Vraćanje dostojanstvenog rada nije na štetu domaćih privrednika, koje je država podjednako obespravila kao i radnike svojom politikom u korist povlašćenih interesnih grupa. Zbog toga sindikati i poslodavci koji se ne uklapaju u viziju predatorskog kapitalizma danas imaju više zajedničkih interesa nego što ih pojedinačno imaju u odnosu sa takvom državom, ističu u Centru za dostojanstven rad.
Imajući u vidu da u aktuelnoj krizi naše tržište napuštaju oni strani investitori koji su ovde došli isključivo zbog niskih troškova poslovanja, da mnoge domaće firme stagniraju, raste strah od nezaposlenosti i da sve veći broj ekonomskih stručnjaka insistira na tome da Srbija mora da promeni model razvoja – da li je ovo pravi trenutak za reforme koje će i radno zakonodavstvo vratiti u civilizacijske okvire?
Predlozi već postoje, poput alternativnog Zakona o radu koji su sačinili stručnjaci Centra za dostojanstven rad. Da bi ukazali na to šta sve ne valja u domaćem radnom zakonodavstvu i kakve promene su potrebne u skladu sa međunarodnim i pravnim tekovinama EU, autori su utrošili skoro hiljadu stranica.
Mario Reljanović, stručnjak za uporedno pravo, predsednik Centra za dostojanstven rad i jedan od autora ovog predloga objašnjava da je suština novog zakonskog rešenja da vrati radni odnos u centar radnog prava. Zašto je to važno?
Kome treba 16 modela rada?
Reljanović podseća da trenutno imamo 16 modela rada, samo da bi poslodavci mogli da angažuju ljude na načine koji im značajno smanjuju troškove, a većina nam uopšte nije potrebna.
To ima za posledicu da je van radnog odnosa nekoliko stotina hiljada ljudi u Srbiji, koji rade po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, ugovorima o delu, sezonskim poslovima, stručnom osposobljavanju i usavršavanju, preko studentskih zadruga i agencija za privremeno zapošljavanje, na crno i kao lažno zaposleni. Oni su lišeni velikog broja radnih prava, od prava na ograničeno radno vreme, na minimalnu zaradu, bolovanje, pa do prava na sindikalno udruživanje, kolektivno pregovaranje, štrajk.
Stoga je potrebno doneti novi Zakona o radu i izvršiti izmene drugih zakona kojima se regulišu zapošljavanje i rad, kako bi se radno zakonodavstvo usredsredilo na dostojanstven rad. U tom kontekstu, veoma je važno da se reformiše i položaj institucija koje nadziru poštovanje radnih prava u praksi, što uključuje davanje većih ovlašćenja inspekciji rada, veću ulogu tužilaštva i uvođenje radnih sudova.
„Kada se govori o inspekciji rada, u javnosti se skoro uvek ističe problem korupcije, ali oni koji obavljaju taj posao i sami rade u prilično lošim uslovima. Prosečna starost inspektora je oko 56 godina, oni čekaju penziju i neće da talasaju“, komentariše Reljanović dok obrazlaže zašto je neophodno da se ovi kadrovi podmlade, uveća broj i odgovornost inspektora, ali i njihova primanja, čime bi se umanjio i rizik od korupcije.
Trka do dna
Autori alternativnog Zakona o radu detaljno su obradili ogroman broj nelogičnosti u važećem radnom zakonodavstvu u Srbiji i predložili drugačija rešenja, ali ističu da je za unapređenje ove oblasti ključno da država promeni svoju politiku razvoja. U pomenutoj publikaciji se ocenjuje da vlasti u Srbiji sprovode najgori oblik neoliberalizma koji se nameće takozvanim perifernim tržištima i da je naša zemlja, sa „vizijom“ koja insistira na predatorskom kapitalu, u poslednjoj fazi trke do dna u postojećim geopolitičkim promenama.
Takva politika je uveliko unazadila radna i socijalna prava građana, pa danas imamo situaciju da se maksimalno izrabljivanje radnika „aminuje“ kroz same zakone, da država ignoriše kršenje osnovnih radnih prava, smanjuje nezaposlenost kratkoročnim angažovanjima radnika na najjednostavnijim poslovima, dok povlašćenim investitorima istovremeno dozvoljava da iznose zaradu iz Srbije.
Jedan od najdrastičnijih primera zloupotreba je ugovor o privremenim i povremenim poslovima, a paradoks je da u takvim malverzacijama zdušno učestvuje i sama država, kako bi obezbedila jeftinu i pravno potpuno nezaštićenu radnu snagu, naročito u komunalnim preduzećima. Iako bi trebalo da bude garant poštovanja zakona, država je time legalizovala kršenje i izvrdavanje propisa u celoj privredi.
Izmene i dopune Zakona o radu iz 2014. donele su niz odredbi koje su obespravile radnike i pojeftinile njihov rad preko noći. Uvećanje zarade za minuli rad priznato je samo kod trenutnog poslodavca a ne za ceo staž, ukinuta je naknada za smenski rad, otpremnina se dobija samo za godine provedene kod aktuelnog poslodavca a ne za ukupne godine rada, sam iznos otpremnine je smanjen sa tri na dve prosečne plate u zemlji.
Besmislena rešenja
Pored ovih odredbi koje direktno smanjuju troškove poslodavcima, do rastakanja prava radnika u poslednjoj deceniji doveli su i pojedini zakoni koji su zasebno regulisali oblast rada, a koji su po mišljenju Reljanovića podjednako besmisleni sa stanovišta pravnog sistema, i u pogledu ponuđenih rešenja. Primer zakona koji je potpuno promašen je Zakon o sezonskim poslovima.
On nije ispunio svoj cilj da reši problem rada na crno a uveo je institut usmenog dogovora sa kojim inspektori na terenu nisu znali šta da rade, jer ne postoji pisani trag o pravima radnika i obavezama poslodavca. Ovakvo angažovanje radnika „na reč“ moglo je preko noći lišiti stalnog radnog odnosa više od 100.000 ljudi koji rade u sektorima ugostiteljstva, turizma, građevinarstva i pomoći u kući, da su oni koji su lobirali za ovaj zakon uspeli da izdejstvuju njegovu primenu i u pomenutim delatnostima, upozorava Reljanović.
Koliko su jaki lobistički uticaji pokazuje i primer Zakona o zaposlenima u javnim ustanovama koji je usvojen 2017. godine, iako je prethodno urađena detaljna studija koja je utvrdila da ovaj zakon nema smisla. „Vrlo jasno smo argumentovali zašto rad hirurga, bibliotekara i veterinarskog inspektora ne mogu da se regulišu na isti način. Drugo, šta će vam zakon od stotinak članova koji u 60 članova upućuje na Zakon o radu. Taj zakon nikad nije primenjen. Slično je i sa Nacrtom zakona o radnim praksama koji u dva navrata niko nije imao volje da usvoji“, navodi Reljanović.
Prema njegovim rečima, primeri nedoslednosti u radnom zakonodavstvu su brojni, ali je zato država dosledna u tome da izbegava usaglašavanje sa direktivama EU koje povećavaju prava radnika, naročito kada je reč o reformama koje se odnose na rad van radnog odnosa.
Nepovlašćeni poslodavci i radnici u istom problemu
Pored Centra za dostojanstven rad, ekspertski tim UGS „Nezavisnost“ predstavio je pre dve godine svoj predlog novog Zakona o radu koji bi trebalo da zaustavi urušavanje radnog položaja zaposlenih u Srbiji. Međutim, iako se izmene Zakona o radu već dugo najavljuju, stalno se odlažu, a struka strahuje da kada se konačno ta procedura pokrene, država bi mogla da insistira na rešenjima koja će dodatno potkopati prava radnika.
Zato je veoma važno predočiti javnosti da zalaganja za veća radna prava nisu na štetu domaće privrede. U Centru za dostojanstven rad ističu da je trenutni sistem povoljan samo za odabrane poslodavce, nosioce velikog kapitala i sumnjive investitore iz inostranstva, kojima je jedini cilj da što više uvećaju zaradu koristeći neravnopravne uslove na tržištu da eliminišu konkurenciju.
Zbog toga, sindikati i poslodavci koji se ne uklapaju u viziju predatorskog kapitalizma, danas imaju više zajedničkih interesa nego što ih pojedinačno imaju u odnosu sa državom koja je omogućila urušavanje radničkih prava, ali i propast domaćih firmi. Domaći privrednici bi mogli da posluju konkurentno, u skladu sa zakonom i da omoguće dostojanstven rad svojim zaposlenima kada bi država prestala da preopterećuje poslodavce fiskalnim i drugim obavezama, kako bi tim novcem subvencionisala samo odabrane kompanije.
Istovremeno, kada bi se novac koji država neracionalno i nenamenski troši preusmerio za socijalna davanja i javne službe, poboljšao bi se položaj najugroženijih, podigao kvalitet javnih usluga i otvorile mogućnosti za nove poslove koji bi podstakli privredni rast, zaključuju u Centru za dostojanstven rad.
Jelena Stjepanović
Biznis & finansije 238, oktobar 2025.
Foto: frankie_s, Depositphotos
