Zemlja koju međunarodne institucije najčešće ističu kao primer uspešne tranzicije u razvijenu tržišnu privredu, koja je isprobala sve „teške mere“ od fiksiranja kursa do uvođenja jedinstvene poreske stope i postala država čiji građani imaju visoka primanja po svetskim merilima, danas se muči da zadrži sopstveno stanovništvo kod kuće i preti joj populaciona katastrofa. Glavni razlozi za to su visok nivo ekonomske nejednakosti, odnosno činjenica da „veliki deo populacije koji je doprineo tome da Estonija postigne istorijski ekonomski uspeh ne može da uživa u rezultatima uloženog truda“.
Od pada Berlinskog zida do poslednjeg značajnog proširenja Evropske unije 2007.godine, Estonija se često navodi kao uspešan primer zemlje koja je „progutala gorku pilulu reformi“ i uspela da se od bivše republike Sovjetskog saveza transformiše u društvo sa visokim prihodima po glavi stanovnika i zemlju koja ravnopravno stoji među najrazvijenijim privredama sveta. U Srbiji popularna Doing business lista Svetske banke u najnovijoj publikaciji rangira Estoniju na 12.mesto, iza Danske ali ispred njenih baltičkih suseda Litvanije i Letonije, pa čak i ispred Finske.
O tome da građanima Estonije nije bilo lako da „uspešno prevaziđu tranzicione izazove“, kako skloni floskulama vole da kažu, govori i kretanje BDP po glavi stanovnika u ključnim godinama od sticanja nezavisnosti od SSSR do prijema u EU. Iz Sovjetskog saveza izlazi 1991. sa 10 330 dolara, da bi u narednih nekoliko godina usvojila nekoliko mera zbog kojih je često nazivaju „pionirom globalne ekonomije“ – prva u svetu 1994.godine uvodi jedinstvenu stopu poreza na prihod od 26%, bez obzira na visinu primanja.
Interesantno je da, uprkos aplauzima lokalne i međunarodne poslovne zajednice, već sledeće godine beleži ubedljivo najniži nivo BDP po glavi stanovnika od 7313 dolara, što je manje čak i od onog ostvarivanog iza „gvozdene zavese“. U narednoj deceniji privreda i primanja ipak postepeno i uporno rastu, pa je tako građanin Estonije u 1996.godini zarađivao 34,8% EU proseka, da bi u godini pridruživanja taj udeo porastao na 65%, a danas se procenjuje da će se do 2025. njeni stanovnici po primanjima izjednačiti sa Šveđanima, Fincima, Dancima i Norvežanima.
Koga je pojeo „Baltički tigar“?
Prema oceni komentatora portala Il Fatto Quotidiano Federika Plantere, jedinstvena poreska stopa i danas deluje privlačno visokorangiranim menadžerima, stranim investitorima i onima koji spadaju u 10% stanovnika sa najvišim primanjima. „S druge strane, takav sistem ne obezbeđuje srazmeru u oporezivanju primanja različite visine, a ni državi ne obezbeđuje dovoljno prihoda kako bi ublažila povremene udare krize, kao i usporavanja privrednog rasta ili produktivnosti. Povrh svega“, upozorava Plantera, „veliki deo populacije koji je doprineo tome da Estonija postigne istorijski ekonomski uspeh ne može da uživa u rezultatima uloženog truda“.
O tome ko su ti ljudi koji ne učestvuju u raspodeli tranzicionog upeha najbolje govori izveštaj estonskog Statističkog zavoda s kraja prošle godine. U zemlji koja ima isti broj stanovnika kao Beograd, 276 hiljada ljudi, ili 21,1% živi u siromaštvu. Pri tome, statističari upozoravaju da su u primanja koja su analizirana tokom izrade izveštaja uključena i blago povećana socijalna davanja. Da se to nije desilo, u relativnom siromaštvu, odnosno sa primanjima koja su niža od „linije siromaštva“ živelo bi čak 39,2% populacije. Ispod te linije u Estoniji se, inače, nalaze oni sa primanjima nižim od 468 evra mesečno.
Problem nejednakosti podcrtava činjenica da kada „podelimo“ estonsko društvo na petine po imućnosti, oni najbogatiji ostvaruju čak 5,8 puta više prihode od najsiromašnijih. Što se tiče društvenih grupa, siromaštvo opada kod dece, mladih i sredovečnih, ali se zato povećava kod starijih. Čak 41,8% osoba starijih od 65 godina žive u relativnom siromaštvu, kao i 16,5% mlađih od 18 godina. Jedan od sigurnijih puteva za beg iz siromaštva je – obrazovanje. Stopa siromaštva među visokoobrazovanima je 13%, dok je među neobrazovanima ili onima koji su završili samo osnovnu školu ta stopa tri puta viša.
Pobednik bez stanovništva
Oni koji su bili nezadovoljni raspodelom tranzicionog uspeha, rešenje su potražili u – emigraciji. Rezultati istraživanja „Estonija u doba migracija“ pokazalo je da se tokom četvrt veka od pada Berlinskog zida populacija smanjila za 250 hiljada ljudi. Procenjuje se da najmanje 200 hiljada Estonaca živi u inostranstvu i da održava redovan kontakt sa porodicom i prijateljima u matici. „Ukoliko broj novorođenih na godišnjem nivou ostane isti, biće potrebno da u Estoniju dođe 440 hiljada ’imigranata’ kako bi ukupan broj stanovnika na kraju ovoga veka ostao isti. Čak i kad bi se polovina od onih 200 hiljada vratila u zemlju, broj etničkih Estonaca u odnosu na ostale građane bio bi niži nego u sovjetsko doba“, upozorava profesor Tiit Tamaru, direktor Centra za migracije i urbano istraživanje Univerziteta u Tartuu.
Tamaru direktno „proziva“ nejednakost kao glavni izvor estonskih muka sa opadanjem broja stanovnika, a posebno skreće pažnju na to da se na odlazak u bogatije članice Evropske unije najčešće odlučuju oni koji žive „na periferiji“, odnosno van glavnog grada Talina. „Posebno zabrinjava uporno opadanje broja zaposlenih, što dovodi do toga da poslodavci u Estoniji sve češće zapošljavaju strance, i to uglavnom one koji nisu iz Evropske unije. Istovremeno, naši ljudi i naše kompanije potpuno su internacionalizovali svoj poslovni život, pa se zato često među Estoncima i njihovim poslodavcima odigrava scenario koji neki zovu ’trostruki dobitak’: kompanija koja posluje u Estoniji zaposli stranca, pa tako radno mesto i prihodi ostaju na njenoj teritoriji. Estonac ode da radi u Finsku, gde takođe postoji potražnja za radnom snagom, a na kraju i estonski radnik dobija veću platu nego u svojoj zemlji”, objašnjava Tamaru.
Da su pojmovi dobitka i gubitka relativni u doba fleksibilnog rada, ukazuje i ekonomista Branko Milanović, koji je značajan deo svojih istraživanja posvetio problematici nejednakosti. U intervjuu za riječki „Novi list“, Milanović je ocenio da prema strogim kriterijumima ostvarenog privrednog rasta i razvoja, Estonija spada među najsupešnije primere transformacije u razvijenu tržišnu privredu, ali činjenica da gubi stanovništvo zabrinjavajućom brzinom vodi paradoksalnom zaključku da će, na kraju, njen najveći reformski uspeh biti to „što će ta zemlja takoreći nestati, odnosno što će spasti na pola miliona stanovnika.” Milanović zaključuje da je posebna ironija u tome što će Estonija po nivou dohotka dostići zemlje koje su trenutno bogatije od nje, ali da to najverovatnjie neće podstaći masovniji povratak dijapore, naročito onih koji su u nekoj drugoj zemlji zasnovali i porodicu.
Angela Merkel i bankar iz Brazila
Dok se broj Estonaca smanjuje, u toj zemlji koja ima neuobičajeno blag sistem za kontrolu imigracije povećava se broj stranaca, a posebno stranih radnika. Pravila su, zaista, toliko blaga da je jedan budući radnik estonske „Bigbanke“ iz Brazila zamalo vraćen sa aerodroma u Frankfurtu, jer tamošnja kontrola nije mogla da veruje da u Estoniji stranac može na kratak rok da se zaposli i bez formalne radne dozvole. Brazilac je, prema pisanju dnevnog lista „Postimees“ ipak stigao gde je krenuo zahvaljujući intervenciji kancelarke Angele Merkel, koja je za problem saznala pošto je, srećom po njega, u isto vreme kada je zaustavljen na aerodromu imala sastanak sa estonskim premijerom Juri Ratasom.
Milica Rilak
Tekst je objavljen u broju #151 časopisa „Biznis & Finansije“