je stado umatičeno ili ne, a za umatičene ovce država daje 7.000 dinara godišnje, što nije zanemarljivo.

– Nažalost, država za neumatičene ovce ne daje subvencije, što bi na neki način trebalo izmeniti, da nešto podrške dobijaju i farmeri koji nisu u mogućnosti da umatiče ovce. To je u govedarstvu regulisano, a u ovčarstvu bi trebalo regulisati pa se nadamo da će se i taj nedostatak otkloniti – očekuje Čaba Boršoš.

Izvor: Dnevnik

Foto: Pixabay

9. мај 2022. 0 komentar

B&F Plus Ekonomija

Priča o posebnoj ženi i posebnom siru: Japanka sa Miroča

by bifadmin 1. октобар 2021.

„Ovo je sasvim dovoljno za jedan dobar život“, kaže Ljubinka Pavlović iz sela Miroč, koja proizvodi miročki bareni sir, toliko poseban da se šepuri po najelitnijim restoranima. I Ljubinka je posebna žena. Svi je zovu Japanka od detinjstva, zbog kosih očiju, ali taj nadimak sada joj odgovara jer radi kao Japanci, od jutra do sutra. „Ovaj posao zahteva da si stalno u pokretu, nema ni svetka ni petka“, priča žena koja je sama razvila gazdinstvo i posao, vozila traktor, odgajila dvojicu sinova i „usput“ se dodatno školovala.

Koliko god zvučalo kao otrcana fraza da kada voliš ono što radiš, ma koliko to bilo teško, stižeš do cilja uz sve prepreke koje reditelj život može da postavi pred tebe. I to ne u filmu, već u stvarnosti. Onih koji potvrđuju ovo pravilo ima svuda oko nas, samo ih, zauzeti svojim životima, ne primećujemo.

Zovu je Japanka i taj školski nadimak prati je čitav život. Ponela ga je zbog kosih očiju, a sada joj odgovora i zbog toga što radi kao Japanci, bez odmora. Ljubinka Pavlović iz sela Miroč sa istoimene planine Kraljevića Marka, radi od jutra do sutra. Njeni ljubimci su krave zahvaljujući kojima, kako sama kaže, može lepo da živi, ali mora i da se radi. Njeno malo stado čini 17 krava, svaka ima svoje ime, dnevno daju između 220 i 230 litara mleka koje Ljubinka preradi u sir. I to ne bilo koji, već miročki bareni sir.

„Za kilogram sira je leti potrebno osam, a zimi šest do sedam litara mleka. Svakodnevno napravim 24 do 25 kilograma sira i sve što proizvedem se odmah proda“, kaže ova pedesetpetogodišnjakinja koja je sama odgajila dvojicu sinova, sopstvenim snagama napravila imanje, kvalitetom i poslovnošću izborila svoje mesto na tržištu i usput, u srednjim godinama, diplomi poljoprivrednog, dodala i diplomu veterinarskog tehničara.

Nema ni svetka, ni petka

Radila je u ovdašnjoj zemljoradničkoj zadruzi, međutim kada je shvatila da plata ne može da zadovolji egzistencijalne potrebe njene male porodice, rešila je da stvar uzme u svoje ruke. „Imala sam zemlju i došla sam na ideju da se aktivno bavim stočarstvom. Proizvodili smo sir na malo, a kad sam videla da su ljudi zainteresovani za miročki bareni sir krenula sam malo, po malo, mic, po mic i od jedne krave sa kojom sam počela, sada imam 17“, ispričala nam je Japanka.

Na početku svoje poljoprivredne poslovne priče, beše to 2002. godine, morala je da se osloni samo na sebe. Na subvencije države nije mogla da računa jer nije imala umatičeno stado, a za umatičenje je bilo potrebno da ima najmanje četiri krave. Start je bio „u se i u svoje kljuse“, ali je to nije nimalo pokolebalo.

Kada je umatičila krave, mogla je da konkuriše za subvencije i kredite kod Ministarstva poljoprivrede i polako da napreduje. Prvi kredit digla je 2012. godine i tada je od šest odsto kamate polovinu plaćala država. Stado se uvećavalo, za njega je napravljena nova štala, a Japanka je sve vreme radila. Glavni pomoćnici bili su joj sinovi.

„Iako su bili mali, išli su stalno uz mene i pomagali koliko su mogli, a meni je svaka pomoć bila dobrodošla. Kada sam videla da oni, iako mali, rade i imaju volju da rade, meni ništa nije padalo teško. Ovaj posao zahteva da si stalno u pokretu, nema ni svetka ni petka. Dan počinje mužom, krave idu na pašu, sledi pravljenje sira, pa pranje sudova za pripremu sira, povratak stada u štalu. I tako svaki dan, od jutra do mraka“, priča Ljubinka koja je pre nego što je doživela saobraćajnu nesreću vozila traktor, balirku i druge poljoprivredne mašine, jer za stado treba pripremiti hranu i za zimu.

Sada te poslove obavlja stariji sin Uroš, koji će po završetku Pedagoške akademije upisati master voćarstva na Poljoprivrednom fakultetu. Mlađi Jovan studira veterinu i plan mu je da „otera majku u penziju“ i preuzme posao proizvodnje sira.

„Želja mi je bila da kad napunim 50 godina imam 50 krava, ali me je saobraćajka omela u tome. I pored toga zadovoljna sam onim što sam uradila u životu. Moj najveći uspeh su moji sinovi, a to što sam uspešna u onome što radim je dodatak jelima“, priča kroz smeh Japanka. „Ovaj posao koji ja radim i koji radi još puno ljudi, ako se ne voli ne može da se izdrži. Znači na prvom mestu je ljubav, a na drugom su finansije. Meni ne treba više od ovoga što imam, ovo je sasvim dovoljno za jedan dobar život”.

Sir koji se šepuri po najboljim restoranima

Prepoznala je šansu u barenom siru koji se sada šepuri i po elitnim restoranima, a uvršten je među najbolje sireve u svetu. Odvajkada se ovaj delikates od punomasnog kravljeg mleka proizvodi na Miroču i Ljubinka, koja je potomak prvih doseljenika u Miroč, kaže da je recept donet sa Kosova.

Ovaj sir je poseban, jer za razliku od klasičnih belih sireva, on može da se griluje, peče, prži, a da se ne istopi. Zbog hrskave korice i mekane, a neistopljene unutrašnjosti nakon grilovanja, mnogi vrhunski kuvari daju prednost miročkom siru, a ne kiparskom halumiju. Možda je tajna i u miročkim livadama prepunim lekovitog bilja na kojima krave pasu, a možda i u veštim rukama domaćice i prirodnim sastojcima – mleku, soli i sirilu.

Krave i bareni sir othranile su i odškolovale Uroša i Jovana, koji neće da napuste Miroč i imanje. Obojica svoju budućnost vide u poljoprivredi, stariji Uroš želi da se bavi voćarstvom, a mlađi Jovan stočarstvom i proizvodnjom barenog sira.

„Moja deca će ostati na selu i nastaviti ono što sam ja započela. Praviću sir dok to budem mogla, a onda ću posao prepustiti njima“, kaže žena koja je skoro čitavog života trčala trku sa preponama i uspela da u stočarstvu i proizvodnji sira pronađe sigurnu egzistenciju i sreću, dokazujući da od sira može da se živi. I da to prenese na svoje naslednike.

Recept za bareni sir nismo dobili, ali jesmo za pokretanje proizvodnje na porodičnom imanju i kako malo poljoprivredno gazdinstvo može da bude uspešno na tržištu i pronađe put do kupca. Recept je kratak: da voliš ono što radiš, da mnogo radiš i da budeš istrajan.

Jelena Bujdić Krečković

Biznis i finansije, broj 186, septembar 2021.

1. октобар 2021. 0 komentar

Vesti

Čad Angoli plaća dug od 92 miliona evra u kravama

by bifadmin 22. април 2020.

Odavno znamo da je dug loš drug, ali tek nedavno smo saznali i da otplata istog može biti podstrek za poljoprivredu. Naime, Čad je odlučio da Angoli otplaćuje dug u vrednosti od 92 miliona evra u – kravama. Petogodišnji period otplate počeo je ove godine.

Tako je Angola u nekoliko tranši već dobila krdo od 4.500 grla stoke. Ukupno, ova centralnoafrička republika treba da dobije 75.000 krava i bikova.

Iako bi svaki zajmodavac više voleo keš, Angoli zapravo odgovara ovaj vid otplate kredita, jer želi da oživi stočarstvo. Njen cilj je zapravo da ne bude toliko zavisna od nafte, već da diversifikuje svoju privredu.

Ona je naime drugi proizvođač ovog energenta u Subsaharskoj Africi, koji je, kao i svi, veoma pogođen niskim cenama nafte. Osim toga, Angola na uvoz mesa troši 350 miliona dolara godišnje. Međutim planira da, kada joj ceo kredit bude vraćen, sama proizvodi meso.

Foto: Capri23auto, Pixabay

22. април 2020. 0 komentar