Kultura

Ono što su sve vlade obećavale – da će obezbediti poreske olakšice za one koji ulažu u kulturu i stvoriti uslove za razvoj preduzetništva u kulturi – nijedna nije realizovala. A sa najnovijim merama radi se upravo suprotno, upozorava Milena Dragićević Šešić, šef katedre za menadžment i produkciju Fakulteta dramskih umetnosti.

BiF: Kako vidite mogućnost Ministarstva kulture da vodi kulturnu politiku sa sredstvima koja su značajno umanjena nakon rebalansa budžeta?

Milena Dragićević Šešić: Očito je da kulturnu politiku vodi Vlada, zato što su osnovne mere ustvari mere raspodele republičkog budžeta. Onaj segment budžeta koji pripadne Ministarstvu kulture ne omogućava nijednom ministru i njegovom timu stvarno kreiranje i vođenje politike, jer je jasno da će najveći deo tog novca uvek ići za plate i pokrivanje materijalnih troškova. Tek mali procenat sredstava je na raspolaganju za strateške projekte, ali i tu već postoji uhodana shema – da se podržava otkup književnih dela za biblioteke, filmska i pozorišna produkcija… Vi ustvari vidite da nadležno ministarstvo nema velikog prostora za vođenje kulturne politike kroz finansijske instrumente i da se njegova uloga ogleda pre svega u korišćenju pravnih i moralnih instrumenata. Zakonodavna aktivnost je ono što je ključno u njegovom radu, a moralni instrumenti podrazumevaju nagrade, priznanja, debate koje se pokreću, prisustvo ministarskog tima u javnosti u određenim institucijama, davanje podrške određenom tipu programa i slično. Mislim da se i kulturna i sve druge politike vode na nivou Vlade i da njima dominiraju odluke koje se donose u Ministarstvu finansija, a koje su često kontradiktorne.

BiF: Kako se te kontradikcije reflektuju na kulturnu politiku?

M.Šešić: Ako kažemo da država mora da smanjuje broj zaposlenih u javnom sektoru da bi se smanjio budžetski javni deficit, to podrazumeva i stimulisanje direktora u ustanovama kulture da autorskim ugovorima zapošljavaju ljude onoliko koliko je potrebno da se određeni poslovi obave. Ali ako se istovremeno podižu porezi na autorske honorare jasno je da vi ne stimulišete privremeno i povremeno angažovanje koje je rentabilnije sa stanovišta države, već primoravate direktore da se dovijaju i pritiskaju državu da ne smanjuju broj zaposlenih. Jer novac za plate dobijaju, a li ne i sredstva za kadrove koje angažuju putem autorskih ugovora, pri čemu još moraju i da plate visoke autorske doprinose. Da ne govorimo o ovoj najnovijoj odluci, koja ne postoji nigde u svetu, da ustanove kulture i univerziteti daju 40% samostalnih prihoda direktno u budžet. Takva mera je u direktnoj suprotnosti sa zalaganjima da se podstiče preduzetništvo u kulturi, obrazovanju i nauci. Koliko je ona besmislena vidi se i po tome kako se primenjuje. U oblasti kulture primenjuje se na nacionalne ustanove koje su često u lošijoj materijalnoj situaciji nego gradske, posebno u Beogradu. A šta tek reći za odluku da se ova mera primenjuje na državne, ali ne i na privatne fakultete? Iza objašnjenja da je neophodno da se ta sredstva uplaćuju u solidarnu kasu pa će se onda raspoređivati prema potrebama, krije se mera protiv autonomije Univerziteta. Kada ta sredstva raspodeljuje republička vlada direktori i rektori se čine zavisnima od vlasti, da bi sačuvali instutucije kojima upravljaju biće poslušnici. To se u kulturi već desilo. Izuzev nekolicine pojedinaca, direktori institucija kulture se ne čuju jasno i glasno, oni ne provociraju. Nama se kritička svest o kulturi i dalje razvija samo kroz nevladin sektor, a to je prilično tužno.

Milena Dragićević Šešić: Spasavanjem malog preduzetnika u kulturi spašava se celokupna kultura

BiF: Kakve su ekonomske posledice ovakve mere?

M.Šešić: Time se praktično destimuliše bilo kakvo razvijanje projekata, saradnja sa privredom, kursevi permanentnog obrazovanja koji su se i inače realizovali po minimalnim cenama, tek da se pokriju troškovi eksperata koji se angažuju. Jer zaposleni u kulturi svakako nisu u mogućnosti da za edukaciju izdvajaju onoliko kao ljudi iz biznisa. I sada smo u situaciji da, na primer, marketing menadžer u pozorištu ili bibliotekar treba da plate dvostruko veću cenu nego što je realna cena kursa da bi finansirali državu, jer taj novac ide direktno u budžet. To, praktično, znači da će permanentna edukacija biti ukinuta uprkos velikom stepenu solidarnosti među zaposlenima u kulturi, koji su takve kurseve radili kao misiju, a ne radi njihove profitabilnosti. Ali ne može se očekivati da oni u ime odgovornosti prema kulturnom razvoju još i dotiraju državu, pri čemu ne znaju ni kako će se ta sredstva raspoređivati. Ono što su sve vlade obećavale – da će obezbediti poreske olakšice za one koji ulažu u kulturu i stvoriti uslove za razvoj preduzetništva u kulturi – nijedna nije realizovala. A sa najnovijim merama radi se upravo suprotno.

BiF: Koje mere fiskalne politike su ključne?

M.Šešić: Oslobađanjem od poreza na dodatu vrednost ili određivanjem njegove visine za određene oblasti može da se stimuliše ili destimuliše preduzetništvo u kulturi. Ako jedna knjižara plaća isti PDV kao prodavnica Najk patika ili parfimerija, jasno je da se knjižara nikada neće vratititi u prostorije Palate Albanija, jasno je da tu trke nema. Ovaj primer ukazuje da koherentna kulturna politika podrazumeva i politiku urbanog razvoja. To može da ilustruje i primer prodaje bioskopa u paketu, od kojih je većina locirana u centru grada. Jasno je da se za takav prostor na licitacijama uvek dobija više ako prodajete deo prostora, a ne ceo paket. Malo je onih koji mogu da odvoje sredstva za ceo paket, a kad je ponuđača malo, onda se obara i cena. Kome je to u interesu nego tajkunima? Jer kada bi se bioskopi prodavali nezavisno, ostvarila bi se veća finansijska korist za državu i omogućilo da se za svaki pojedinačni slučaj objektivno proceni da li taj bisokop treba da nastavi sa radom ili ne. Znači politika privatizacije je takođe kulturna politika, a njome ne upravlja Ministarstvo kulture. Nije mi namera da aboliram Ministarstvo kulture, već da ukažem da se kapitalne odluke po kulturu ove zemlje donose na nekim drugim mestima, bilo da je reč o republičkoj ili lokalnoj vlasti.

BiF: Ipak, kulturna javnost zamera Ministarstvu kulture da kulturom upravlja birokratski, a istovremeno zahteva razvijanje preduzetništva u kulturi.

M.Šešić: Jedan od instrumenata koje Ministarstvo kullture treba da uvede je zahtev da se sprovodi evaluacija u praksi. Kada bi se uvela evaluacija uspešnosti kulturnih institucija u radu sa publikom i nezavisni evaluatori, onda bi se ustanove kulture više trudile i bilo bi više dobrih projekata. Ovako imate slučajeve da se već godinama šalju potpuno isti izveštaji o radu, bez ijedne izmenjene rečenice, jer se zna da to ionako niko ne čita. Admnistracija zavede da je izvaštaj urađen i tu je kraj. I to je porazno. Ili ako se deklarativno zalažemo da hoćemo da podržavamo privatni sektor, onda treba imati konkretne odgovore na pitanja gde i kako? Posebno ako se zna da privatni sektor u kulturi čine male firme. Taj sektor nije tajkunski nigde u svetu, osim u Holivudu. Na primer, u Francuskoj prvi zakon koji je doneo Žak Lang kao ministar kulture bio je Zakon o jedinstvenoj ceni knjige da bi se spasile male knjižare. Poruka je bila da se spašavanjem malog preduzetnika u kulturi spašava celokupna francuska kultura. Kad male knjižare počnu da propadaju, u mnogim delovima grada deca kada prođu ulicom više ne mogu da vide knjigu. Edukativna uloga knjižarskog izloga je izuzetno značajna, sa tim može da se komunicira, da se referira više nego sa nekim drugim kulturnim segmentima. Nimalo nisu beznačajne posledice politike kojom se veliki broj knjižara koje su ranije bile prisutne u centru Beograda sada istiskuje odatle ili se zatvaraju.

BiF: Kako ocenjujete tako izraženo zanemarivanje kulturnog nasleđa, razvoja kulture i obrazovanja u zemlji u kojoj se neprestano insistira na borbi za nacionalni identitet?

M.Šešić: To je strahoviti paradoks. Na primer, mi još nemamo odgovarajući rečnik sopstvenog jezika, a jezik je stub nacionalnog identiteta. Predajem i jedan program koji se zove „Evropska diploma kulturnog menadžmenta“, koji pohađaju polaznici iz cele Evrope. Nastava se odvija na engleskom i francuskom jeziku. Od svih studenata, samo polaznici iz Engleske i Francuske obavezno sa sobom donose rečnik maternjeg jezika, iako se nastava odvija na njihovom maternjeme jeziku. Oni svakodnevno koriste rečnik da bi proverili značenje i smisao reči, u želji da upotrebe najbolji sinonim, da se izraze što preciznije. To je veoma ilustrativan primer za priču o kulturnim diverzitetima, koje ne čini samo razlika u jezicima, već u ophođenju prema kulturi, u svesti o potrebi čuvanja kulture. Najveći broj studenata u Srbiji kada ih pitam kada su poslednji put koristili rečnik srpskog jezika i ne zna da bilo kakav rečnik postoji. I to je kulturna politika, to je sprega obrazovne i kulturne politike. Mi ne možemo da govorimo o razvoju i podsticanju vrednosti ako te vrednosti nisu ugrađene u školski sistem. Moć moralnih podsticaja Ministarstva kulture pojedinim projektima je daleko manja od moći čitanki za osnovnu školu. Od toga koji su pesnici ili slikari u njima zastupljeni zavisi oblikovanje naše svesti. Svuda u svetu gde predajem studentima obavezno dajem jedan test: da na parčetu papira nabroje po deset dela iz različitih umetničkih oblasti, za koje smatraju da zaslužuju da reprezentuju kulturu njihove zemlje u Imaginarnom muzeju svetske kulture koji je svojevremeno opisao Andre Marlo. Vrlo je simptomatično da veoma mali broj naših studenata uspe i da nabroji po deset dela, nezavisno od toga kako ih vrednuju. Iz toga vidite da je škola propustila da uspostavi bazičan nivo poznavanja kulturne tradicije. I ono što je paradoksalno je da se to uočava u kulturama koje imaju veoma izražen nacionalni naboj, dok tamo gde on nije izražen, stepen poznavanja sopstvene kulture je daleko veći. I time se opet vraćamo na problem koherentnosti politike i neophodnost međusektorske saradnje, koja je svakako strateška kada su u pitanju ministarstva kulture, obrazovanja i nauke.

BiF: Kakva je uloga Ministarstva nauke u kreiranju kulturne politike?

M.Šešić: Nauka treba da obezbedi novac za istraživanja i da se založi za primenu instrumenata kojima bi institucije mogle da stimulišu svoj kadar da se usavršava. Imamo puno naučnih radnika po muzejima kojima je osnovna delatnost istražvanje, pravljenje i obrada zbirki, ali oni nisu tretirani kao naučni radnici, niti su stimulisani da se dalje usavršavaju. Najnoviji primer je slučaj u Narodnom muzeju, gde je odluka direktorke da se onima koji su magistrirali i doktorirali plata simbolično uveća za 500 dinara kao stimulans drugima da se usavršavaju – proglašena nezakonitom. Obrazloženje je da nema zakonske osnove za bilo kakvo povećanje plata. Znači, sa jedne strane promovišete permanentno obrazovanje i ekonomiju zasnovanu na znanju, a onda niste predvideli mogućnost da se oni koji se usavršavaju materijalno stimulišu iz dela prihoda koji je institucija sama stekla. Ili primer kulturnih radnika koji na našem fakultetu pohađaju doktorske studije. S obzirom da su doktoranti, stariji su od 27 godina, a kao stipendistima Ministarstva nauke zabranjeno im je da rade i samim tim nemaju zdravstveno osiguranje. Znači, u Srbiji imate 500 vrhunskih mladih stručnjaka koji trenutno treba da mole boga da se ne razbole, jer ih, kako glasi objašnjenje – zakoni mimoilaze!?

BiF: Kako ocenjujete kvalitet novog Zakona o kulturi na koji su u kulturnoj javnosti izrečene mnoge primedbe, počev od sastava Nacionalnog saveta za kulturu kao strateškog tela?

M.Šešić: Sastav Nacionalnog saveta je besmislen. Ne želim nikoga da uvredim, ali Savet sa tolikim brojem članova i takvim sastavom ničemu ne služi. To je kao debatni klub za udomljavanje zaslužnih građana. Da bi ispunila svoju obavezu prema zaslužnim građanima država treba da ustanovi odgovarajuća priznanja, a da se Savet za kulturu i slična tela u drugim oblastima formiraju po najvišim profesionalnim kriterijumima. Njega treba da čine ljudi koji uporedo sa visokim kompetencijama u svojim oblastima imaju i sposobnost za strateško mišljenje. Takvih ljudi ima u svim oblastima kulture. Ovako, kada se Savet formira na delegatskom principu, njegovi članovi će isključivo braniti interese institucije koja ih je delegirala. I onda dobijamo borbu za partikularne, a ne za opšti, razvojni interes. Ali to je, po mom mišljenju, samo jedan od mnogih problema u novom zakonu. Lično sam bila i protiv naziva Zakon o kulturi. Takav zakon ne postoji nigde u svetu. Jer ne možete vi zakonom uređivati kulturu, vrednosti, stvaralaštvo. Sada vidim da neki čak zameraju zašto u tom zakonu nema definisanih vrednosti. I ne treba da ih ima. Zamislite da nam svaki novi saziv parlamenta menja ključne vrednosti zavisno od toga koja stranka u tom trenutku ima dominaciju. Mislim da to nije pametno i treba praviti zakon o organizovanju kulture, ili zakon o institucijama kulture. U raznim zemljama postoje različiti modaliteti. Shvatam da je ideja bila da se kulturi da na važnosti, ali je promašena kao i ideja o nacionalnim penzijama. One su trebale da budu uvedene kao ekonomska kategorija, da umetnicima koji su tokom radnog veka bili toliko slabo plaćeni da sada od svoje penzije ne mogu da žive – obezbede koliko toliko dostojanstvenu starost. Od te ideje dodatne penzije kao socijalne kategorije došlo se do nacionalnih penzija kao pitanja nacionalnih zasluga, pa ih, zbog prestiža, traže i umetnici kojima materijalna potpora ne treba. Među njima je i mnogo onih koji rade i žive u inostranstvu i sada imamo apsurd da se iz siromašnog budžeta izdvaja novac za one kojima on realno nije potreban. I stalno se bore za proširenje tih lista, jer mnogi su uvređeni. Za zasluge se dodeljuju počasne titule, a ne novac. Da je dodatna penzija uvedena kao socijalna kategorija, što i jeste bila ideja, niko se ne bi trkao da prizna da mu je takva pomoć nužna i javili bi se samo oni umetnici kojima je taj novac stvarno neophodan.

BIF: Zahteve da izlaz iz aktuelne krize potraže u profitabilnijim projektima i intenzivnijoj saradnji sa privredom, direktori institucija kulture ocenjuju kao cinične u situaciji duboke ekonomske recesije. Šta su po Vašem mišljenju realne mogućnosti?

M.Šešić: U uslovima kada i najuspešnije multinacionalne kompanije imaju velike probleme u poslovanju, a većina domaćih preduzeća jedva preživljava, ne mogu se očekivati ulaganja u kulturne projekte. To više nisu u stanju ni marketinške agencije, koje su vrlo često bile sponzori kulturnih događanja, jer nemaju ekstra prihode. Pomoć više ne mogu da pruže ni mediji, u vidu besplatnih oglasa, jer su i oni na ivici preživljavanja. Neke stvari nisu trenutno realne i zato umesto razvojnih, sada treba razmatrati strategije očuvanja postignutog i unapređenja kvaliteta onoga što već imamo. To podrazumeva i još veću solidarnost kulturnog sektora. Na primer, naša katedra je odlučila da sledeće školske godine naši studenti pružaju besplatan konsalting svim institucijama kulture, a to će biti dobra prilika i za studente da nauče nešto iz prakse, da se suoče sa realnim problemima.

Zorica Žarković
broj 57/58, jul/avgust 2008.

U raspodeli kriznog budžeta, republička vlada je procenila da kultura u Srbiji vredi 5,36 milijardi dinara. Ne vredi ni toliko, poručuju oglasi u kojima filharmonisti nude da sviraju na svadbama i sahranama, a pojedini izdavači pozivaju građane da kradu njihova izdanja u knjižarama.

Kultura u Srbiji u uslovima ekonomske krize vredi 5,36 milijardi dinara, izračunala je republička vlada prilikom aprilskog rebalansa budžeta za 2009. godinu. Iz te sume Ministarstvo kulture će, pored ostalog, morati da obezbedi sufinansiranje više od 30 nacionalnih institucija kulture i realizaciju programskih aktivnosti za koje je namenjeno 670 miliona dinara. Prethodno opredeljena sredstva za sve aktivnosti nedležnog ministarstva za ovu godinu iznosila su 6,9 milijardi dinara, što je prema zvaničnim izjavama bilo prvi put nakon više godina da taj iznos premaši jedan odsto ukupnog budžeta Republike Srbije. Izdašnost je bila kratkog daha, kao što svedoči i saopštenje Ministarstva kulture da će kao posledica budžetskog rebalansa sredstva za realizaciju programa ustanova kulture u Srbiji biti umanjena za 15%, a programske aktivnosti samog ministarstva, uključujući i realizaciju međunarodnih projekata i domaćih festivala i manifestacija čak za polovinu. Tako je novi, dijetalni budžet, domaćoj kinematografiji namenio 156 miliona dinara, scensko stvaralaštvo spalo je sa pređašnjih 67 na 27 miliona dinara, muzičko sa 49 na 21 milion, a za oblast književnosti ranija suma od 165 miliona istopila se na 71 milion dinara. Za bilatelarnu saradnju odobrena je tek trećina ranije predviđenih 34 miliona dinara, dok će kreatori kulturnog turizma zaista morati da budu izuzetno kreativni u iznalaženju rešenja kako da započete i predviđene projekte realizuju sa milion, umesto ranije obećanih 27 miliona dinara.

Utešna vest u već pomenutom saopštenju Ministarstva kulture da se zaposlenima u ovoj oblasti neće smanjivati plate nije izazvala euforiju, s obzirom na hladan tuš u vidu Zakona o izmenama i dopunama zakona o budžetu za 2009. godinu, kojim se propisuje da deo prihoda direktnih i indirektnih korisnika budžeta u visini od 40% sopstvenih prihoda bude direktno uplaćeno u korist budžeta. Nakon zahteva ministra kulture Nebojše Bradića da iz ovog člana zakona budu izuzete ustanove kulture, usledila su trapava uputstva iz Ministarstva finansija na koga se od kulturnih institucija ovaj član zapravo odnosi, a koja su umesto razjašnjenja samo dodatno unela konfuziju u celu priču. Stvari nisu mnogo jasnije ni oko visine poreza na autorske honorare, koji je izmenama Zakona o porezu na dohodak građana sa 48,3 povećan na 76,8%, da bi nakon prašine koja se digla u javnosti republička vlada ipak donela odluku da se visina poreza smanji na 53,6%. Sa tim se saglasilo i Ministarstvo kulture kao “prihvatljivim privremenim rešenjem, dok se ovaj problem ne reši sistemski”. Kad će to biti ne zna se, budući da u Ministarstvu finansija izjavljuju da još tragaju za rešenjima i modelom za oporezivanje autorskih honorara.

Ni budućnosti, ni prošlosti
Jedino što je jasno je da su svi koji od kulture treba da žive kulturno rečeno – nezadovoljni. Od početka godine glavne vesti o kulturi svele su se na ostavke i smene čelnih ljudi kulturnih institucija, a šta misle o svom položaju i perspektivama jasno su dali na znanje članovi Beogradske filharmonije objavivši oglas da u cilju pukog preživljavanja sviraju na svadbama i sahranama. U očaju su ih prevazišli pojedini izdavači, pozvavši građane da se kulturno uzdižu kradući njihova izdanja iz knjižara koje im u nedogled duguju novac za prodate knjige. Istovetno odobrenje još nije izdato za biblioteke povodom spora koji se vodi između izdavača i države, nakon odluke da se za već otkupljene knjige za biblioteke umesto ugovorenih 99 miliona dinara, iz budžeta izdavačima isplati 50 miliona. Dok izdavači prozivaju Ministarstvo kulture da ranije ugovorena suma iznosi svega dva odsto ukupnih sredstava kojima raspolaže, druga strana poručuje da je u budžetskom izgladnjivanju kulture knjiga još i među najprivilegovanijima, uključujući i odobrenje da se 21 milion dinara utroši na promociju domaće književnosti u svetu. Šta će ministarstvo promovisati kad od domaće knjževnosti neće ostati ništa, pitaju pak književnci koji tvrde da su, zajedno sa drugim samostalnim umetncima, najugroženija kategorija koja ima manja prava od ostalih zaposlenih u kulturi. Njihova egzistencija je, upozoravaju samostalni umetnici, svedena na socijalu, o čemu svedoče i primeri da im se uplaćuju minimalni doprinosi na osnovicu zarade, ili da umetnik može da održi jednu izložbu godišnje za koju dobija oko 50.000 dinara.

I dok aktuelna kulturna scena isijava od upozorenja da je u ovakvim uslovima zapečaćena budućnost i ono malo kulture u Srbiji, nedavno održan skup u Beogradu u organizaciji Ministarstva kulture o stanju kulturne baštine pokazao je da ni sa očuvanjem prošlosti ne stojimo mnogo bolje. Za zaštitu kulturne baštine Ministarstvo kulture je prošle godine raspolagalo sa nešto više od 235 miliona dinara, što je iznosilo oko 22% ukupno raspoloživih sredstava. Programi iz ove oblasti u rebalansu budžeta za 2009. prošli su najgore – od ranije predviđenih 123 miliona, za njihovu realizaciju odobreno je svega 23 miliona dinara. U Republičkom zavodu za zaštitu spomenika upozoravaju na permanentnu degradaciju kulturnog nasleđa, koje se često tretira kao teret a ne kao privilegija, o čemu svedoči i činjenica da nikada nije urađena valjana revizija kulturnih dobara. Problemi počinju već na nivou nedostatka državne stragije, nekompatibilnosti postojeće regulative i nedostatka koordinacije različitih nivoa vlasti, privatnog i civilnog sektora, što često dovodi do situacija da se odobravaju investitorski projekti koji direktno ugrožavaju kulturnu baštinu. Srbija se ne može pohvaliti ni odgovarajućom fiskalnom politikom, koja bi pored budžetskih stimulisala i druge izvore finansiranja: formiranje namenskih fondova, razvijanje donatorstva kome bi se pridavao poseban društveni značaj, zajedničkih projekata javnog i privatnog sektora, kao i modela samofinansiranja spomenika kulture putem osnivanja javnih preduzeća ili uvođenja spomeničke rente kao u Hrvatskoj. Među mnogobrojnim problemima su i nejasna prava i obaveze vlasnika i korisnika objekata kulturne baštine, uključujući i crkvene ustanove, ali i dodatne teškoće u funkcionisanju zavoda za zaštitu kulture, kao što su preklapanje nadležnosti, neadekvatna međunarodna i međuresorska saradnja, nedostatak stručnih kadrova i permanentne edukacije, uz lošu tehničku opremljenost i neadgovarajući radni prostor. Kakve su mogućnosti ovih ustanova da se na kvalitetan način bave kulturnom baštinom ilustruje i podatak da se o 2.300 registrovanih kulturnih dobara u Srbiji brine 14 zavoda sa ukupno 231 zaposlenim.

Politikantsvo umesto politike
Na koji način se jedna mala i siromašna zemlja odnosi prema svojoj kulturnoj baštini govori i primer legata, čiji tačan broj od Drugog svetskog rata do danas još nije utvrđen. Testamenti ili ugovori predstavljaju jedan od retkih pravnih akata na osnovu kojih legati funkcionišu kod nas, a praksa pokazuje da se sa legatima često ne postupa u skladu sa voljom darodavaoca, da se prostor za čuvanje legata koristi nenamenski, da se oni izlažu u loše održavanom i tehnički neadekvatnom prostoru, da postoje nerešeni imovinsko pravni odnosi vezani za sam prostor ili sadržinu legata, da sadržina legata nije popisana ili zavedena a predmeti nisu muzeološki obrađeni… Dešavalo se i da ovlašćeni predstavnici darodavaoca traže poklon nazad zbog neadekvatnog tretmana, što se može protumačiti jedino kao krajnja društvena neodgovornost u situaciji kada je legat gotovo jedini način da domaći muzeji dođu u posed nekog dragocenog predmeta. Činjenica da tehnički uslovi za čuvanje umetničkog materijala iziskuju visoke troškove ne može biti opravdanje za takav odnos prema legatima, budući da njihov značaj često prevazilazi lokalne granice i da oni predstavljaju značajan potencijal za povezivanje turizma i kulture, ekologije i kulturne baštine.

Svetlost u kulturnom tunelu prema očekivanju čelnika nadležnog ministarstva obećava novi Zakon o kulturi, koji će definisati javni interes u kulturi, omogućiti da se nekim drugim zakonima koji iz njega proizilaze posebno zaštite i razvijaju pojedine kulturne oblasti, podstakne kreativnost i utemelje uslovi koji će omogućiti da kultura umesto mrtvog kapitala i trošadžije bužeta, postane izvor budžetskih prihoda i razvojni resurs. No, kako su pokazale mnogobrojne primedbe izrečene u javnoj raspravi o novom zakonu, dobar deo kulturne javnosti ne deli takav stav, počev od ocena da preglomazan sastav Nacionalnog saveta za kulturu kojim, pri tom, dominiraju predstavnici republičke vlade, Srpske akademije nauka, Srpske pravoslavne crkve i Univerziteta na račun predstavnika kulture, ukazuje da će se obećani kulturni razvoj i dalje bazirati na politikantstvu a ne na kulturnoj politici.

Zorica Žarković
broj 57/58, jul/avgust 2009.