Na jednostavno pitanje – kako strani vlasnici utiču na svet rada u Srbiji nema jednostavnog odgovora. Veliki sindikati ne vode evidenciju o zastupljenosti sindikata prema vlasništvu preduzeća, nemaju istraživanja koja bi se bavila uporednom analizom uslova rada u domaćim i ino firmama, ni studije slučajeva koji bi obrađivali odnos stranih kompanija prema zaposlenima u domicilnim i drugim zemljama, iako za to i te kako ima razloga.
Čak i ako bi se neko poduhvatio ovakve analize ona bi nesumnjivo morala biti opsežna: u Srbiji ima 25.000 registrovanih sindikata i – prema evidenciji Agencije za privredne registre- 11.435 preduzeća u čijem vlasništvu učestvuju stranci.
Čak i ako bi se taj uzorak suzio na 6.848 inostranih kompanija (mereno prema osnivačima ili suvlasnicima firmi) i zanemarilo 3.515 stranaca u preduzetničkim vodama, zadatak ne bi bio lak.
Prema domaćoj i novinskoj dokumentaciji naših suseda, skorim slučajevima pregovora i razgovorima sa predstavnicima nekim od najmasovnijih sindikata i predstavnicima Međunarodne organizacije rada, inostrane firme su najčešće primer na koji bi domaće kompanije mogle da se ugledaju.
“Nesumnjivo je da smo mi u oblasti normativnog regulisanja radnih prava deo Evrope, jer je Srbija ratifikovala brojne konvencije Međunarodne organizacije rada i direktive Evropskog parlamenta”, kaže Duško Vuković, potpredsednik Veća saveza sindikata, zadužen za građevinu.
Ova napomena bi možda bila suvišna da se pre dve godine nije dogodila epizoda u “Juri” južnokorejskoj kompaniji koja u Srbiji zapošljava 5500 radnika u četiri fabrike u Srbiji, a gde su Udruženi sindikati Srbije Sloga optužili rukovodstvo Jure u Rači za nepoštovanje zakona Srbije, nezakonito otpuštanje sindikalaca i šikaniranje zaposlenih. Iako je rukovodstvo fabrike demantovalo te navode, i prašina se slegla, rukovodstvo ovog sindikata je i prilikom obeležavanja petogodišnjice svog rada u decembru prošle godine, ponovilo da će nastaviti da se bori za prava radnika i rešavanja problema u toj fabrici. Tome treba dodati da je jedan od gostiju ovog sindikata, kome je uručeno i specijalno prizanje bio srpski premijer Ivica Dačić koji je – svojevremeno tada još kao ministar unutrašnjih poslova rekao i ovo: „U nekim stranim preduzećima je zabranjen sindikat i ja ih upozoravam – ako ne poštuju zakon biće pohapšeni pa ko god da ih je doveo.”
Prema rečima Vukovića, strane kompanije mogu se, mereno po ovom kriterijumu podeliti na dve grupe, one kompanije, najčešće svetske multinacionalke, koje se u svemu drže zakona i imaju odličan odnos sa sindikatima, kao što su Titan, Holcim, Lafarž ili Tondah, i izuzetke koji u Srbiji krše pravila, ne isplaćuju plate redovno, kao što je to izraziti slučaj sa jednom italijanskom kompanijom iz ove branše, koja se kod svoje kuće inače ponaša sasvim drugačije.
Listi pozitivnih primera, Jovan Protić nacionalni koordinator Međunarodne organizacije rada, dodaje Ju Es Stil (dok je poslovao) i takođe apostrofira Holcim koji daleko odskaču od domaćih preduzeća u oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, u pozitivnom smislu.
Štaviše, dodaje predsednik Ujedinjenih granskih sindikata nezavisnost, Branislav Čanak, 99% odsto stranih firmi i više poštuje prava radnika od domicilnih poslodavaca. “I kad mi zaboravimo na neko pravo koje nam po zakonu pripada, ali smo zbog naših poslodavaca digli ruke od njega, oni nas podsećaju da ga iskoristimo”, kaže Čanak.
Kada se pogledaju žalbe sindikata i njihovih članova o kršenju prava zaposlenih, kaže Protić, mogu da potvrdim da je bilo nekoliko takvih žalbi na račun stranih investitora (od slovenačkog „Gorenja“ do pomenute korejske „Jure“), ali opet ne u dovoljnoj meri da bismo zabeležili neku značajnu razliku u odnosu na domaće poslodavce.
Ipak, ne završavaju se sve bitke sindikata sa inostranim poslodavcima hepiendom. Tako je 18. marta Nezavisni sindikat Naftne industrije Srbije (NIS) odlučio da uputi otvoreno pismo nadležnima u Vladi Srbije u kojem je upozorio da se programom rešavanja viška zaposlenih u toj kompaniji krši pravo na rad. To je jedan od brojnih okršaja ovog sindikata sa matičnom kompanijom koja tvrdi da ima jedan od najboljih kolektivnih ugovora u regionu koji štiti prava radnika. Sindikat je u poslednjem saopštenju za javnost naveo da poslovodstvo NIS-a planira da otpusti više od 300 radnika, dok u isto vreme preko uslužnih preduzeća, angažuje više od 1.500 radnika na poslovima koje su već obavljali ili mogu da obavljaju zaposleni koji se nalaze u programu rešavanja viška.
Dva reprezentativna sindikata Jedinstvena sindikalna organizacija NIS Naftagas i Jedinstvena sindikalna organizacija NIS a.d. kontinuirano pregovaraju sa poslovodstvom oko rešavanja radnih viškova u Kompaniji kojih će biti i tokom ove godine.
Sličan problem imali su i Hrvatski sindikat telekomunikacija (HST) i Republički sindikat radnika Hrvatske (RSRH) koji su u decembru protestvovali protiv mogućih novih otkaza u najvećem telekomunikacionom operateru, Hrvatskom telekomu (HT), inače ćerki firmi Dojče Telekom, s kojom su i ranije imali nekoliko okršaja. Hrvatski sindikati su mnogo puta izlazili u javnost sa upozorenjem da su strani investitori prvi u redu kad treba otpuštati radnike, a najviše kritika upućivali su svojoj vladi za koju su smatrali da malo čini da zaštiti njihova prava.
Da praksa ne varira verovatno ni OECD ne bi redovno publikovao preporuke za sindikate o tehnikama pregovaranja sa međunarodnim poslodavcima.
Kod nas privatni poslodavci daju glavni ton u kršenju radnih prava. Protić ocenjuje da je “sindikalno organizovanje u privatnom sektoru u Srbiji velikoj meri ograničeno i ugroženo, uprkos činjenici da je Srbija odavno ratifikovala našu Konvenciju o slobodi udruživanja, a ogromna većina članova sindikata (tačnije – velikih sindikalnih centrala) nalazi u državnom sektoru, dok ih u privatnom ima malo.
Moglo bi se reći da se baš zbog loše domaće prakse događaju i ovakvi slučajevi koje opisuje potpredsednik Saveza samostalnih sindikata u Subotici Ištvan Huđi: “Tamo gde su strane kompanije postavile naše ljude u menažment ima više kršenja prava radnika. Oni poznaju rupe u zakonu i koriste ih što kod retkih stranih menadžera koji rukovode firmama, nema”. Na takav slučaj upućuje i Čanak: “Kad smo centrali jedne strane firme skrenuli pažnju na takav slučaj, greška je odmah ispravljena”.
Iako su sindikati kod nas i pre tranzicije uživali malo poverenja, i češće su se bavili raspodelom namrinica tokom godina krize, nego izbiljnim sindikalnim radom, Protić kaže da sindikati uspevaju da održe svoje članstvo i da su njihovoj brojnosti mnogo više naškodile neuspele privatizacije zbog kojih su preduzeća gašena, nego osipanje članstva zbog nezadovoljstva načinom na koji ih sindikati zastupaju. Naprotiv , kaže on članstvo sindikata je stabilno.
Da li su sindikati dovoljno stručno obučeni da pregovaraju sa poslodavcima kakve su multinacionalke? “Kad je reč o otpremninama ili uslovima rada, nesumnjivo jesu, kaže Protić. Oblasti gde sindikati zaostaju su one vezane za dobro poznavanje određenih ekonomskih politika. Na primer poznavanje aktuarske analize je neophodno da bi se sindikati uključili u pregovore o reformi penzijskog sistema. Tu smo već ranije nudili obuke ali oni nisu imali odgovarajuće stručne ljude, kaže Protić, i dodaje da je najslabija tačka sindikata upravo tu – u stručno osposobljenim ljudima za delikatnije politike koje utiču na svet rada.
broj 97, maj 2013.