април 2024

Novi propis koji je usvojio Evropski parlament nešto po tom pitanju menja – ali ne rešava sve probleme.

Želja je Evropskog parlamenta da planine smeća koje stvaraju Evropljani – u Nemačkoj je to čak 225 kilograma godišnje – do 2040. godine smanji za bar 15 odsto.

Pre svega su se okomili na „sitnice“ u ugostiteljstvu – ali i one se nakupe na više tona godišnje: besmisleno mala pakovanja šećera, začina, ali i kečapa ili putera koje dobijamo u hotelima od 2030. više neće biti dozvoljena ako nisu samo od čistog papira. Takvo pakovanje možda jeste higijensko, ali ne samo da to proizvodi otpad, već se i razbacuje hrana. Mnogima je na primer jedno mini-pakovanje putera malo, a dva su previše, pa ostatak završi u đubretu.

Ni u prodavnicama više neće biti dozvoljeno pakovanje plastike za voće i povrće sa sadržajem koji je manji od kilogram i po. U istoriju bi trebalo da odu i tanke najlonske kese u koje se stavlja roba kupljena u prodavnici, baš kao i folija kojom se umotaju koferi pre puta avionom.

Izvor: b92
Foto: Pixabay

Bivši grški ministar finansija  optužuje tehnološke kompanije da iskrivljuju ekonomiju dok okreću ljude jedne protiv drugih. To zove tehnofeudalizam.

U svojoj sedamnaestoj knjizi “Tehnofeudalizam”, napisanoj kao pismo njegovom “tehnološki radoznalom ocu”, Varufakis opisuje evoluciju kapitalizma od advertajzing buma iz 1960-ih, preko Volstrita 1980-ih, i svetske ekonomske krize 2008., zaključno sa najsvežijom krizom – pandemijom. Glavna teza koju zastupa je da su Apple, Facebook i Amazon toliko promenili globalnu ekonomiju da ona sada liči na evropski srednjovekovni feudalni sistem. Tehnološki giganti su gospodari, dok su svi ostali kmetovi, koji obrađuju zemlju za nekoliko novčića zauzvrat.

Kao što renta pokreće feudalizam, tako profit pokreće kapitalizam. Poslednjih decenija, napredovali smo ka novom sistemu, koji ima mnoge karakteristike feudalizma a jedan korak je ispred kapitalizma. A u tom modernom, “super-duper” kapitalizmu, kapital je na cloudu i u algoritmima. Tako su nastali novi, digitalni feudi kao što su Amazon.com, ili Airbnb, gde glavni način izvlačenja bogatstva ne dolazi u obliku profita, već – i bukvalno- rente.

Ako proizvodite aplikaciju, Applemože zadržati i 30 posto vašeg profita, preko provizije, što je ekvivalent zemljišne rente koju je feudalac dobijao od svojih vazala. Svaki put kada objavite nešto na mreži X, nekadašnjem Twitteru, vi u suštini “obrađujete imanje” Elona Maska poput srednjovekovnog seljaka. Mask vas ne plaća da tvitujete, a vaš “besplatni rad” plaća njega, u izvesnom smislu, povećanjem vrednosti njegove kompanije. Što je više aktivnih korisnika, to je i veći broj ljudi kojima može da prikaže oglase ili proda pretplatu.

“Cloud kmetovi”

Facebook je klasičan cloud feud, čiji kapital je u “oblaku” koji je privlačan ljudima koji žele da komuniciraju jedni sa drugima — da pronađu prijatelje, objave svoje stavove o nečemu, ili vesti o svom psu ili mački. Dakle, vi ste uvučeni u ovaj feud, a onda je sledeći korak za Zakerberga bio da privuče oglašivače u isti feud kako bi im prodao pažnju korisnika. Oglašivač se, u prvi mah, oseća sjajno jer prodaja raste, a onda iznenada, otkrije da je downgrade-ovan pa mora da plati “rentu” (oglase, na primer, kako bi kupci pronašli njegov proizvod).

Tehnofeudalizam pogađa tri grupe ljudi. Predstavnik prve grupe, koju Varufakis naziva “vazalima-kapitalistima”, na primer, je kompanija koja proizvodi električne bicikle koji se prodaju na Alibabi ili Amazonu. Većinu profita te kompanije uzima Džef Bezos u obliku cloud rente. Drugu grupu, “cloud proletere” čine, opet primera radi, radnici u Amazonovim skladištima koje kontrolišu algoritmi.

A treći smo mi, obični ljudi, “cloud kmetovi”, a Varufakis objašnjava da paralela sa kmetovima leži u tome što mi dobrovoljno dajemo besplatnu radnu snagu, bez obzira uživali u tome ili ne. Svaki put kada postavite video na TikTok, na Facebook, na Instagram, vi doprinosimo kapitalu ovih kompanija, direktno nečim što radimo (pišemo-slikamo-snimamo) ili pak samim svojim postojanjem na tim mrežama. Ali mi smo više od kmetova, mi smo kmetovi koji proizvode kapital. A to se nikada u istoriji sveta nije dogodilo.

Ovaj tehnokapitalizam je mnogo opasniji od “običnog”

Prema Varufakisovim tvrdnjama, ovaj tehnokapitalizam je mnogo opasniji od “običnog”, pre svega sa makroekonomske perspektive. Po njegovim proračunima, između 35 i 40 odsto BDP-a se izvlači iz “kružnog toka prihoda” ( circular flow of profit ), što znači da manje novca ostaje u privredi. Ulaganja su mala, a to znači i manje dobrih, kvalitetnih poslova u ostatku privrede.

Drugi razlog je taj što je cloud kapital dizajniran da se reprodukuje kroz našu pažnju i kroz naš besplatni rad. A platforme su otkrile da provodimo više vremena proizvodeći ovaj kapital za njegove vlasnike ako smo ljuti. Dakle, algoritmi su pripremljeni tako da “zatruju” naše razgovore na društvenim mrežama.

“Konsenzus je veoma loš za cloud kapital”, upozorava Varufakis.

“Zato tehno-feudalci žele da se ljudi ljute i svađaju jedni sa drugima”.

Kako kaže, kao profesor, primetio je ovaj efekat na deci na univerzitetima u Britaniji, Australiji, Grčkoj, i Americi. “Današnji studenti imaju paničan strah od otvorenih razgovora licem u lice. Ne žele da im se na času prezentuju bilo kakve izazovne ideje i spremni su da odu tako daleko u odbrani svog sigurnog prostora, da traže da oni, koji govore bilo šta što ih uznemirava, budu izbačeni sa fakulteta. Ali dajte im telefon i oni postaju toksični i verbalno ubilački nastrojeni”.

Brzo delanje

Varufakis smatra da se mora delati što pre, kako posledice tehnofeudalizma ne bi bile kobne po naše društvo. U ekonomskom smislu, predlaže uvođenje cloud poreza, kojim bi npr. Amazon plaćao pet odsto od svake transakcije koja se odvija na njegovoj platformi. Neophodno je i uvesti mogućnost da kao pojedinac imamo digitalni identitet, što znači da nam Google ili Facebook neće biti garanti toga ko smo na internetu.

Posedovanje digitalnog identiteta izdatog od strane države će umnogome doprineti vraćanju prava nad podacima, jer mi trenutno ne posedujemo svoje podatke. Treće, ne i manje bitno, je interoperabilnost društvenih mreža (šta god da objavite na nekoj od platformi, to bi bilo vidljivo na svim mrežama na kojima imate profile).

Upravo je interoperabilnost jedan od predloga u okviru novog EU’s Digital Markets Act-a, ali Varufakisa brine što na ovome niko zapravo ne radi, jer su svi u džepovima velikih tehnofeudalaca. On – ne baš ohrabrujuće – kaže da nema ideju kako to može da se promeni ali da je zato, protivno svom duhu i željama i dalje u politici, jer politika nema alternativu.

Izvor: Bonitet.com
Foto: Pixabay

Učestalost promene posla je trend koji menja pravila igre kako za zaposlene, tako i za poslodavce, motivišući ih da prate potrebe zaposlenih i pravovremeno odgovaraju na njih.

Stoga, menadžmentu kompanija, a prvenstveno HR stručnjacima, razumevanje zašto zaposleni odlaze nije samo korisno, već i neophodno za razvijanje efikasnih strategija zadržavanja talenata.

U istraživanju koje je obuhvatilo preko 2.400 zaposlenih iz više od 2.200 kompanija u Srbiji i donosioce odluka iz čak 407 kompanija, između ostalog je otkriveno šta motiviše zaposlene da razmišljaju o promeni posla.

Ovo istraživanje, koje je sprovedeno prošle 2023. godine, zahvatilo je širok spektar industrija – od proizvodnje do IT sektora, pružajući nam šansu da dublje razumemo motivacije i aspiracije zaposlenih. Nastavite sa čitanjem i saznajte zašto zaposleni menjaju posao, šta očekuju od poslodavaca i koji su to aktuelni HR trendovi u 2024. godini.

Koliko često zaposleni menjaju posao?

Kao što smo već pomenuli, na današnjem tržištu rada, promena posla je postala pravilo, a ne izuzetak. To potvrđuju i podaci istraživanja, prema kojima čak 40% zaposlenih u Srbiji planira da promeni posao u naredne tri godine, nagoveštavajući značajnu fluktuaciju talenata u bliskoj budućnosti.

Trendovi po generacijama pokazuju da 58 % generacije Z planira da menja posao na manje od tri godine, što ne čudi, kada uzmemo u obzir glavne karakteristike ljudi rođenih između 1996. i 2010. godine.

Oni su realni i uporni, preferiraju nezavisnost i individualni učinak, prvenstveno traže strukturu i novac i biraju digitalnu komunikaciju, što je očekivano za generaciju koja je odrasla u periodu tehnološke ekspanzije i ekonomske neizvesnosti.

Milenijalci sa druge strane, idealistički nastrojeni i vođeni timskim radom, zajedničkim rezultatima i višom svrhom, u nešto manjem procentu su otvoreni za nove poslovne izazove, a 38% njih pozitivno je odgovorilo na pitanje o promeni posla u naredne tri godine. Generacija X i Baby Boomeri pokazuju još manju sklonost ka promeni, sa 31% u obema kategorijama, što reflektuje veću želju za stabilnošću i lojalnošću prema poslodavcu.

Kako generacija Z polako ulazi na tržište rada, možemo da očekujemo da je česta promena posla trend koji nam tek dolazi i novo normalno koje će ostati neko vreme.

Želja za većom zaradom faktor koji prevazilazi generacijske razlike

Detaljnija analiza podataka otkriva složene razloge koji zaposlene u Srbiji podstiču na promenu posla.
Očekivano, bolja zarada je primarni razlog za 78% zaposlenih, dok 73% poslodavaca to takođe prepoznaje kao glavni razlog odlaska zaposlenih.

Međutim, značajan procenat zaposlenih (27%) izdvaja bolji balans poslovnog i privatnog života kao ključni faktor, signalizirajući da novac nije jedini motivator. Sa druge strane, sa ovim stavom slaže se samo 17 % poslodavaca.
Bolje beneficije, kao što su privatno zdravstveno osiguranje, fleksibilno radno vreme i slično, treći su po važnosti sa 25%, što ukazuje na to da zaposleni teže kompanijama koje cene i brinu o njihovom blagostanju.

Zanimljivo je da zaposleni i poslodavci skoro podjednako vrednuju ovaj aspekt, što nas navodi na zaključak da kompanije počinju da prepoznaju i prilagođavaju svoje beneficije kako bi povećale zadovoljstvo i zadržale talente.

Želja za zanimljivijim i izazovnijim poslom (15%) i mogućnostima za hijerarhijsko napredovanje (12%) takođe su važni i mogu biti razlog za promenu posla. Sigurnost zaposlenja, mada je izražena samo kod 11% zaposlenih, ipak ostaje bitan faktor u odlučivanju o ostanku na poslu, posebno u neizvesnim ekonomskim vremenima.

Koji HR trendovi su aktuelni u 2024. godini?

HR trendovi koji dominiraju 2024. godine otkrivaju promenu fokusa poslodavaca, odnosno HR sektora sa širenja i regrutacije talenata ka njihovom razvoju unutar kompanije. Kompanije sada znatno više pažnje poklanjaju osnaživanju zaposlenih kroz obuke za liderstvo, razvoj soft-skills veština, angažovanosti i produktivnosti.

Prethodne godine, čak 61 % poslodavaca fokus je stavljalo na privlačenje talenata, dok je ove godine to prioritet za 43 % kompanija. Osim navedene promene, kao i prethodne godine, tako i ove u HR sektoru fokus je na kreiranju odgovarajućeg paketa beneficija, boljeg iskustva za zaposlene i izuzetno važnom wellbeingu zaposlenih.

Dalje, 14 % kompanija kao važne izdvaja HR tehnologija koje olakšavaju automatizaciju i analitiku.
Istraživanje o benefitima i wellbeing podršci zaposlenih udruženim snagama i ove 2024. godine tradicionalno realizuju Osiguranik, Tim centar, Rezilient i Infostud kada ćemo dobiti nove i korisne podatke i uvid u tržište iz ugla zaposlenih i poslodavaca.

Izvor: Osiguranik.com

Foto: Pixabay

Drvar je gradić koji sredovečne generacije ex YU prostora pamte po istorijskoj epizodi iz Drugog svetskog rata i pokušaja atentata na Tita. Za mlađu populaciju to je grad u zapadnom delu Bosne i Hercegovine, u administrativnom Kantonu 10.

Zahvaljujući upornosti i radu Jovanke Sabljić i njene porodice, ovaj grad postaje prepoznatljiv na gastronomskoj mapi regiona, ali i sveta. Po obrazovanju magistar ekonomije, zaposlena kao savjetnik za razvojne projekte u Vladi K10, još pre decenije pokrenula je porodični biznis koncept „Budi zdrav ko dren“.

Tradicionalnim proizvodima rodnog kraja dala je modernu poslovnu notu. Sve je rezultiralo nedavno kada je ručno mućeni pekmez od drenjine krajem prošle godine postao prvi proizvod s oznakom zaštićenog porekla iz Drvara i jedan od sedam registrovanih GI proizvoda u ovoj zemlji regiona.
Na smotrama održivog turizma i gastro sajmovima redovno osvajaju nagrade ne samo za proizvode već i koncept očuvanja tradicije.

Kada i kako ste došli na ideju da stari proizvod od drenjine može biti održiv biznis model?

Drvarski kraj je poznat po tradiciji dužoj od 100 godina uzgoja i prerade drenjine. Naše bake i djedovi su pravili imber-sirup od drenjina, pekli rakiju-drenju, mutili pekmez. Skoro da nije bilo kuće koja nije imala u dvorištu stablo. I u dvorištu pokojnog djeda i bake još uvijek imamo drenjić star 200 godina koji odlično rađa.
Drenjine su nezaobilazna uspomena iz djetinjstva kao i većini mojih vršnjaka. Radeći na projektima, posebno na projektima van zemlje, shvatala sam o kakvom se jedinstvenom proizvodu radi. Drenjine ima skoro svugdje, ali malo ko ima tako dugu tradiciju prerade kao ovaj kraj. Znala sam da će se dogoditi nešto zanimljivo sa drenjinama. Prije 10 godina odlučila sam da se posvetim drenjinama sa naučnog aspekta i u samom brendiranju.

Mućeni pekmez od drenjine je prvi proizvod s oznakom zaštićenog porekla iz Drvara i jedan od nekolicine registrovanih GI proizvoda u BiH. Koliko je to doprinelo prepoznatljivosti ?

Drvar je dobio prvi zaštićen proizvod. Drvarski mućeni pekmez od drenjina je jedini pekmez na svijetu koji se ne kuva već miješa ručno od tri do pet sati. Na taj način se čuvaju hranjive vrijednosti. Drenjine su bogate vitaminom C, vlaknima, antocijanima, mineralnim materijama naročito kalijumom i kalcijumom, a posebno antioksidativnim materijama. Djeluju protivupalno. Zaštita je dugotrajan proces, ali u konačnici pomaže svakom proizvođaču koji radi kako nalaže proizvodna specifikacija, a to je da se proizvod pravi po tradicionalnoj recepturi. Postali smo prepoznatljivi i svake godine raste broj zainteresovanih za naše proizvode. Osim direktne i online prodaje, ljudi širom Evrope pišu i zakazuju termine dolazaka u izložbeni salon.

Ko je sve uključen u koncept „Budi zdrav ko dren“?

Nosioci cijele priče je moja porodica, roditelji i ja. Sarađujemo sa desetak kooperanta kada je sirovina u pitanju. U zavisnosti od plana proizvodnje planiramo sezonske radnike. Najviše rade u pripremi pekmeza jer sve se obavlja ručno.

Kada je sezona, koliko ste prošle godine umutili pekmeza, šta se najviše traži?

Sezona sakupljanja je do kraja avgusta do kraja oktobra. U 2023. umutili smo 900 kg pekmeza od drenjina. U posljednje dvije godine pekmez je definitivno najpopularniji, a potom sledi interesovanje za rakiju.
Da li može da se živi od ovoga?

Da, naravno. Važno je razviti koncept i istražiti tržište koje danas definitivno vapi za zdravom hranom i tradicionalim proizvodima. Udružiti se, povezati priče i ako tome dodamo i poneka sistemska rješenja za razvoj malih proizvođača na lokalnom i kantonalnom nivou razvoj i rast su zagarantovani. Istrajati i ne odustati od tradicionalnih vrijednosti.

U celom regionu postoji problem migracija sa sela. Koji je vaš savet mladima, čak ako i ne žele da žive, ipak, da kroz posao održavaju „život“ ruralnih sredina?

Ponekad ne možemo protiv trenda, nažalost. Ono što možemo i moramo razlikovati jeste dobro od onoga što nije. Koncept „Budi zdrav ko dren” je primjer dobre prakse da se u nerazvijenom mjestu, na ruralnom području može razviti dobra ideja. Uspjeh nema veze sa mjestom stanovanja, idealnim uslovima, početnim kapitalom. Ponekad je potrebno samo da se trudite, učite, radite i ne odustajete. Manja mjesta će vas natjerati da razmišljate, uključite se, angažujete, vratite korijenima i pravim vrijednostima, jer parče zemlje na kojoj radite sa svojom porodicom je nešto neprocjenjivo.

Kakvi su planovi, hoće li neki proizvod postati regionalan?

Obzirom da smo dobitnici i međunarodnih nagrada za projekte nastavljamo sa istraživačkim projektima na međunarodnom nivou. Trebali bi neke započeti već sada u ovoj godini, a što se tiče prodaje nadamo se da ćemo uskoro biti prisutni i u Srbiji.

Izvor: Biznisuregionu/A.Cvetičanin

Foto: Pixabay

Od kada država određuje maksimalne cene goriva, benzin i evrodizel u Srbiji postali su među najskupljim u Evropi. Ponovo stanovnici pograničnih delova Srbije prelaze granicu samo da bi nasuli pun rezervoar goriva, a uz to možda i po neku kantu kako bi uštedeli.

Što se tiče evrodizela, treba otići skroz na jug do Albanije i na zapad do Italije i Austrije da bi se našao skuplji evrodizel.

U Srbiji, pre promene cena u petak, litar evrodizela košta 1,75 EUR. Za one koji putuju na jug, u Makedoniji mogu da sipaju za 1,26 EUR (skoro punih 50 evrocenti ili oko 60 dinara jeftinije).

U BiH litar evrodizela košta 1,38 evrocenti, a u Hrvatskoj sa 1,45 EUR je nešto skuplji nego u BiH, ali i dalje oko 35 dinara jeftiniji nego u Srbiji.

Evrodizel je jeftiniji i u Crnoj Gori, Mađarskoj, Rumuniji i Bugarskoj.

Za razliku od većine evropskih država, u Srbiji je benzin jeftiniji od evrodizela. Trenutno je cena benzina od 95 oktana 1,66 EUR za litar i tu smo znatno konkurentniji u okruženju.

Benzin u BiH je jefitniji nego kod nas za 30 evrocenti, a u S. Makedoniji 25 evrocenti. Iako smo skuplji nego Hrvatska, razlika kod benzina je znatno manja nego kod dizela i iznosi 10 evrocenti (oko 12 dinara).

Najskuplji benzin u širem okruženju je u Grčkoj, čak 1,98 EUR za litar.

Izvor: Danas

Foto: Pixabay