Zvanična vezija je da je sve počelo pre 300 godina, mada Velimir Veljo Šunjevarić pamti priče svog pokojonog učitelja Milorada Šojića, da se zanat kojim se bavi, i koji je proslavio njegovo selo, Zlakusu kod Užica, začeo dolaskom Slovena na ove prostore, pre 1.300 godina, piše portal Plodnazemlja.com
Kako god bilo, Šunjevarić je četvrta generacija u svojoj lozi koja se bavi tradicionalnom, na svetu jedinstvenom, recepturom izrade grnčarije. Jedan je od dvadesetak majstora, članova Udruženja lončara „Zlakusa“ koji su ostali verni predanjskom, iz čijih radionica se čuje kloparanje drvenog grnčarskog točka. Njihov zanat od pretprošle godine štiti Unesko kao nematerijalno dobro, pod istim štitom od srpskih posebnosti su kolo, krsna slava i gusle.
„Nekoliko naših zemljaka je istupilo iz Udruženja i preorijentisalo se na serijsku proizvodnju po pirotskom modelu, izradu na brzom – električnom točku koji ima više obrtaja i koji se zasniva na metodu izvlačenja materijala iz gline. Tako jeste i lakše i brže, ali je em suprotno našoj tradiciji, em su proizvodi manje kvalitetni“, uverava nas Šunjevarić.
„Srpski Cepter“
U njegovoj radionici poslagani su i suše se tek izrađeni zemljani lonci, šepre, pekači, đuvečare, kotlići, sačevi, ćase, tavčići, piksle, sve po čemu je Zlakusa nadaleko poznata i šta se u žargonu zove „srpski Cepter“. I zbog čega se, uostalom, na desetom kilometru od Užica prema Požegi skreće desno, ispod povožanjaka.
A putnici-namernici upravo skreću i u Zlakusu, koja se nalazi podno Potpećke pećine, svraćaju da bi kupili grnčariju spravljenu po starinski.
„Dolazi li su mnogi stranci, što kao kupci, što umetnici, učesnici Međunarodne kolonije umetničke keramike „Zlakusa“, koji su priznali da nigde nisu sreli ovakav način grnčarske proizvodnje“, kaže Šunjevarić.
Dva sastojka glina i mineral kalcit
Dva su sastojka od kojih nastaju zlakuški lonci i sve ostalo – glina i mineral kalcit, u ovom kraju poznat i pod imenom vrsta.
Glina se, priča naš sagovornik, vadi u selu Vranjani, udaljenom pet-šest kilometara, nalazi se na dubini od dva do osam metara. Članovi Udruženja lončara „Zlakusa“ ovaj deo posla urade zajednički. Vlasnicima parcela plate vađenje gline sa njihovih imanja i angažuju kopače koji rade mašinski, podrazumeva se za novac. Kalcit se kupuje u grumenju ( nalazi se u susednom selu Rupeljevu) koje se prvo razbija u sitnije komade, a onda melje dok ne bude sitno kao brašno.
„Glina i kalcit se mešaju u razmeri jedan prema jedan i tako dobijen materijal se nanosi na grčnarski točak, odnosno drveno kolo. Našu lončariju zidamo spiralno formom kobasica od gline, koliko uvis to zavisi od veličine predmeta. Kada proizvod dobije svoj oblik onda ga šaramo. Nekada su tim šarama majstori obeležavali predmet kao svojih ruku delo, a sada služe kao dekoracija i trag tradicije – objašnjava majstor iz Zlakuse.
Pet-šest dana sušenja
Sledi pet-šest dana sušenja, zavisno od vremenskih prilika da li napolju ili u zatvorenom, a zatim proizvod ide na finalnu obradu. Potrebno je, kaže naš sagovornik, uglačati osnovu – dno posude, i sa nje skinuti višak gline
„Svaki proizvod se se suši prevrnut na usne (otvor) sve dok se iscrpi sva vlaga iz njega. Mnogi majstori suše u sušarama, ni zbog čeg drugog nego da bi u radionicama dobili što više prostora. Osušen proizvod ide na pečenje, u peć na temperaturu od 800 stepeni“, prenosi Veljo Šunjevarić.
Lonac od pet litara je 1.800 dinara, šerpa od šest litara 2.800, sačevi su od 2.500 pa naviše, za najmanji pekač treba 2.800 dinara. Zlakušani grnčariju prodaju u svojim radionicama, na vašarima, na magistralnom putu kroz njihovo selo.
„Naša roba je mnogo traženija od kada je krenula promocija etno sela i drugih atrakcija u starinskom stilu. Zanimljivo je, mada i paradoksalno, da je među kupcima više mladih nego starijih. Verovatno da omladina kupuje lonce, sačeve i ostalo da u njima sprema jela tokom druženja“, priča Lončar.
Računica? Najvećem broju zlakuških majstora izgrada grnčarije je solidna dopuna kućnog budžeta, mada ima i izuzetaka koji se isključivo bave samo ovih poslom.
„Svi mi stariji majstori radili smo u „Prvom partizanu“ i ondašnjoj „Valjaonici bakra i aluminijuma“. Vremenom smo se, u želji da poboljšamo standard, okrenuli poslu kojim su se bavili naši preci. Jedan deo dana radili smo u fabrikama, drugi u našim radionicama. Meni su grnčari bili pradeda, deda i otac koga sam gledao kako radi. Naučio sam od njega teoriju, ali glinu nisam uzeo u ruke sve do trideset i neke. Tada sam zamolio oca da mi pokaže šta i kako. Gledao sam kako on radi i napravio svoj prvi lonac. Nije bio baš reprezentativan, ali sam ga prodao“, nastavlja Velimir Šunjevarić.
Sertifikat uz svaki proizvod
Nađe se neupućeni kupac, željan ukusnog kuvanog kupusa, pasulja, štošta još iz kvalitetnog zemljanog lonca, u situaciji da mu nastrljivi trgovac nudi robu pod firmom tradicionalno izrađene. I ‘ajde znaj ga u toj situaciji da li je posuda sišla sa grnčarskog kola ili električnog točka. Izvorni zlakuški proizvod, ukazuje Šunjevarić, ima deblje zidove od industrijskog i osetno je teži.
„Udruženje lončara je izdejstvovalo sertifikat koji ide uz svaki proizvod i pored koga se kupac ne može prevariti. Sertifikat sadrži oznaku geografskog porekla, podatke o proizvođaču i kao garanciju da je tradicionalno izrađen izdaje ga Grad Užice. Pritom, na svakom predmetu postoje tri utisnuta pečata – jedan je oblika šake što uverava da je proizvod ručno pravljen, drugi je logo majstora, a treći simbol Udruženja“, priča Šunjevarić .
I još ponešto kupac treba da zna pre nego što u tek kupljeni zlakuški lonac pristavi ručak.
„Na u posudu se stave dve kašike masti, a zatim se ona ubacuje u rernu. Kada se istopi, mast se rukama razmaže po unutrašnjosti posude i donjem delu poklopca, a ovo se radi da voda ne bi prodirala u zidove. Pre nego što se poslaže hrana i počne sa spremanjem jela, posudu treba oprati toplom vodom. Ovaj postupak se koristi sam o pred prvu upotrebu lonca, šerpe, čega već, ali se uvek pere samo toplom vodom. Nikako deterdžentom da se ne bi uvukao njegov miris“, i ovo je nam objasnio majstor-lončar iz Zlakuse.
Izvor: Plodnazemlja.com
Foto; Pixabay