Kako je moguće da je Van Gog za života prodao samo jednu sliku, zašto Stradivari violine vrede više desetina miliona dolara i kako je jedan građevinski radnik bio muzička zvezda na drugom kraju sveta, a da to nije znao?
Na ova pitanja odgovor se može naći na blogu Paralaksa, beogradskog umetnika Bojana Džodana.
On nas podseća da je, dok je živeo u Parizu, Van Gog znao otići na okupljanja koja je za umetnike organizovao Lotrek. Tada bi obično nosio neku od svojih poslednjih slika, naslanjao je na zid i čekao u blizini nadajući se da će sa njom privući nečiju pažnju. Danas, kada je Van Gog jedan od najvoljenijih umetnika, a njegove slike vrede stotine miliona dolara, teško nam je da zamislimo kako bezuspešno isčekuje da neko obrati pažnju na njegov rad, i usamljen, sa slikom pod miškom, napušta druženje umetnika. No, bez obzira na predano i intenzivno svakodnevno slikanje, njegove slike nisu privlačile pažnju savremenika. Zajedno sa bratom Teom, koji se bavio prodajom umetnina, uspeo je za života da proda samo jednu sliku. Kada bi ostao bez para i u bakalnici pokušao račun da izmiri svojim platnom, pre bi pristajali da mu namirnice daju besplatno nego da za njih uzmu rad za koji nisu slutili da će jednog dana vredeti milione.
Kada vrhunski violinista svira za bakšiš
Violinista Džošua Bel bacio je svetlost iz drugog ugla na ulogu konteksta u životu umetnika i umetničkog dela. Bel je kao jedan od najpoznatijih svetskih violinista, sa preko 100 rasprodatih koncerata godišnje i zasluženom prestižnom Ejveri Fišer nagradom odlučio da učestvuje u jednostavnom socijalnom eksperimentu. U januaru 2007. godine, obukao je farmerice i duks, stavio kačket na glavu, i tako se spustio u jednu metro stanicu u Vašingtonu. Izvadio je iz futrole čuvenu Stradivari Gibson ex-Huberman violinu koju je platio skoro 4 miliona dolara i zasvirao na njoj očekujući bakšiš slučajnih prolaznika. Bez obzira na savršenstvo zvuka po kome je violina bila poznata i bez obzira na njegov vrhunski umetnički performans, od 1000 prolaznika, jedva nekoliko je zastalo da posluša njegovu muziku, a samo jedan čovek ga je prepoznao. Za nešto manje od sat vremena sviranja maestro je sakupio 32 dolara bakšiša.
Koliko zapravo vrede Stradivarijeve violine?
Violinista Bel je bio iznenađen eksperimentom u Vašingtonu jer je time pokazano da, bez obzira što se publika otima za skupe karte na njegovim koncertima, a njegovu muziku doživljava kao jedinstvenu, ukoliko bi ta savršena umetnost bila izvučena iz konteksta, mnogi je ne bi primetili. Još više od tog otkrića veru u njegovu umetnost je mogao poljuljati niz eksperimenata Klaudije Fric koji je kulminirao u Pariskom eksperimentu 2010. godine. Fricovu nije interesovala Belova muzika, nju je interesovao način na koji se Stradivarijeva veština pravljenja violina doživaljavala kao neprevaziđena umetnost. Čak i posle 300 godina njegove violine imaju status nedostižnog kvaliteta pa se neke prodaju i za više desetina miliona dolara. U dvostruko slepom eksperimentu Fricova je okupila poznate svetske violiniste i obezbedila 12 violina među kojima su bile kvalitetne moderne violine, ali i najcenjenije Stradivarijeve i Gvarnerijeve violine. Eksperiment je pokazao da ukoliko violinisti zvuk procenjuju ne znajući koju violinu sviraju, značajnu prednost daju modernim violinama u odnosu na kultne, basnoslovno skupe violine.
Ovaj eksperiment je dao jasne argumente koji su mogli da obore cenu Stradivari violine, ali bez obzira na cenu koju je Bel platio za nju, moguće je da ga uopšte ne bi interesovao iznos za koji je mogao da je proda. Da bi se to razumelo dovoljno je pročitati tekst koji je Bel napisao kada je violina koju svira trebalo da napuni 300. rođendan. U toj ispovesti on ne pokušava da objasni ili opiše savršenstvo zvuka njegove violine u poređenju sa svim drugim violinama koje postoje na svetu, on jednostavno opisuje put koji je violina prešla da bi došla u njegove ruke. Piše o velikim muzičarima koji su pre njega svirali na njoj i opisuje kako je u jednom trenutku poslužila čak i kao oružje uz pomoć koga se Huberman borio protiv nacizma i uz pomoć Ajnštajna spašavao svoje sunarodnike od Holokausta.
Pevač na jednom kontinentu, građevinski radnik na drugom
Slučaj Sikstoa Rodrigeza na još egzotičniji način govori o istoj temi. Za vreme 80-tih godina XX veka Rodrigez je u Južnoj Africi bio popularniji od Elvisa, ploče su mu prodavane u stotinama hiljada, a njegove pesme su bile simbol borbe protiv aparthejda. Ipak, obožavaoci u Africi nisu znali ništa o samom umetniku. Od uha do uha su se jedino prenosile različite glasine o načinu na koji je Rodrigez izvršio samoubistvo žrtvujući se pred publikom. Zbog toga je bilo veliko iznenađenje za njegove obožavaoce kada su, tragajući za više informacija o umetniku, 1997. godine saznali da je Rodrigez i dalje živ i zdrav i da u rodnom Detroitu radi kao građevinski radnik i nadničar budući da je njegova karijera muzičara u Americi propala. Rodrigez je živeo jednostavnim i skromnim životom potpuno nesvestan da je na drugom kraju sveta bio velika zvezda, a da je njegova muzika bila simbol društvenih promena.
Zašto je kontekst bitan?
Kao i u slučajevu Stradivarijevih violina, i u ostalim primerima teško je odvojiti delo od priče koja se vezuje za njegovo stvaranje.
Jasno je da nijedno naučno merenje savršenosti zvuka ne može oduzeti Belovoj violini priču koju on želi da dopisuje svirajući na njoj. Pitanje je da li bi Van Gog ikada bio prepoznat kao veliki umetnik da nije ostavio mnogobrojna pisma svom bratu koja su omogućila da u njegovim slikama prepoznamo priču koju je pokušavao da ispriča.
Pričajući priče umetnici nam pomažu da osetimo, osmislimo i živimo život. Kao što Bel koristi Stradivari violinu da bi njenom pričom dopunio svoju muziku, tako je i nama često potreban umetnik da bismo njegovim delom kao instrumentom dopunili i inspirisali naše živote.
Sa druge strane, umetnikov direktan susret sa životom, u pokušaju da ga ulovi za sebe i druge, može biti težak, o čemu je svedočio i Van Gog u pismima svom bratu: „Od umreti jedino je teže živeti“.
Veličina umetnika možda može da se ogleda i u spremnosti da amputira svoju umetnost shvativši da je ona često podcenjena ili precenjena u zavisnosti od trenutka i konteksta. Van Gog nije odustajao od slikanja bez obzira što niko nije primećivao njegove slike, kao što ni Bel nije prestao svirati violinu bez obzira na Vašingtonski ili Pariski eksperiment. Situacija je možda još interesantnija u slučaju Rodrigeza koji je već 1998. godine na zahtev obožavalaca iz Afrike održao prve koncerte u velikim salama pred publikom koja ga je prvih nekoliko minuta pozdravljala u transu. Kada bi se umetnik vraćao sa koncerata u Ameriku, vraćao se i skromnom životu. Kolegama na poslu bi pokazivao fotografije sa nastupa iz jednog drugog sveta u kome je bio zvezda, a oni su verovali da bi jedino smisleno objašnjenje moglo biti to da su fotografije koje im je pokazivao bile fotomontaže.
Ceo tekst možete pročitati na sajtu Paralaksa
Foto: Pixabay