Još 2004. godine pisao sam u listu Ekonomist (taj i takav nedeljnik ne postoji više ni na internetu), pod naslovom “Antologija prostakluka”, o knjizi “Ko je ko stvarno u Srbiji” Isidore Bjelice. Knjiga je bila prepuna gadosti i podmetanja o ljudima često vrednim poštovanja. Pažnju sam skrenuo na vulgarizaciju i upotrebu psovki u javnom govoru. Kao primer sam tada naveo i naziv kioska brze hrane: “Do jaja”. Bilo je ljudi koji su tražili da se taj naziv zabrani. Zaključio sam da je dobro je da niko nije potegao zabranu jer zabrane ništa ne rešavaju.
Onda sam živo verovao da će sa nestankom režima koji je dao krila agresivnom prostakluku da bi lakše rušio institucije koliko-toliko civilizovanog društva nestati i prostakluci. Nažalost, grdno sam se prevario. Prostački režim je delimično vaskrsao, a vulgarni javni rečnik je doživeo vaznesenje. Štaviše, taj rečnik prihvatila je i tzv. intelektualna opozicija. Od Kalenićeve pijace do sajta Pokreta slobodni građani, psuje se i bahato vređa naveliko. Postepeno se briše granica između obrazovanih, odmerenih ljudi i osionih primitivaca i to slobodnom voljom boljih. Zastupam stanoviše da je psovka, vulgarna reč, teža i pogubnija ako se iskaže u nekom uglednom mediju nego u dominantno prostačkoj Skupštini. Narod smo u kojem još uvek, uprkos svim fake ili fekal news ljudi drže do reči koju izrekne neka osoba od stručnog, naučnog ili intelektualnog integriteta. A upravo se tu proces korozije ubrzano razvija. Psovka postaje poštapalica, deo misaonog toka, a time i priznanje poraza i nemoći.
Naveo bih primere koje sam doživeo kao intelektualno posrtanje meni dragih i uvaženih osoba nesumnjivih kvaliteta i uticaja na sredinu. Jedna uspešna i obrazovana preduzetnica na FB svoj komentar na tekst Danice Popović o Đilasovoj (Milovan) doslednosti završava zamerkom i onom “jbt”. U odnosu na druge benevolentno ali nespojivo sa finom ličnošću osobe koja je posegla za kondenzovanom psovkom. Neki dan sam čestitao rođendan rođaki uz napomenu da baš nisam siguran koliko godina je napunila. Odgovor je bio: “71 li im majku…” a reč je o obrazovanoj, elokventnoj, civilizovanoj osobi koja je najveći deo radnog veka ostvarila predstavljajući svoju zemlju po Evropi čak bolje nego što ta zemlja zaslužuje. Ima tome manje od mesec dana kako sam na FB pročitao “Boli me…” Dakako Srbina ne boli stomak nego ono niže, što je dotični profesor lepih umetnosti bez uvijanja i napisao. Onda ugledna, meni izrazito draga spiateljica drama, u najcrnjem mačo maniru uporedi Vulina sa ženskim organom – i smatra to smrtnom uvredom! Izdavač i publicista, dostojan poštovanja i za ono što piše i za ono što publikuje, izabere za naslov teksta reči jedne radnice koja uzvikuje “Jebo vas ministar”. Inače ne sudim ja nikome od njih, samo sam zbunjen i pokušavam da razumem. Nabrajanje bi se s lakoćom moglo nastaviti. No, dovoljno je ovoliko da opravda utisak o etičkom sunovratu.
Posegao sam za najprisutnijim dokazima koje svako može da proveri. Na Google (srpskom) stoje sledeći podaci: reč “govno” – 1.290.000 jedinica, velikim delom izrečenih kao uvreda za neku osobu; sintagma “*ebo vas” – 1.590.000 jedinica; “pi*ka” – 2.780.000 jedinica; “sranje” – 3.120.000 jedinica; reč “ku*ac” – rekordnih 11.700.000 jedinica. Na lingvistima, psiholozima i sociolozima je da traže razloge tom cunamiju prostakluka, ja nisam stručan i mogu samo da konstatujem da je upotreba tih “taboo words” kako ih anglosaksonski psiholozi označavaju ponekad neizbežna. Štaviše, ume da bude deo kolorita (Dežulović), manir (Vedrana Rudan, Basara), ali je najčešće izraz autentičnog prostaštva. Krunski primer su Šešeljevi ispadi u Hagu koji prevazilaze granice ljudskog komuniciranja. On se drao: “Vi svi predstavnici Haškog tribunala možete samo da mi se n….. k…. pa ćete na kraju morati da pojedete sva g… J…. vam majku svima…” Pritom valja imati u vidu da se stereotip o Srbima kroji prema njegovom ponašanju i rečniku, a ne prema cizeliranim stihovima nekog Laze Kostića ili Jovana Dučića. Takva su pravila igre.
Postoji teza da je reč “volgare” prvobitno značila samo jednostavan, narodski, pa kad je tim jednostavnim narodskim jezikom u baziliki Svetog Klementa u Lateranu u Italiji prvi put napisano (u XI veku) pod jednom od strip freski “Kurvini sinovi, potegnite” onda je reč stekla i skaredno značenje – prostački. U ranoj mladosti jedno vreme sam odrastao među lađarima, lučkim radnicima i kočijašima kojima je svaka druga reč bila psovka i naučio da se barabar sa njima raspravljam. Nikada pre ovog teksta nisam napisao neku vulgarnu reč, jer držim do onoga što napišem, a još više do čitalaca, jer ružna reč ume da uvredi i kada joj to nije svrha. Vikipedija, koja nije bogznašta, navodi: “Vulgarnost je nedostatak kulture… u porastu je u društvima posle ratova i velikih kriza. Tada u prvi plan izbijaju oni koji imaju materijalne, a ne duhovne vrednosti… Oni diktiraju ponašanje koje velika većina prihvata i tome teži.” Porazno je kada se to odnosi i na civilizovaniji i obrazovaniji deo društva.
Autoritativniju definiciju dala je grupa naučnika sa Departmana za medicinu i kliničku psihologiju Univerziteta u Tilburgu (Holandija) i Departmana za psihijatriju Univerziteta u Pitsburgu (Pensilvanija), konstatujući da je psovanje “forma lingvističke aktivnosti kojom se izražavaju važne emocije”. Osobe koje koriste psovke i vulgarne reči, računajući na njihovo snažnije dejstvo, uglavnom su manje cenjene u društvu jer tendenciozno šokiraju i uznemiruju druge. Pretpostavlja se da psovka produkuje katarzičan efekat, koji donosi olakšanje zbog stresa ili bola. Sudeći po učestalosti citiranja očito je Timoti Džej (Thimoty Jay) najveći autoritet u tom domenu. Najviše se citira njegova dosetka da su psovka i pritisak na sirenu automobila jedno te isto – emocionalno pražnjenje. Psovki nije potreban govorni centar u levoj hemisferi mozga. Ona izleće iz “evoluciono mnogo starije strukture poznate kao limbic system, smeštene duboko u mozgu, koju delimo sa primatima i ostalim sisarima, a koja je odgovorna za ljubavni zov, vrisak, brizganje u plač, režanje i druge rudimentarne emocionalne ekscese”.
Postoje i oni koji smatraju da je psovanje zdravo, pa sajt “Besno pile”, koji dakako nema naučni autoritet i nije sasvim jasno dokle seže ozbiljnost u njegovim tvrdnjama, navodi “devet razloga zašto su vulgarni ljudi u prednosti”. Ukratko: psovke vas čine jačim, ne znače da ste glupi, divna su psihoterapija, daju osećaj otpornosti, njima stičete popularnost i obožavatelje, povezuju vas sa drugima, psovanje je urođeno i nosi lepezu mogućnosti – (navedena reč najprisutnija na srpskom Google) može biti imenica, prilog, pridev, interpunkcija, oratorska figura…
Bojim se da u našem javnom i kulturnom životu prevladava sve više naklonost prema tvrdnjama “Besnog pileta”. No nismo se mi jedini skotrljali u ambis neukusa i prostakluka. Širom sveta i odvajkada ljudi pokušavaju da obuzdaju verbalnu prostotu jer ona je ipak odraz poremećenog stanja, individue ili zajednice. Recimo kada američki predsednik izjednačava pojedine zemlje, a time i njihove stanovnike sa sengrupom (Shithole) to nije ništa manje prostački nego kad Velja Ilić, kako citira štampa, sekretarici jednog opozicionog političara viče u telefon: “Kurvo jedna ne foliraj nego mi daj to g…, znam da je pored tebe da mu j…. mater.” Ko god misli da prihvatajući prostakluk protivnika može da uvredi, ljuto se vara. Zamislite koliko se dotiče Šešelja, Vulina i sličnih kad neko pokuša da ih povredi rečima. Takav pokušaj završava se samo kao svedočenje o tragičnoj nemoći i gubljenju poverenja u pamet, kulturu, etiku i čovečnost. Većina nas gubi nerve zbog sve većeg prostačenja okoline, a mogli bismo početi to da menjamo makar tako što ćemo lično odustati od nekih uvreženih vulgarnosti – psovki, na primer.
Na kraju bih da se dosledno početku teksta opet pozovem na samoga sebe od pre 14 godina: “Skloni smo da tvrdimo kako nam je cilj civilizovano građansko društvo. Takvo društvo ne zabranjuje prostakluke, ono ih se gadi.”